Koliko carstava ne znaju za nas!

Blez Paskal, Misli, 207

Uvod: šta je “Velika tišina”?

Ni budućnost nije više ono što je bila, kaže već izanđali kliše. U svom eksplozivnom razvoju tokom proteklih stotinak godina, nauka je odgovorila na većinu „teških“ pitanja koje su postavile ranije filozofske generacije. Jedan od retkih odgovora koji eminentno i bez ostatka pripada budućnosti jeste onaj na pitanje: jesmo li sami u kosmosu? Živimo u doba snažnog bujanja interesa za pitanje postojanja drugih svetova nalik Zemlji i života na njima. Nova multidisciplinarna oblast nazvana – neizbežno ali donekle i ograničavajuće – astrobiologija bavi se nastankom i evolucijom života u njegovom najširem kosmičkom kontekstu. U poslednjih desetak godina ova oblast dobila je na zamahu, naročito posle definitivne potvrde postojanja planetskih sistema oko obližnjih zvezda 1995. godine. Otkriće ogromnih količina vode na Marsu, Jupiterovom satelitu Evropi i drugim mestima u Sunčevom sistemu ovo su interesovanje značajno podstakli, kao i postepeno shvatanje da u kosmosu možemo naći veliku količinu organskih jedinjenja, što u međuzvezdanim oblacima gasa i prašine, što na čvrstim telima kao što su planete, asteroidi i komete. Napredak u razumevanju uslova u kojima je nastao zemaljski život ukazalo nam je – tokom poslednjih nekoliko godina – na značaj dostave ovih organskih materija na ranu Zemlju, kroz sudare naše planete sa kometama i asteroidima, za potonju biohemijsku i biološku evoluciju, bilo u (konzervativnom) vidu dobavljanja jednostavnih organskih supstanci kao što su formadelhid ili glicin bilo u (radikalnom) vidu razmene samih primitivnih oblika života među planeta ma i malim telima u okviru kontroverzne, ali često razmatrane teorije panspermije.

U okviru razgranatih i raznorodnih astrobioloških istraživanja današnjice posebno mesto pripada onom segmentu koji se već univerzalno označava skraćenicom SETI (od engl. Search for ExtraTerrestrial Intelligence), odnosno potrazi za razumnim životom van Zemlje. Činjenica je da za nas – opravdano ili ne – svaki oblik života koji poznajemo na Zemlji nije ravnopravan, te da jednom sićušnom podskupu živih vrsta, naime onom koji je inteligentan (a u koji, zavisno od stepena antropošovinizma kod individualnih autora, ponekad pored homo sapiensa ubrajamo i čovekolike majmune, te delfine i kitove) pridajemo naročit značaj. U nauci, kao i u širim krugovima pop-kulture oličenim u brojnim naučnofantastičnim knjigama i filmovima, pa čak i rok-muzici, danas nema veće zagonetke niti dramatičnijeg otvorenog pitanja od pitanja postoji li inteligentni život van Zemlje? Brojne studije različitog pristupa i nivoa ozbiljnosti bave se ovim problemom ultimativnog Drugog, možda poslednjim univerzalnim filozofsko-naučnim problemom.

Najznačajniji argument protiv postojanja vanzemaljske inteligencije formulisan je u krajnje neformalnom i anegdotskom kontekstu. U proleće 1950. godine u kantini nuklearne laboratorije u Los Alamosu se odigrao istorijski ručak, o kome su se kasnije ispredale razne legende. Prema onome što su istoričari nauke, naročito dr Erik Džons, utvrdili kao verodostojno, za stolom su sedeli Herbert Jork, Emil Konopinski, Edvard Teler i Enriko Fermi. Dvadeseti vek – doba ekstremne specijalizacije – nije dao univerzalnijeg fizičara od Fermija – poslednjeg čoveka koji se s podjednakim uspehom bavio i eksperimentalnom i teorijskom naukom, uveo nas u nuklearno doba, krstio neutrine, izračunao broj klavir-štimera u Čikagu, i uopšte bio sjajna ličnost. (Nema potrebe išta više govoriti ako se zna da se i mi i sve što vidimo unaokolo ne sastoji bez razloga od fermiona.) Za ručkom se povela reč o letećim tanjirima koji su u to vreme počeli da se viđaju širom SAD, te da li, kada se odbace te senzacionalističke priče, ima razloga za verovanje u postojanje naprednijih vanzemaljskih civilizacija od naše. Kad su pitali Fermija za njegovo mišljenje, on je prvo izbegao da odgovori, a potom je tokom celog ručka nešto žvrljao po salveti, da bi iznenada, usred konverzacije na neku sasvim desetu temu, postavio prosto pitanje, onu vrstu jednostavnog pitanja čiji značaj samo vrhunski genije može da uoči: Where is everybody? Njegovi prijatelji odmah su razumeli da se pitanje odnosi na vanzemaljske civilizacije.

Fermi nije znao mnogo egzaktnih brojeva, ali je imao onu vrstu osećaja za redove veličine koja karakteriše svakog iskusnog fizičara. Znajući da je Galaksija nekoliko puta starija od Zemlje, i znajući da ima oko stotinu hiljada svetlosnih godina s kraja na kraj, Fermi je zaključio da bi vanzemaljske civilizacije odavno trebalo da su tu, u Sunčevom sistemu i na Zemlji. Naime, pod pretpostavkom da bar neka od njih ovlada tehnikom međuzvezdanog leta, krećući se čak i skromnom brzinom od 1% brzine svetlosti, bilo bi potrebno reda veličine deset miliona godina da se obiđe cela Galaksija. A sama Galaksija je više nego hiljadu puta starija! Dakle, bilo je vremena da naš Sunčev sistem bude posećen hiljadu puta. Gde su, dakle, oni? Iz njihovog odsustva, Fermi je izvukao radikalni zaključak da je, iz ma kog nejasnog razloga, Zemlja jedinstvena u Galaksiji. Drugim rečima, sami samo, suočeni sa paskalovskom „Velikom tišinom“. I danas, više od pola veka posle Fermijevog ručka, ovaj silentium universi ostaje najsnažniji i najozbiljniji argument protivnika postojanja vanzemaljskih civilizacija.

Nekoliko reči o istoriji: najstarija verzija paradoksa „Velike tišine“ ili Fermijevog paradoksa, iako krajnje komplikovano formulisana i povezana sa specifičnim vidom panteizma, nalazi se kod još jednog genija, ruskog matematičara, inženjera i vizionara Konstantina Ciolkovskog. Ali ne samo što je on bio po tome, kao i gomili drugih stvari, ispred svog vremena, već je i Fermijev ručak bio relativno brzo zaboravljen i više puta ponovo otkrivan tek kad je, u skladu sa Zeitgeistom, došlo vreme za to u poslednjoj četvrtini 20. veka. Britanski inženjer Dejvid Vjuing ponovo je otkrio paradoks 1975. godine i lepo ga izrazio: „Sva naša logika, sama srž nauke, uverava nas da ni po čemu nismo jedinstveni – da oni moraju postojati. A ipak ih ne vidimo.“ Iste godine je Majkl Hart, jedan od razočaranih saradnika na SETI projektima, izveo prvu detaljne proračune Fermijevog paradoksa i objavio rezultate u Kvartalnom žurnalu Kraljevskog astronomskog društva, što je izazvalo jednu od najdužih debata u istoriji ove drevne naučne organizacije. Hartov zaključak bio je isti kao i Fermijev: to što ih ne vidimo (ili tragove njihove aktivnosti, poput makroinženjerskih poduhvata koje bi bilo moguće otkriti našim astronomskim uređajima, poput Dajsonovih sfera ili velikih O’Nilovih habitata) znači da ih doista i nema.

Konačno, najekstremniju verziju Fermijevog paradoksa dao je američki fizičar Frenk Tipler u nekoliko izrazito anti-SETI orijentisanih radova iz osamdesetih; ona je i najzanimljivija pošto koristi savremeni tehnički rečnik, a naročito koncept fon Nojmanovih sondi. Tipler uočava da i u kratkotrajnoj istoriji ljudske astronautike, sonde značajno prethode i nadmašuju domet misija sa ljudskom posadom. Za međuzvezdani slučaj, dodatni sastojak koji dramatično ubrzava stvar jesu samo-reprodukujuće (fon Nojmanove) sonde: mašine koje po dolasku u neki planetski sistem mogu od lokalnog materijala sačiniti jednu ili više svojih kopija koje bi se potom uputile u druge planetske sisteme. Na taj način došlo bi do „lančane reakcije“ ili „epidemije“ fon Nojmanovih sondi koje bi, detaljni proračuni pokazuju, mogle posetiti svaku zvezdu u Galaksiji čak i ako se kreću istom skromnom brzinom, u roku od svega nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona godina, zanemarljivo po standardima astronomskih vremenskih skala. Ovo je još ozbiljnija verzija paradoksa, jer pokazuje da za posete svim planetskim sistemima u Galaksiji nije potrebno izgraditi ogromne flote svemirskih brodova; dovoljna je jedna jedina mašina, samo dovoljno složene konstrukcije.

Ono što Fermi 1950. godine nije mogao znati, ali što mi, posle 2001. godine i sjajnog rada novozelandskog astrobiologa Čarlsa Lajnvivera znamo, jeste kakva je raspodela starosti planeta nalik Zemlji širom Mlečnog puta. I to saznanje bitno osnažuje problem „Velike tišine“. Naime, na osnovu argumenata koji se odnose na brzinu hemijske evolucije materije u Galaksiji i jednostavnih pomoćnih kosmogonijskih pretpostavki, Lajnviver je pokazao da su se zemljolike planete počele formirati pre oko jedanaest milijardi godina, te da je prosečna planeta nalik Zemlji čitavih milijardu osamsto miliona godina starija od Zemlje! Dakle, sad imamo i vrlo konkretnu formu paradoksa: ako smo mi u svemu tipični – kako nam sugeriše nauka od Kopernikovih vremena – onda je i tipična biosfera otišla skoro dve milijarde godina dalje u evoluciji od nas, te je prosečna vanzemaljska civilizacija isto toliko starija od naše. Poređenja radi, pre dve milijarde godina na Zemlji su postojali samo najjednostavniji jednoćelijski organizmi, bakterije i arhee. A to su tek prosečne vrednosti – a kod ovoga nas zapravo zanimaju upravo najstarije nastanjene planete!

Suočavanje s rešenjima

„Velika tišina“ je, dakle, izraz tenzije između naturalističkog pogleda na nastanak života, inteligencije i civilizacije plus kopernikansko načelo na jednoj strani, i našeg razumevanja astronomskih prostornih i vremenskih skala na drugoj strani. Naglašavam da je reč o tenziji, ne o konfliktu (stoga je naziv „paradoks“ donekle obmanjujući; držim ga se iz istorijskih razloga). Doista, predloženo je mnoštvo mogućih razrešenja problema – pomenuću ovde nekoliko, a postoji sjajna knjiga Stivena Veba, Gde su svi?, čiji je podnaslov Pedeset rešenja Fermijevog paradoksa (obaška što ima bar 5–6 dodatnih mogućnosti kojih autor u vreme pisanja ili nije bio svestan – ili jednostavno još nikome nisu pale na pamet!). Ovde pominjem neke samo kao ilustraciju, a nikako zbog toga što su u pitanju najbolja rešenja:

Zemlja je jedinstvena u Galaksiji zato što je tako stvorena voljom natprirodne Sile, te vanzemaljska inteligencija ne postoji.

Vanzemaljske civilizacije su tu, među nama, ali iz etičkih/ekoloških/političkih razloga žele da ostanu skrivene.

Vanzemaljske inteligentne zajednice teže da se nalaze ili blizu centra Galaksije ili naprotiv, daleko na periferiji Mlečnog puta, region u kome se nalazi Sunčev sistem je neinteresantan za njih.

Međuzvezdano putovanje je još daleko teže i skuplje nego što se nama čini, tako da sve vanzemaljske civilizacije „ostaju kod kuće“, razvijajući se u pravcu sve veće minijaturizacije, postizanja individualne besmrtnosti, maksimalizaciji računarskih resursa, uploadovanju svojih umova u računare, ili se jednostavno posvećuju lepim umetnostima i igraju kompjuterske igrice – sve ove aktivnosti mogu lako ostati neprimećene iz daljine.

Zemlja je jedinstvena u Galaksiji zato što je sticaj okolnosti koji je neophodan za nastanak i evoluciju kompleksnih bioloških organizama, nosilaca inteligencije, proizvod više ekstremno malo verovatnih faktora, te mada je jednoćelijski život veoma rasprostranjen, kompleksni život može da postoji samo na jednoj planeti po galaksiji.

Vanzemaljske inteligentne zajednice nisu još stigle da dođu do nas, zato što je Galaksija tek od skoro (u astronomskim terminima) gostoljubiva za kompleksna/razumna bića.

Ono što valja razumeti – a nažalost u 99% diskusija Fermijevog paradoksa se ili ne razume ili tek naslućuje – jeste da kakvo god bilo rešenje, ono mora zadovoljavati kriterijum ne-ekskluzivnosti. To znači da mora biti primenljivo na sva mesta i sva vremena širom istorije naše Galaksije podjednako. Tvrditi da se civilizacija na planeti A odlučila da ne kolonizuje Galaksiju je, u nedostatku informacija, plauzibilno. Međutim, tvrditi da se baš isto moralo desiti i nekoliko milijardi godina ranije ili kasnije na planetama B, C, … je nešto sasvim drugo – i više nije prihvatljivo kao ozbiljno rešenje Fermijevog paradoks! Shodno tome, objašnjenja koja se pozivaju na pojedinačne instance – koja su ekskluzivna – ne treba uzimati suviše ozbiljno.

Čini mi se da se sva prihvatljiva, ne-ekskluzivna rešenja „Velike tišine“ koja se mogu pokazati kao prava mogu grupisati u samo dve osnovne kategorije, samo dva super-rešenja čije su sve ostale prihvatljive hipoteze samo varijante, a koje oličavaju lajtmotiv početka i kraja inteligencije:

Retka Zemlja: scenariji u kojima su uslovi na Zemlji veoma retki, jer je za pojavu kompleksne biosfere i inteligentnih posmatrača neophodan ili natprirodni upliv ili veoma redak sticaj maloverovatnih okolnosti (planeta u nastanjivoj zoni, prava vrsta satelita, tektonika ploča itd.). Ovo je u izvesnom smislu postala nulta hipoteza savremenog diskursa o životu van Zemlje, prema kojoj je SETI lišen ozbiljnijeg smisla. Knjiga Retka Zemlja dvojice istaknutih savremenih astrobiologa, Pitera Vorda i Donalda Braunlija, koja se pojavila 2001. godine predstavlja „bibliju“ ovog pristupa, najodgovornijeg za savremenu kri zu identiteta SETI projekata.

Eoni opasnog življenja: neokatastrofički scenariji u kojima je nastanak i uspon života širom Galaksije određen pre svega velikim kataklizmičkim događajima, bilo lokalnim (supervulkani, sudari sa kometama i asteroidima) bilo globalnim (eksplozije galaktičkih gama-bljeskova). Ukoliko su ovi mehanizmi dovoljno razorni i dovoljno učestani, oni će sprečiti pojavu veoma naprednih supercivilizacija (onih milijardama ili čak i samo milionima godina starijih od nas), ali ukoliko istovremeno postaju sve ređi sa kosmičkom evolucijom, mogu objasniti naše postojanje u ovom trenutku galaktičke istorije bez pozivanja na čuda. Preliminarno, smatram da jedino ove dve osnovne varijante mogu opstati i izrasti u astrobiološke/SETI teorije šireg zamaha. Lično, mnogo mi je bliža neokatastrofička hipoteza, tim pre pošto ona pruža – ironično – znatno više opravdanja za SETI projekte.

U svetlu naših novijih astrofizičkih, ali i planetoloških, saznanja, danas znamo da je svemir mnogo rizičnije mesto za život nego što su ljudi konvencionalno pretpostavljali tokom 20. veka. Velike katastrofe u više mahova su potpuno preokretale zemaljsku biosferu i dramatično uticale na tok evolucije. Na kraju perma i početku trijasa (pre oko 251 000 000 godina), nestalo je možda i do 96% svih živih vrsta koje su našu planetu nastanjivale – milionima godina posle tog kataklizmičkog događaja, kopno na Zemlji izgledalo je pusto kao površina Meseca. Vrlo se lako moglo desiti da neka katastrofa u potpunosti uništi život na Zemlji; i to se vrlo lako može desiti u budućnosti. U kontekstu „Velike tišine“, katastrofe koje imaju najviše izgleda da pruže globalno uverljivo objašnjenje su gama-bljeskovi, kolosalne eksplozije koje su u stanju da sterilišu planete nalik Zemlji na skalama koje se mere kiloparsecima, odnosno širom nastanjive zone Mlečnog puta. Posebno privlačna u ovom kontekstu je ideja da su gama-bljeskovi „regulacioni mehanizam“. S obzirom na dobro utvrđenu astrofizičku činjenicu da njihova frekvencija opada s vremenom, mada se danas u galaksiji nalik na našu odigravaju u sporom ritmu od jednog bljeska svakih pola milijarde ili približno godina, u prošlosti su bili znatno češći.

Drugim rečima, u prošlosti je Galaksija bila negostoljubivo mesto za život, dok kako vreme prolazi, ona postaje sve gostoljubivija, kako stopa kataklizmičkih poremećaja opada. Jasno je da ova ideja (koju je pre osam godina prvi sugerisao američki astrofizičar Džejms Anis) daje snažan podstrek SETI projektima – i bez detaljnijih modela, jasno je da treba u okviru ovog scenarija očekivati postojanje značajnog broja meta ovih potraga. Granice prakse i alternative E sad malo o praksi. Dosadašnja praksa, ono što bi se moglo nazvati mejnstrim ili ortodoksni SETI (oličeno, recimo, u aktivnostima SETI Instituta ili Seganovog Planetskog društva), oslanja se – i to doslovno i nemaštovito – na ideje „otaca osnivača“ iz šezdesetih i sedamdesetih: Frenka Drejka (oca projekta OZMA, prvog SETI projekta, izvedenog radio teleskopom u Grin Benku, SAD), Bernarda Olivera, Filipa Morisona, Majkla Papagianisa, Ronalda Brejsvela i još nekoliko imena.

Namerno nisam pomenuo dvojicu najvećih među njima, Karla Segana i Josifa [klovskog, čiji je neprocenjiv doprinos, između ostalog, saradnja najpre na monumentalnoj knjizi Vaseljena, život, razum (izašla i u bivšoj Jugoslaviji negde osamdesetih u izdanju „Prosvete“), a zatim i organizovanje istorijske Bjurakanske konferencije 1971. godine u Jermeniji koja je bila jedan od relativno retkih masovnih druženja američkih i sovjetskih naučnika u doba vrhunca hladnog rata. Tokom tog vremena iskristalisao se skup ideja koje se mogu smatrati ortodoksnim SETI-jem. U pojednostavljenom obliku, njihov kredo se može sažeti na sledeći način. Život je čest širom Galaksije. Pojava inteligencije i tehnologije je, ako ne nužan, u najmanju ruku čest ishod biološke evolucije na planetama u Mlečnom putu. Značajan procenat tehnoloških inteligentnih vrsta zainteresovan je za komunikaciju sa drugim inteligentnim bićima. Ima smisla osluškivati i tragati za radio ili optičkim porukama iz svemira, kao i transmitovati poruke u odgovor. Nema previše smisla putovati preko međuzvezdanih razdaljina ili očekivati takve međuzvezdane posetioce.

Ono što možemo očekivati da postignemo jeste spora i dobronamerna razmena informacija, pri čemu će najviše koristi od takve razmene imati najmlađe civilizacije i poslednji došljaci u „Galaktički klub“, kao što su ljudi. Osnovne postavke ovakvog pogleda na stvari pojavile su se do sredine sedamdesetih godina, dakle decenijama pre astrobiološke revolucije. Bjurakan je označio prekretnicu – vrlo pozitivnu – u razumevanju i recepciji SETI-ija kao naučne discipline. Nažalost, nisu sve lekcije Bjurakana podjednako dobro naučene u godinama i decenijama koje su usledile. Jedna od manje zapaženih bila je rasprava Frimena Dajsona i Marvina Minskog (obojica velikani u svojim poljima, kvantnoj teoriji polja i veštačkoj inteligenciji, respektivno) o značaju procesiranja informacija za napredne tehnološke civilizacije. Na ovo ću se vratiti malo kasnije, ali prvo moram da istaknem da je ostatak ortodoksnog SETI diskursa ostao praktično fosilizovan od Bjurakana naovamo.

U kontrastu koji teško da može biti oštriji, naši pogledi na astrofiziku, planetarne nauke, evolucionu biologiju i, naročito, computer science – što su bez dileme 4 ključna naučna stuba svake potrage ove vrste – promenile su se od tada revolucionarno, da upotrebim najblaži termin. Ironično je, a u isto vreme i tužno, da polje koje je svojevremeno s pravom označavano kao primer originalnosti, hrabrosti i živahne razmene ideje, nije zadržalo tu reputaciju tokom proteklih oko tridesetak godina. Umesto toga, postali smo svedoci postepenog preovladavanja konzervativnih i dogmatskih stavova. Samo tim neobičnim dogmatizmom može se objasniti, recimo, da je na početku novog milenijuma (2001) objavljen obimni pregledni članak o SETI-iju iz pera Džil Tarter, „perjanice“ SETI instituta (po kojoj je delimično pravljen lik koji glumi Džodi Foster u Kontaktu), a koji nijednom jedinom rečju na 38 strana gustog teksta ne pominje takve ključne meme kao što su AI, fon Nojmanove sonde, neodarvinizam, antropičko načelo ili astroinženjering.

Tvrdnje pojedinih pobornika ortodoksije da je SETI striktno empirijska aktivnost samo čine lošu situaciju još gorom, jer nas savremena epistemologija uči da je insistiranje na „empirijskom radu“ bez teorijske osnove (ili sa skrivenom teorijskom osnovom, što je još gore) zaštitni znak pseudonauke; npr., parapsihologija, astrologija, rašljarstvo, kraniometrija ili različite nutricionističke sekte se, obično bez objašnjenja, pozivaju na svojih „sto kila dokumentacije“ u prilog Istine. Konačno, najbolji argument koji zagovornicima „osluškivanja-i-dešifrovanja“ preostaje jeste poziv na strpljenje. Dok se u potpunosti može prihvatiti da je strpljenje nužan element svake potrage (i ne samo kosmičke), i dalje se može argumentovano tvrditi da je ortodoksni SETI, koji predstavljaju projekti počev od pionirskog OZMA projekta, do njegovih savremenih analoga (projekti META, ARGUS, Feniks itd.), posebno onih koje sprovodi NASA i SETI Institut, suštinski ogranišen i ima vrlo malo izgleda na uspeh. Ovo svakako nije zbog nepostojanja istinskih meta potraga, a najmanje zbog (iskreno govoreći) budalastih sugestija da smo sami u Galaksiji, kako zvanični kontakt-pesimisti propovedaju.

Naprotiv, realni fizički, inženjerski i epistemološki razlozi podrivaju ortodoksnu SETI filozofiju. U tom smislu, problem se uopšte ne odnosi na svet, već na naše predrasude i neznanje o svetu. Poznaćete ih po njihovim plodovima. Biblijska izreka lepo sažima nekonvencionalni prostup SETI-iju koji, po mom skromnom mišljenju, ima znatno više izgleda na uspeh od ortodoksnog i u kome je fokus potraga za manifestacijama i makroinženjerskim artefaktima umesto namernih poruka. Štaviše, metafora deluje posebno prikladno pošto i upozorava da poruke (i njihovo išćekivanje) mogu zavesti na krivi put u potrazi za istinom u vezi sa vanzemaljskom inteligencijom. Upravo duž tih linija je Dajson još 1960. godine u jednom koliko kratkom toliko i slavnom članku u Scienceu sugerisao da bi napredne tehnološke civilizacije težile optimizaciji resursa, a energija je ključni resurs čija potrošnja veoma brzo raste (i nema razloga verovati da će se to drastično promeniti, tj. ako civilizacija ne kolapsira, već preživi i proširi se svojim matičnim planetskim sistemom).

Stoga će istinski napredno društvo želeti da maksimalno optimizuje najveći neposredno mu dostupni izvor energije – nuklearnu fuziju u jezgru matične zvezde. Jedini istinski put da se ovo optimizuje jeste da se oko matične zvezde izgradi što je moguće više orbitalnih stanica/platformi koje bi, korišćenjem nekih naprednijih analogona današnjih fotoćelija, konvertovale zvezdanu energiju u onu vrstu energije neophodnu datoj civilizaciji (najprirodnije je očekivati uglavnom za procesiranje informacija). Pošto se energija ne može stvoriti ni uništiti, a procesiranje informacija nužno, kako su nas učili Meksvelov demon, Brijuen, Landauer i Benet, dovodi do termalnog rasipanja energije, to će se sva ona na kraju izračiti napolje u svemir samo na mnogo nižoj temperaturi – zapravo onoj radnoj temperaturi na kojoj rade mašine napredne civilizacije. Posmatrač sa strane ne bi video zvezdu, već „telo“ optički tamno, mnogo većih ugaonih dimenzija od zvezde, koje bi zračilo kao crno telo na, recimo, 50 kelvina – video bi Dajsonovu sferu! Naravno, istinska Dajsonova sfera ne bi izgledala kao u poznatoj epizodi Zvezdanih staza i nekim drugim (uglavnom lošijim, izuzetak su Time Ships Stivena Bakstera) SF prikazima – kao jedinstveni kruti objekat, pravu opnu oko zvezde.

Ovo ne samo zbog toga što je to tehnički neostvarljivo sa ma kojom danas zamislivom vrstom materijala, već iz mnogo jačeg razloga: što je nepotrebno, jer nema nijedne funkcije koju bi čvrsti objekat mogao obavljati, a koju bolje i efikasnije ne bi obavljale pokretne orbitalne stanice. (Ovo je poreklo i donekle suptilne jezičke okolnosti da je na engleskom posle početnog zamenjivog korišćenja izraza Dyson sphere i Dyson shell, ovaj drugi potpuno preovladao u ozbiljnoj literaturi; nažalost, srpski prevod “školjka“ ili „opna“ ima čak i suprotnu konotaciju jedinstvenog, kontinuiranog objekta, pa ga zato ne koristim.) Ovaj Dajsonov članak, jedva duži od strane, nije samo motivisao mnogobrojne docnije vizije i studije u domenu astroinženjeringa (nedavno se u izdanju Springera pojavio i prvi tematski zbornik radova s temom astroinženjeringa) i nastaviće da to čini i ubuduće; teza koju zastupam jeste da je on postavio temelje i za drugačiju vrstu SETI-ija od onog koji je obavljan od OZMA projekta naovamo.

Ovo zbog toga što je Dajson sugerisao da bi infracrveni „potpis“ Dajsonovih sfera mogao da se detektuje sa relativno velikih međuzvezdanih udaljenosti koristeći srazmerno primitivnu tehnologiju kojom čovečanstvo već danas raspolaže. Neke od najboljih elaboracija Dajsonovih ideja pojavile su se u naučnofantastičnom kontekstu, recimo u delima Stanislava Lema kao što su Glas gospodara i Fijasko (u potonjem se današnji ortodoksni SETI čak vrlo otvoreno i cinično izvrgava ruglu) ili, od novijih, britanskog pisca Alistera Rejnoldsa (naročito njegov roman Revelation Space). Pojedini elementi ovog alternativnog pristupa mogu se pratiti u istoriji ideja i znatno ranije. Smele spekulacije nekih od najbriljantnijih umova prve polovine 20. veka pružaju znatno materijala za to: pomenuću samo britanske pisce i filozofe Vilijema Olafa Stejpldona i Herberta Dž. Velsa, poznatog biologa, inženjera i polihistora Džona B. S. Holdejna, ruskog filozofa Nikolaja Fjodorova i njegovog slavnog učenika Konstantina Ciolkovskog, te srpsko-američkog izumitelja Nikolu Teslu. (Zapravo, Tesla je bio prethodnik obe vrste SETI-ija, i ortodoksnog i alternativnog, što je jedna od tema iz raznoraznih razloga nedovoljno proučena u istoriji nauke.) Istraživačkih pokušaja u smislu Dajsonovog predloga potrage za manifestacijama naprednih tehnoloških civilizacija bilo je nekoliko.

Pomenuću, recimo, potragu za Dajsonovim sferama koje su korišćenjem infracrvenih baza podataka oko nekoliko stotina obližnjih zvezda sproveli japanski astronomi Jugaku i Nišimura u periodu 1995–2003, traganje za gama-zracima veštačkog porekla, nastalim kao izraz anihilacije antimaterije u industrijske svrhe (američki astrofizičar Heris u dve publikacije, 1986. i 2002, koje razdvaja čitava generacija orbitalnih gama- detektora) ili skorašnju briljantnu studiju francuskog astronoma Lika Arnolda koji je u radu iz 2005. godine izračunao kakva su fotometrijska obeležja tranzita tela veštačkog oblika preko diska matičnih zvezda za nekog posmatrača sa Zemlje. Potonji rad je sjajan primer teorijskog istraživanja duž linija alternativnog SETI-ija (objavljen u inače relativno konzervativnom Astrophysical Journalu, što ukazuje na postepenu promenu atmosfere). Međutim, sve to je zanemarljivo malo čak i u poređenju sa onim inače malim sredstvima koja se troše na ortodoksni SETI i naivna očekivanja njegovih lidera da, za razliku od Markesovog pukovnika, njima „ima ko da piše“.

Konačno, šta nam „Velika tišina“ govori o budućnosti čovečanstva? U skladu sa dihotomijom početka i kraja inteligencije, valja imati na umu da i ljudska vrsta pripada istom skupu i deli – statistički – istu sudbinu. Iz ovoga su neki mislioci izvukli pesimistički zaključak da „Velika tišina“ ukazuje na veliku verovatnoću da ljudska civilizacija bude uništena prirodnom ili veštačkom katastrofom. Međutim, taj zaključak o kraju inteligencije ne stoji, jer zavisi od više pomoćnih pretpostavki, poput one o nekorelisanoj evoluciji širom Galaksije. Naravno, evoluciona trajektorija kulturne evolucije se teško može okarakterisati kao deterministička.

Sudbina inteligencije na Zemlji je, na sreću ili nesreću, i dalje samo u našim rukama.

Milan M. Ćirković

Časopis Treći program, 2008.

Literatura

Annis, J. 1999, „An Astrophysical Explanation for the Great Silence“, Journal of the British Interplanetary Society 52, 19–22.

Brin, G. D. 1983, „The ’Great Silence’: the Controversy Concerning Extraterrestrial Intelligence“, Quarterly Journal of the Royal astronomical Society 24, 283–309.

Dick, S. J., 1996, The Biological Universe: The Twentieth Century Extraterrestrial Life Debate and the Limits of Science, Cambridge University Press, Cambridge.

Lem, S., 1977, Summa Technologiae, Nolit, Beograd. Lem, S., 1978, Glas gospodara, BIGZ, Beograd.

[klovski, J. 1989, Vasiona, život, razum, Prosveta, Beograd.

Ward, P. D. and Brownlee, D. 2000, Rare Earth: Why Complex Life Is Uncommon in the Universe, Springer, New York.

Webb, S. 2002, Where is Everybody? Fifty Solutions to the Fermi’s Paradox, Copernicus, New York.