Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Melanholija mrzilja (1)
Piše: Konstantin Zaharija
U ovom tekstu autor pokušava da odgonetne poreklo mržnje i zle volje sa kojima se Sioran obrušava na sve što uđe u orbitu njegovih razmišljanja, uključujući tu i njega samog. Sioran je sam sebi toliko težak i mrzak da jedini izlaz vidi u pokoravanju Zlu i pristajanju na ludilo. Pošto je od najstarijih vremena, pa sve do Frojda i savremenih teorija ustaljeno mišljenje da mržnja crpe svoje sokove iz melanholije, pitanje koje se postavlja jeste da li se i sioranovska mržnja može smestiti u neki od tih lepo uobličenih odeljaka ljudske misli. Izgleda da ne može, baš kao što ni sam Sioran ne može da se svrsta ni u jedno od književno-žanrovskih određenja. Sioranova mržnja, po mišljenju Konstantina Zaharije, nema ničeg patološkog. Naprotiv, ona je unapređena u gnoseološko načelo, u nužan uslov samospoznaje i spoznaje sveta uopšte.
Pijan sam od mržnje i od sebe.
Sioran
Nihilistička dimenzija Sioranovog diskursa ne može promaći nikome ko se posveti čitanju njegovih knjiga. Čitajući ih, ostajemo zaprepašćeni nemilosrdnim sudovima o mnogim stvarima, na koje se neumoljivo obrušava taj „mislilac od prilike do prilike”, kako voli sebe da naziva, žestoki antifilozof, izvanredni stilista i povremeho moralista. Iskaljuje bes na Bogu, baš poput likova iz Starog zaveta, i od njega traži da mu polaže račune. Proriče mračnu budućnost zapadnog društva ukazujući na njegove mane, ali sa toliko zle volje da se na kraju pitamo kakvu mu je to nepravdu ono nanelo, ako nije u pitanju ona marginalnost na koju je naizgled pristao od svoje volje; osim toga, srećni smo što možemo da utvrdimo kako njegove argumente, iako su nepobitni, stvarnost uopšte ne potvrđuje. Prema glavnim predmetima svojih razmišljanja: životu, smrti, mudrosti, stvarnosti, književnosti i jeziku bez razlike, prema svim tim parafilogofskim tumaranjima on se sa svom svojom doslednošću i žestinom odnosi uzorno mrzovoljno. Čak i kada se Sioran predaje burnim izlivima divljenja, nesumnjivo zato da bi se oslobodio sopstvene vatrenosti, njegove pohvale ponekad postaju toliko bezobzirne, da se pitamo koji ga to demon zlobe proganja.
Otkuda dolazi sva ta mržnja prema svakoj stvari koja postane predmet njegove misli?
Njegov diskurs skoro nikad nije lišen nasilja, a ne štedi ni njegovo ja, povlašćenu temu njegovih netrpeljivosti.
Sioran kao da je izvukao krajnje posledice iz Paskalove čuvene fraze – „Ja je dostojno mržnje.“ Ali, dok je za filozofa Por-Roajala tu reč o neutralnoj tvrdnji čiji je ulog nesumnjivo religiozni („Svako insistiranje na našem ja ide na štetu Boga“, kao da kaže), za pisca Kratkog pregleda raspadanja stvari su savršeno jasne i nedvosmislene jer, pošto je odbacio svet, ideologije, društvo i svako drugo verovanje na čiju beznačajnost bez oklevanja ukazuje, kada dođe do toga ja, može da kaže samo „Ja sebe mrzim”. Primera ima svuda u njegovom delu:
„Uživajući u mržnji koju gajim prema sebi, sladostrasno šetam svoju zlu sudbu pod krhotinama vremena. Neka od ovog trenutka ni komadić stvarnosti ne dodirne moje čelo! Neka đavo dune u moje bore svoju mudrost i svoju patnju, neka dah Zla prodre u moj mozak, neka trenuci u neredu povuku nadu i neka tamo ustoliče svoje haotične izlive! Neka ludilo više ne plaća danak duhu, neka se raširi po teritorijama misli!“
Reklo bi se da kroz svoj diskurs Sioran uvodi u igru nekakvu želju za samouništenjem, i da mu je „teret svoga ja“ toliko težak, da je jedino rešenje da ga se oslobodi bezumlje. Ako je ja u toj meri nepodnošljivo, onda se treba potpuno pokoriti vlasti Zla i potonuti u ludilo.
Dva-tri puta se Sioran vraća na to, i iznova govori o tome šta je demonsko u mržnji prema sebi, izričito je povezujući sa iskušenjem i sa Đavolom, na koga čovek višestruko liči:
„Dokle god smo živeli u elegantnom strahu, Bog nam je sasvim lepo odgovarao. Ali kad su nas oni drugi, besramniji, zato što su dublji, uzeli pod svoje, bio nam je potreban drugi referentni sistem, drugi gospodar. Đavo je bio lik o kojem smo sanjali. (…) Taj „veliki Očajnik“ jeste buntovnik koji sumnja. Kad bi on bio jednostavan, ceo iz jednog komada, uopšte nas se ne bi dojmio; ali njegovi paradoksi, njegove protivrečnosti jesu i naše: on predstavlja zbir naših nemogućnosti, uzor naših pobuna protiv nas samih, naše mržnje prema nama samima. Formula pakla? Nju treba tražiti u tom obliku pobune i mržnje, u ispaštanju svrgnutog ponosa, u onom osećaju da smo samo grozomorna količina zanemarljivog, u grozama ja, onog ja koje predstavlja početak našeg kraja…“
Posle pada, taj novi strah, još ogavniji i još dublji, koji za svoj referentni sistem uzima „velikog Očajnika” kakav je Đavo, omogućava prvo približavanje konteksta u koji je smeštena mržnja prema sebi kod Siorana i melanholije. Bojazan i tuga kao da idu u paru i ne treba daleko da tražimo kako bismo saznali zašto one na kraju imaju isti efekat na pojedinca. U vreme kada je medicina bila na svojim počecima, Hipokrat je pokazao da uporno prisustvo jedne ili druge vodi do uspostavljanja istog stanja: „Kada bojazan ili tuga dugo traju, to je melanholično stanje.“ Zato je savršeno osnovano u „velikom Očajniku“ videti neku vrstu gospodara ljudskih „strahova”, melanholično čudovište koje upravlja crnožučnim strahom čoveka koga je Bog napustio. Živeti pod vlašću Đavola nesumnjivo znači živeti u paklu, jer se onaj koga muči strah i tuga hrani protivrečnostima nadahnutim sumnjom, mrzi svet koji ga odbacuje i mrzi sebe zato što bolno oseća koliko je mali; sveden je na to da trpi „stravu svoga ja “ i osuđen na uzaludan napor da se izvuče iz ponora u kojem, međutim, ostaje, u beskonačnom slobodnom padu: za melanholika ja predstavlja sobu za mučenje iz koje nema izlaza.
Povodom tog pitanja nećemo se vraćati na Kjerkegorove reči, prema kojima je melanholija „majka svih greha“, niti ćemo izvoditi analogiju između mržnje prema sebi, gde Đavo predstavlja uzoriti lik, i greha akedije, na koji Crkveni oci upozoravaju monahe. Ipak, ideja po kojoj mržnja vodi poreklo od melanholije veoma je stara; nalazimo je u srednjem veku kod Huga de Sen-Viktora, koji je nedvosmisleno tvrdio: „Rancor est ex atrabili. “
Zašto bi mržnja poticala od melanholije? Zb0g čega, kada se nađemo u vlasti crne žuči, nužno mrzimo sebe? A pre svega, kako možemo osećati mržnju? Kao osećanje po sebi, nezavisno od onoga što verujemo da jesmo? Ili je to svojevoljno izabran stav, nameran izbor, zato što uživamo u mržnji prema stvarima i bićima, pa i samom Bogu?
Za Siorana, mržnja je ponekad ono osećanje protiv kojeg ne možemo ništa, koje je čoveku zapalo u udeo kako bi svedočilo o neizrecivoj patnji koju jedino krik odranog može predstaviti: „Ne mrzim nikoga; ali, od mržnje mi krv postaje crna i izgara mi ova koža koju godine nisu uspele da potamne. Kako ukrotiti, blagim ili strogim osudama, gnusnu tugu i krik odranog?“ ; ponekad je, opet, stav koji treba zauzeti kako bi se „pobedio pesimizam ali ne i patnja“ : pored drugih „pravila”, među kojima je i „biti tužan sa metodom”. on dodaje: „veštački održavati mržnju protiv svega“ . U prvom slučaju, brzo se prepoznaje suva melanholija, o kojoj govori srednjevekovna medicina, nastapa upravo iz sagorevanja krvi i smatrana za mnogo štetniju od prirodne crne žuči. Tako bi mržnja bila aktivni princip koji životni sok pretvara u škodljiv sok. U drugom, to je gnev kojim se melanholik služi kako bi sebi pružio iluziju da dela kao pravednik: kako bi osporavao druge i samog sebe. U svakom slučaju, ma koji način da je u pitanju, u mržnji nema ničega pozitivnog!
Pokušajmo, međutim, da vidimo da li u Sioranovom diskursu o mržnji prema sebi ne dolazi do nekakvog obrta koji bi preokrenuo uobičajeno mišljenje o tom prekora dostojnom afektu („Mrzeti sebe, kakav užas!“ uzvikuje mondenka koja doteruje kosu pred ogledalom, dok Paskal, posmatrajući plavetnilo neba, mrmlja: „Istinska i jedina vrlina jeste mrzeti sebe“). Pokušajmo, dakle, da vidimo da li sa neke strane ta mržnja možda ne donosi nešto novo i važno onome ko je oseća; Sioran je taj koji nam uvek priređuje takva iznenađenja nečim novim:
„Ono čime se čovek odlikuje jeste mržnja prema sebi. Pošto ga je proterala iz raja, ona je učinila sve što je mogla kako bi povećala otklon koji ga razdvaja od sveta, kako bi ga održala budnog između trenutaka, u praznini koja se zavlači među njih. Iz nje se rađa svest, u njoj, dakle, treba tražiti polaznu tačku fenomena čoveka. Ja sebe mrzim: ja sam čovek; mrzim sebe apsolutno: apsolutno sam čovek. Biti svestan, to znači biti odvojen od sebe, to znači mrzeti sebe. Ta mržnja muči nas u korenu, a istovremeno nam obezbeđuje sokove sa Drveta poznanja.“
Nešto uznemirujuće i u isti mah suštinsko rečeno je u ovom odeljku. Pre svega, čovek koji sebe mrzi dostigao je izvestan stepen budnosti svesti. Za Siorana, mržnja prema sebi je toliko specifična za fenomen čoveka, da mrzeti sebe postaje neka vrsta nužnog uslova da bi čovek postojao, da bi sebe prepoznao kao čoveka. Osim toga, ono što će na drugom mestu privući našu pažnju jeste odnos koji u Sioranovom tekstu povezuje tu vrstu mržnje sa spoznanjem, sa znanjem.
Biblijske aluzije na stranu („prognati iz raja“ i „Drvo poznanja“ potiču iz diskurzivne strategije koja nema nikakve veze sa hrišćanskom verom; pre je reč o topos-u koji omogućava da se brže i lakše pristupi problemu porekla čoveka) Sioran nas poziva da mržnju, prvu mržnju prema sebi, onu koju je Adam osetio kada je zagrizao jabuku (da upotrebimo isti argumentacijski /oroz) posmatramo kao stav koji zasniva čovečanstvo, u meri u kojoj spoznanje posle tog trenutka više neće biti isključivi atribut Boga; uprkos zabrani koju je stavio, od tada će morati da ga deli sa čovekom. Ali, čovek ga se domogao postupivši grešno; zato će i samo spoznanje biti zadojeno „grehom”, to jest, mržnjom prema sebi. Taj odnos između mržnje i spoznanja smatraćemo za dostignuće od suštinskog značaja.
Nastaviće se
