Razgovarao: Majkl Perkins
(nastavak)
U čemu je tu problem ako se to ljudima sviđa?
BUK: Rezultat toga je astigmatizam. Ono što je bitno je da se svaka pojedinačna individua oseti živom, a dokle god ti takozvani pesnici i masa vode stvari i komanduju to se nikada neće desiti. Masa želi da vidi čoveka: želi da vidi da li su mu zubi pokvareni i da li žmirka očima i da li puni gaće dok recituje. Masa ne želi da prestane da bude slabašna i budalasta, ona radije želi da se njena grešnost potvrdi, ona želi da je neko opeva, da joj indirektno komanduje. I šta se dalje dešava? Onda imate hip-pesnike, prave kitnjaste hip-pesnike od obrva do nogavica. Oni su za travu, za LSD. Oni su protiv rata, rat je jebeno prljava stvar, zar ne? Oni su za Kastra, možda bi bili i komunisti kada im to ne bi pravilo previše problema. U svakom slučaju se duhovno slažu sa njima. Vole džez. Džez, čoveče, i sve njegove varijante. Da, čoveče, oni su u šemi. Samo piče. Možda imaju čak i gitaru u sobi. Ali vrlo retko ženu. Naravno, to je uglavnom slučaj sa bitnicima. Univerzitetske face su opreznije. Lako im je da budu protiv rata, dok ih njihova politika čuva. U stvari, sve ih čuva. Ali i oni vode masu i laparaju, samo na dostojanstveniji i gluplji način. Oni radije pričaju o poeziji nego što je čitaju. Oni mogu SATIMA DA GOVORE O POEZIJI, raščlanjujući reči, svete imenice iz rečnika, a u stvari ništa ne govore tim pompeznim i glupavim rečnikom. Masa i to voli – oni misle da univerzitetske face zalaze unutar stvari, i to je tačno: oni su unutar jedne velike lažne nule.
Čekaj malo, umesto da razgovaramo o “njima”, bolje da pričamo o tebi. Da li si ti za rat?
BUK: Nisam, jebi ga. Ali ne dižem galamu oko tog antiratnog sranja. Ne marširam naokolo kao mesija. Ako mogu da napišem dobru pesmu o životu ili o neživljenju, ako mogu da stvorim dobru pesmu dok sedim sam u sobi, mogu mnogo više da učinim za prestanak rata ili rat u životu (ako to želim da učinim, a ja nisam siguran šta želim da učinim, ne razmišljam o tome previše), onda mogu da marširam na nekoj paradi gde svi idemo negde, osećamo se sveto i usput varamo jedni druge.
Da li bi rekao nešto o radnji tvog novog romana?
BUK: Roman opisuje dve godine života koje sam proveo živeći u sjebanim hotelskim sobama koje su bile prepune sjebanih ljudi. U tom periodu nisam napisao ni reč i jako sam se trudio da se ne ubijem. Za mene je najbolji način da izvršim samoubistvo bio da što duže moguće ostanem pijan – pijanstvo je privremeno samoubistvo gde je učesniku dozvoljeno da se vrati u život. Bilo je mnogo ljudi u tom hotelu, u suštini je taj hotel bio pun ljudi koji su živeli od danas do sutra, noć za noć, boreći se sa flašama vina, a onda se vraćajući na ivicu sekire sa praznim džepovima i debelim ženama u sobama. Mislim da sam karao svaku ženu u tom hotelu, a bilo je četiri puna sprata.; čak sam jednu karao u podrumu, a overio sam i potkrovlje – jebao sam jednu osedelu tetku u njenoj sobici veličine plakara. Bilo je to ludilo i ljubav i kraj sveta. Plus tuče, policijske racije, dani iščuđavanja, veoma bolnog čuđenja, suština celog sveta nalazila se u tom hotelu: Hrist, Abraham Linkoln i mnogi drugi, samo ako si dovoljno hrabar da vidiš, da osetiš, da izdržiš, da dupe držiš iznad dna i budeš živ. Jezivo. Pokušavam da prepišem te dane, onako kako su se dogodili, ne u formi priče ili romana, već kao fotografije otvaranja i zatvaranja vrata, flaša razbijenih usred noći, pacove i sav taj užas, uz nešto hrabrosti individue koja je suočena sa skapavanjem bez pomoći društva, Boga, prijatelja, porodice. To je skriveni svet, svet o kome nikada nećete nešto pročitati u dnevnim novinama. Mislim da će to biti dobar roman. Ali to neće biti roman. Biće to fotografija. I pomoći će mi da se osećam bolje. Pomoći će mi da se setim. Pomoći će mi, nadam se, da postanem totalni prevarant.
Drugi dio intervjua objavljenog 1967. u časopisu NewYork, br. 17
(nastaviće se…)
