Anatomija Fenomena

Ceo moj život je jedan teatar [Tema: Crnjanski]

crnjanski sesir

Nastavak

Razgovarao: Vladimir Bunjac

Da uskladimo sad razgovor na Vaš dalji razvoj. Sećam se svojih afiniteta. Prva moja velika ljubav, prema Vašoj prozi, došla je sa knjigom Dnevnik o Čarnojeviću. Bio sam tada mnogo mlađi, šesnaestogodišnjak. To je ekspresionistička proza, u kojoj su plastično date sve strahote prvog rata, mnogo se razlikuju od Vaše poslednje, velike, obimne, hronike Seoba.Kad ste to pisali? Kako ste pisali?

To je samo jedan mali deo od onog što je ta knjiga bla. Pisao sam je za vreme noćne službe. Kad sam bio dežurni ja sam u kasarnama, pa čak i u Galiciji, pisao taj dnevnik i on je bio sasvim drugačiji, nego što je ovaj koji je štampan. Tu ima nešto što me privlači kao što prva ljubav privlači čoveka. Vidite, u Dnevniku o Čarnojeviću ima nešto oko čega se sada pisci bore. Sada se pojavljuju ljudi i bore se i Vučo i Matić i Marko Ristić, svi se bore oko toga ko je začetnik nadrealizma. E pa lepo u mojoj knjizi Dnevnik o Čarnojeviću, koji je još 1920. štampan, ima jedan san. Pa, lepo, taj san je nadrealizam. Ja bih mogao da kandidujem sebe, pa da držim govor kako sam  ja bio taj.

Da uđete u Akademiju kao nadrealista.

Nije mi stalo do toga. U životu ne treba mnogo želeti slavu i uspeh.

Vi ste u Vašim komentarima na Itaku donekle objasnili razloge zbog kojih je Dnevnik o Čarnojeviću izašao sa tolikim skraćenjima. Možete li tome nešto dodati?

Čovek kad je mlad mora da prihvati sve. Bio sam te godine i u posebnom psihičkom stanju, posle svega onoga što sam prošao. Tražili su da knjiga izađe samo u pet tabaka, pa sam, razdražen okolnostima, sve drugo spalio. A u tih pet tabaka Vinaver je pomešao poglavlja. Dobar deo teksta obeležen je kao pornografija, a drugi deo kao ratni i poratni pesimizam. To je Ćorićevo maslo, iako mi je bio prijatelj. Spaljivanje rukopisa obavljeno je u hotelu Pariz na Terazijama, gde sam pre odlaska u Pariz stanovao sa slikarom Petrom Dobrovićem. Tada je trebalo pevati veselo, himnično, optimistički. Trebalo je tako pisati, jer to su želeli knjižari, izdavači, svi. Govorili su: Crnjanski – dekadent; govorili su: Crnjanski austrougarski oficir koji ne može da zaboravi kako su ga barutom prašili po Galiciji. Nije mi smetalo ono o moralu, ali zar sam bio dekadent zato što sam pisao kako je bilo, a bilo je zaista dekadentno. Za Dnevnik..i za drugo što sam u to vremen štampao, mnogo je značio Milan Bogdanović. Pa, sad, kako je bilo, bilo je, Dnevnik je izašao, i moram da kažem, nije mi žao. Volim tu moju prozu i takva kakva je ugledala svet.

Marko Ristić kaže da je Vaša proza raj sa impresionističkim, dekadentnim clair-obscur-om bila zavodljiva za njega i njegove drugove koji su je u dosadnim gimnazijskim klupama čitali. Šta Vi mislite o toj prozi?

Pa, znate, ja sam, ustvari, Roman o Londonu napisao da pokažem Marku Ristiću da sam živ (aluzija na Ristićev tekst Tri mrtva pesnika iz 1954.god). Ali, ne mogu da budem ljut na njega pošto on toliko prati književnost, pa i moju, i datume zna bolje od mene. Što se tiče Raja, znate, u Raju je opisano vrlo teško stanje. Ja sam pisao samo stvari koje mi se obijaju o glavu. Napisao sam da smo mi sa srbijanskim oficirima u Temišvaru otišli u javnu kuću. Zato što nije bilo ni jedne slobodne sobe. Sve su rumunski oficiri držali u Temišvaru. Onda su me upitali: „Pa, kako je bilo u javnoj kući?“ Znate, kod nas je svet često veoma smešan. Uzimaju za gotovo ono što pesnici kažu. Ja ne bežim od toga, ali nije to pitanje postavljeno jasno: moje su figure, moje ličnosti, uvek na osnovu moga ja. Ali, ovde nisu..

Ipak morate priznati da se u priči Raj može uočiti dobro poznavanje okolnosti.

  • Hoćete da kažete, dobro pozavanje javnih kuća. Ali, nije bilo samo to što pamtim iz Temišvara tih dana. Da ste Vi videli kako je izgledao ulazak konjice, ulzak srbijanske konjice! Tada su ušle i rumunske trupe, i na žalost, svi hoteli su bili zauzeti od rumunskih oficira. Trebalo je tog dana videti i naš povratak: došao sam u propaloj uniformi propalog oficira, propale vojske i za mene nije bilo prenoćišta. I tada je naišao Laca, Ilandžanin, sa velikom belom šubarom Kozaka. Bili smo zajedno u Galiciji gde je on pao u rusko zarobljeništvo. Odveo me je u kupleraj gde smo pevali Oj, Srbijo, mila mati! Dobro smo se nacvrckali i tu sam video sve: onaj srebrni salon i sve ono  što se događa u priči Raj. To je, znate, dobro poznavanje okolnosti. Tu priču štampao sam 1920. u listu Progres, ali progres se pretvorio u regres taj je broj policija zaplenila. Zbog naslova Raj, Cvijanović mi napisa u pismu: Šta bi kog vraga tek bilo da si opisivao pakao?

Vaša prva knjiga pesama bila je mladalački revoltirana i imala je jedan antitradicionalistički duh, bila je i jedna novina. Tek kasnije vaša poezija je dobijala melanholični osećaj života. Kako to objašnjavate?

Životom, životom kakav je bio onda i kakav mi je komičar Buca Slučaj, dodelio kasnije u životu. Prvu zbirku pesama Itaku, najbolje objašnjava jedan citat iz mojih komentara gde ja kažem za ono vreme, dakle za prve godine posle onog rata, da su hiljade i hiljade prošle kaj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago sole-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.

Ali, sad ja ne mislim tako gromopucateljno o tim stihovima. Oni su, možda, za žednog predobri kao limunada, ali sada više nismo žedni i sve je drugačije. Onog momenta kad vi više niste aktivan revolucionar, kad vi ne vodite demonstracije, kad žandarmi pucaju kod Londona, a mene je strah da ne pokidaju električne žice pa da izginemo svi – u kom smislu biti revolucionaran? Ja se mnogo smejem revolucionarima koji ništa ne rade, samo pričaju o revoluciji. E, sad, ono doba koje je posle došlo, kad je jedna država stvorena, prvi put posle toliko vremena, država Srba, Hrvata i Slovenaca, razume se da je nastupio jedan mir, jedna velika nada, nada da je sad bolje doba, srećnije vreme, tako da sam i ja stekao neki mir. A onda su počela razočaranja: došao je veliki pokolj. Video sam sve što se dešavalo, taj veliki svetski rat, video da je to jedna fantasmagorija. Niste mogli da protumačite ništa. Ceo moj život je jedan teatar, jedan drama, farsa, tragikomedija, ili samo komedija, ako hoćete, koja ima nekoliko činova. Prvi čin su moje knjige Lirika Itake, Priče o muškom, Dnevnik o Čarnojeviću, mlada, poletna, revolucionarna literatura kao što je bilo i vreme, kao što je bio i život. Drugi čin je Stražilovo, početak melanholije i nostalgije za zavičajem. Tu je, možda, i neka slutnja života koji će doći, uvertira izgnanstva, emigracije, odsustva koje će trajati četvrt stoleća. Zatim sledi treći čin: Serbija, ako se zadržim samo na poeziji, koja je spoj bola i ljubavi prema svom narodu. Vidite, moja poezija je kao grafikon, kao barometar moga života: taj barometar pada, od ushićenja, patriotske egzaltacije, živa mog života se spušta ka bolu, i, najzad, labudovoj pesmi: Itaka, Stažilovo, Serbija, Lament nad Beogradom, finito! Četiri čina jednog života. Teatar: spustite zavesu! Lament je predosećanje kraja: tu nema ni traga mladosti, melanholija je uzela maha i bilo bi smešno kad bih ja sada, posle Lamenta nastavio da pišem poeziju. Lament sam napisao još 1956. Odmarajući se na plaži blizu Londona, u mestu Cooden Beach. Sad ćutim, memoare pišem. Uostalom, zar prva moja pesma Sudba nije najavila sve?

Nisam napisao dovoljno poezije, a toliko sam želeo da ispišem ceo poetski sadržaj ljudskog života, života jednog naroda. Hteo sam sve ispočetka od rane mladosti do danas, kada nema više šta da tražim i kada više nikad neću napisati nijednu pesmu. To već po ko zna koji put govorim: to kako sam se zarekao da posle Lamenta neću više pisati stihove. Poeziju, da, ali ne u stihovima, možda u prozi, u romanu ako ga bude. Vidite, uvek ovo kao. Ja, naravno više neću moći da napišem jedne Seobe, ali ja sam u njima ipak izrazio dosta od onog što sam želeo: naše sudbine u prošlosti. Nije me istorija interesovala, iako sam bio i profesor istorije u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Nije me interesovala istorija, kostimirana istorija, ali su me zanimali ljudi koji su živeli u svojim istorijskim kostimima. Kada se prođe sedamdeseta onda čovek ne zna ništa pouzdano. Ne može da kaže uradiću ovo, uradiću ono, jer sve mu zavisi od zdravlja, od lekara, zubara. Pa, pisati pesme smešno je u tim godinama.

Nastaviće se

 

Ostavite komentar: