O Rimu je rečeno mnogo lepih reči i ja ih, katkad, nižem i prebrajam u sećanju, tih dana. Najlepše je ono što je, o Rimu, rekao, danski skulptor Thorvaldsen. Taj Hyperborejac poslat je u Rim, kao stipendist danske vlade u XIX veku, na tri meseca. Ostao je u Rimu više od četrdeset godina. Kad se vratio u svoju zemlju, napisao je, da se led, koji je dotle imao u očima, počeo prvi put, da topi, u Rimu.
Svi su ti ljudi, koji su sišli sa Severa na Jug, postali deca Sunca.
U obrnutom pravcu — otkad je rat počeo — ja sam, u mislima, sve više, na Severu, i najradije bih otišao na Sever. Mislim, stalno, na polarne krajeve i na tišinu koja vlada tamo.
Pišem nekoliko reči maloj Beni Os, u Hammerfest, koja stanuje tamo gde je spomenik meridijana. Kroz oči mi prolaze slike Hammerfesta, sa svojim žutim travama i modrim stenama, koje me sećaju Bretagne i Dalmacije. Kroz sećanje mi prolaze i beli medvedi, koji prate malu Beni Os, ispunjeni, zastali na ulicama Hammerfesta. Zabeležio sam tamo da se miris ulovljenog kita nikad više ne zaboravlja.
Čitam svoje beleške o Hammerfestu, u Rimu, pa vidim, da sam, kad sam tamo, pre tri godine, bio, štampao i ovu rečenicu: Tamo, na dalekom Severu, sprema se sukob od kojeg će zadrhtati sva Evropa.
Moje predviđanje se ispunilo.
Da bih pobegao od tih misli, odlazim u Trondheim, gde se, nasred varoši, nalazi spomenik kralju Olafu, srednjovekovnom, a taj spomenik me seća plagijata tog spomenika u mojoj zemlji, gde igra ulogu Pobednika u antičkoj pozi, nad utokom reka, na steni Beograda.
Slučaj je hteo da, za vreme moje posete Trondheimu, norveška vojska ima manevre, prvi put, posle tolikih godina. Kasarne su bile starinske. Manevarske jedinice sitne. U jednoj kafani — blizu Komande mesta — pred kojom su u zemlju ukopane dve topovske cevi — igrao sam. Jedan mi oficir, koji je sedeo za istim stolom, sa svojom igračicom, reče: Mi se ne bojimo dok je sa nama Engleska. Ja sam štampao i to, pre tri godine. Ispunilo se i to. Imamo taj rat.
Da bih pobegao iz Rima, u ratu, u sećanju ja onda odlazim i u Tyboreon, čije ime često izgovaram, tih dana, jer zvuči kao antičko. To je jedna mala danska luka, sva u gvožđu, gde sam, na jednoj klupi, sedeo, nekoliko sati, nepomičan, u pristaništu.
Sad je rat tamo.
Kad sam ja tamo bio, ljudski je život, tamo, i u miru, bio manje veseo, nego što je, i među sirotinjom, u Rimu — ali je imao bar neki smisao, koji ovde, u ovoj lepoj zemlji, katkad, i nema. Svi ribari u Tyboreonu umiru mirno, a kad ostare, godinama sede na toj klupi, na kojoj sam nekoliko sati sedeo, i ja.
Ne umiru u očaju.
Tiberije se od Rima sklonio na ostrvo Capri.
Kierkegaard se molio Bogu da ga oslobodi samo jedne žalosti. Očajanja pred smrću. Ribarima, u Tyboreonu, smrt se čini prirodan završetak ribarenja. Kraj radu, u životu za svoju familiju i decu. Kierkegaard je zalazio u smrt, kao u neku mišolovku i trčkarao u njoj kao miš. Pisao je o instinktu smrti u čoveku, ali je očajavao pred smrću.
To malo, gvozdeno, dansko, pristanište, ja imam, tih dana, kao neku daleku utehu. Posmatram kako ribari, koji su mlađi, odlaze na svoj posao, a oni, koji su ostareli, sede na klupama u pristaništu.
Sede mirno zagledani u Okean.
Smenjuju se samo starošću i smrću. Nalaze u životu neki smisao, koji Kierkegaard nije našao, u Kopenhagenu, iako su mu ti ribari bili sunarodnici, dakle slično po poreklu, po jeziku, pa i po odelu, nedeljom — kad idu u crkvu. Razlikovali su se, od Kierkegaarda, samo time, što nisu znali ništa o ironiji, i Sokratu. Razlikovali su se i po tome što nisu prekidali veridbu.
Rat me, međutim, u mislima, odvodi i onom spomeniku Danske, koji je podigla, u varoši Aarhus, onima, koji su pali u ratu. U prvom svetskom ratu. Iako ih iz Danske, u tri vojske, nije moglo biti više od 150, jer je Danska bila neutralna u tom ratu, taj spomenik, podignut u sećanju na one koji su pali u ratu, jedan je od najvećih, i najlepših takvih spomenika, koje sam video. Kako je to čudno.
Tamo, gde je broj onih koji su pali u ratu, milion — nekoliko miliona ljudi — nema takvih spomenika, a mala Danska, koja je izgubila, samo slučajno, nekoliko svojih sinova, ima spomenik koji ima srazmeru pergamonsku.
Sve je u Danskoj kao u Andersenu.
Ono malo brdašce, pored varoši Aarhus, koje ima ime brda do neba, i ono postaje veliko, ili zato, što je danska ravna, pa je brdo veliko i takvo, ili zato, što su Andersenove bajke, za decu. Na vrhu Himmelbjergeta se diše kao pri odlasku u planinu, a vazduh je, u šumi, na tom brdašcu, alpinski. Vidik je ogroman na tom brdu. Danska se sa tog brdašca čini beskrajna, iako je u Danskoj, stvarno, veliko samo more,
Neka zbrka vlada zaista u svetu.
Iako je slabo verovatno — to osećam u Rimu, tih dana — da ću ikad više sedeti u Tyboreonu, na klupi, ribari mi iz tog mesta služe ipak, za utehu. U sećanju osećam i sad radost, što sam do njih otišao, a to, što bi trebalo da napišem, o ratu, i nije više važno. Toma kaže: ja sam video takve stvari u svom životu, da bi, kraj toga, sve što bih o tome napisao, ličilo na praznu slamu.
To što se ja tih dana, u Rimu, bavim razgledanjem slika slikara, iz Danske, nije slučajno. To je bekstvo od rata, u kom sam se opet, i nehotice, zatekao. Osvetljenje na slikama slikara koji se zvao Abilgaard, čini mi se, možda baš zato, kao polarno. Taj isti utisak imam i dok zagledam kopije slika njegovog sunarodnika — koji se zvao Jens Juel.
Iako je taj čovek umro 1802, a sedam godina docnije i Abilgaard, oni mi služe, tih dana, za sklonište u Rimu, dok očekujem — moram da očekujem — mirno, napad i na moju zemlju.
Držim zato, sa Danskom, tih dana, neku ludačku vezu.
Odlazim uveče u jedan bar — ali koji nije u Rimu, nego iznad Kopenhagena u plavom Sundu — a o tom baru, koji eto nisam zaboravio, reći ću samo toliko, da su u njemu stolice presvučene kožom, koja je crvena. Ja tamo sad igram — iako je to neverovatno.
Iako je Ciceron rekao, u Rimu, da trezan čovek igra samo kad je lud. Antički Rim nije igrao.
Za moje društvo, tih dana, znak da se rat širi i produžava i da će i Italija biti uskoro u ratu, bio je odlazak oficira iz našeg društva, u Afriku.
Dok zagledam svoje filmove koje sam na Spitsbergenu snimio, dok razgledam geografske karte polarnih predela, koje sam u Turinu kupio, ja svaki dan očekujem odlazak one dvojice, koji su oficiri, u našem društvu. Svi mi to sa zebnjom očekujemo.
Prvog dana meseca juna i taj dan je došao.
U podne Albanka mi telefonira, uznemireno, da dođem uveče, svakako, i da je hitno. Da dođem makar na minut dva.
Kapetan Dino, naš Alpinac, i mali poručnik Giorgio, konjanik, idu. Pozvati su hitno. Žele da se oproste i od mene — ne smatraju me, kažu, za neprijatelja Italije. Doći će uveče, poslednji put, da sa nama popiju nešto.
Kažem: doći ću. Sigurno.
Uzimam, još jednom, kartu Italije u ruke, na kojoj su obeležena mesta koja sam hteo, ja, da predložim, da još jednom, tih dana, obiđemo. Ona koja su nam bila naročito draga. Dockan je sad za to.
Nećemo više stajati na Trgu opštine u malom Todi i gledati u proleće, koje se, dole, u ravni, budi.
Nećemo se više popeti, uspinjačom, ni u Orvieto, da vidimo iz parka Opštine, kako nam, iz Umbrije, dolazi jesen. Nećemo više ići do Trasimenskog jezera, da gledamo zalazak Sunca na jezeru. Nećemo više ići ni na jezero Bracciano, da se kupamo. Da posle odemo u Viterbo, da pljusak fontana slušamo.
Nehotice, u meni, nešto ponavlja, pitanje: Da li će ta dva Talijana, sa kojima smo obilazili Rim, veselo, pasti u ovom ratu? Imaju li majku? A da li znaju stihove, o ratu i majkama, koje je Njekrasov napisao?
Kako ćemo sa njima provesti ovo njihovo poslednje veče, u Rimu? Znam da će ćerka predsednika vlade, koga hoće da ubiju, predlagati, da još jednom odemo u Perugiu, i prenoćimo u hotelu ,,Bruffani“, a moj prijatelj, novinar, da odemo u varoš, gde je Stendhal bio, deset godina, konzul Francuske i proveo tih deset godina pišući o Rimu (što je docnije štampao). Ja ću tvrditi da, u toj varoši, nije ni pisao o Rimu. nego da je pisao, tek kad se u Pariz vratio. Moj prijatelj će, znao sam, tvrditi, da je Stendhal onaj, koji je najbolje poznavao Rim i Toskanu.
Ja ću tvrditi: Rim da, Toskanu ne. Toskanu je samo Anatole France, stari zec, bolje, nego iko drugi, znao.
Albanka će predložiti da ostanemo u Rimu, da posetimo još jednom Trastevere, noću, i oslušnemo sirotinju. Šta kaže o ratu.
Nijedno od tih mojih predviđanja nije se ispunilo.
Bilo je podne, u palati Borghese — čuo sam kad je top sa Janicula opalio — a tada mi rekoše da imam posetu. Jedan talijanski oficir čeka na dvorištu, sa autom. Neće da uđe, nego traži da me zovu.
Čeka me na dvorištu.
Kažem: evo, idem, odmah ću.
Pitam se u sebi, kakav je to omen! Je li Alfons XIII već pri ručku?
Kako li će završiti poručnik Giorgio? Slutio sam da je to Chiaramonti došao.
Ja zatim izlazim i vidim velika, sportska, kola, crvena, koja je poručnik Chiaramonti, po Rimu, vozio — kao da je kapom vetar terao. Vidim i mladog oficira, koga sam tad već dobro znao.
Stajao je oslonjen o kola i nervozno pušio.
Kaže mi da odlazi iz Rima, hitno. Nije hteo da ode, a da se ne oprostimo. Rat je, i šta donosi sutra, nikad se ne zna. Neće me zaboraviti. Ne trpi, inače, kaže, Slovene, ali zna, da ja volim Italiju, pa želi da ga se sećam, prijateljski, ma šta se u ratu, sa nama, desilo. Ako, to jest, preživimo.
Iako se smeje, oboje se kiselo smejemo. Sentimentalni smo.
Moli me da mnogo pozdravim i svoju ženu. Imam vrlo lepu i dobru ženu. Kad on to kaže, treba da verujem to.
Bio je nagizdan, namirisan, napudrovan, kao da se za igranku u hotelu koji se zvao ,,Ambasciatori“, spremao. A imao je na glavi i onu staru, visoku, oficirsku, kapu — koju Talijani više nemaju.
Ne, kaže, ne, ne boji se smrti, nimalo. Ono čega se boji to su iduća dva sata koje ima da provede kod svoje matere, čiji je jedinac. Mati mu, svojim suzama, otežava odlazak u Afriku. Matere, ni u Italiji, ne vole da čuju, da im sin odlazi u rat.
Pitam ga, zar nema vremena, da, večeras, kod naših prijatelja, još jednom posedimo? — Nema. Večeras će biti već ukrcan na brodu. Uostalom, sad je svejedno. Posetio je Albanku i gospođu Battagliarini.
Oprostio se. Jedini strah koji oseća, to je nešto, što mu predstoji — kažu. Čuo je da će im uzeti konja, i da će ratovati u tenkovskom odeljenju. To mu se ne dopada, nimalo.
Na žalost u vojsci više nema aristokratskih privilegija, ali smatra da čoveku, koga šalju u smrt, treba ispuniti bar poslednju želju — kao i onom koga vešaju. On, od svoje otadžbine, nikad ništa nije tražio.
Sve što je trošio, trošio je od trka, koje je dobijao, i opklada, koje je dobijao. Jedinu molbu sad, koju je podneo, da ga ostave da gine na konju kao francuski spahi, što ginu na pesku — neće da mu ispune.
Mi se zatim još, trenut-dva, smejemo, a zatim se praštamo. Držimo se za ruke, kao da želimo da se ne prekinemo. Pljeskamo se. A možda bi me i poljubio, ali se Talijani i Sloveni nikad ne razumeju.
On zatim odlazi.
Njegov motor grmi pod kapijom palate Borghese, kao eksplozije.
Iako je taj čovek bio praznoglav, podrugljiv, bio je, nekako, uspeo, da kod svih izazove neku čudnu naklonost, kao što je u familiji imaju prema bezobraznom bratu, dok je dečko. A valjda je bio prijatan svima, i zato, što nikad ništa nije tražio, što je svakom nešto nudio — a što se tiče žena, svakoj šaputao.
Začudo, retko je uspevao.
Na žalost, ni tom čoveku nisu ispunili poslednju želju, koju je u životu imao. Premešten je, u Africi, u avijaciju, i izgoreo je u jednom transportu, na brodu. Dugo se davio u moru, u petroleju.
Ja tada više nisam bio u Rimu.
To veče, kad su ta dva oficira otišla iz Rima, onaj drugi, Alpinac, bio je našao vremena, da još jednom dođe u kuću Albanke.
Ni sa njim rastanak nije bio veseo.
Drug poručnika Chiaramontija, kapetan Dino, Alpinac, praštao se, to veče, od svih nas, vrlo mirno.
Pošto je bio na kancelarijskom radu, u Rimu, čak se i radovao što odlazi.
Domaćin ga je tešio.
Domaćica se držala dobro. Bila je prebledela, ali nije pustila suzu. Ćerka predsednika vlade, međutim, plakala je u poslednjem trenutku glasno. Još gore je bilo sa sobaricom, koja stoji u vratima, i trese se, uplakana. Tu sirotu seljanku, Sabinjanku, odlazak tolikih muškaraca u rat, u Afriku — možda u smrt — dovodi do bezumlja. Zašto to? Zašto to? Šta mu je to trebalo? Živeli smo tako lepo.
Pri odlasku kapetanovom ostao sam sa njim, slučajno, nasamo.
On mi kaže, da i on ima, kao i Chiaramonti, jednu jedinu, poslednju, želju: da gine na snegu.
Da su ga poslali u Alpe, koje zna, počev od ranog detinjstva, a koje je iz svog rodnog mesta, svako jutro, gledao, osetio bi se sretan. Ti vrhunci, na snegu, pri zalasku Sunca, imaju vanrednu boju.
Kažem: kao u moru i ledu, na Spitsbergenu.
On mi zatim kaže da žali što nismo mogli, još jednom, da obiđemo Italiju. Bar Piemont, ili Dolomite.
Slagali smo se lepo. Nada se da moja zemlja neće učestvovati u ratu. Pri rastanku čak me je i zagrlio.
Neće zaboraviti — kaže — što je o meni čuo.
Čuo je, da nikad nisam poverovao, onu priču, da su ona dva Talijana, oficira, posle propasti ekspedicije generala Nobilea, pri povratku sa Pola, u beskrajnoj ledenoj pustinji, pojeli, svog saputnika, švedskog istraživača. Malmgrena.
Nikad talijanski Alpinci — on je u to duboko uveren — ne bi učinili to. Ni u carstvu večnog leda.
To, što se o toj dvojici Talijana pričalo, i verovalo, dokazuje samo, da su ljudi lakoverni, kad se radi o tuđem narodu, a ne svom narodu. On veruje da će njegovi Alpinci, uvek moći da pogledaju, svakom, mirno, u oči. Bez stida.
Kad je taj čovek pošao, primećujem, kako mu je korak lak, stas lep, ali kako sad korača, ne znam zašto, kao da je iz nekog pozorišta lutaka. Ima nečeg neprirodnog, u naše doba, u vojnicima. Nema više onih sabljaša, kojima je smrt zabava. Trupe, koje sam pred ovaj rat video, u raznim zemljama, dobile su forme, korak, ritam, lica, vojnika od olova — igračaka, za decu.
Tog utiska, pri odlasku tog Talijana — koji mi se dopadao, i kao čovek, jako — sećao sam se, posle, nekoliko puta. U sećanju, za njim bi se uvek pojavila, iz Kopenhagena, garda, u medveđim šubarama.
Muzika njihova. Kao muzika igračaka.
Ni tom čoveku se poslednja želja nije ispunila.
Dino Avogardo poginuo je u sukobu sa Nemcima, na jednom ostrvu grčkom, kad je Italija prešla na stranu protivnika. Nemci su razoružavali talijanske trupe, koje su zatekli, u trenutku kad je monarhija izdala saveznika. Kapetan je branio svoje vojnike, koji su se bili zbunili. Izrešetan je nemačkim kuršumima.
Taj dan je bio topao, vruć, pun Sunca. Nigde uokolo nije bilo, ni planina, ni snega. Alpi su bili daleko.
Ni njemu se poslednja želja nije ispunila.
Miloš Crnjanski
