Valparaiso je blizu Santjaga i izgleda kao da ih dele samo naše nepristupačne planine sa čijih se vrhova uzdižu, kao obelisci, džinovski, neprijateljski i rascvetani kaktusi.
Ali, u stvari, nešto beskrajno nedefinisano razdvaja Valparaiso od Santjaga, glavnog grada Čilea. Santjago je zatvorenički grad, opkoljen svojim zidinama od snega. Valparaiso otvara svoja vrata beskrajnom moru, žagoru sa ulica, dečjim očima: sve je drugačije tamo. U najkritičnijim trenucima moje mladosti odjednom bismo, uvek rano ujutru, posle noćnog lutanja, uvek u trećerazrednom vagonu i bez prebijenog dinara u džepu, vođeni zvezdom, hvatali neki voz za Valparaiso. Bili smo pesnici i slikari od nekih, manje-više, dvadeset godina i kad bismo bili zajedno, nas četvorica, petorica putnika, dolazilo je do neverovatnog naboja lude nepromišljenosti, koji je morao da deluje, da se širi i eksplodira. Valparaiso nas je dozivao svojim magnetnim otkucajem.
Mnogo godina kasnije taj isti neobjašnjivi zov osetio sam samo još iz jednog grada. Bilo je to za vreme života u Madridu. Samo bih odjednom u nekoj pivnici, na izlazu iz pozorišta noću ili jednostavno dok sam išao ulicom, začuo glas Toleda, koji me je dozivao; nemi glas njegovih duhova, njegove tišine. I tada smo, u sitne sate, sa prijateljima, podjednako ludim kao oni iz moje mladosti, odlazili prema staroj, sagoreloj i oronuloj tvrđavi. Ponovo smo bili putnici bez para i bez i jednog poznanika, samo što smo sada obučeni spavali ispod kamenih mostova na obalama reke Taho.
Ne znam zašto mi se od svih inspirativnih putovanja u Valparaiso urezalo u pamćenje putovanje koje je mirisalo na biljke ubrane nasred polja. Ispričaću priču.
Išli smo da ispratimo jednog pesnika i jednog slikara koji je trebalo da otputuju u Francusku, u ekonomskoj klasi broda Pacific Steam Navigation Company, koji je bio usidren u zalivu. Jako osvetljeni brod čiji se dimnjak pušio stajao je tamo dole: nije bilo sumnje da će ubrzo isploviti. Kako nismo mogli da sakupimo dovoljno para ni za najgori mogući hotel, potražili smo Novoa, jednog od naših omiljenih ludaka iz sjajnog Valparaisa. Znali smo da se on neće iznenaditi, a njegova kuća u brdima bila je uvek potpuno otvorena za ludost.
Bilo je kasno u noć kada smo krenuli. Nije bilo tako jednostavno. Iako smo se neprestano penjali uz brda i brda i klizali i kotrljali u beskrajnoj tami, jasno smo mogli videti smirenu siluetu Novoa koji nas je predvodio. Bio je ogroman čovek, velikih brkova i guste brade. Nabori na njegovoj tamnoj odeći podsećali su na krila ptice u nepoznatim vrhovima tog planinskog venca kojim smo se neraspoloženi peli u mraku.
On nije prestao da priča. Bio je to jedan ludi svetac koga smo samo mi, pesnici, kanonizovali. Nije obraćao pažnju na zvanje koje smo mu dodelili, već je mislio o tajnim vezama između telesnog zdravlja i prirodnih darova zemlje, koje je samo on znao. Bio je, naravno, prirodnjak. Bio je vegetarijanac i jeo samo biljke, i, iako se stalno vraćao unazad kako bi nam, glasom koji je odzvanjao u planini, održao neku bukvicu o zdravlju, kao da smo bili njegovi učenici, išao je veoma brzo, baš kao neki Sveti Hristifor po usamljenim predgrađima noću.
Najzad smo stigli u njegovu kuću, za koju se ispostavilo da je bila koliba od dve sobe. U jednoj od njih nalazio se krevet našeg Svetog Hristifora, a veći deo druge sobe zauzimala je velika fotelja od pletene trske, maestralno delo iz viktorijanskog perioda, sa bogato isprepletanim, ali suvišnim rozetama od slame i čudnim vrećicama vezanim za naslone za ruke.
Odlučili su da ja spavam na velikoj fotelji te noći. Moji prijatelji su rasprostrli dnevne novine od tog popodneva na pod i svečano se ispružili na najznačajnijim vestima dana. Ubrzo sam, po disanju i hrkanju, primetio da su svi već pozaspali. Ja nisam mogao da spavam u sedećem položaju u onoj monumentalnoj stolici. Od umora nisam mogao da zaspim.
Sa usamljenih planinskih vrhova čula se tišina: samo lavež nekih nebeskih pasa koji se prostirao kroz noć, samo neki zvižduk broda iz daljine, koji je pristizao ili izlazio iz luke, potvrđivao je da smo u Valparaisu.
Odjednom sam osetio neku čudnu i očaravajuću aromu koja je dopirala do mene. Bio je to neki planinski miris livade, biljaka koje su rasle u mom detinjstvu i na koje sam zaboravio u vrtoglavoj gradskoj gužvi. Osetio sam kako sam se mirio sa snom, pokriven majkom zemljom.
Ali, odakle je dolazio taj divlji dah zemlje? Neki jak miris sačinjen od najčistijih aroma dopirao je do mene i zaposedao mi čula. U mraku sam opipao okvir od trske svoje ogromne fotelje.
Prstima sam prešao preko njenih pletenica i napipao bezbroj vrećica. U njima sam, iako nisam video u mraku, prstima dodirnuo suve i glatke biljke, grube, bodljikave i zaobljenje grane, nežne, čvrste i listove zašiljenih vrhova. Pravi pravcati izvor zdravlja našeg domaćina vegetarijanca, koji je celog života, tako krupan, išao gore-dole i sakupljao korov svojim velikim rukama Svetog Hristifora.
Pošto sam razrešio misteriju, s lakoćom sam zaspao među tim biljkama čuvarima.
Kad se danas, ovog avgustovskog jutra 1973. na Crnom ostrvu, setim toga, ne mogu da ne primetim da su svi moji prijatelji iz one čudne i aromatične noći otišli u smrt, svako sa svojom tragičnom ili mirnom sudbinom.
Pablo Neruda
14. septembra 1973. Pablo Neruda izdiktirao je Matildi Urutiji, svojoj ženi, poslednje poglavlje svojih nezavršenih memoara Priznajem da sam živeo. Posle 40 godina, Fondacija „Pablo Neruda“ uvrstila je mnoštvo neobjavljenih tekstova u tom koji objavljuje izdavačka kuća „Seix Barral“ u Španiji. Kultural (https://elcultural.com/revista/letras/Pablo-Neruda-inedito/40253) objavljuje četiri od tih neobjavljenih tekstova, zajedno sa člancima Luisa Marije Ansona i Horhea Edvardsa, bliskih prijatelja pesnika iz Čilea. Dario Oses, direktor biblioteke Fondacije i glavni i odgovorni urednik ovog izdanja, objašnjava da je dodato jedno stotinak neobjavljenih stranica koje „dopunjuje neku priču ili temu u knjizi ili su bile obeležene, što je upućivalo na to da su mnogi tekstovi mogli biti napisani da bi kasnije bili uključeni u memoare“. Čileanski pesnik nikada nije prestao da sakuplja sve ono što je osećao, živeo i za šta se borio, a to je činio, kako je sam napisao „da bi uspeo da napiše dugu cikličnu pesmu, koju još uvek nije završio, jer će je završiti njegova poslednja reč u poslednjem trenutku njegovog života“. (Prim. prev.)
(Sa španskog prevela Dragana J. Đorđević)
