Da su znali gradski jezik, mogli bi da upitaju ko je stvorio belog čoveka, otkud snaga automobilu, kako se avioni održavaju u vazduhu, zašto su nam bogovi odrekli metale.
Ali gradski jezik nisu znali. Govorili su starim jezikom predaka koji ne behu ni pastiri niti su ikad živeli na snežnim visovima Santa Marte. Pošto su pre četiri veka progona i pljačker dedovi dedovih dedova obradjivali plodnu zemlju koju unuci unučkih unuka nisu mogli ni da upoznaju a nekmoli da je spaze krajičkom oka ili da o njoj čuju.
Tako da oni sada nisu mogli drukčije da procene nego onako kako im se ogledalo u podsmešljivim, iskričavim očima: gledali su te malene, te sitne ručice belih ljudi, ruke guštera, i mislili: ove ruke ne umeju da love, i mislili su: samo mogu da daruju poklone koje su drugi napravili.
Bez trunke straha su stajali na jednom raskršću prestonicer šef i njegova tri čoveka. Nije ih zastrašivala grozničava žurba saobraćajne vreve pešaka i automobila niti su se plašili da bi džinovska zdanja mogla da se otkače od oblaka i da se odozgo survaju. Vrhovima prstiju su milovali svoje ogrlice mnogostrukih niski zuba i semenki i nisu dopuštali da ih zaseni buka bulevara. Njihova srca je ispunjavalo sažaljenje prema milionima građana koji su promicali iznad, ispod, pokraj, ispred i iza njih na nogama ili na točkovima, punom parom:
»Šta bi se desilo sa svima vama – pitali su se polagano njihova srca – da nismo stvorili sunce koje izlazi svakog dana?«
Eduardo Galeano
