Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
„Svakom suđenju ulog je život, baš kao što su i sve presude presude na smrt, a meni su tri puta sudili. Prvi put sam napustio optuženičku klupu da me uhapse, drugi put da me vrate u pritvor, a treći put da me smeste u zatvor na dve godine. Društvo, kakvim smo ga mi ustrojili, neće imati mesta za mene, neće mi ga ponuditi; ali u prirodi, čije blage kiše padaju jednako na pravednike i nepravednike, biće pukotina u stenama u koje se mogu sakriti, i tajnih dolina u čijoj tišini mogu neometano ridati.“
De profundis Opsežno pismo De profundis koje je Oskar Vajld napisao u zatvoru Redingu, dok je služio dvogodišnju robiju zbog „užasne nepristojnosti“, po prvi put se sada pojavljuje u celini u srpskom prevodu (deo je prevela već 1915. Isidora Sekulić). De profundis nije samo ispovest i razračunavanje sa lordom Alfredom Daglasom, ono je i iskreno samopreispitivanje, pismo o ljubavi, hrišćanstvu i prirodi umetnosti. Zbog svoje višeslojnosti i oštroumnih uvida, De profundis spada među najčitanija epistolografska dela moderne književnosti.
„Često nam govore da su siromašni zahvalni na milosrđu. Neki od njih bez sumnje jesu, ali najbolji među njima nisu nikada zahvalni. Oni su nezahvalni, nezadovoljni, neposlušni i buntovni. I imaju pravo da budu takvi. Milosrđe doživljavaju kao tragikomični, neprikladni vid delimične nadoknade ili bolećivog davanja, koje često slede drzak pokušaj milosrdnika da zavede tiraniju nad njihovim privatnim životima. Zar da budu zahvalni zbog mrvica palih sa bogataških trpeza? Trebalo bi da sede za stolom i počinju to da shvataju. Što se tiče nezadovoljstva, čovek zadovoljan takvim okruženjem i tako bednim načinom života bio bi savršeno beslovesan. U očima proučavalaca istorije neposlušnost je iskonska ljudska vrlina. Kroz neposlušnost je ostvaren napredak – nepokornošću i pobunom.“
“…Ah pa ti i nisi imao nikakvih pobuda u svom zivotu! Ti si imao samo apetite. Pobuda je intelektualna teznja. I da si bio “vrlo mlad” kada smo se sprijateljilii? Tvoj nedostatak nije u tome sto si znao premalo o zivotu nego sto si znao previse. Daleko je za tobom ostalo jutarnje praskozorje decastva s njegovim neznim procvatom, jasnim i cistim svetlom, radoscu punom nevinosti i ocekivanja. Hitrim i lakim pokretom presao si iz romantizma u realizam.Pocela te opcinjavati kaljuza i sve ono sto u njoj zivi. Tu je bio izvor nevolje u kojoj si od mene zatrazio pomoc, a ja sam ti je nepromisljeno, prema mudrosti ovoga sveta, pruzio. Moras procitati ovo pismo do kraja, iako ce mozda svaka rec u njemu delovati na tebe kao vatra ili skalpel kojim se hirurg sluzi na osetljivom mesu paleci ranu ili izazivajuci krvarenje. Seti se da se budale u ocima bogova i budale u ocima ljudi i te kako razlikuju. Neko ko nema pojma o nacinima na koji se ocituje umetnost ili o tancinama u raspredanju misli, o pompoznosti latinskog stiha ili o bogatoj muzici grckog vokalnog sastava, o toskanskoj skulpturi ili elizabetanskoj pesmi, moze svejedno posedovati najljupkiju mudrost. Prava je budala, koju bogovi ismejavaju ili nagrdjuju, ona koja ne poznaje samu sebe. Ja sam predugo bio takva budala. I ti si predugo bio takva budala. Nemoj to vise biti. Ne boj se. Najveci je porok povrsnost. Dobro je sve sto se pojmi.”
“Patnja je-ma koliko ti to neobicno zvucalo- jedini nacin na koji postojimo, jer je to jedini nacin na koji bivamo svesni postojanja, a secanje na patnju iz proslosti potrebno nam je kao jamstvo, kao dokaz naseg neprekinutog identiteta.”
http://cafedefloreparis.blogspot.pt/2013/03/de-profundis-oskar-vajld.html
