Uzalud grabim trenutke, trenuci izmiču: nema ni jednog koji mi nije neprijatelj, koji mi ne prigovara i ne pokazuje svoje odbijanje da se sa mnom obruka. Svi nepristupačni, oni jedan za drugim objavljuju moje izdvajanje i poraz.
Možemo da delujemo samo kad osetimo da nas oni nose i štite. Kad nas ostave, nedostaje nam polet neophodan za ostvarenje nekog dela, bio on izuzetan ili beznačajan. Razoružani, nigde utemeljeni, sučeljavamo se sa neuobičajenom nesrećom: onom da nemamo pravo na vreme.
Gomilam protekle trenutke, ne prestajem da ih proizvodim i da u njih guram sadašnjost, ne dajući joj vremena da iscrpi svoje vlastito trajanje. Živeti znači podnositi čaroliju mogućeg; ali kad u samom mogućem opazimo prošlost koja tek treba da dođe, potencijalno sve postaje prošlost, i nema više ni sadašnjosti ni budućnosti. Kod svakog trenutka zapažam zadihanost i ropac, a ne prelazi u drugi trenutak. Razrađujem mrtvo vreme, uživam u gušenju postojanja.
Drugi padaju u vreme; ja sam ispao iz vremena. Večnost koja se uzdizala iznad njega ustupila je mesto večnosti koja se nalazi ispod, a čovek u toj nerodnoj oblasti ima samo jednu jedinu želju: da se vrati u vreme, da se po svaku cenu uzdigne do njega, da mu prisvoji delić i tu se smesti, da bi sebe zavarao kako je kod svoje kuće. Ali, vreme je zatvoreno, vreme je nedostižno: od te nemogućnosti da se u njega prodre načinjena je negativna večnost, loša večnost.
Vreme se povuklo iz moje krvi; oni su se uzajamno podržavali i složno tekli; zar se sad kad su nepokretni treba čuditi što više ništa ne postaje? Samo bi oni, ponovo pokrenuti, mogli ponovo da me uvrste među žive i da me oslobode ispod večnosti u kojoj trulim. Ali oni to neće niti mogu. Mora da su na njih bačene čini – neće se više pokrenuti, sleđeni su. Nijedan trenutak nije kadar da se uvuče u moje vene. Polarna krv za veke vekova!
Sve što diše, sve što ima boju postojanja, nestaje u prastarom. Jesam li zaista nekad davno okusio bujnost stvari? Kakav beše njihov ukus? Sada mi je nedostupan – i bljutav. Zasićenost zbog pomanjkanja.
Ako ne osećam vreme ako sam od njega dalje no iko, ja ga zauzvrat poznajem, posmatram ga neprestano: ono se nalazo u središtu moje svesti. Kako da poverujem da je čak i njegov tvorac na njega toliko mislio i o njemu toliko sanjario? Ako je tačno da ga je Bog stvorio, nemoguće da ga je do dna spoznao, jer nije njegov običaj da ga uzima za predmet svojih promišlanja. Dok sam ja, u to sam ubeđen, istisnut iz vremena s jedinom svrhom da od njega napravim sadržaj svojih opsesija. Uistinu, stapam se sa čežnjom kojom me ono nadahnjuje,
Pretpostavimo da nekad živeh u njemu, kakvo je ono bilo i na koji način da sebi predstavim njegovu prirodu? Tuđ mi je period kad mi je ono bilo blisko, iščezao je iz mog pamćenja, ne pripada više mom životu. Verujem čak da bi mi bilo lakše da se ukorenim u pravoj večnosti nego da se ponovo vratim u njega. Milost za onog ko je bio u Vremenu i koji neće moći nikad više biti u njemu!
(Bezimeni gubitak: kako sam se mogao zaludeti vremenom, pa uvek sam zamišljao svoj spas izvan njega, kao što sam uvek živeo s izvesnošću da ono upravo troši svoje poslednje zalihe i da mu, izjedenom iznutra, oštećenom u biti, nedostaje trajanje?)
Kad se smestimo nadomak trenutka da bismo posmatrali njegov prolazak, na kraju razabiramo samo sled bez sadržaja, vreme koje je izgubilo svoju supstanciju, apstraktno vreme, podvrstu naše praznine. Još malo, i od apstrakcije do apstrakcije, ono se našom greškom istanjuje i rastvara u temporalnosti, u vlastitoj senci. Sada nam pada na pamet da mu ponovo damo život i prema njemu usvojimo jasan stav, bez neodređenosti. Kako da u tome uspemo, kad ono pobuđuje nepomirljiva osećanja, paroksizam odbojnosti ili opčinjenosti.
Dvosmisleni načini vremena otkrivaju se kod svih onih koji se s njim bave kao glavnom brigom, i koji će, okrenuvši leđa onom što je u njemu pozitivno, proučavati njegove sumnjive strane, zbrku koju u sebi ostvaruje između bića i ne-bića, njegovu bezobzirnost i njegovu nepostojanost, njegove sumnjive privide, njegovu dvostruku igru, temeljnu neiskrenost. Licemer na metafizičkom nivou. Što ga više ispitujemo, sve više ga zamišljamo kao ličnost koju neprestano sumnjičimo i rado bismo je raskrinkali. A na kraju se predajemo njenom uticaju i privlačnosti. Odatle do idolopoklonstva i robovanja preostaje samo jedan korak.
Previše sam želeo vreme da ne bih izopačio njegovu prirodu, izdvojio sam ga od sveta, napravio od njega stvarnost nezavisnu od svake druge stvarnosti, usamljeni svemir, surogat apsolutnog: neobičan poduhvat koji ga rastavlja od svega što ono pretpostavlja i svega što povlači, preobražaj statiste u protagonistu, pogrešno i neizbežno unapređenje. Ne mogu poreći da je ono uspelo da mi pomuti pamet. Ipak nije predvidelo da ću jednog dana u pogledu njega prebeći iz opsednutosti u pronicljivost, sa svim što mu preti.
Ono je sazano tako da ne odoleva upornom nastojanju ljudskog duha da ga istraži. Njegova gustina pri tom iščezava, pređa se tanji, i ostaju samo odlomci kojima analitičar treba da se zadovolji. Jer ono nije stvoreno da bude upoznato, nego življeno; istraživati ga, proučavati, znači ponižavati ga, znači pretvoriti ga u predmet. Ko na to prione biće prinuđen da se na taj način bavi svojim vlastitim ja. Budući da je svaki oblik analize skrnavljenje, nepristojno je posvetiti joj se. U meri u kojoj se, da bismo ih pretresli, spuštamo u svoje tajne, iz zbunjenosti prelazimo u nelagodnost, iz nelagodnosti u užas. Poznavanje sebe se uvek preskupo plaća.Kao uostalom i saznanje uopšet. Kad čovek bude stigao do njegovog temelja, neće se više udostojiti da živi. U objašnjenom svemiru, ništa više ne bi imao smisao, osim ludila. Jedna stvar zagledana sa svih strana prestaje da bude važna. Isto tako, jesmo li prozreli nekog? Za njega je najbolje da nestane. Svi ljudi nose masku koja manje ukazuje na odbrambenu reakciju a više na stid, na želju prikrivanja svoje nestvarnosti. Strgnuti je značilo bi upropastiti i njih i sebe. Izvesno je da nije dobro zadržavati se pod Drvetom Znanja.
Ima nečeg svetog u svakom biću koje ne zna da postoji, u svakom obliku života oslobođenom svesti. Onome koji nije nikad zavideo biljkama promakla je ljudska drama.
Emil Sioran
