„Oslobodili smo jezik banalnih okova“
Miloš Crnjanski
1.
Godine 1919, kada je Miloš Crnjanski objavio Liriku Itake, srpski standardni (književni) jezik upravo je okončao „epohu kristalizacije“, koja je prema Pavlu Iviću završena 1918. godine (Ivić 1998).
U vreme kada se u književnosti i publicistici pisalo na srpskom jezičkom prostoru brzo i mnogo, greške u smeru unošenja neknjiževnih crta iz razgovornog jezika i dijalekta pojavljuju se, mimo današnjih očekivanja, čak i u jeziku naučnika poput Jovana Skerlića, a iz njegove polemike sa Jovanom Živanovićem vidi se da je čuvenom istoričaru književnosti i kritičaru nedostajalo „shvatanje potrebe gramatičke stabilnosti u modernim standardnim jezicima“ (Ivić 1998: 269). Ležeran odnos prema standardnom jeziku koji je karakterisao izraz pojedinih naučnika još je vidljiviji bio u žurnalističkom izrazu, što je bilo uslovljeno pre svega vremenskom iznudicom u kojoj su nastajali novinski tekstovi, ali i slabijim obrazovanjem novinara1. Istovremeno, u književnosti „to je vreme, moglo bi se reći, kad je ustoličena pogreška, koja je i u književne manifeste unošena“ (Petković 2004: 117).
Sa druge strane, shvatanje o potrebi za gramatičkom i leksičkom stabilnošću standardnog jezika i posle epohe „beogradskog stila“, tokom 30-ih godina 20. veka, srpskim književnicima najviše je nametao Aleksandar Belić nizom svojih tekstova i pokretanjem časopisa Naš jezik (1933), u kojem je objavio i čuvene kritike na jezik Momčila Nastasijevića i Josipa Kosora2. U osnovi oba Belićeva napada nalazilo se rigidno normativističko stanovište, po kojem inovacije u poetskom jeziku moraju u aktuelnom trenutku biti verifikovane od strane naroda, budući da su granice normativne stilistike zapravo granice maternjeg jezika. Stoga u poetskom jeziku, prema Belićevom mišljenju, ne bi trebalo da bude mesta za leksiku koja nije aktuelna u narodnom jeziku3. Uz takvu strogu normativističku poziciju stale su i Srpska kraljevska akademija i Srpska književna zadruga, iza čijih postupaka kao da se neprestano i bezizuzetno nalazio Belićev autoritet. Ovakvo stanovište, međutim, bilo je od epohe „beogradskog stila“ dominantno i u stavovima pisaca i njihovih kritičara: Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića, Pavla Popovića i dr.
2.
U takvoj standardnojezičkoj situaciji pojava avangardnog pesnika sa periferije, Miloša Crnjanskog, ima dvostruku privlačnost i iz ugla lingvostilistike i iz ugla poetike4. Prvo, Crnjanski je kao avangardni pesnik podigao inicijalni talas antritradicionalizma u srpskoj poeziji i predstavljao potom njegov vrh, kao „najistaknutiji pobornik novoga, ’prevratničkog duha’“ (Petković 1988: 216). Poznato je da je pobunjenički cilj Crnjanskog, poput drugih avangardnih pesnika, bio da se sruši kanonizovana hijerarhija i u književnosti i u njenom jeziku, pa i u kulturi uopšte. Predstavnici drugačijeg standardnojezičkog usmerenja istovremeno su, kao tradicionalisti, bili i poetički protivnici avangardista. Misli se tu pre svega na glavne predstavnike „beogradskog stila“ u poeziji, Jovana Dučića i Milana Rakića. Dijalekat, dakle, i kod Crnjanskog kao i kod drugih avangardnih pesnika, npr. Kasnije kod Miroslava Krleže, postaje sredstvo za osporavanje književne tradicije (Milanović 2008: 42–43). Drugo, sa takvih avangardnih i antitradicionalističkih pozicija polazio je pesnik sa periferije, rođen u Čongradu, sa prvobitnim poljuljanim jezičkim osećanjem, ugroženim prvenstveno različitim jezičkim kontaktima tokom školovanja i brojnih putovanja5.
Stoga je nimalo slučajno Novica Petković u raspravu o jeziku Seoba krenuo upravo od epohe „beogradskog stila“, u kojoj je standardni jezik dobio modernu fizionomiju na leksičkom, sintaksičkom i stilističkom planu. Upravo takvu kristalizovanu strukturu, kanonizovanu u pesničkom opusu J. Dučića i M. Rakića, pa i Sime Pandurovića, Crnjanski pokušava da razbije smelim poetičkim programskim zamislima i još hrabrijim stilskim postupcima, naročito ukidanjem ritmičkih ograničenja u stihu. Vođen svojim programskim opredeljenjem, Crnjanski je zapravo postupcima izdvajanja tj. segmentiranja determinativa i njihove parcelacije udaljavao sintaksu svoje poezije od razgovorne, uobičajene (Petković 1988: 225–235)6.
Ukoliko se uzme u obzir sve rečeno, postaje nedvosmisleno jasno da nije nimalo jednostavno teorijsko-metodološki razdvojiti pesnikova odstupanja od standardnojezičke norme u odnosu na njegov otklon u odnosu na nju. Dok pod prvim pojmom podrazumevamo nenamerna ogrešenja o jezičku normu, pod drugim mislimo na svesna, stilskim razlozima uslovljena udaljavanja od poznatih i usvojenih pravila. Neku vrstu putokaza u razdvajanju stilema od astilema mogu ipak predstavljati naknadne jezičke intervencije koje je Crnjanski vršio u svojoj poeziji. Stoga smo sve nenormativne jezičke osobine u poeziji Crnjanskog podelili u tri skupine, pokušavajući da u lingvostilističkoj analizi ne prenebregnemo ni sociolingvistički kontekst.
3.
Najjednostavnija lingvistička objašnjenja odnose se na fonetska i morfološka ogrešenja pesnikovog izraza o standardnojezičku normu. Bez izuzetka, u pitanju su oblici karakteristični za živi govor Banata, pa i druge govore šumadijsko-vojvođanskog dijalekta. Problem, pak, nastaje sa utvrđivanjem motivacije za njihovo aktiviranje. Nesumnjivo je da se u problem motivacije za aktiviranje dijalektizama u poeziji Crnjanskog mora krenuti od pitanja ko je zapravo lirski subjekat u njegovoj poeziji, naročito u Lirici Itake. Ukoliko je, na primer, u Lirici Itake lirski subjekat mali, običan vojnik iz Banata koji je preživeo ratne strahote, da li je u pitanju samo mimetička funkcija pesničkog jezika? Da li su, naime, dijalektizmi u poeziji Crnjanskog bili stileme ili ne? Da li su bili nosioci stilskih vrednosti, i kakvih sve vrednosti, ili su odražavali pesnikovo puko nepoznavanje normiranih oblika? Čini se da ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje.
3.1. Vođen ekspresionističkom idejom o destrukciji i parodiji žanrova (Petković 2004: 98–105), naročito onih koji su tipični za visoki stil (molitva, elegija, oda, himna), Crnjanski u poeziju uvodi pučki, svakodnevni izraz, svesno spuštajući stilski registar svoje poezije, koju tim postupkom istovremeno i depatetizuje. Travestiranje visokog stila podrazumeva jezičku destrukciju pesama sa vrha žanrovske piramide tako što se u njih interpoliraju jezičke osobine onih sa njenog dna7.
Istovremeno, Crnjanski kao avangardni pesnik ustaje protiv normativističkog protivljenja uvođenju pokrajinskih i dijalekatskih reči u poetski jezik, o čemu je kasnije pisao i Belić, uzimajući kao primer Kosorovu poeziju: „Pokrajinske reči mogu biti veoma korisne za razvitak našeg književnog jezika kada bogate njegov rečnik ili njegovu frazeologiju. Ali kada su to samo naporedne reči sa rečima književnog jezika, isto znače što i one, ili su tako iznesene da su razumljive samo piscu, onda one ne vrše svoj zadatak i nisu potrebne“ (Belić 1951: 134).
Dijalekatski i kolokvijalni oblici koje aktivira Crnjanski po pravilu su semantički prozirni i nisu upadljivi, radikalni, odnosno svojim fonetskim ili morfološkim oblikom sasvim su malo udaljeni od normiranog, te stoga ne predstavljaju poteškoću čitaocu. Njihova frekevenkcija je visoka, što čitavoj lirici Crnjanskog, a naročito Lirici Itake, daje specifično blago senčenje lokalnim koloritom8:
3.1.1. U lirici se po pravilu pojavljuje imenica tica, sa uprošćenom inicijalnom grupom /pt-/, što je na srpskom govornom području široko rasprostranjen dijalekatski oblik: tica 31, 53, 69, 127; tice 599.
3.1.2. Isto važi i za dijalekatsko-kolokvijalni oblik imperativa glagola dizati sa redukovanim vokalom /i/. Ovi oblici kod Crnjanskog imaju različita pravopisna rešenja: dište 29, 518 (: dižte 517, diž’te 518).
3.1.3. Asimilacija i kontrakcija grupe /-ao/ > /-o/ vrlo je česta u poeziji Crnjanskog: plako 30, mako 30; digo 39; stigo 41; zamiriso 47; smrzo 48, raskido 48; reko 57, pevo 121, potuco 123, puco 123, klečo 128, dizo 132, spominjo 148, pomogo 15010. Isti proces samo jedanput je potvrđen u grupi /-uo/ > /-o/: dodirno 131. Primere za asimilaciju i kontrakciju vokala gotovo po pravilu pronalazimo među oblicima radnog glagolskog prideva, ali u stihovima pesme „Nova serenata“ Crnjanski aktivira recu ko ali i imenicu pako (< *pakao), kojom pesnik – svesno ili ne –postiže gotovo parodičan lirski ton: Al’ nikad nisam zbog tebe plako, / niti sam našo u ljubavi pako, / ko otrov u cvetu tamnom 133.
Navedeni stihovi mogu se tumačiti i kao lirski dijalog sa Rakićevom pesmom „Serenada“, u kojoj se pojavljuje identičan oblik ove imenice: Tako se sveti priroda, i tako / Najlepši san u sitni prah pretvara: / Od nekadašnjeg raja biva pak’o, / Od krinoline sjajne, krpa stara. Međutim, dok je kod Rakića kontrahovani oblik uslovljen njegovom korelacijom sa standardnojezičkim oblikom tako, Crnjanski rimuje dve reči sa nestandardnim fonetizmom, plako i pako, stvarajući stihove prezasićene kolokvijalnim tonom, koji od „serenate“, ljubavne pesme koja se uveče ili noću pevala dragoj pod prozorom, stvaraju „novu serenatu“, koja posle rata ima drugačiji ton i značenje. Suština promene tona upravo je u stihovima navedene strofe, koja je i semantički dominantna u pesmi, dok se u ostalih pet strofa pojavljuje samo jedan dijalekatsko-kolokvijalni oblik prideva bez finalnog /-h/: nir uka puna biserni zrna 133.
3.1.4. Veznik ali i rečca li pojavljuju se i bez finalnog /-i/, uglavnom zbog metričkih razloga. Gubljenje finalnog vokala Crnjanski je samo jedanput, nedosledno, obeležio apostrofom: Oči ti behu male al crne / kao rupice na fruli 67, Od poniženja nam je klonula glava, / al nam se, u telu, proleće spasava! 69, Al’ nikad nisam zbog tebe plako, / niti sam našo u ljubavi pako 133; da l bi mi tad bilo dobro svud, / i život bio manje lud? 137.
3.1.5. Gubljenje finalnog vokala /-i/ potvrđeno je i u infinitivu kao lokalna dijalekatska crta u poeziji Crnjanskog: zarekli smo se ostat nesretni 59, niko neće ostat za nama 60, ko će nam zabranit da volimo smrt 60, što ne sme mirisat na balegu 73. Budući široko rasprostranjena i u pojedinim drugim srpskim dijalektima osim šumadijsko-vojvođanskog, ni ova fonetska crta, kao uostalom ni prethodne, čitaocima nije previše mogla upadati u oči.
3.1.6. Upadljiviji dijalektizmi iz poezije Crnjanskog jesu oni samorfološke ravni njegovog jezika. Takav je npr. oblik nominativa množine imenice otac: Ocevi i braća i sestre behu sram 29.
3.1.7. Lokalni jezički kolorit dočarava i zamenica njin: Zaboravio si njine teške, mračne glave 22, i njina zemlja sva izgore 26, Dao je njinoj duši oproštaj 30, O Rode ti si izbranik njin 121, Pa, eto, ipak tragom se njinim / kupi čemer i u zorama ovim 153.
3.1.8. Analoški i nenormirani oblik zamenice sav u srednjem rodu već je imao pesnički „legitimitet“ još od vremena Vojislava Ilića, a ovaj dijalekatsko-kolokvijalni oblik upotrebljava i Crnjanski u pesmi „Narodni vez“: Zavičaj moj, ravnicu što zre / gde pijan raspasan seljak mre, / u krvi što je svo dobro ne zlo. // Zato mi nebo svo / mirno u osmehu izumre 138.
3.1.9. Crnjanski umesto prideva snen upotrebljava Gondola jedna ćutke je skrije / u bezdane vode Venecije, /sanu, umornu, razočaranu, na karnevalu 66; I mislim: i da ga ima tamo gore, / ako me vidiš pod jadrom sanog / u kom se zraci plode 136.
3.1.10. Dijalekatski oblici pojavljuju se i pri imperfektizaciji i iteratizaciji glagola, u kojima se pojavljuju sufiksi -ava i -iva: ja pevam tužnima: da tuga od svega oslobođava 19; u sneg što sahranjiva, kad ljubi 51.
3.1.11. Nestandardan je kod Crnjanskog i oblik glagolskog priloga sadašnjeg: kad se oči slede, / preletajući one kutove blede, / oko usana…64. Na ovakva odstupanja od norme ukazivano je u to vreme i kasnije čak i u jezičkim savetnicima jer je u pitanju bila više no rasprostranjena greška u javnom jeziku (up. Kostić 1931).
3.1.12. Oblik futura I građenog po modelu ću + da + prezent, koji je danas na samoj granici jezičke norme, upotrebljavao je i Jovan Dučić (Milanović 2009), ali i Crnjanski: u ludoj će strasti i bolu / iz tvojih cvetova mlečnih / jedna kap u jesen da kane 44; Na Itaki će da se udari / u sasvim druge žice 73.
3.1.13. Odlika je vojvođanskih govora, ali i Vukovog jezika, upotreba predloga radi umesto predloga zbog u uzročnim konstrukcijama: daleko negde stoje vite jele, snežna lica, / radi njih mi je drago da si poštena 53.
3.2. Sve navedeno u prethodnim podtačkama ne ništi činjenicu da je Lirika Itake „sva u formalnom ’komešanju’: od nesigurnosti i ogrešenja u jeziku do povremenih nesklada u stihu“ (Petković 2004: 117). Čini se da se najbolji primeri za astileme nalaze upravo među stihovima Lirike Itake koje je Crnjanski kasnije popravljao dajući im standardnojezičko ruho. Poznija težnja ka normativizaciji pesničkog jezika uslovila je niz jezičkih postupaka kojima su dijalekatski i kolokvijalni oblici prebačeni u sferu standardnojezičkih. 373
3.2.1. Jedan od postupaka naknadne standardizacije pesničkog jezika jeste i vraćanje grafeme <h> u etimološki položaj: prodanih 19 (: prodani 507), otmenih 19 (: otmeni 507); hteli 27 (: teli 516), Hoćemo 27 (:Oćemo 516)11; sahranjiva 51 (: saranjiva 537)12.
3.2.2. Na istom pravcu intervencija su i zamene dijalekatskih i kolokvijalnih oblika sa izvršenom asimilacijom i kontrakcijom vokala standardnim formama: veseo 23 (: veso 511), voleo (: volo 530)13.
3.2.3. Ponekad su kod Crnjanskog u pitanju i pojedinačne sitnije izmene, poput zamene oblika jadro (509) nemarkiranim jedro (22)14. Takođe, pesnik je prepravio i oblik prideva: no stisak granja rumenog uvenulog 40 : no stisak granja rumenog uvenutog 528.
3.2.4. Određena kolebanja Crnjanskog ilustruje zamena dijalekatskog oblika lične zamenice mi u dativu Nami je dobro (514) standardnojezičkim Nama je dobro, koji je prvobitno upotrebio, pa potom potisnuo dijalekatskim (26, 514)15.
3.2.5. Dijalekatski oblik tavan, tavna, m. taman, tamna, dobijen disimilacijom sonanata /mn/ > /vn/, budući da ima homograf tavan, uslovio je pogrešno Pandurovićevo tumačenje stiha iz pesme „Zamorenoj omladini“: kad je tavan kao žudne / nebu uperene oči 34. Crnjanski je prokomentarisao ovu zabunu: „Pandurović je tvrdio da ja tvrdim da tavan ima oči. To je bila aluzija, sa igrom reči, na moj stih u pesmi ’Zamorenoj omladini’, gde sam umesto reči ’taman’ upotrebio reč ’tavan’ (kao Tavnava, tavnilo, tavna, tavneti). Ja sam tu reč upotrebio tako, jer je ona u meni, Prečaninu, živela tako. Iz one naše lepe pesme: ’Tavna noći’, koju je, tako, pevala moja mati. Ja i danas mislim da sam imao imao pravo. A da akcenti, kao što Vuk kaže, ne treba da se štampaju za čitaoca“ (281). Iz citata je više nego vidljivo da je dijalekatski oblik selektovan kao stilema, čija je funkcija da prostorno i vremenski locira pesmu, dajući joj lokalno i arhaično senčenje16. U pesmi „Smiraj“ Crnjanski je prvobitni pridev plamni (Klatno zvona teško i plamno) zamenio pridevom taman (Klatno zvona teško i tamno), potom je odustao i od ovog prideva – sa neizvršenom disimilacijom – da bi se opredelio za pridev tmurno (546), koji je zadržao i u konačnoj verziji: Klatno zvona / teško i tmurno (64). U svim verzijama pesme prethodno se javlja i prilog tamno (u kojoj su osmeh i tuga pomešani / nesigurno i tamno 64, 546), te je monotono ponavljanje mogući uzrok leksičke promene. Ovi primeri svedoče da je Crnjanski brižljivo birao leksiku, ukrštajući dijalekatske oblike sa standardnojezičkim.
Oblik bez disimilacije sonanata Crnjanski je aktivirao i u pesmi „Nova serenata“ (ko otrov u cvetu tamnom 133), kao i u komenatrima (koja je bila potamnela 325), dok se oblik sa disimilacijom nalazi u pesmi „Ples“ (žut, kao obrazina zlatna, tavno 153).
3.2.6. Popravke, tj. izmene u smeru normativnosti, međutim, ne treba tretirati samo kao puko ispravljanje grešaka17. Ne bi valjalo, naime, smetnuti sa uma činjenicu da je vremenom nestao i razlog za jezičku provokaciju, svrsishodan 1919. godine. Bez te spoljašnje, sociolingvističke i poetičke motivacije, dijalektizmi su u poeziji Crnjanskog gubili svoj oslonac i funkciju.
3.3. Oslanjanjem na govorne, dijalekatske oblike Crnjanski je postizao i značajan stilski efekat spontanosti izraza, što su pre svih zapazili potonji srpski pesnici18. Lingvista Živojin Stanojčić, sa druge strane, ističe da se u jeziku proze Crnjanskog ogleda „složeniji proces ukrštanja književnojezičkog i dijalekatskog u spontanom jeziku govornika koji je upotrebio dati oblik. I to ukrštanja baziranog na dobrom jezičkom osećanju i za književnojezički sloj, uključujući i njegove arhaizme, i za dijalekatski sloj“ (Stanojčić 2008: 43). Ista konstatacija važi i za jezik poezije Crnjanskog, kojem je prozni izraz književnika bio veoma blizak19.
3.4. Aktiviranje pozajmljenica uslovilo je pojavu novih jezičkih problema pred Crnjanskim. Budući da još uvek nije postojao normativni rečnik srpskoga jezika, kao ni jezički savetnici koji bi pouzdano rešavali probleme fonetske i morfološke adaptacije reči stranog porekla, pesnik se oslonio na sopstveno jezičko osećanje, koje mu je nalagalo nemački fonetizam imenice štatut u pesmi „Groteska“: Pečate ustava i prava, / zakona i štatuta 25, 513. Pesma „Reljef sa likom Danta“ (128) u naslovnoj konstrukciji ima vlastitu imenicu u genitivu sa nestandardnim oblikom. Ovakva kolebanja pri deklinaciji vlastitih imena bila su karakteristična za predvukovski period, ali su u epohi kristalizacije standardnog jezika čitaocima ipak morala delovati iznenađujuće. Teško je u ovom slučaju proceniti da li je u pitanju svesni pesnikov otklon od norme ili prosta omaška, naročito ako se uzme u obzir da je u pitanju najprominentnije mesto teksta – njegov naslov.
3.5. Nesigurnost u maternjem jeziku u poeziji Crnjanskog možda se najbolje ogleda u pesmi „Oda vešalima“, u kojoj je pogrešan rod iz prvobitnih verzija (Što ste crne kao krst 515 i dr.) zamenjuje standardnojezičkim (Što ste crna kao krst 27). Ž. Stojković primećuje da „Crnjanski u sopstvenoj verziji, u LI, dosledno upotrebljava pogrešan ženski rod“ (516).
4.
Posle zbirke Lirika Itake, u poemi „Stražilovo“ (1921), međutim, u kojem Crnjanski stvara „obrazac visokog stila modernog srpskog pesništva“ (Petrov 1988: 404), crta karakterističnih za razgovorni jezik i dijalekat gotovo više i nema, kao ni u potonjim poemama „Serbia“ (1925) i Lament nad Beogradom (1956). Isto važi i za pesme napisane u poznijem periodu, „Leto u Dubrovniku godine 1927“ (1927) i „Priviđenja“ (1929).
4.1. Pored prozirnog i iz ranijeg stvaralaštva Crnjanskog poznatog dijalekatskog oblika tica (I, tako, bez lica, / na liku mi je senka jarca, trešnje, tica 89), u „Stražilovu“ pažnju privlači stih sa neočekivanom predloško-padežnom konstrukcijom u funkciji priloške odredbe za mesto: Već davno primetih da se, sve, razliva, / što na brda zidam 87.
4.2. I u poemi „Serbia“ dijalektizmi su vrlo retki, a aktivirani su oni na koje je pesnik već navikao svoje čitaoce još od Lirike Itake: zamenica njin (i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom 93) i oblik glagolskog priloga sadašnjeg lutajuć bez finalnog /-i/ (Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video? 94). Imenica u dativu neobična je priloška odredba uz glagol isplivati, ali se ona mora označiti kao pesnička sloboda: Isplivah groblju 93.
4.3. Iznenađujući oblik priloške odredbe glagola (grliti + na + akuzativ) pojavljuje se i u Lamentu nad Beogradom: Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, / i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom 115.
5.
I gramatička ogrešenja uslovljena stihom i rimom podržavaju avangardnu ideju o specifičnostima pesničkog jezika, kao u stihovima pesme „Tradicije“: Zaželećeš da budeš majka, / i očima suznim punim bajka / i glasom punim uspavanka / smešićeš se bez prestanka 122.
6.
U komentarima objavljenim u knjizi Itaka i komentari prozni izraz Crnjanskog donosi nove potvrde za već aktivirane jezičke jedinice oneobičavanja, ali i za neke posve nove.
6.1. Sa jedne strane, tekstovi komentara nanovo, posle mnogo godina i u posve izmenjenim okolnostima, potvrđuju dijalekatske oblike iz pesama objavljenih u Lirici Itake: kad se ocevi mrze 299, Ja mu, iznenada, prebacujem sve: oceve, što traže pare 330; Njina borba, sa prgavim Lojd Džordžom, imala je i veličine i toplog humora 300, koji su stvorili njini didaktičari 307, Njin barok, Versalj; njin rokoko 307, U dokumentima sa njinih bojišta 309, Oči njinih starih žena zure 319; kao velike tičurine u kavezu 331.
6.2. Sa druge strane, Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke 176 (: sklonili); Ja sam se davno na tog pukovnika odljutio 188; Držao je šaku iza uva, da što bolje čuje. Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi 275; kad uzjaši konja 286; obuće im, drvene, duguljas-
te, neotesane 318; iza tih stakladi 330; Pozvati su 344; u kom gomilaju oblaci 359; gomila cigalja 267, gomile cigalja 274, 276. Dijalekatski nastavak -du u prezentu pojavljuje se kao sredstvo depatetizacije i desentimentalizacije tek u komentarima: da izdadu jednu biblioteku modernih 280; da mu penziju dadu 285.
Pitanje izgovora standardnog srpskog (srpskohrvatskog) jezika posebno je dobilo na značaju 1914. godine, kada je J. Skerlić objavio rezultate poznate ankete sa pitanjem „koje narečje treba da postane opšte u celoj srpsko-hrvatskoj književnosti, južno ili istočno“ (Ivić 1998: 302–304). Iako je posle Prvog svetskog rata Skerlićeva anketa izgubila na aktuelnosti, razdvojenost srpskog standardnog jezika na ekavski i ijekavski izgovor i dalje je opterećivala sve govornike.
6.1. Crnjanski je na aktuelno stanje dva puta reagovao na iznenađujući način. U pesmu „U početku beše sjaj“ (143), koja je objavljena 1912. i ostala van zbirki, naizmenično unosi ijekavske i ekavske oblike, redom: riječ, pesma, riječi, videti, cveta, cveta, videti, videti, videti.
6.2. Pesmu „Jadranu“, prvobitno štampanu još 1917. sa doslednošću ijekavskih formi, u potonjim izdanjima samo je delimično ekavizirao, stvarajući ponovo, već u Lirici Itake, hibridni tekst sa konkuren- cijom ekavskih i ijekavskih oblika. I u konačnoj verziji pesme, Crnjanski je ekavizirao samo reči pesme, pesma i najlepše, koje su prvobitno glasile pjesme, pjesma i najljepše (509), ostavivši u ijekavskom obliku sve druge reči sa etimološkim vokalom jat: bijesne, bijesno, cijela (22):
JADRANU
Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličući kroz bure?
Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.
Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, ali bijesno vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.
Zagreb, 1918.
Tako pesma u kojoj se opevaju Jadran i „galije od Neretve“, a koja je prema pesnikovim rečima nastala „kad su stigle prve vesti o pobuni mornara austrijske ratne mornarice“, postaje specifičan hibridni tekst koji simbolično ukršta dva srpska izgovora, jer „među pobunjenicima nije bilo samo Slovena, bilo je revolucionara svih naroda u Austriji, ali je shvatljivo što sam se ja pri tome, poetski, setio Senja i Neretvljana“ (178). Iz tog ugla gledano, jedinstvo različitih dijalekata može biti shvaćeno i kao simbolička predstava ujedinjenja pobunjenika koji su po svom jeziku, ili samo po svom izgovoru srpskog jezika, bili različiti. Shodno istorijatu teksta, koji je prvobitno bio u celini ijekavski, kao i tematici pesme, imenica pesma i prilog najlepše u ekavskom obliku zapravo se u tome kontekstu moraju uzeti kao stilski markirani, izdvojeni ne samo na fonetskoj nego i na značenjskoj ravni kao najznačajnije lekseme. Crnjanski je u komentarima samo kratko zabeležio da je pesmu napisao „u južnom dijalektu“, uopšte ne ulazeći u problem hibridnog ukrštanja dvaju izgovora20.
6.3. U verziji pesme Nove senke pojavljuje se, nemotivisano, ijekavski oblik priloga nježno (537). U konačnoj verziji i ova reč je ekavizirana, te se tako skladno uklopila u sve ostale ekavske oblike: One sve senče drago i nežno 51.
7. ZAKLjUČAK
Različitim stilskim postupcima – od fonetsko-fonoloških do sintaksičkih, od onih preuzetih iz dijalekata ili kolokvijalnog jezika do potpuno originalnih – kojima se udaljavao od ideala aktuelnih predstavnika normativističke stilistike i ukazivao i na druge tokove srpske kulture, Miloš Crnjanski je ostvario jedinstven pesnički izraz u srpskom jeziku, koji do danas mnogi pesnici pokušavaju da oponašaju, ali koji je ostao i dalje jedinstven i neponovljiv.
Aleksandar Milanović
1 „Skerlićev nonšalantni odnos tipičan je za stav obrazovanih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Nagli spontani procvat književnog jezika je stvarao utisak da je dovoljno imati dobro jezičko osećanje, a da gramatičke ’sitnice’ nisu dostojne truda“ (Ivić 1998: 270).
2 Tekstove „Nasilje nad jezikom“ i „Povodom prethodnog članka“ A. Belić je 1951. uvrstio i u sadržaj knjige Oko našeg književnog jezika (Belić 1951: 119–126, 131–138).
3 Up. stav o pozajmljenicama: „Iako strane reči mogu imati za pesnika draži, zato što su neobične, apstraktne, ipak ih on mora izbegavati što više može. Mislim da bi se napr. ove reči mogle kod Kosora lepo zameniti našim rečima: planetarno (14), po našim astralnim poljima (14) […]. Kosor koji je rečit, čiji je jezik često i plastičan, i živopisan i sočan, mogao je lako naći dobre zamene svima ovakvim rečima“ (Belić 1951: 133).
4 O posledicama književnog formiranja na periferiji pisao je i sam Crnjanski: „Za moj književni početak i razvoj, bitna je bila velika ljubav prema srpskoj književnosti, koja je bila posledica moga rođenja na severnoj granici našega naroda. Kao što je poznato, i kao što sam to već podvukao drugde u svojim izjavama, takva topografska sudbina ima za posledicu preteran nacionalni osećaj“ (Drenovac 1964: 53)
5 O poetičkim i stilističkim aspektima odnosa književnog centra i periferije videti studije Novice Petkovića.
6 Sintaksičke inovacije npr. iz „Stražilova“, vođene težnjom ka ritmičko-inovacionim promenama postojećeg stiha, uslovile su, međutim, stvaranje tipizirane rečenice koja „ima visok stepen […] monotonije“ (Petković 1988: 237), naročito pri jednoličnom nizanju u Seobama. Crnjanski se zapravo našao u poziciji predvukovskih, slavenosrpskih pisaca, koji se nisu mogli osloboditi okova komplikovane i trome „barokne rečenice“, opterećene brojnim umetanjima, inverzijama i finalnom pozicijom predikata (Subotić 2007).
7 „Otuda u Lirici Itake na svakom koraku nalazimo raznolike deformacije, i pesničke, i jezičke, i stvarnosne“ (Petković 2004: 106).
8 Primeri su navedeni prema izdanju: Miloš Crnjanski, Lirika, Dela Miloša Crnjanskog, tom prvi, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog – BIGZ – SKZ – L’Age d’Homme, 1993.
9 Tek u komentarima pojavljuje se oblik sa neuprošćenom inicijalnom grupom: sa pticama 304.
10 Od navedenih primera treba razlikovati one uslovljene rimom: (šuško : muško). Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: / Što si uvek tužan? / Smešeći se počast bih šinuo / i tiho reko: Jer sam muško 39.
11 Bitno je istaći da poslednja dva prvobitna oblika sa /-h/ u Lirici Itake Crnjanski zamenjuje dijalekatskim, da bi se kasnije opet vratio standardnim. Začuđuje stilistički komentar Ž. Stojkovića da „pravilan, književni izgovor dva glagol. Oblika u stihovima SZ, pesnik kao da zainaćeno preinačuje u paorski“ (516). U pitanju svakako nije inaćenje, koje bi bilo krajnje nemotivisano, već svestan otklon od jezičke norme, vođen pesnikovim avangardnim poetičkim postavkama i prevratničkim stavom spram svih rigidnih pravila i kanona.
12 Pesme koje nisu preštampavane posle Lirike Itake ispunjene su dijalekatskim oblicima bez /-h/, naročito u sastavu nastavaka za oblik: ruski nihiliskinja 123, teški bora 123, očiju plavi 123, oćeš 124, proletni bašta 126, naši tela 128, kolena prašni 128, puteva strmi 132, biserni zrna 133, kadionica srebrni 134, građanski žila 135, grdni muka 135, Šara […] tanki 138, vetrenjača plavi 139, naši / obala 149. Van nastavačkih morfema gubljenje konsonanta je ređe: tio sviraš 123. Svakako je najzanimljiviji primer u kojem se kao konkurentni javljaju oblici sa /-h/ i bez njega: da se od rumeni naših usana 151. 13 Primeri pokazuju da su najčešći primeri sa asimilovanom i kontrakovanom grupom/-ao/. Primere sa grupom /-eo/ Crnjanski je vremenom vraćao u standardnojezičku formu. Up. i primer: šinuo 39, pljusnuo 53.
14 Oblik jadro pojavljuje se i u pesmi „Pod Krkom“ (ako me vidiš pod jadrom sanog 136), a glagol izjadriti u komentarima (izjadrio na more 322).
15 Ž. Stojković u svojim tekstološkim komentarima pogrešno smatra da je u obliku Nami napravljena „slovna greška“ (514), iako oblik nami imaju i Gavril Stefanović Venclović, Dositej Obradović i mnogi drugi značajni pisci predvukovskog perioda (Kuna 1970: 123).
16 Ovde bi valjalo dodati da se Crnjanski, u duhu svog antitradicionalizma, ne poziva na narodnu književnost, u kojoj su oblici sa disimilacijom česti.
17 „Popravkama se nazivaju sitna, najčešće leksička i stilska odabiranja novih, kombinovanja i uklapanja postojećih, pojedinosti dela“ (Popović 1975: 54). Živorad Stojković u izdanju Lirika (1993) isti proces naziva redakcijom (507).
18 „Crnjanski je spontanost svog jezika i imaginacije podigao na rang jednog od najdoslednijih poetskih programa, nove i originalne poetike u celokupnoj srpskoj književnosti“ (Raičković 1987: 37). Stevan Raičković uzroke jezičkih ogrešenja nalazi upravo u pesnikovoj težnji ka spontanosti: „Radi prirodnosti i sponatnog tona svog iskaza, uzeo je sebi slobodu i izborio pravo na svesnu i očiglednu leksičko-gramatičku i interpunkcijsku grešku“ (Raičković 1987: 44). Valja, međutim, naglasiti da u sintaksi poezije Crnjanskom spontanosti praktično – nema (Petković 1988, Petković 2004).
19 Osnovu za aktiviranje dijalektizama u prozi Crnjanskog Ž. Stanojčić nalazi „u izuzetnoj aktivnosti njegovog jezičkog osećanja. Ono bi se moglo definisati kao svojevrstan katalizatorski filter kroz koji prolazi jezički materijal uzet iz različitih slojeva jezika, pa i onih arhaičnih“ (Stanojčić 2008: 46–47).
20 Ukrštanje ekavice i ijekavice karakteristično je i za prozu M. Crnjanskog, a Milo Lompar je već konstatovao da „u Drugoj knjizi Seoba postoje brojni primeri neobrazloženog prisustva ijekavskih oblika u pripovedačevom ekavskom kazivanju“ (Lompar 2008: 193). U daljem tekstu M. Lompar ukazuje na snažan uticaj Vukovog Srpskog rječnika na jezički izraz u romanu.
LITERATURA
BELIĆ, Aleksandar. Oko našeg književnog jezika. Beograd: SKZ, 1951.
IVIĆ, Pavle. Pregled istorije srpskog jezika. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998.
DRENOVAC, Nikola. Pisci govore. Beograd: Grafos, 1964.
KOVAČEVIĆ, Miloš. Stilistika i gramatika stilskih figura. Kragujevac: Kantakuzin, 2000.
KOSTIĆ, Đorđe. U središtu nadrealizma. Čeljust dijalektike. Beograd: Biblioteka grada Beograda, 1989.
KOSTIĆ, Dragutin. Nije-nego. Rečnik kolebljivosti u književnom jeziku i pravopisu. Beograd: Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića, 1931.
KUNA, Herta. Jezičke karakteristike književnih djela Dositeja Obradovića. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, 1970.
LOMPAR, Milo. O završetku romana: Smisao završetka u romanu Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2008.
MILANOVIĆ, Aleksandar. „Napomene o dijalektima u srpskoj književnosti“. U: Dijalekti i srpska književnost. Vranje: književna zajednica „Bora Stanković“, 2008. Str. 41–52.
MILANOVIĆ, Aleksandar. „Jovan Dučić i beogradski stil“. U: Poezija i poetika Jovana Dučića, Beograd – Trebinje, 2009. Str. 591–611.
PETKOVIĆ, Novica. Dva srpska romana. Studije o Nečistoj krvi i Seobama, Beograd: Narodna knjiga, 1988.
PETKOVIĆ, Novica. Ogledi o srpskim pesnicima, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, 2004.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Beograd: Nolit, 1988.
POPOVIĆ, Branko. Verzije književnog dela, Beograd: Nolit, 1975.
RAIČKOVIĆ, Stevan. Portreti pesnika, Beograd: BIGZ, 1987.
STANOJČIĆ, Živojin. Iz jezika proze Miloša Crnjanskog. Lingvistička istraživanja. Beograd: Zavod za udžbenike, 2008.
SUBOTIĆ, Ljiljana. „Barokna geometrija rečenice dositejevskog tipa književnog jezika, (Sterijin roman Dejan i Damjanka)“. U: Sintaksička istraživanja (dijahrono-sinhroni plan), Lingvističke sveske, 6, Novi Sad, 2007. Str: 240–252.
