Diodor sa Sicilije pripoveda o raskomadanom bogu koga su razbacali unaokolo. Ko bar jednom nije osetio, hodajući u predvečerje ili ispisujući neki datum iz sopstvene prošlosti, da je izgubio nešto beskrajno?
Ljudi su izgubili lice, nepovratno, i svi su želeli da budu onaj hodočasnik (sanjan na sedmom nebu, pod Ružom) koji je u Rimu video Veronikin ubrus i pun vere prošaputao: „Isuse Hriste, Bože moj, Bože istiniti, takvo je, dakle, bilo tvoje lice!” Na jednom drumu postoji kameno lice sa natpisom koji glasi: „Istiniti portret Svetog Božjeg Lika iz Haena”; kad bismo stvarno znali kako je izgledao, imali bismo ključ parabola i znali bismo da li je drvodeljin sin bio i Božji sin.
Pavle ga je video kao svetlost koja ga je oborila na zemlju; Jovan – kao sunce kad zasija u punoj moći; Tereza Avilska – više puta, okupano mirnom svetlošću, i nikada nije umela da kaže boju njegovih očiju.
Izgubili smo to lice kao što se može izgubiti magičan broj sačinjen od običnih cifara; kao što se izgubi slika u kaleidoskopu. Možemo ga videti i ne prepoznati. Profil nekog Jevrejina u metrou je možda Hristov; ruke koje nam vraćaju kusur na nekom šalteru možda ponavljaju one koje su neki vojnici, jednoga dana zakucali na krst.
Možda nas neka crta raspetog lica motri iz svakog ogledala; možda je lice umrlo, izbrisalo se, da bi Bog bio svi.
Ko zna nećemo li ga videti noćas u lavirintima sna, a da to sutra nećemo znati.
Horhe Luis Borhes
