Toga dana Žuti Car pokaza svoju palatu pesniku. Iza njih, u dugome nizu, ostadoše prve zapadne terase koje se poput stepenastih sedišta u nekom gotovo nepreglednom amfiteatru spuštahu prema raju ili vrtu čija metalna ogledala i gusti redovi kružno zasađenih smreka već najavljivahu lavirint. Radosno se izgubiše u njemu, u početku kao da se prepuštaju igri, a zatim sa izvesnom zebnjom, jer njegove pravolinijske staze behu blago, ali stalno zakrivljene i potajno činjahu krugove. Oko ponoći, posmatranje planeta i srećno žrtvovanje jedne kornjače omogućiše im da se oslobode tog područja koje kao da beše ukleto, ali ne i osećanja da su zalutali koje ih je pratilo do kraja. Prođoše zatim kroz predvorja dvorišta, biblioteke i jednu šestougaonu odaju sa klepsidrom.
Jednoga jutra ugledaše sa kule čoveka od kamena ali ga više nikada ne videše. Mnoge blistave reke pređoše u čunovima od sandalovine, ili jednu jedinu reku mnogo puta. Ljudi padahu ničice pred carskom pratnjom, ali jednoga dana stigoše na neko ostrvo na kome jedan čovek to ne učini, jer nikada ne beše video Sina Neba, te mu dželat odrubi glavu. Njihove oči gledahu ravnodušno crne kose i crne igre i brižljivo izrađene zlatne maske; stvarno se mešaše sa sanjanim ili, bolje rečeno, stvarno beše jedno od obličja sna. Činilo se nemogućim
da je zemlja išta drugo osim vrtova, vode, arhitekture i
veličanstvenih oblika.
Na svakih sto koračaja jedna kula je parala nebo; za oči njihova boja bila je ista, ali prva je bila žuta, a poslednja grimizna, tako je postupnost bila neprimetna, a toliko dug bio niz. U podnožju pretposlednje kule pesnik (kome kao da behu strani prizori koji oduševljahu ostale) izgovori kratak sastav koji danas ne odvajamo od njegovog imena i koji mu je, kako ponavljaju najelegantniji istoričari, doneo besmrtnost i smrt. Tekst se izgubio; jedni smatraju da se sastojao od jednoga stiha; drugi, od jedne jedine reči. Izvesno je, iako neverovatno, da je pesma sadržavala celu celcatu ogromnu palatu, sa svakim čuvenim predmetom od porcelana i svakim crtežom na svakom predmetu, polutamu i svetlost sutona i svaki tužni ili srećni trenutak slavnih dinastija smrtnika, bogova i zmajeva koji boravljahu u njoj od pamtiveka. Svi zanemeše, ali Car povika: „Oteo si mi palatu!” I dželatova gvozdena sablja pokosi pesnikov život.
Drugi pripovedaju ovu priču na drugi način. U svetu ne mou postojati dve jednake stvari; bilo je dovoljno, vele, da pesnik izgovori pesmu pa da palata nestane, kao razorena i zgromljena poslednjim slogom. Takve legende su, jasno je, književne izmišljotine. Pesnik je bio carev rob i kao takav je i umro; njegov sastav je pao u zaborav jer je zasluživao zaborav, a njegovi potomci još traže, ali ne nalaze, reč vasione
Horhe Luis Borhes
