Za vreme moga boravka na Univerzitetu u Beogradu, u onoj maloj kućici, u ulici Braće Nedića br. 29, koja je bila redakcija Dana, ja sam, za štampu, bio pripremio mnogo štošta.
Cvijanoviću sam bio dao zbirku Lirika Itake i knjigu proze, koju je štampao pod naslovom Priče o muškom, ali sam nameravao da izdam i drugo.
Pre svega ono što je izišlo pod naslovom Dnevnik o Čarnojeviću.
Štamparske prilike bile su, tada, teške.
Cvijanović je, na primer, ovu pesmu, u zbirci Lirika Itake, na str. 70, štampao prilepljenu uz prethodnu. I niko, ni moji mnogobrojni kritičari nisu, nikad, zapazili da su to dve pesme!
Jedan moj kritičar (Ratko Parežanin), u jednom večernjem listu toga doba (Tribuna), pisao je da sam ja futurist. A da bi to dokazao, on je uzeo tri strofe, iz triju različitih mojih pesama, i štampao ih kao jednu. I imao je pravo.
Svi su verovali da je tako.
Takva je tada bila naša literarna kritika, naša štampa – i čitaoci.
Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao sa sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka.
Pošto izdanje Maske, latinicom, nije niko čitao ja sam prvo preštampao Masku u časopisu Dan, a posle sam počeo da tražim izdavača za Dnevnik, koji sam bio nazvao o Čarnojeviću.
Našao sam izdavača za Đerzeleza Ive Andrića, ali Dnevnik je bio isuviše dug.
Međutim, Vinaver je bio bolje sreće.
On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala Sveslovenska, da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov Gromobran, i Rastkov Perun.
Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka.
Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom Dnevniku treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna.
Protiv optužbe da sam „dekadent“ ja sam se nekako još i borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu knjižarsku cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao.
Međutim, nije se ni na tome svršilo.
Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela „Pariz“, u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao.
Tu mi je jednog dana saopšteno da u Dnevnik o Čarnojeviću, ne može ući više od 5 tabaka.
Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio.
Dobrović se tome, grohotom, smejao.
Veli, kad pođe za Pariz, i on će svoje stare slike tako.
Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke Albatros (po Bodleru). Njegov albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao.
Vinaver je vršio korekturu Dnevnika, dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja.
Ja sam onda već bio u Parizu.
Kritika na Itaku bila je violentna, naročito u Srpskom književnom glasniku. Što je glavni kritik Glasnika tvrdio da sam ja rušilac narodnih svetinja, to je možda bilo tačno. Pitanje je samo kakvih svetinja. Međutim, taj kritičar se nije bio zadovoljio time. On je tvrdio da sam se ja protiv tih svetinja bunio tamo negde oko godine 1916. Hteo je da kaže da sam Austriji služio.
Imao je pravo. Čitalac je video kako.
Matori Marko Car bio je mnogo genijalniji u napadu.
Sve je to, veli, zato što smo mi usisali mađarsku kulturu i imali u srcu peštansku modernu.
Što je bilo još ružnije, tu tezu je, docnije, i Bogdan Popović preuzeo.
Tih godina, jedino nas je Skerlićev đak Milan Bogdanović branio.
U širokoj skali brutalnih, i glupih, insinuacija, jedina kritika koja je imala duha bila je: Pandurovićeva.
Pandurović je tvrdio da ja tvrdim da tavan ima oči.:
To je bila aluzija, sa igrom reči, na moj stih u pesmi Zamorenoj omladini, gde sam umesto reči „taman“ upotrebio reč „tavan“ (kao Tavnava, tavnilo, tavna, tavneti). Ja sam tu reč upotrebio tako, jer je ona u meni, Prečaninu, živela tako. Iz one naše lepe pesme: Tavna poći, koju je, tako, pevala moja mati.
Ja i danas mislim da sam imao pravo. A da akcenti, kao što Vuk kaže, ne treba da se štampaju za čitaoca.
Isto tako, veselo, Pandurović je tvrdio i to da ja kažem da duša može biti brkata.
To je bila aluzija na onaj moj stih u pesmi Moja pesma, gde je slika moja transponirana u sliku seržana, brkatog, blago nasmejanog.
Pandurovićeva kritika, jedina, nije bila prostačka.
Mnogo je gora bila insinuacija da je naša literatura nemoralna. Tu tezu su zastupali mnogi tada, a naročito je to bila teza Bogdanovog brata, Pavla Popovića.
Ta teza je bila toliko popularna, da je imala za posledicu čitav niz anegdota. Ja ću ovde navesti samo jednu.
U Beogradu se beše pojavila jedna ulična prostitutka, iz sela Debeljače, koja se zvala Crnjanski, ali koja nije bila sa mnom ni u kakvom srodstvu. Da se ja i čitalac razumemo. Ja to ne kažem zato što se bila odala tom teškom zanatu – nedostojnom žene – nego prosto konstatujem fakta, a čitalac će videti zašto.
Meni, sam taj fakt nimalo ne bi bio smetao, već i zato što je ta nesretnica bila izvanredno lepa.
Međutim, moj prijatelj Ranko Mladenović, Piroćanac, šaljivčina, uzeo je onda da tu devojku izvodi u društva. Predstavljao bi je glasno, po restoranima, tako da je bilo uvek mnogo smeha.
Veli, dobra familija.
Ja sam se smejao i nisam se, nimalo, ljutio na Ranka.
Međutim, saznao sam, posle – iz verodostojnog izvora – da je jedan profesor Univerziteta (Pavle Popović) u domu planinarskog društva, na Avali, kad se o tome pričalo, rekao, smejući se: „Pa nije ni mati pesnikova u redu, izgleda. On je to sam rekao!“
Ta aluzija se odnosila na moj stih u pesmi Pozdrav, gde se, u prvom redu, kaže fraza: „majke bludnice“.
Ta butada se, onda, mnogo prepričavala i smatrala se kao osobito duhovita.
Može biti.
Što se mene tiče, ja sam počeo da se gadim naših „kritičara“.
Ja, ti, i svi savremeni parovi
Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.
Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
ni usnicama sa dve tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!
Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!
Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!
Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.
Beogradski univerzitet, 1919.
Miloš Crnjanski
Jedan Komentar