Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 77-78; 142-146). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.
Novi Jerusalim (IV deo)
Ako se neko opšte priznato pravo, mislio je, na sreću ili pravdu, recimo, ne ostvaruje, ne mora odmah značiti da se ono hotimično uskraćuje. Tako nešto prirodno bi bilo u hnesavršenoj zajednici. U idealnoj to bi protivrečilo njenoj idealnosti.
Kako je Novi Jerusalim bio model savršenog društva, kruna najboljih tendencija materijalističke Protocivilizacije, do neostvarljivosti nekog opšteg prava moglo je doći samo tako što za njegovu opštost nisu postojali objektivni uslovi.
(Prema njegovoj parentetičkoj ekspertizi, u rđavoj arhidržavi gladovalo se jer je hrana nepravedno distribuirana; u dobroj, jer je nije bilo. Za građane ovakvih država to možda i nije činilo značajnu razliku, pošto su na isti način umirali i usled odsustva hrane i usled nepravde u njenoj deobi, ali je za istorijsku nauku ona presudna.)
Jednostavno rečeno: pravu koje se inače priznavalo nije se moglo udovoljiti, jer za to nije bilo uslova. U ovom slučaju, gde su pacovi očigledan uslov sreće, zato šro tih životinja nema dovoljno. Od te tačke zaključivanje je teklo rutinski glatko.
Logički je sledilo da se pri oskudici u pacovima druženje s njima moglo ostvarivati samo na smenu. Sreća se morala deliti, iako je po prirodi i shvatanju ljudi Zek-civilizacije ona bila nedeljiva. Mogla se uživati samo od vremena do vremena, i samo u ograničenom vremenu.
Ova, naravno, vrsta sreće, jer je imao dokaza da su Zek-ljudi, trenutno lišeni podrumskih uživanja sa pacovima, u međuvremenu dok su na svoje pacove čekali, usrećivani bili na druge načine. Neposrednim dodirom sa Majkom Prirodom, bez ičega na sebi što bi taj blagosloveni dodir ometao i na 40 stupnjeva ispod i na 40 stupnjeva iznad spoljne temperature vazduha, da se pomene samo jedan primer.
Visok osećaj za pravdu, po kome ništa što živi sreće ne sme biti lišeno, pridodat beše opštim načelima ove mudre civilizacije. Iz onoga što je o prošlosti saznao izvesno beše da je krucijalni problem Prvog čovečanstva – koji ga je po svoj prilici i uništio – bio u usklađivanju opšteg prava na sreću s opštim pravom na pravdu.
U večnom ledu Severa ova su se prava najzad pod ruku uzela, protivrečje ljudske istorije razrešeno, vekovni ideal postignut, krig se konačno zatvorio bodljikavom žicom, simbolom završenosti: u Novom Jerusalimu svako je imao svoj trenutak sa pacovima.
(…)
MATERIJALNA KULTURA. Jedva postoji. Očigledni recidiv varvarstva. Rudimentarni oblici (trošne drfvene barake, neudobni daščani ležaji, stolice koje bi danas služile jedino za mučenje, itd.) zadržani, izgleda, samo da Novojerusalimljane podsećaju na teret koga su se oslobodili kada su svoje težnje uputili čistoj i čednoj Duhovnosti. Ponegde i kao simbol. (Bodljikava žica simbol neraskidivog zajedništva.)
ISHRANA. Puritanska. Vidan napor zajednice da jede što manje. Pretpostavka visoke verovatnoće: da se uslovi metabolizma potpuno prenesu na paranormalne sile i čovek sasvim oslobodi fizisa. Ideal teško ostvarljiv, ako ne i nemoguđ. Međutim, raspolažem dokazima da su se mnogi Zekovi danima uzdržavali od hrane da bi to astralno stanje ubrzali.
RAD. Jedan od velikih doprinosa humanitetu. U mutantskom svetu obavljaju ga isključivo kiberneti i on uvek ima neki smisao, neku svrhu. U Novom Jerusalimu rad nema smisao, nema svrhu, osim u sebi samom, čime stiče onaj najdublje skriveni smisao što su ga sve civilizacije i pre i posle Novojerusalimljanske uzalud tražile.
Svrha je rada ekskluzivno u samom radu i ničem više. Privremene i povremene koristi slučajan su nuzproizvod. Nisam siguran, nemam dovoljno fakata, da li te sporadične koristi pokrivaju neke stvarne potrebe te inače u svemu već zadovoljene zajednice – što bi po sebi bilo protivrečno – ili su obične tehničke omaške u odgovarajućoj delatnosti.
Da li je kada se gradi kuća, pa se ponekad i izgradi, ona rezultat neke zaostale potrebe ili neke žalosne omaške.
(Komentar: Prosto je neverovatno kako je mudrost uzastopnih humanih civilizacija, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazila pored jednostavne, skoro prostačke činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen.)
ZABAVA. Pojam nije postojao. Ako se koristi mutantski smisao pojma, ona je bila isključivo u drugim ljudima. Jedina zabava bili su ti drugi ljudi.
ODNOS PREMA PRIRODI. On se teško izražava u pojmovima sveta koji prirodu odbacuje. Ma šta se reklo biće nedovoljno da opiše potpuno jedinstvo sa prirodom ostvareno u Novom Jerusalimu i celom Gulagu. Ne vidi se jedino u ravnopravnom životu sa zverima (pacovima, krticama, vukovima, buvama, vaškama, itd.) već i u opštim običajima.
Spava se u šumi, na ledu, u vodi, bez ičeg što ometa neposredno osećanje prirode i kosmosa. Tome, nesumnjivo, znatno doprinosi i letnja odeća u predelima u kojima se živa spušta i do 40 stupnjeva ispod nule.
To dokazuje da su Novojerusalimljani nadvladali i klimu, ali ne kao njihovi primitivni savremenici izolacijom od nje, već regulacijom telesne temperature snagom čiste volje. Inače bi od hladnoće izumrli davno pre nego što bi postigli ikakvo savršenstvo.
ODNOS PREMA POSEDU. Ne egzistira. Za civilizaciju koja odbacuje materijalnost jedino prirodan stav. Ono malo, uvek istih ličnih predmeta, što sam ih kraj kostura zaticao – drvena kašika, prazna ulubljena konzerva, igla od riblje kosti – može imati samo neku ritualnu vrednost.
ZAJEDNIŠTVO. Možda najveći pronalazak ove civilizacije. Odurna privatnost, opaki individualizam, ubitačan egocentrizam – sveti pojmovi mutantskog sveta – potpuno su odbačeni. Programski se živi zajedno. Spava se, budu, radi, odmara, živi isključivo zajedno. Novojerusalimljanin nikad nije sam.
(Osim možda sa pacovima usled toga što ovih nema dovoljno za sve u istom trenutku.) Ovakva filosofija i praksa čini od Zekova neraskidivu telesnu i duševnu zajednicu – otvorenu i svim životinjama – koja zajedno živi i zajedno u grobu počiva. (Sve grobnice koje sam otkrio bile su masovne.)
Za dokaz, međutim, da nijedna idealnost nije savršena – što ovoj i daje ubedljivost – postojali su i ljudi koji su živeli sami i u relativnoj materijalnoj udobnosti. Oni su bili stacionirani izvan žica. Raspolažem dokazima da su to bili retki, ali ipak postojeći kažnjenici koji su se bilo čime ogrešili o opšte norme društva i zato, jamačno u cilju rehabilitacije, bili osuđeni na strogu privatnost i materijalnost života.
Moja se jedina nedoumica tiče pasa. Predanje veli da su oni bili najveći čovekovi prijatelji. A u žicama Novog Jerusalima nisam našao nijedan kostur psa. Svi su bili među kažnjenicima.
LJUBAV I REPRODUKCIJA. Polovi behu odvojeni. Porodica nije postojala. Što je moglo da znači samo da su svi Novojerusamljani bili jedna porodica, a lubav komunalno dobro. Ne raspolazem sa dovoljno činjenica da bih objasnio njihov proces reprodukcije, ali, oslanjajući se na indirektne dokaze, iznosim hipotezu da je i seksualan odnos bio u oblasti paranormalnog. (Na tom pitanju još ostaje mnogo da se radi.)
PARANORMALNOST. Najveće dostignuće ove ledene protocivilizacije. Otelotvoren najzad san čovečanstva. Dok izvestan donji stratum života još mora da trpi poslednje muke u dodiru sa materijom, gornji se odvijaju u čistoj duhovnosti. Rudimentarnost jezika Zeka direktan je dokaz njegovih nadnaravnih moći. Novojerusamljanin govori malo, jer misli isto, a isto misli jer jednako živi.
(Primedba: Čini se da ovaj vrhovni ideal zadovoljava i neke istorijske, onaj recimo za bratstvom, slobodom, jednakošću, itd.) Govor je oduvek sredstvo za postizanje kompromisa u pogledu stvarnosti. Kako svaki od nas mutanata ima svoju sopstvenu ekskluzivnu stvarnost, govor nam služi da se o njoj sporazumevamo sa mašinama koje tu stvarnost održavaju.
U odnosu na druge ljude nepotreban nam je, jer oni za nas samo teorijski postoje. Naš govor iščezava, jer mu ne protivreči nikakvo drugo tumačenje stvarnosti. U Novom Jerusalimu govor je iščezao, jer je sama stvarnost svima ista, pa se o njoj nema šta govoriti. Ona se jedino može živeti.
Paranormalne moći Zeka možda se najubedljivije očituju u delovanju na prirodu. Oni, svakako radi vežbe tih moći jer drugi smisao ne postoji, pomeraju miljama čitava brda koja obični smrtnici ni pedalj sa mesta ne bi mogli gurnuti, ma ih gurali vekovima.
VLAST I POREDAK. Vlasti nema. Svaki drugi zaključak bio bi nenaučan. Sve je rezultat visoke svesti i dobrovoljnosti. Ali najčešće spontanosti. Izvesna organizacija više u formi distributivne službe, postoji verovatno u određivanju reda sa kojim će se živeti u društvu pacova, a možda i koliko će za krivce trajati kazna teškog života u materijalnoj udobnosti. Sam poredak nema imena. Ostatak jedne izgubljene reči ukazuje na to da bi on mogao biti komunalizam ili nešto slično.
UMETNOST. Potpuno odsustvo umetnosti potvrđuje bez ikakve rezerve da je čovečanstvo u Novom Jerusalimu i čitavom Gulagu doseglo svoju arhaičnu težnju da život postane estetička kategorija, umetnička veština koja će sve ostale učiniti izlišnim. I uistinu, živeti tamo moralo je biti prava – umetnost.
RELIGIOZNI ŽIVOT. Jedino tamno mesto. Nadam se, međutim, da ću i njega uspešno razjasniti čim protumačim jedan pojam očigledno kultnog karaktera. To je tzv. ’Paraša’ (kibla), šupalj cilindričan predmet kojim se verovatno izražava kako apsolutna harmoničnost zajednice tako i harmonija kosmosa, a možda i harmonija sa kosmosom.
Opšta religiozna namena Paraše je izvesna, iako se o samoj veri malo šta sa pouzdanošću može reći, jer su te Praše stajale u svakoj prostoriji Novog Jerusalima onako kako su kućni bogovi i kumiri štitili domove ranog čovečanstva. Sekundarni dokaz imao sam u činjenici da Paraša nije pronađena ni u jednoj kući kažnjeničke kolonije.
Moglo je to značiti da su krivci pored oduzimanja zajedničkog života privremeno ostajali i bez – boga. (Raspolažem nepotpunom kopijom jedne knjige nađene u ledu koja se zove ’Sveto pismo’ i očigledna je istorija nekog ranijeg nesavršenog sveta, jer obiluje jasnim nasiljem i nejasnom filosofijom.
U njoj se pominju mnoga božanstva, ali Paraše nema među njima. Novi Jerusalim sam, međutim, našao. O njemu je pisalo: ’I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, Novi Jerusalim gde silazi sa neba od Boga. I imaše slavu božju i svetlost njegova beše kao dragi kamen’.
Ja, mutant Arno, zbog tog otkrića i srećan sam i tužan. Srećan što se proročanstvo ispunilo, tužan što je tako kratko trajalo.
