Piše: Marina Vulićević
Italijanski pesnik i simbolista Gabriele D’Anucio (1863–1938), koji je živeo u Parizu, 16. juna 1914. godine, poslao je francuskom ambasadoru u Sankt Peterburg pismo u kojem je pitao: „Čemu strah od rata?“. D’Anucio je tadašnji svet opisao kao mesto u kojem demokratija i tiranija plebejaca ugrožavaju „latinski genije“, i gde jedan veliki nacionalni rat predstavlja spas: „Samo kroz rat, ti ljudi koji su se izrodili mogu zaustaviti svoj pad jer rat im daje slavu ili smrt“. Ovo, dakle, nije antiratni stav. Upravo je to polazište da pesnici i radikalni umetnički pokreti širom Evrope, kao prethodnici velikog rata nisu bili mirotvorci, koje dokazuje Gert Bulens, profesor nove holandske književnosti na Univerzitetu u Utrehtu, pesnik, esejista i kolumnista u belgijskim i holandskim novinama.
Pesnici su, prema mišljenju ovog autora, igrali veliku ulogu u mobilisanju ljudi, a ratna kultura, koja odlikuje Prvi svetski rat, bila je u velikoj meri, književna i pesnička. Malo evropskih avangardnih umetničkih pokreta stvarno je želelo mir, tradicija zapadne kulture bila je na meti kritika i napada, ljudi su pre želeli da „doživljavaju stvari nego da žive u miru“, kako je pisao Albert Fervej. Bulens kao potvrdu ovog stanovišta navodi delove stvaralaštva Rajnera Marije Rilkea, Fernanda Pesoe, Vladimira Majakovskog, Gijoma Apolinera.
Moćne metafore
Debora Longvort, profesorka na Univerzitetu u Birmingemu, napisala je: „Združujući pesničke glasove iz Francuske, Nemačke, Velike Britanije, Rusije, Poljske, Belgije, Holandije, Luksemburga, Italije, Portugalije i drugih zemalja, Bulens otkriva i kako je snaga reči oblikovala politiku i jad rata“.
Te 1914. godine, koju Bulens posmatra u različitim evropskim zemljama, književna scena Londona bila je nabijena emocijama, a deo te atmosfere bio je i novi „Časopis velikog engleskog kovitlaca: Prasak“, urednika Vindama Luisa. Tekstovi u ovom glasilu kritikovali su „gnjecavi“ i snobovski engleski duh, ali i parisku provincijalnost, a podsticali su silovitost i energiju.
Britanski pesnik, germanofil, Čarls Hamilton Sorli posle šest meseci provedenih u Šverinu, rekao je: „Kad sam došao kući, osećao sam da sam Nemac, i bio sam ponosan što sam Nemac … učinilo mi se da bih možda mogao umreti za Nemačku. A nikad nisam imao ni nagoveštaj takvog osećanja prema Engleskoj, i nikad neću.“ Ipak, Sorli je potpuno promenio stav, i dao je život za Englesku, 1915. godine, kao vrlo mlad. Bulens navodi podatke da je u jednom prosečnom ratnom danu ginulo oko 900 Francuza, 1.300 Nemaca i 1.459 Rusa, a ovim žrtvama prethodile su kao i uvek reči.
„Bitka, borba i juriš – bile su to moćne metafore, ali i u ranom 20. veku te su reči često upotrebljavane sasvim bukvalno. Društveni i kulturni nemir, koji se širio najvećim delom kontinenta, često je išao s retorikom sile i agresijom. Pokazalo se da je takav govor privlačan revolucionarima najrazličitijih boja. U klimi u kojoj su ‘Zaratustra’ Fridriha Ničea (‘Stoga moram sići dublje nego što sam se ikad popeo: dublje dole u bol, do usred njegove najcrnje bujice’) i vitalizam Anrija Bergsona (‘Treba siliti stvari, i jednim aktom volje gurnuti intelirenciju van sebe’) postali intelektualni slogani, težnje da se istraže te pogibeljne dubine, da se razum ostavi iza sebe, a revolucionarni žar neguje, kao da su se uzajamno pojačavale”, piše Gert Bulens u knjizi „Evropski pesnici i prvi svetski rat. Poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope“, u prevodu s engleskog Jelene Stakić, a u izdanju beogradskog „Karposa“.
Navedene pojave Bulens najpre vidi otelotvorene u delu Filipa Tomaza Marinetija (1876-1944), koji je još kao mladić govorima podstrekivao revoluciju protiv onoga što je video kao apatiju u italijanskom umetničkom svetu. Godine 1914. javno je spalio austrijsku zastavu, a nizom propagandnih akcija ohrabrivao je rat. Svoj futuristički manifest objavio je u francuskom Figarou, uz pomoć poslovnog saradnika njegovog oca. Bulens navodi Marinetijeve reči, kojima je želeo da skandalizuje malograđane: „Veličaćemo rat, jedinu svetsku higijensku meru, militarizam, patriotizam, razorno postupanje nosilaca slobode, divne ideje za koje vredi umreti, i prezir prema ženama.“
Šta je čitao Gavrilo Princip
I ekspresionisti, apokaliptičnom osećajnošću, udarali su na malograđanski mentalitet, a nemački pesnik Georg Hajm pisao je: „Samo kad bi se dogodilo nešto, samo jednom. Samo kad bi se podigle barikade. Bio bih prvi koji bi se popeo na njih; čak i s metkom u srcu, i dalje bih osećao pijanstvo ushita. Ovaj mir je umašćen i zabrljan kao vosak na starom nameštaju.”
Bulens posebno razmatra političku situaciju na Balkanu. Gavrila Principa vidi kao pesnika, koji je čitao Volta Vitmena i Oskara Vajlda. Imao je knjire anarhista Bakunjina i Kropotkina, u doba u kojem su pesničke i revolucionarne ideje išle „ruku pod ruku“. Ubistvom Franca Ferdinanda izmenjen je i život Miloša Crnjanskog, kao i Ive Andrića, pripadnika Mlade Bosne, koji je sanjao o „proterivanju mrskih zavojevača“. Slično tome, Ana Ahmatova i Aleksandar Blok imali su vizije o kraju sveta i sudbini majke Rusije, te 1914. godine. Futurista Vladimir Majakovski u pesmi „Rat je objavljen“ video je grimiznu struju krvi i zapadni vetar, koji donosi sočne pahulje ljudskog mesa.
Rajner Marija Rilke imao je internacionalna životna iskustva, rođen je u Pragu, a pisao je na nemačkom. Živeo je u Parizu, a verovao je da je imao „rusku dušu“. Međutim, kada je izbio rat, našao se u Nemačkoj. Tada je pisao o bogu rata, koji ryta pojedinca, stopljenog u novo stvorenje, gde svaki vojnik kuša smrt koja je postala prinčevska. Njegovo oduševljenje revolucijom, krajem rata potpuno je splasnulo. Na kraju svega, 1919. godine, Pol Valeri je zavapio: „Iluzija evropske kulture izgubljena je.“
Sagledavajući u ovoj komparativnoj studiji političke i kulturne prilike Evrope u doba Prvog svetskog rata, Gert Bulens je primetio da današlji evroskepticizam ubrzavaju ne samo mane evropskih institucija, manjak demokratije i izostanak transparentnosti, već i strah da će nacije izgubiti svoje identitete. Stoga zaključuje da se evropska federacija čini daljom nego ikada, tvrdeći: „Što više svet, pod uticajem ekonomske i kulturne globalizacije, postaje ‘globalno selo’, to više njegovi žitelji žele osećaj bliskosti i sigurnosti stvarnog, starinskog, sela“
POLITIKA, 4. Maj, 2019,
Kulturni dodatak
