Kad je dete bilo dete
hodalo je mašući rukama.
Želelo je da potok bude reka
reka bujica
a ova bara da bude more.
Kad je dete bilo dete
nije znalo da je dete.
Sve je bilo puno života,
i život je bio jedan.
Kad je dete bilo dete
nije imalo mišljenje ni o čemu.
Nije imalo navike.
Sedelo bi ukrštenih nogu, potrčalo,
imalo je zalizak u kosi
i nije pravilo grimase kad ga fotografišu.
Kad je dete bilo dete
bilo je vreme za ovakva pitanja:
Zašto sam ja – ja, i zašto nisam ti?
Zašto sam ovde, a ne tamo?
Kad je počelo vreme i gde se završava prostor?
Zar nije život pod suncem samo san?
Zar nije ono što vidim, čujem i mirišem
samo iluzija sveta pre sveta?
Da li zlo zaista postoji
i ima li ljudi koji su zaista zli?
Kako je moguće da ja, koji sam ja,
nisam postojao pre nego
što sam počeo da budem
i da jednoga dana
taj koji sam ja
više neće biti taj koji sam ja?
Kad je dete bilo dete
gušilo se od spanaća, graška, sutlijaša
i od barenog karfiola.
Sada jede sve to
i ne samo zato što mora.
Kad je dete bilo dete
jednom se probudilo u stranom krevetu
pa mu se i sad to stalno iznova dešava.
Mnogi ljudi su tad izgledali lepi
a sad samo nekolicina, kad ima sreće.
Imalo je preciznu sliku Raja
a sad može samo da nagađa.
Nije moglo da pojmi ništavilo
a danas drhti na tu pomisao.
Kad je dete bilo dete
igralo se sa oduševljenjem
a sada se podjednako retko uzbuđuje
i to samo kad se tiče
njegovog dela.
Kad je dete bilo dete
bobice su mu padale u šaku onako kako samo bobice umeju
i sada tako padaju.
Mladi orasi opori na jeziku
i sada su takvi.
Na svakom planinskom vrhu čeznulo je
za još višom planinom.
U svakom gradu čeznulo je
za još većim gradom.
I još uvek je tako.
Posezalo je za trešnjama navrh krošnje
s poletom koji i danas oseća.
Bilo je stidljivo pred svima nepoznatim
i još uvek je.
Čekalo je prvi sneg
i još ga tako čeka.
Kad je dete bilo dete
bacilo je štap u drvo, kao koplje,
i on još tamo podrhtava.
Peter Handke
(Prevela Edit Horvat)
