Evgenija Grande (fr. Eugénie Grandet) je roman francuskog pisca realizma Onore de Balzaka iz 1833. godine. Roman je kasnije, kad je osmislio predgovor Ljudska komedija ubacio u deo priče iz provincije. Roman je posvećen njegovoj tadašnjoj ljubavnici Mariji Du Fren, sa kojom je imao ćerku.
Većina radnje romana je smeštena u francuskom gradu Somiru u vremenskom razdoblju od 1819. do 1828. godine. Roman prikazuje višu društvenu klasu koja teži za što boljom pozicijom u društvu i još većim bogatstvom. Arogantne i sebične likove prikazuje i opisuje ironično i hiperbolično. Radnju romana pripoveda sveznajući pripovedač koji detaljno opisuje likove i njihove radnje, kao i enterijer i eksterijer. Čitavo delo je narativnog karaktera sa kraćim dijalozima. I pored imena dela Evgenija grande veći deo romana govori o njenom ocu i njegovoj opsesiji novcem opisujući njegove postupke koji su uticali na lošu sudbinu njegove ćerke.
BALZAK I NJEGOVA »EVGENIJA GRANDE«
Onore de Balzak živeo je i radio u doba neobičniih suočenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti: u društvenom haosu i poremećajima i duhovnih i materijalnih vrednosti, u plimi i oseci događaja s najžešćim i najoprečnijim sukobima interesa. Bilo je to doba neostvarenih nada revolucije i rashladnelih zanosa carstva, doba propadanja stare Francuske koja se davi u valima moćne buržoazije čiji su ideali i ambicije održati se na vlasti, bogatiti se i uživati, doba u kojem se sila novca uzdiže kao jedna jedina sila i nameće svoj bezočni zakon.
U tom vrtlogu svih suprotnosti suparništva, bezočnih nadmetanja i najžešćih strasti, Balzak je živeo i pisao kao najveći svedok tog doba i njegov najverniji istoričar. Napisao je blizu sto romana kojima je dao zajednički naslov Ljudska komedija.
Rođen je 2. maja 1799. u Turu. Završio je prava u Parizu i šest godina po završenim studijama, mimo volje svojih roditelja, pisao romane koje je objavljivao pod tuđim imenima, dok u tridesetoj godini nije osetio da je napisao delo od vrednosti i dao mu svoje ime. To je roman Šuani.
Otada, za dvadeset godina, koliko će još živeti, on se sav predaje radu i čini radne podvige u koje retko ko može verovati.
Balzak se s pravom može smatrati tvorcem modernog romana. Pre njega roman je smatran za niži književni rod. On ga je preporodio, obnovio i proširio njegove metođe, dao mu ogromno, dotad neslućeno prostranstvo i bacio u zasenak tragediju i epopeju.
Pre Balzaka svakodnevnost našeg običnog života, naše svakidasnje navike i potrebe, sve one prisnosti kojima je ispunjen naš život smatrane su za nezanimljive, beznačajne, i nedostojne književne obrade. Podvlačeći sav značaj ljubavi, Balzak je zapazio da ona nije jedina pokretačka sila našeg života, koji je u velikoj meri ispunjen i drugim osećanjima, interesima, strastima i potrebama na koje se gleda s nipodaštavanjem. Balzak, koji je imao veoma razvijeno osećanje za privatan život, za malograđanske navike, za domaće prizore, za realne vulgarnosti i trivijalnosti, uočio je da su baš te, na prvi pogled beznačajne pojedinosti, najtipičnije i najizrazitije oznake našeg života i da roman treba da predstavi život u svoj složenosti i raznovrsnosti, ne izostavljajući ništa.
Tako je Balzak otkrio sav značaj i sve bogatstvo privatnog života sadašnjice, slikao svet svoga vremena i pisao istoriju savremenih naravi. On je osetio sve obilje unutrašnje ljudske drame i pokazao da se jake strasti, velike tragedije i velike radosti odigravaju u dušama sitnog sveta, da jazbina zelenaša ili skrivnica tvrdice, kancelarija beležnika ili kabinet bankara, prodavnica mirisa ili putnička kola mogu biti poprište najuzbudljivijih drama i tragedija.
Balzak je nedostižan u stvaranju opštih ljudskih tipova. Zato su nosioci svih važnijih uloga Ljudske komedije tipovi ili simboli Ijudskih vrsta. Kad stvara tipove njega manje zanimaju slabići i mekušci. On je prevashodno slikar snažnih volja, silnih energija, neobuzdanih strasti. Svejedno da li su te volje, silne energije, neobuzdane strasti dobre. ili rđave, vrline ili poroci; glavno je da su silne i snažne, da je celo biće na njih usredsređeno, sve životne snage u njima sabrane i da one njima neprikosnoveno vladaju.
Ali ono što je najbolje, najsnažnije i najtrajnije u Ljudskoj komediji, to je Balzakov realizam. On je najsnažniji i najkritičniji kad analizira i slika raspadanje feudalnog društva i uspinjanje francuske buržoazije sa svim njenim korupcijama. Ljudska komedija sadrži najizrazitiju i najtačniju sliku francuske buržoazije za vladavine Luja Filipa. Balzak je silno mrzi jer je bez viših društvenih i političkih ideala. ..Njena je glavna deviza: obogatiti se. Celo je to društvo postalo lakomo na novac i uvek spremno na sve kompromise i sva uniženja. Balzak izvrsno poznaje sva sredstva akumulacije kapitala, sve mehanizme bogaćenja tog nezajažljivog sveta i kroz celu Ljudsku komediju slika poroke i trule naravi poslovnih Ijudi, bankara, beležnika, advokata, ističući da Francuskom ne vladaju ni kralj ni ustav nego »svemoćna petofranka«.
Balzak je zanimljiv primer da može postojati protivrečnost između pogleda na svet i umetničkog stvaranja, primer koji rečito pokazuje da su kod velikog pisca i pravog realiste žeđ za istinom i umetničko poštenje jači od svih piščevih teza i političkih stavova. Ta pobeda realizma nigde nije tako snažno ispoljena kao u Balzakovom delu u kom ličnosti tako često dolaze u sukob s piščevim nazorima, osobito u slikanju plemstva. U staleškoj borbi koja se vodila u Francuskoj, Balzak je na strani feudalaca. U Ljudskoj komediji međutim, pored svih piščevih načelnih obzira, slika plemstva veoma je svirepa. Nepristrastan istoričar, Balzak ne skriva nego javno ističe degeneraciju francuskog plemstva, koje nije sposobno ni za šta, koje ne zna ni za moral ni za zakon. Ono vodi prazan parazitski život, držeći se po strani, bez veze sa stvarnošću. Liči na brodolomnike koji nisu više za aktivni život, na olupine negdašnjih vremena. Dok Balzak ideolog jadikuje nad propadanjem feudalizma, Balzak realist optužuje moćne, silne, bogate, a njegov glas snažno odjekuje kroz celu Ljudsku komediju. On diže glas protiv društvenog morala svoga doba, poziva na bunu protiv ljudskih konvencija, protiv nepravde, nečovečnosti, čak i protiv zakona koji su »paučina kroz koju se provlače krupne muve a zaglavjuju sitne mušice«.
Zato je Engels i prešao preko Balzakovog teorijiskog nazadnjaštva i proglasio ga »za mnogo većeg majstora realizma nego što su sve Zole prošlosti, sadašnjosti i budućnosti«.
Pravog Balzaka, prema tome, ne treba tražiti i gledati u njegovim shvatanjima koja je imao o društvu, nego u njegovom slikanju toga sveta, a ta je slika najsvirepija optužba sviih njegovih nedela, nasilja, razvrata, korupcije i truleži. On ne skriva nijedan oblik zloupotreba i pogrešaka, već ih žigoše i osuđuje, a kao društveni kliničar predlaže lekove. Slikajući porobljavanje i Ijudskog duha i ljudskog teia od krupnog kapitala, razbojničke pljačke bankara i zelenaša, Balzak radi na delu društvenog i političkog ozdravljenja. Nesvesno i ,nehotice, on je dao svom delu karakter optužnice protiv eksploatatorskih staleža Julske monarhije, žigošući laži sveta u kom je živeo.
EVGENIJA GRANDE
Evgenija Grande je sa Čiča Goriom najsavršenije i u isti mah najpopularnije Balzakovo delo. Napisano je za pet meseci, od jula do kraja novembra 1833, pored drugih spisa na kojima je tada radio. Balzak je svestan da stvara veliko delo i piše gospođi Hanskoj, svojoj budućoj supruzi, da Evgenija Grande ne liči ni na šta što je do sada napisao, a svojoj prijateljici gospođi Karo javlja da će je Evgenija Grande iznenaditi.
Balzak je napisao svoj roman istovremeno u velikom oduševljenju i silnom zanosu koji su mu bili svojstveni, a u najtežim materijalnim prilikama i najvećim brigama. Za deset dana napisao je poslednjih sto stranica. Izgleda da ga je u tom velikom poletu stvaranja podržavala njegova ljubav prema gospođi Hanskoj, čineći ga srećnim u spletu nesreća. On joj piše da mu ona ne daje samo hrabrosti da podnosi životne nesreće i teškoće nego mu daje i talenta i lakoće u radu, u stvaranju. Treba voleti, piše joj on, da bi se mogla napisati ljubav Evgenije Grande, ljubav čista, velika i ponosna. Zato je njegova junakinja i zadojena onim divnim osećanjima koja stvaraju nove svetove neslućenih lepota i slasti požrtvovanja.
Roman je imao ogroman uspeh.
Radnja se događa oko 1820. u Somiru, gde u jednoj mračnoj i hladnoj kući živi tvrdica Grande sa svojom ženom, ćerkom i starom služavkom.. Grande, stari kačar i vinogradar obogatio se za vreme revolucije kupujući narodna dobra. On je višestruki milionar, ali krajnji tvrdica koji lišava svoju porodicu svega i svačega. Njegova kći Evgenija najbogatija je partija za ženidbu u celom kraju. Dve porodice, Krišovljevi i Grasenovi otimaju se.o njen miraz. One večeri kad počinje drama romana obadve su porodice okupljene kod Grandea i misle na njegovo bogatstvo.
Neočekivani dolazak Šarla Grandea, sina tvrdičinog brata, uvodi novo lice na pozornicu, kicoša zavodnika. Svojom pariskom elegancijom, ljupkošću i lepotom, a uskoro i svojom nesrećom, jer mu se otac ubija zbog bankrotstva, on sasvim osvaja Evgenijino srce. U svom čednom i jednolikom životu, ona je sada prvi put poznala onaj divni čas kad sunce uliva u dušu mlade devojke svoje tople i svetle zrake. Ona voli svoga rođaka velikom Ijubavlju, ljubavlju čistom, nevinom i odanom. Šarlovo ucveljeno srce osetilo je sve draži i slasti ove čedne strasti. Pred njegov polazak za Indiju, gde treba da se obogati, pošto ga je očeva nesreća ostavila bez igde ičega, Evgenija mu daje svu svoju ušteđevinu, šest hiljada franaka u zlatu, a Šarl ostavlja kod nje dragocon kovčežić sa slikama svojih roditelja, dar svoje majke, drag kao život. A potom, oni se zariču na večnu ljubav. »Tvoja zanavek!« reče Evgenija. »Tvoj zauvek!« prihvata Šarl.
Ljubav koju Evgenija oseća prema .Šarlu postaje smisao i cilj njenog života. To je ona prva istrajna i usamljena ljubav, »Ijubav koja se uvlači u sve misli« i postaje srž života. Ona pomaže Evgeniji da lakše podnosi godine svog tužnog očekivanja, koje smrt njene majke, zlostavljane mučeničkim životom, čini još tužnijim. Umire joj i otac i ona ostaje sama sa služavkom Nanonom, uvek u očekivanju sreće koja ne dolazi, uvek u nadi koja se ne ostvaruje.
Dok je Evgenija čamila i venula u svojoj tuzi, voleći svog rođaka, Šarl je gomilao bogatstvo u Indiji, opraštao se od mnogih predrasuda, kupovao i prodavao ljude, imajući pred očima samo svoje interese. U takvim poslovima, on postaje skeptik, neosetljiv, srce mu se ohladi i osuši. Bio je gramžljiv, surov i zelenašio na veliko. Pirovanja sa ženama svakojake boje izgladiše u njemu u celosti sećanja na njegovu rođaku koja nije više bila ni u njegovom srcu ni u njegovim mislima.
Najzad, dolazi prvo Šarlovo pismo, ali ne da je obraduje svojom ljubavlju nego da joj javi da se vratio bogat, da je ne voli više i da se ženi, iz računa, ćerkom jednog plemića. Evgenija nije od onih žena koje, kad vide da su ostavljene, otimaju svog dragana iz naručja suparnice, koju ubijaju pa beže u svet, na gubilište ili u grob. Ona obara glavu i tuži u samoći, predaje se svojoj sudbini, plače i prašta, sećajući se do poslednjeg daha.
Evgenija nikad nije mogla da preboli svoju jedinu ljubav. Kad se pomirila sa tim da pod zaštitom imena predsednika suda u Somiru dotraje svoje preostale dane, ona mu ne taji sveti bol svoje tragične ljubavi, ne krije da je u njenom srcu osećanje koje se nikad neće ugasiti. Udala se međutim da bi u trideset trećoj godini ostala udovica i nastavila svoj plemeniti ali tužni život, bez radosti, bez sreće, među samotnim, hladnim zidovima, svedocima njenih žalosti i patnji.
U Evgeniji Grande Balzak je pokazao naročitu snagu i dubinu u slikanju ličnosti, naročito u slikanju Evgenije i njenog oca koji spada u red onih velikih ličnosti Ljudske komedije koje su manje ljudska bića nego ovaploćene strasti. To su izuzetna stvorenja, nenormalna na prvi pogled jer predstavljaju neku vrstu ljudskih čudovišta. Neka nesavladljiva pomama jedina je opruga svih njihovih postupaka; neka isključiva strast pred čijom žestinom uzmiče ljudska savest, pod čijom se tiranijom zaboravljaju i đužnosti i interesi, kako porodični tako i društveni: neodoljivost naučnog istraživanja Baltazara Klasa; pohota barona Iloa; roditeljska ljubav čiča Gorioa; zavist rođake Bete; tvrdičluk čiča Grandea. Uvek neki silan, neodoljiv nagon jači od prirode, uzvišen ili gnusan, otelovljenje vrline ili poroka.
Grande nije samo tvrdica nego i oličenje tvrdičluka, strasti koja više no ijedna druga može da ovlada celim ljudskim bićem, gušeći u njemu svako drugo osećanje. On nije jedini tvrdica u Balzakovom delu, ali je najizrazitiji. Gopsek, baron de Nisenžan, Ošon i Rigu, svi su oni predstavnici ove strasti koja se razvija do zaslepljenosti. Ali tvrdičluk Gopseka, u kom je život sa menicama ubio svaki drugi osećaj, više je neko filozofsko uživanje u moći novca i preziranju Ijudi; baron de Nisenžan nije tvrdica čije srce ne pokreću druge strasti, i on nije ravnodušan pred dražima lepe žene; ni stari Ošon nije tip pravog tvrdice i, pored svega toga što odmerava jelo i piće svojoj porodici, on je sposoban i za dela od kojih ne očekuje koristi; Rigu je tvrdica sladokusac; čiča Grande je međutim tvrdica koji oličava tvrdičluk koji isključuje svako drugo osećanje. U njemu nema nijedne čestice koja nije ispunjena ovom pomamom koja mu je bila urođena kao što je tigru urođena svirepost. On sadrži u sebi crte svih tvrdica svih vremena. Svi bi oni našli po neku svoju odliku u strašnom somirskom kačaru. On je i Harpagon, koji je hipnotisan bojom zlata; i Gopsek i Rigu, koji zelenaše i vode sporove; i Nisenžan, koji spekuliše. Svi bi se oni pomalo prepoznali u njemu, ali on ne liči ni na jednog od njih; on liči samo na sebe samoga. Njegovo osećanje čovečnosti svedeno je na nežnost koju ponekad ispolji prema svojoj kćeri i na neko užasno i svirepo sažaljenje koje pokazuje prema staroj služavci. Inače, strašna je nema, mukla nečovečnost ovog despota, čiji despotizam raste sa njegovim cicijaštvom; ovog tvrdice usahle duše, osušenog srca, koji je imao »nečeg sličnog sa zmijskim carem; umeo je da prilegne, da se pritaji, da dugo posmatra svoj plen, da skoči na nj; zatim je otvarao čeljust svoje kese, uvlačio u nju hrpu talira, i onda mirno legao kao zmija koja vari, neosetljiv, hladan, metodičan«. On se ne raznežava ni jecajem svog sinovca kad doznaje za očevo samoubistvo, i taj tragični prizor otima mu užasne reči: »Ala ovaj mladić nije ni za šta; više mari za mrtve no za žive«. On ima pogled izgladnelog tigra a njegove oči kao da su bile dobile boju žutog metala. Nikad ne propušta nijednu spekulaciju. Ništa ne uradi dok dobro ne razmisli, jer je sve kod njega dobro proračunato, Čak i njegovo mucanje koje iskorišćava, kad mu zatreba. Ima precizan odgovor na svačiju napomenu, na svačije pitanje, i ništa ga ne zbunjuje. Sve radi u najvećoj tajnosti i niko ne vidi novac u njegovoj kući koja je puna zlata. Uvek se prenemaže da je puki siromah, uvek se pretvara i glumi da ništa nema. »Nećete imati gospodsku sobu«, kaže on sinovcu koji je došao iz Pariza. »Ali nećete zameriti siromašnim vinogradarima, koji nemaju nikad ništa«. Ili: »Ja nemam ni pare, i u ovim gpdinama radim kao mlad nadničar kome su jedina imovina rđavo strugalo i dve zdrave ruke«. Svakog jutra on deli hleb i namirnice nužne za dnevnu potrebu. Imati zlata, gladiti zlato, postaje njegova monomanija. Zatvoren u svojoj sobi, kad svi u kući spavaju, on gleda, miluje, zgrće i prevrće svoje zlatnike. Njegova strast tvrdioluka ne slabi ni približavanjem smrti. Paralizovan, on po čitave časove nepomično gleda u svoje zlato izloženo na stolu. »Ovo me zagreva!« šaputao je on katkad, s izrazom blaženstva na licu. On i umire kao što je živeo. Pred smrt govori svojoj kćeri: »Dobro čuvaj sve! Gore ćeš mi dati računa«. A kad sveštenik »prinese njegovim usnama zlatno raspeće da celiva sliku Hristovu, on napreže sve svoje sile da ga uzme, i ovaj poslednji napor stade ga života«.
Balzakov tvrdica nije usamljen tip savršenog tvrdice, iako je najizrazitiji. Poznat je Plautov tvrdica, a još poznatiji Molijerov, sa kojim se čiča Grande često upoređuje. Strast tvrdičluka Molijerovog Harpagona ima karakter fiziološke mane. On je gotovo lud; svuda oko sebe vidi samo neprijatelje koji hoće da ga opljačkaju; sumnja i u svoga sina i u svoju kćer. On nema mira, nigde se ne smiruje, luta i vreba oko svoje kasice. Svega se plaši, i sveta iz kuće, i sveta s ulice. On se čak boji da Kleantovo raskošno odelo ne primami lopove. Krađa deset ihiljada zlatnika još više poremećuje njegov razum. Njegov monolog, to je razgovor ludaka sa samim sobom, ludaka koji pati od halucinacije. Žudnja za novcem toliko ga je obuzela da ga čini nesposobnim ma za kakvo drugo osećanje. Kad Frozima kaže: »Gospodine, oteraćete u grob svoju decu i svoje unučiće«, on odgovara: »Utoliko bolje«. On kaže svojoj ćerki Elizi, koju Valter spasava iz vode: »Bolje bi bilo da te je ostavio da se udaviš no što te je spasao«.
Balzakov Grande drukčiji je. On ima sve osnovne crte tvrdice, obdaren je nagonom, manama i vrlinama tvrdičluka koje dozvoljavaju da se njegova strast razvije u svoj potpunosti svojoj. On je pažljiv, oprezan, ćutljiv, razmišlja, posmatra, kombinuje, vreba svoje plenove. On ne odgovara ni da ni ne. Kad mu se govori, hladno sJuša nalaktivši se na desnu ruku. Ne samo što ne žali no i prezire one koje vara, jer ponosno uživa kad se pokazuje jačim od ostalih Ijudi koje pljačka zaštićan zakonom. Grande je uz to fizički i moralno zdrav, snažan, potpuno uravnotežen, osim u posladnjim danima, kad njegova strast tvrdičluka postaje bolest. Gn je zatim iz naroda i sam je stekao svoje bogatstvo dok je Harpagom iz visoke buržoazije, rođen bogat. Grande pripada trećem staležu, koji vlada lokalnim političkim životom. On ostaje dragocen podatak o francuskoj buržoaziji XIX veka. Sredstva kojima se služi pri sticanju bogatstva (zelenaštvo, spekulacija sa zlatom) obeležja su čitave jedne epohe. Grande je tvrdica, poslovni čovek koji stečeno bogatstvo ne zakopava, ne umrtvljuje, no uvećava, ulažući ga u unosne i sigurne poslove. Harpagon ne uspeva ni u jednom svom preduzeću; Grande uspeva u svakom. Harpagon je smešan, okolina ga ismeva, posluga prezire; njegov plač izaziva smeh; Grande je strašan, i u kući i u gradu svi ga se boje, svi ga poštuju. Molijer ne objasnjava poroke svojih ličnosti koje izgledaju rođene sa svojim porocima. Kao što njegov Tartif izgleda profesionalni licemer, tako i njegov Harpagon izgleda tvrdica po zanimanju. Pored simbola koje oličavaju i predstavljaju, Molijerove ličnosti nemaju lične egzistencije, i mi ne znamo kako su došle do tih simboličnih uprošćavanja sebe samih. Sasvim je drukčije sa Balzakovim ličnostima. Njegov Grande oličava tvrdičluk koji ne zna za druga osećanja, ali Balzak nam je objasnio sve okolnosti koje su doprinele da se ta njegova strast razvije do tih razmera u ovom najvećem tvrdici koga je do danas stvorila književnost, i da razumemo njegov strašni slučaj. Grande je pre revolucije bio vrlo imućan kačar koji zna da čita, da piše, da računa. Oženjen ćerkom jednog bogatog daščarskog trgovca, on za svoju gotovinu i ženin miraz kupuje u bescenje najlepše vinograde, jednu staru opatiju i nekoliko ziratnih dobara, onda kad je Republika izložila prodaji manastirska imanja, te pored unosnog posla, on ispada još i republikanac, rodoljub, »um koji je prihvatio nove ideje, dok je kačar naprosto prihvatio vinograde«. On zatim postaje član uprave u somirskom okrugu, a za vreme konzulstva kmet. Za pe’tnaest godina, uz tri nasledstva, čiju veličinu niko nije znao, on stiče ogromno dobro, pokretno i nepokretno. Bilo je potrebno rušenje čitavog jednog društva pa da Grande stvori svoje novo bogatstvo o kome pre revolucije nije ni sanjao. U ovoj atmosferi, koja pojačava žudnje do nezasićenosti, i Grandeov pomamni tvrdičluk poznaće sve krajnosti. Uz to, ova Grandeova strast nije u svom rašćenju imala nikakvih prepreka i otpora, da bi je morao ublažavati ili prikrivati. Njegova je žena anđeo dobrote, retke pobožnosti i pomirena sa sudbinom; u varoši ga poštuju, boje ga se; retke ličnosti koje prima u kući uvažavaju ga iz računa. I tako, njegov se tvrdičluk razvio u monomaniju. Ničeg sličnog kod Molijera. Ovde treba još napomenuti da Balzak ne samo što ne prezire ovog strašnog tvrdicu no ga obožava, kao neku silu, i divi mu se, kao nekom višem biću.
Čiča Grande nije drama romana; on je njena slepa fatalnost; tvrdioluk, novac, nečovečnost, despotsko ponašanje, izraženi jednom jedinom fizionomijom. Strasti čiji su predmeti i ciljevi bez životnosti, kao ljubav prema novcu, igri, pronalasku, nikad nemaju patetičnosti strasti koje teže da ovladaju našim unutrašnjim bićem, njegovim duihom i njegovom dušom. Duševnija osećanja života potisnuta su u drugi red, i ona se ispoljavaju u tri srca, u srcu Evgenije Grande, u srcu njene majke i srcu sluškinje Nanone, tim upadljivim izuzecima u skupu ličnosti čiji je život isključivo materijalan.
Drama romana odigrava se u srcu tvrdičine kćeri Evgenije, čije ime i nosi roman. Ona je glavni junak romana, nosilac njegove radnje i najtragičnija žrtva interesa koji se pletu i događaja koji se zbivaju oko nje. Njen je karakter duboko izučen, njen portret plastično izvajan. Ona je skromna, poslušna, potipuno potčinjena tiraniji svoga oca, koji je istinski voli, iako je muči. Od majke je nasledila neograničeni nagon požrtvovanja. U ljubavi je nasla svoj životni preobražaj. Grpući iz nje svoju novu snagu, otna sada kida veze koje su je stezale od detinjstva. Ona, ikoja je dotada bila slepo pokorna despotizmu svoga oca, usuđuje se sada da narušava njegove zabrane, i da radi ono što sama misli da treba da radi. Ljubav prema Šarlu budi. u njoj upornost i žilavost porodice Grande, jednu osobinu masleđenu od pca ali neispoljavanu do sada: čvrstu i nesavitljivu volju. Kad joj otac traži »računa o zlatnicima koje joj daje svake godine o rođendanu, a koje je ona daila svom rođaku bez njegovog znanja, ona će mu odgovoriti da je punoletna i da je učinila sa svojim novcem ono što joj se dopalo da’učini. Ona će ispoljiti u odbrani svoje ljubavi istu onu energiju i odlučnost koju čiča Grande troši radi zarade novca. Kad je njen otac spazio jednog dana Šarlov kovčežić koji je on predao Evgeniji na čuvanje, i skočio na njega, kao što bi tigar skočio na svoj iplen, da bi nožem odvalio sa njega jednu zlatnu ploču, ona ščepa nož koji se našao kraj nje, diže ga i reče: »Oče, ako vaš nož načne ma i jednu česticu toga zlata, ja ću se ov.im probosti. Vi ste već doveli moju majku na ivicu groba, sad ćete ubiti i svoju kćer. Lomite sad, rana za ranu«.
Evgenija će do smrti sačuvati sećanje na svoju prvu Ijubav i bolno razočaranje u nju davaće celom njenom životu veliku tugu koja je nikad neće napustiti. XI svojoj svirepoj nesreći, ona je sačuvala i svoju bezazlenost i svoju prostodušnost, i svoju dobrotu, i svoju pobožnost; ali isto tako ona je do smrti ostala Grandeova kći, sa crtama matore devojke i sitničarskim navikama skučenog palanačkog života: štedljiva, gotovo tvrdica, ložeći vatru samo u one dane u koje je otac dopuštao da naloži dvornicu, uvek obučena kao što.je bila obučena njena mati. Njena je sudbina bila odveć tragična, a njen život jedna od najtužnijih ljudskih poema. lako. živi usred sveta, ona nije iz sveta; iako je bila stvorena da bude izvrsna supruga i majka, nema ni muža ni dece, ni porodice, samo zato što su njeno plemenito srce, koje je znalo samo za najlepša osećanja, još izrana smrvili računi ljudskih interesa.
Gospođa Grande je jedan od onih ugnjetavanih, ugašenih života žena koje su stvorene da se žrtvuju i da budu tiranisaine. Ona je bojažljiva, prava robinja svoga muža, anđeoske nežnosti i blagosti, pomirena sa sudbinom, retke pobožnosti, dobra srca, oličena duša. lako je mogla izgledati smešna, njena plemenitost duše skrivala je neku nerazumnu i potajnu ponositost. Njena hladna i mračna kuća za nju je ceo svet; u njoj ona provodi ceo svoj jednoliki život, među njenim sumđmim i ledenim zidovima. Prava mučanica i svetiteljka. Zbog svih ovih osobina svi su je istovremeno i žalili i poštovali.
Nanona je primitivna služavka, iskreno odana svom gospodaru i, možda, jedino ljudsko stvorenje sposobno da podnosi sa izvesnom zahvalnošću Grandeov despotizam. Ona je herkulovske snage i krepka: škrta je, zbog čega je tvrdica zavoleo; prostog je srca i skučenog uma; poštena i neporočna. Ona je Balzaku verovatno poslužila da bi preko nje otkrivao nove karakterne crte čiča Grandea, jer samo ona u kući sme da kaže šta misli; samo se ona usuđuje da se suprotstavi tvrdičinim prohtevima i naredbama, i tako ga primorava da govori i radi i onda kad se Evgenija 1 njena majka ne usuđuju ni da se pomaknu, te se na taj način tvrdica pokazuje i otkriva ceo i u potpimosti.
Ova prosta i dirljiva istorija buđenja ljubavi u srcu jedne palančanke, kojom je svirepo naslikan Grandeov tvrdičluk, osvaja nas i svojom životnom stvarnošću, i svojom ljudskom istinom, i svojom setnom poezijom. Sve je prosto i istinito u ovom romanu uprošćenog predmeta, usklađemog sastava, bez složene intrige, bez preteranosti u slikanju poroka i vrlina; prosto i bogato delo obiljem istine i lepote, u granicama mere i zdravog ukusa: i u izgledu i u govoru, i u ponašanju ličnosti koje ne zaboravljaju ni svoj karakter, ni svoj položaj, ni svoje stanje, bilo da govore, bilo da delaju. Ličnosti ne pripadaju porodici onih Balzakovih grandioznih čudovišta, nego normalnom osrednjem svetu; jedino Grande, u drugoj polovini romana u godinama starosti, izlazi iz okvira obionih ljudi.
Sve je u romanu tačno zapaženo i predstavljeno, od najimanje sitnice do Grandeovog karaktera. Portreti su sažeti, u karakterističnim oznakama, upadljivim crtama, bez one balzakovske nagomilanosti, bez suviše sitnica kojima Balzak često zamara i opterećuje roman. Može li se sa manje reči dati upečatljivija fizionomija no što je Gramdeov portret, tako izrazit, sa tako probranim oznakama: »Telesno, Grande beše čovek visok pet stopa, zdepast, plećat, sa listovima koji su imali dvanaest palaca u obimu, jako razvijenih čašica i širokih pleća; Lice mu beše okruglo, opaljeno, boginjavo; brada prava, usne bez krivina, a zubi beli; oči su mu imale izraz hladan i proždrljiv, kakav narod zamišlja u aždaje; njegovo čelo, puno popreonih bora, nije bilo bez značajnih ispupčenja; njegova kosa, žućkasta i proseda, beše »srebro i zlato«, kao što govorahu neki mladi ljudi, koji nisu poimali koliko je opasno šaliti se na račun ig. Grandea. Njegov nos, debeo na vrhu, imao je na sebi izraslinu punu žilica, za koju je svet govorio, ne bez razloga, da je puna zločesti. Ovo lice pokazivalo je neku opasnu prepredenost, poštesnje bez topline, samoživost čoveka koji je sva svoja osećanja usredsredio u tvrdičenje i na jedino stvorenje koje je za njega doista bilo nešto, svoju kćer Evgeniju, svoju jedinu naslednicu.«
Ili portret gospođe Grande, koji sa nekoliko reči izražava i njen fizički i njen moralni lik u svim bitnim karakteristikama.
Kao u većem broju Balzakovih romana, i u Evgeniji Grande niske strasti izbijaju svom svojom žestinom, i razvijaju se nesmetano, preovlađuju, nađjačavaju, pustoše i likuju nad vrlinama, koje su dirljive i blede senke. Zato je ceo roman obojen tugom i žalošću. Grande, koji je surov, nečovečan, gotovo razbojnik, živi do kraja utonuo u zlato, obasipan laskanjima račundžije, i umire ne čuvši nijedan vapaj svojih žrtava koje se ne žale, koje se ne svete. Gospođa Grande umire žaleći svoju kćer što ima da živi, ostavljajući joj u duši večitu tugu. Evgenija, oličenje plemenite, čedne i verne ljubavi, dobrote i nežnih osećanja, ostaje sama da broji svoje jednolike dane, napuštena od čoveka koga voli, bez roaitelja, bez rodbine, sama sa svojom tugom. Šarl Grande, koga je ona spasla i volela večnom ljubavlju, napušta je bez griže savesti, bez žaljenja.
Ali, ako niske strasti pobeđuju, Balzak je verovao da su neme žrtve romana izabrale Iepši udeo, praviji put, pun uzvišenih vrlina u koje je on verovao i pored svog pesimizma. Zato je, pored realističkog slikanja života bez ublažavanja, sa svim svirepostima i surovostima njegovim, Evgenija Grande ispunjena i poezijom, nemom i diskretnom poezijom. Ona nije samo studija tvrdičluka; ni samo Ijubavna idila čija suprotnost sa oporom slikom tvrdičluka daje naročitu draž romanu; niti isključivo porodična drama; Balzakov je roman uz sve to i tužna poema tajanstvenih, nemih i prigušenih života skrušene vrline odvojenih od sveta, zatvorenih i bez vidika; poema nespokojnih i bolnih duša koje žive u dugom očekivanju sreće koja ne dolazi; poema razočaranja, unutrašnjih drama i skrivenih patnji bez roptanja i glasa. Ako ljubav peva u Evgenijinom srcu, ona peva poluglasno »romansu bez reči«.
Evgenija Grande je zatim i slika naravi. U pozadini drame, kroz splet potajnih intriga i suparništva dveju klika koje se bore o miraz bogate naslednice, nadmašujući jedna drugu u spletkarenju i dokazivanju prijateljstva, Balzak slika snažno i verno palanku, palanačko društvo i njegove naravi, u svoj nagoti.
Dve su glavne opruge koje pokreću strasti ovog sveta: novac koji je smisao njihova života i ogovaranja koja su razonoda i ukras njihova bitisanja. Na Grandea bi ukazivali prstom kao na razbojnika, ali on je najbogatiji čovek u gradu i okolini, i mesto da ga preziru, svi ga uvažavaju sa nekim strahopoštovanjem. Novac je u Evgeniji Grande dobio gotovo ljudski lik. Ceo roman odiše zlatom, tim jedinim modernim bogom u koga Ijudi veruju, koji vlada zakonima, politikom, naravstvenošću. On je umešan u radnje i ispoljavanje svih osećanja, čak i kod onih koji se njime najmanje služe. On će vezati Evgeniju i Šarla, on će produžiti svoju moć na ceo život nesrećne Evgenije, koja nikad neće biti slobodna i koju će novac tiranisati 1 posle tvrdičine smrti. Zlato će kroz ceo roman svojim bleskom, svojim zvekom, svojim umnožavanjem, svojom gotovo čulnom nasladom održati i raspirivati Grandeovu strast tvrdičluka.
Balzak ne slika samo društvenu sredinu nego i materijalnu, jer su one povezane i nerazdvojne, uspostavljaju tesne veze između fizičkih i duševnih pojava i, osvetljavanjem ličnosti i njihove atmosfere, objašnjavaju nam njihov karakter i njihove naravi. Ovi spisi koji svedoče o Balzakovoj neverovatnoj vizuelnoj snazi, nisu uvek živi. Oni se ne sastoje uvek iz značajnih obeležja po čijim pojedinostima možemo da naslutimo celinu raščlanjenih sastojalca, da osetimo njihov skupni dojam. Balzak ne budi u nama osećajni upečatak predmeta, ne stvara između nas i stvarnosti onu prisnost Lotijevih opisa, nego nam na neposredan, često grub način daje opis i popis predmeta, upoznavajući nas sa svim njihovim pojedinostima koje čine celinu, ali ne onu celinu koja se sama nagoveštava buđenjem osećajne predstave predmeta nego skupinu koju čitalac mora sam u sebi nanovo da sklapa iz sastojaka. Ponekad ide u krajnost i zamara monotonim inventarima. U Evgeniji Grande međutim ništa nije suvišno. Na dve-tri stranice Balzak nas upoznaje sa ulicom u kojoj se nalazi Grandeova kuća. Još manje će mu trebati da bismo videli tu kuću. A kad je jednom u tom sumornom i monaškom domu, koji odiše podozrivošću, on ne zaboravlja ništa karakteristično; ni nejednake i česte rupe koje klimatske nepogode behu izdubile na kapiji, i davahu joj sličnost sa tamničkim kapijama; ni iznad luka dugački niski reljef od tvrda kamena; ni malu četvrtastu rešetku, sa čestim i zarđalim šipkama, namenjenu raspoznavanju prijatelja za vreme građanskih ratova; a u dvomici, toj pozornici celog domaćeg života, koja je u isti mah predsoblje, salon, kabinet, budoar, trpezarija, svaka je stvar zapažena i oživljena, od sive drvene obloge sa antičkim šarama do starog bakarnog časovnika; od zelenkastog ogledala do slamne stolice, čije su noge ležale na podmetačima, da bi gospođa Grande mogla kroz prozor da vidi prolaznike. Sve je vezano za bića koja žive u ovoj kući, koja ima svoju dušu, bledu, hladnu, nemu, nepoverljivu, kao što je duša njenog gazde. Između nje, stvorenja koja žive u njoj i predmeta kojima je ispunjena, postoje nerazlučne veze. Hladne i sumorne odaje u kojima žive gospođa Grande i njena kći čine sastavni deo njihovog unutrašnjeg života. Da li bi se ova dva zgažena života mogla zamisliti u novoj kući punoj svetlosti i sunca, bogato i raskošno nameštenoj? Odaje u kojima živi Grandeova porodica ispovednici su njihovih života, odblesci njihovih karaktera, njihovih potreba, njihovih navika i ukusa. Sve nosi otisak Grandeove tiranske ličnosti.
Ako su apsolutna remek-dela oni spisi u kojima se ne može ništa izmeniti; koji su dobro konstruisani; koji imaju svoju neprestanu razvojnu liniju; koji se ne udaljuju od svog predmeta, sa interesom koji ne labavi ni jednog trenutka i zadržavaiu čak i u svojim kontrastima čudesno jedinstvo tona i konačan oblik, — onda su, u mnoštvu spisa koji sačinjavaju Ljudsku komediju, Evgenija Grande i čiča Gorio apsolutna remek-dela.
Dušan Milačić
