Pisac piše zarivajući pero u sopstveno srce

Intervju – Boris Jovanović
Razgovarao: Ž. Janjušević

Tra­ge­di­ja je ži­vot u krup­nom pla­nu, ko­me­di­ja je ži­vot u to­ta­lu – re­kao je svo­je­vre­me­no ču­ve­ni Čar­li Ča­plin. I oči­gled­no, da ovoj Ča­pli­no­voj sen­ten­ci vje­ru­je i Bo­ris Jo­va­no­vić, pi­sac, ko­lum­ni­sta „Da­na”, pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka ko­ji je svo­je­vre­me­no da bi od­bra­nio ime i su­šti­nu je­zi­ka, ostao bez po­sla u rod­nom Nik­ši­ću. Jer, ova Ča­pli­no­va re­če­ni­ca mo­to je jed­ne od nje­go­vih pri­ča u naj­no­vi­joj knji­zi „Igrač­ke”. I upra­vo u ovom „ka­dru”, kao da tre­ba či­ta­ti pri­če i pri­či­ce, nje­go­ve igro­ka­ze i dra­mi­ce. Kao da či­ta­ju­ći ih, ne mo­že­te da od­lu­či­te da li su svi ti ori­đi­na­li tra­gič­ni ili ko­mič­ni, da li su do­pu­sti­li da ih ži­vot smr­vi, ili su ga svo­jom ju­ro­di­vo­šću, bla­go­šću, svo­jim sr­cem ko­je kr­va­ri, ti­hom mu­kom neo­sjet­no po­bi­je­di­li. I či­ta­ju­ći, tje­ra­ju vas na su­ze, one ko­je po­te­ku ka­da se gro­ho­tom na­smi­je­te, kao i one ko­je kre­nu ka­da vas za­bo­li i naj­da­lji ku­tak du­še. I či­ta­ju­ći, vu­ku vas te jed­no­stav­ne, a opet ta­ko iz­bru­še­ne re­če­ni­ce, ni­ma­lo štu­re, već vr­lo lir­ske, sve da­lje, kao u ko­vi­tal­cu, kao u ne­kom film­skom ka­dru Živ­ka Ni­ko­li­ća, pa čak i Fe­li­ni­ja. Ne zna­te da li je san ili je ja­va, jer, sve je iz­mje­šte­no, fan­ta­stič­no, a opet ta­ko po­zna­to, re­al­no. Kao u rad­nja­ma za pro­prav­ku igra­ča­ka, ko­je su po­sto­ja­le, ne­gdje i ne­kad…

Po­no­vo ste se ogla­si­li, ovaj put zbir­kom ko­ju či­ne i pri­če, pri­či­ce i dra­mo­le­ti, dra­mi­ce – igro­ka­zi. Za­što ova, a ne ne­ka dru­ga knji­žev­na for­ma, i za­što „Igrač­ke”? Či­me ste se ustva­ri ovaj put „po­i­gra­li”?

Ta­ko to bi­va. Dok pi­še­te pre­met­ne­te se u onog ja­do­trp­ni­ka Odi­se­ja ko­ji ni­ka­ko da stig­ne ta­mo gdje je na­u­mio, jer ga valj­da sli­je­pi Ho­mer vo­di… Ili u onog He­min­gve­je­v­og star­ca ko­ji je do oba­le sa­mo do­nio ske­let ne­če­ga što je ne­ka­da bi­la naj­ve­ća ri­ba nje­go­vog pat­no­ga ži­vo­ta… U po­ku­ša­ju da na­pi­še­te knji­žu­ri­nu u ko­joj će­te pod jed­nu ka­pu str­pa­ti sve gla­ve, na­pi­še­te knji­ži­cu u ko­joj je mo­žda vi­še ka­pa ne­go gla­va… Usud je to sva­ko­ga pi­sca, sva­ko­ga pro­na­la­za­ča i sva­ko­ga na­u­če­nja­ka, ka­ko se to ne­ka­da, dok se još uvi­jek vje­ro­va­lo u usu­de, go­vo­ri­lo… Elem, ma­lo šta sam ura­dio baš svo­jom vo­ljom, pa ako ne­što i ni­je­sam do­bro ura­dio, ne­ka mi ovim pu­tem bu­de opro­šte­no, imao sam, ma­kar, do­bru na­mje­ru. S tom na­mje­rom sam za­lu­tao na ne­ke ču­de­sne ta­va­ne, spu­stio se u ne­ke mrač­ne po­drum­či­ne u ko­ji­ma je sem mra­ka bi­lo i do­brog za­bo­ra­vlje­nog vi­na, pa sam se, ne­ka mi opet bu­de opro­šte­no, uz vi­no i ma­lo po­i­grao. I ta­ko su, ne­na­da­no, na­sta­le „Igrač­ke” ko­je su sit­ni­čar­ni­ca mo­ga ži­vo­ta, ali i krup­no­ća i bit­nost ko­ja će ne­ko­me, valj­da, bi­ti va­žna… Pod­sje­ti­mo se i u ovom po­i­gra­va­nju onog ne­sreć­nog Ko­lum­ba ko­ji je po­šao za In­di­ju, a ot­krio Ame­ri­ku sa In­di­jan­ci­ma. Pod­sje­ti­mo se i onog Čor­bi­nog sti­ha o Ga­vri­lu Prin­ci­pu: „Cr­ni Ga­vro, kud si na­vro?!” Ta­kav je udes i go­spo­di­na pi­sca ko­ji po­če­sto na­pi­še ne­što što i ne­ma ve­ze sa nje­go­vom na­mje­rom, a opet is­ka­zu­je su­šti­nu nje­go­vog po­zva­nja i slu­žbe na ze­mlji. Šta je to ne­go pa­ra­doks ko­ji se oči­tu­je u onom: čud­ni su pu­te­vi go­spo­di­na pi­sca kao što su čud­ni pu­te­vi nje­go­vog sta­ri­jeg is­ku­sni­jeg i po­pu­lar­ni­jeg ko­le­ge ko­ji se još uvi­jek Go­spo­dom zo­ve. „Igrač­ke” su, da­kle, jed­na ma­la igra, ne­ho­tič­no po­i­gra­va­nje ko­je se iz­bo­ri­lo za sop­stve­ni ži­vot ko­ji je, sam po se­bi, ne­ho­tič­na igra ko­ja nam je je­di­no ima­nje, je­di­na pu­to­ka­zni­ca, je­di­ni pu­to­vo­đa i je­di­ni put…

S ob­zi­rom da u sve pri­če i dra­mi­ce uvo­di­te i „svoj lik”, auto­i­ro­nij­ski, mo­že­mo li go­vo­ri­ti o ovoj zbir­ci kao o cje­li­ni, mo­žda čak ro­ma­nu – u naj­ši­rem zna­če­nju tog poj­ma (da­nas)? Jer, uti­sak je da ste u sve­mu to­me ne­gdje Vi i Va­ša sje­ća­nja, raz­mi­šlja­nja, „glav­ni lik”?

Ve­o­ma je va­žno to što ste kao do­bar či­ta­lac i po­što­va­lac li­te­ra­tu­re po­me­nu­li auto­i­ro­ni­ju bez ko­je se, po­šte­no go­vo­re­ći, ne bi mo­gle ot­klju­ča­ti ne­ke bra­vi­ce ove knji­ži­ce. Pot­pu­no sam si­gu­ran da onaj ko­ji se po­kat­kad ne na­ru­ga se­bi ne­ma pra­vo da se na­ru­ga dru­go­me. Ta li­je­pa ru­ga­li­ca se uko­li­ko uozbi­lji­mo stvar, mo­že na­zva­ti auto­i­ro­ni­ja, iro­ni­ja i sar­ka­zam. Da­kle, shva­tio sam da sam ja pri­lič­no smi­je­šan lik i da ne­ma po­tre­be da se od­već po­no­sim i gor­dim. Oslo­bo­đen gor­do­sti ste­kao sam pra­vo da se ma­lo ćo­sam i sa ve­li­kim i va­žnim po­ja­va­ma i lič­no­sti­ma ko­ji su ve­li­ki i va­žni sa­mo u sop­stve­nom uobra­že­nju i sa­mo­za­va­ra­va­nju. Po­sto­ji ne­što o to­me i kod ono­ga Šek­spi­ra i mno­gih šek­spi­ro­vi­ća ko­ji pi­šu o kra­lje­vi­ma, cri­je­vi­ma i cr­vi­ma i slič­nim uzroč­no-po­slje­dič­nim ve­za­ma i po­rav­na­nji­ma.
„Igrač­ke”, čak ni po ap­surd­no ras­te­glji­vim mje­ri­li­ma i stan­dar­di­ma, ne mo­gu bi­ti ro­man. One to, jed­no­stav­no, ni­je­su za­slu­ži­le. Na­dam se da će to za­slu­ži­ti mo­ja na­red­na knji­ga, uko­li­ko u me­đu­vre­me­nu na­ra­stem u knji­žev­nom za­ma­hu i nik­šić­koj, mo­rač­koj i svjet­skoj sla­vi… Po­že­ljeh da ka­žem: kao sin ovih si­njih pla­ni­na i or­lov­skih vi­si­na mo­gu da bu­dem naj­ma­nji ili naj­ve­ći, sre­di­ne ne­ma.
Mno­ge od ovih pri­ča mo­že­mo, za­seb­no, shva­ti­ti kao omaž po­je­di­nim film­skim auto­ri­ma (kao Živ­ko Ni­ko­lić) ili knji­žev­ni­ci­ma (He­min­gvej, Do­sto­jev­ski, Bor­hes, Kiš..), ale­go­ri­ju na nji­ho­va dje­la, no isto ta­ko i kao omaž tzv. lo­kal­nim ori­đi­na­li­ma, li­ko­vi­ma ko­je je sva­ki grad, pa i Vaš rod­ni Nik­šić, ne­ka­da imao, a sa­da, kao da su ti ži­vo­pi­sni i auten­tič­ni (če­sto ju­ro­di­vi) mi­sli­o­ci ne­sta­li? Što je još iz ži­vo­ta svih nas, pa i knji­žev­no­sti, ne­sta­lo?

Hva­la vam što ste me, ma­kar u ale­go­rij­skom do­či­ta­va­nju, po­ve­za­li sa ve­li­kim stva­ra­o­cem ka­kav je Živ­ko Ni­ko­lić ko­ji je ne­pre­sta­na in­spi­ra­ci­ja i ne­is­ka­zi­va im­pre­si­ja i moć umjet­nič­kog sa­gle­da­va­nja ovog ma­log ve­li­kog svi­je­ta. Po­sto­je ne­ke sli­či­ce u „Igrač­ka­ma” ko­je bi se mo­gle po­sma­tra­ti kao omaž Živ­ku Ni­ko­li­ću i nje­go­vim i na­šim ori­đi­na­li­ma i ju­ro­div­ci­ma. Mo­gu­će je da ju­ro­di­va­ca ima, no oni se vi­še ta­ko ne zo­vu. To su sa­da bo­le­sni­ci, ne­u­ro­ti­ča­ri sa di­jag­no­zom, ili pro­pa­li­ce tran­zi­cij­skih kr­vo­loč­nih vre­me­na. Oni ko­ji su is­pa­li iz po­sljed­njeg va­go­na br­zog vo­za ko­ji ši­ba u pro­va­li­ju. Ne­ka­da se či­ni­lo da su oni so blju­ta­vog svi­je­ta… Iz­gu­bi­lo se mno­go to­ga. Mno­go se pro­su­lo i oti­šlo u ne­po­vrat. Na­dam se da će­mo u tom pro­si­pa­nju i pre­žde­ra­va­nju sa­ču­va­ti ne­što što čo­vječ­nost bra­ni od raš­čo­vje­če­nja. No, bo­jim se da je to, sem u spo­ra­dič­nim pri­mje­ri­ma, iz­gu­blje­na bit­ka.

Za­što ne pi­še­te pje­sme, ili tu po­tre­bu za li­ri­kom za­do­vo­lja­va­te Va­šim lir­skim „upa­di­ca­ma u pro­zu”, kao i u ovim pri­ča­ma?

Pod pu­nom ma­te­ri­jal­nom i mo­ral­nom od­go­vor­no­šću, a i sve­ča­no, uz in­to­ni­ra­nje him­ne, obe­ća­vam: kad osta­rim opet ću pi­sa­ti pje­sme. Mo­žda te sti­ho­ve jed­no­ga da­na bu­du ugla­zbi­li i pro­gla­si­li za du­hov­nu ba­šti­nu NK-čo­vje­čan­stva uko­li­ko se za sto­ti­nak go­di­na pro­mi­je­ni lo­kal­na vlast ili uko­li­ko, što bi bi­lo naj­bo­lje, bu­de gra­da, a ne bu­de vla­sti… Osta­vi­te me još ne­ku go­di­ni­cu da se po­i­gra­vam i iz­i­gra­vam, da uži­vam u svo­jim igrač­ki­ca­ma, jer po­e­zi­ja je od­već ozbilj­na ra­bo­ta. A mla­da sta­rost kao pre­pre­de­ni ma­čor već ob­i­gra­va oko mo­ga dvo­ri­šta…
Ko­li­ko je da­nas bi­ti pi­sac „isto kao ne­ka­da”, u ne­ka dru­ga vre­me­na? Da li su pi­sci da­nas u bo­ljoj ili go­roj po­zi­ci­ji od svo­jih pret­hod­ni­ka, sa čim se da­nas su­o­ča­va­ju a o če­mu ne­ki, iz ne­kih dru­gih vre­me­na, mo­žda ni­je­su mo­ra­li raz­mi­šlja­ti, ili je sve uvi­jek isto, sa­mo je „ukra­sni pa­pir dru­ge bo­je“?

Pa­ro­la: sna­đi se – mo­gla bi da bu­de pr­vi i po­sljed­nji stih na­še dr­žav­ne him­ne pri­li­kom či­jeg in­to­ni­ra­nja de­sna ša­ka ni­je na sr­cu, već je u dže­pu ili kod onih ja­čih: na le­vo­ru. Pi­sac pi­še za­ri­va­ju­ći per­ce u sop­stve­no sr­cu­len­ce. Ako ni­je ta­ko pi­sac ni­je pi­sac, ma­da mo­že da po­sta­ne pi­šči­na ko­ja pre­ži­va nad ne­či­jim ja­sla­ma i pro­si­pa svo­ju ma­ga­re­ću mu­drost. Sve je stvar iz­bo­ra i uvi­jek je naj­lak­še od­u­sta­ti od sve­ga, pa i od sa­mog se­be. To od­u­sta­ja­nje li­či mi na pre­da­ju, a ta pre­da­ja na pot­pu­ni po­raz, a taj po­raz je pro­past čo­vje­ko­va­nja. Mno­gi su se svje­sno ili ne­svje­sno is­pi­sa­li iz čo­vje­čan­stva i kad vam ka­žu da su na ze­mlji mi­li­jar­de lju­di, iz­go­vo­ri­li su bez­oč­nu laž. Lju­di je mno­go ma­lo i to je je­zi­va isti­na ko­joj, opet, tre­ba nje­go­šev­ski i an­dri­ćev­ski na­zdra­vi­ti. Bu­di­mo lju­di, pa ma­kar bi­li i pi­sci. I čo­vje­kuj­mo, dok nas tra­je.

Dra­mi­ce i igro­ka­zi, ka­ko ih na­zi­va­te, for­mal­no su su­šta su­prot­nost pri­ča­ma – to su sa­ti­rič­ni, i vr­lo re­al­ni, pri­ka­zi na­še stvar­no­sti, men­ta­li­te­ta, u ko­ji­ma pro­go­va­ra­te, či­ni se o ono­me o če­mu mno­gi sa­mo ovlaš i ku­lo­ar­ski pri­ča­ju. Da li je mo­gu­će bi­ti pi­sac, a ne­ma­ti stav i ono­me što nas okru­žu­je, što ni­je sa­mo naš, lič­ni pro­blem? Ili, što je još go­re, ako se i ima stav o ne­če­mu ne iz­re­ći ga jav­no i gla­sno, ne bra­ni­ti svoj stav – mi­šlje­nje?

Igro­ka­zi ko­je po­mi­nje­te su u mo­joj knji­zi, opet u auto­i­ro­nij­skom i iro­nij­skom kon­tek­stu, na­slo­vlje­ni kao Dra­mi­ce. Ovo ni­je vri­je­me an­tič­kih ozbilj­nih dra­ma. Jed­no­stav­no, sve se po­pa­tulj­či­lo, ne­do­stoj­no spla­snu­lo. To se de­si­lo i sa dr­ža­va­ma i sa dr­žav­ni­ci­ma. Dr­ža­ve su se sro­za­le do dr­ža­vi­ca, dr­žav­ni­ka ni­je bi­lo po šu­ma­ma i go­ra­ma, ni po Splen­di­di­ma i Ava­la­ma, ta­ko da mir­na sr­ca sva­ku na­šu dra­mu mo­gu na­zva­ti dra­mi­com. Kao što je dav­no već kon­sta­to­vao go­spo­din Ča­plin: tra­ge­di­ja je ži­vot u krup­nom pla­nu, ko­me­di­ja je ži­vot u to­ta­lu. Kao na onim neo­do­lji­vim Sta­ni­će­vim sli­ka­ma. Is­pa­da, po za­ko­ni­to­sti­ma si­lo­gi­zma, da su dra­mi­ce za­pra­vo ko­mič­ne tra­ge­di­je, a da su ju­na­ci na­še­ga do­ba he­roj­ske ku­ka­vi­ce. Ako se sve po­br­ka­lo i zbrč­ka­lo, za­što se ne bi po­br­kao i ne­ki ma­li knji­žev­ni ža­nr i do­bio jed­no sa­svim no­vo i sa­svim ba­na­li­zo­va­no ime. Pe­ri­kle ili Mi­lo: od­lu­či­te sa­mi.
Na­slu­šao sam se mno­gih mu­dro­se­ra – ću­to­lo­ga i na­gle­dao se mno­gih um­nih gla­va i bra­da ko­ji se sa­mo če­ška­ju i sa­mo če­ka­ju da sve ovo pro­đe. U tom ću­ta­nju i umo­va­nju pro­zreo sam naj­o­bič­ni­ji gra­đan­ski ku­ka­vič­luk ko­ji se lo­jal­no­šću zo­ve. Oni ko­ji­ma je ime lo­jal­nost u pre­zi­me­nu no­se se­bič­nost i strah i tom se­bič­noš­ću i tim stra­hom ta­kvi lju­đi kre­i­ra­ju je­dan ma­li ze­či­ji br­log u ko­jem ži­vuc­ka­ju svo­je ži­vo­te. Pri to­me im ni­šta ne fa­li. Uvi­jek se na­đe po­ne­ka šar­ga­re­pi­ca, po­ne­ka gla­vi­či­ca ku­pu­sa i po­ne­ko mla­ko mi­lo­va­nje i slat­ka apa­na­ži­ca re­žim­skih šte­to­či­na. Na­rav­no, du­bo­ko po­štu­jem one ri­jet­ke zvjer­ke ko­ji svo­jim ću­ta­njem mno­go go­vo­re i ko­ji su uću­ta­li iz po­tre­be da se su­prot­sta­ve ovom is­pra­znom mno­go­gla­go­lji­vom ho­ru ko­ji ubi­ja su­šti­nu i smi­sao iz­go­vo­re­nog. No, ipak, još ma­lo bih go­vo­rio, pri­je ne­go za­ću­tim…

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2015-12-16&clanak=524199&naslov=Pisac+pi%B9e+zarivaju%E6i+pero+u+sopstveno+srce&kliknut=1450281044000&fasb=22