Petak, 21. oktobar 1983. godine.
Pisac kao šizofrenik. (Razmišljanja povodom predstojećeg intervjua sa Bratićem za “Književnu reč”)
Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život.
U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka, recimo, koga je patuljast rast odveo u cirkus.
Nikada sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literaturnoj metodologiji, ni kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menjaod romana do romana, a ponekad i od tržišta do tržišta. Jer vi nikada nećete znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.
Literarno iskustvo nije isto što i i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog. Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih životnih istina putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati. Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne tako im životi postaju protivurečni i haotični.
Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti. I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda naravno potiče i od naše antropocentrične uobraženosti.
Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučila.
Borislav Pekić
Život na ledu
