1922 – 1924
Pisanje me izneverava. Otuda plan autobiografskih istraživanja. Ne biografija, nego istraživanje i nalaženje što je mogućno sitnijih sastavnih delova. Onda ću od njih da gradim poput nekog čija kuća je nesigurna, pa bi da pored nje sagradi sigurnu, po mogućustvu od grade preuzete od stare. Loše je, dabome, ako mu usred gradnje ponestane snage i sad, umesto jedne, doduše nesigurne, ali ipak potpune kuće, ima jednu polusrušenu i jednu polugotovu, dakle nijednu. Odatle sledi ludilo, u neku ruku kozački ples između te dve kuće, pri čemu Kozak potpeticama raskopava i zgomilava tle dotle dok se pod njim ne stvori grobnica.
„Kako sam ovamo dospeo?” viknuh. Bila je to srazmerno prostrana dvorana osvetljena blagom električnom svetlošću, uz čije zidove sam koračao. Doduše, na njima je bilo nekoliko vrata, ali kad biste ih otvorili, našli biste se, onda, pred tamnom i glatkom kamenom liticom koja jedva da je bila rukohvat daleko od praga na koji ste kročili, i pružala se pravo gore i sa obe strane u nesagledivu daljinu. Tu nije bilo izlaza. Samo jedna vrata vodila su u pokrajnju sobu čiji je izgled nudio više nade, ali ne manje čudnovat nego u slučaju ostalih vrata. Videli biste kneževsku sobu, u kojoj je preovlađivalo crveno i zlatno, i u kojoj se nalazilo više ogledala, visokih koliko zid, i veliki stakleni luster. Ali, to još nije bilo sve. Više ne moram natrag, ćelija je provaljena, krećem se, osećam svoje telo.
Prispeo sam bez daha. Šipka je bila donekle ukrivo zabodena u tle i na njoj je bila tabla sa natpisom „Potapanje”. Moglo bi biti da sam na cilju, rekao sam sebi i osvrnuo se okolo. Samo nekoliko koraka odatle nazirao se zelenilom gusto obrasli vrtni venjak iz kojega je dopiralo lako zveckanje tanjira. Otidoh do njega, proturih glavu kroz niski otvor, jedva da išta videh unutra u mraku, ali ipak se oglasih pozdravom i zapitah: „Da ne znate ko se brine o potapanju?” „Ja lično, vama na usluzi”, odazvao se neki ljubazan glas, „evo me odmah.” Onda sam polagano razaznavao malu skupinu: bio je to mlad bračni par sa troje dečice, koja su jedva čelom dopirala do ploče stola, i odojčetom, još u majčinom naručju. Muškarac, koji je sedeo udno venjaka, htede odmah da ustane i da se progura napolje, ali ga žena zamoli iz srca da završi najpre sa jelom, a on pokaza na mene, na šta ona reče da ću biti tako ljubazan i malo sačekati, i ukazati im čast da sa njima podelim njihov skroman ručak, pa sam konačno morao, krajnje besan na sebe što sam tu tako ružno pokvario nedeljnu radost, da kažem:
„Nažalost, nažalost, draga gospođo, ne mogu da se odazovem vašem pozivu, jer ovog trenutka, da, doista ovog trenutka moram da budem potopljen.” „Ah”, rekla je žena, „baš u nedelju i još za vreme ručka. Ali, ljudske ćudi. Večito robovanje.” „Ne zamerajte ipak toliko”, rekao sam, „ne tražim to od vašeg muža iz obesti i kad bih znao kako se to radi, sam bih to već odavno učinio.” „Ne obraćajte pažnju na ženu”, reče čovek koji je već bio kraj mene i povukao me dalje. „Ne tražite ipak razboritost od žena. Bio je to tesan, niski, lučno zasvođen, belo okrečeni hodnik, pred čijim sam ulazom stajao, a on je strmo vodio u dubinu. Nisam znao da li bi trebalo da uđem, i kolebljivo sam stopalima ugazivao retku travu koja je rasla pred ulazom. U taj mah prođe neki gospodin, valjda slučajno, pomalo pognut, ipak namerno, jer htede da razgovara sa mnom. „Pa kuda, mališa?” upitao je. „Još nikud”, rekao sam i pogledao ga u veselo, ali nadmeno lice – bilo bi nadmeno i da je bez monokla koji je nosio – „još nikud. Tek razmišljam.”
Borba sa zidom ćelije
Nerešeno
Mesto se zove Tamil. Tamo je bilo prilično vlažno
U tamilskoj sinagogi obitava životinja veličine i obličja, recimo, neke kune, Sinagoga u Tamilu je prosto, ogoljeno, onisko zdanje s kraja prošlog stoleća. Koliko god da je mala, sinagoga je, ipak, sasvim dovoljna, jer je i zajednica mala i smanjuje se iz godine u godinu. Zajednica već sad sa mukom pokriva troškove održavanja sinagoge, a pojedinci otvoreno govore da bi i molitvena sobica bila dovoljna za potrebe bogosluženja
U našoj sinagogi obitava životinja veličine, recimo, neke kune. Često ju je mogućno veoma dobro videti: dopušta da joj ljudi priđu na rastojanje od neka dva metra. Boja joj je svetlo plavozelena. Niko je još nije dotaknuo po krznu, pa se o njemu ne može ništa reći, kao što bi se moglo tvrditi i da je stvarna boja krzna nepoznata, jer vidljiva boja možda potiče samo od prašine i maltera nahvatanim u krznu, i doista liči na tu kojom je ukrašena unutrašnjost sinagoge, samo što je donekle svetlija. Zanemarimo li njenu plašljivost, to je neobičajeno mirna životinja, nesklona skitnji; kad je ne bi tako često obuzimao strah, jedva da bi se micala sa svog omiljenog mesta, rešetke odeljka za žene: sa vidnom lagodnošću ukotvi se ona u otvore rešetke, protegli se i gleda dole u molitveni prostor, i taj joj odvažni položaj izgleda prija, ali poslužitelju hrama je naloženo da životinji nikad ne dozvoli da bude na rešetki, da se ona ne bi na to mesto navikla što se ne bi smelo dozvoliti zbog žena koje se boje životinje. Nejasno je zašto je se boje. Na prvi pogled, ona svakako deluje zastrašujuće, posebno njen dugačak vrat, trouglasto lice, bezmalo ravno istureni gornji zubi, na nausnici red jakih i svetlih čekinja dužih od zuba; sve to može da zastraši, ali ubrzo morate da uočite kako je bezopasan sav taj prividno strašan izgled. Pre svega, ona se drži podalje od ljudi, plašljivija je od neke šumske životinje, izgleda nije vezana ni za šta osim za zgradu i njena je lična nesreća da je ta zgrada sinagoga, dakle s vremena na vreme veoma živo mesto. Kad bi bilo moguće sporazumevati se sa životinjom, svakako bi mogla biti utešena činjenicom da zajednica našeg planinskog gradića iz godine u godinu biva sve manja i da se troškovi za održavanje sinagoge već s mukom pokrivaju. Nije isključeno da kroz izvesno vreme od sinagoge postane ambar ili nešto slično i da će životinja steći mir koji joj sad bolno nedostaje.
Jedino se, dabome, žene boje životinje, a muškarci su već odavno ravnodušni prema njoj; jedan bi je naraštaj pokazao drugome, uvek je iznova bila viđena i, konačno, više se nijedan pogled nije okretao put nje, pa čak joj se ni deca, kad bi je prvi put videla, više nisu čudila. Postala je kućna životinja sinagoge: zašto sinagoga ne bi imala naročitu, nigde drugde znanu kućnu životinju? Da nije žena, jedva da bi se još i znalo za postojanje životinje. Ali čak ni žene se istinski ne boje životinje, i bilo bi neobično bojati se takve životinje iz dana u dan, godinama, decenijama.
One se, doduše, brane time što je njima životinja poglavito znatno bliža nego muškarcima, i to je tačno. Životinja se ne odvažuje da se spusti među muškarce, nikada je još niko nije video na podu. Nije li joj dopušteno da bude na rešetki odeljka za žene, ona boravi na naspramnom zidu, u najmanju ruku na jednakoj visini. Tamo je vrlo uzak zidni ispust, širok jedva dva prsta, koji se pruža duž tri strane sinagoge, i po tom ispustu životinja katkad brzo proleće tamo-amo, ali većinom mirno čuči na određenom mesto naspram žena. Gotovo je neshvatljivo kako može tako lako da koristi taj uski put i zaslužuje da bude viđeno kako se, tamo gore, kad dospe do kraja opet okrene, a to je ipak već prilično stara životinja, ali ne okleva da izvede i najodvažniji skok kroz vazduh, i nikad ne promašuje, pa tek što se okrenula – već ponovo juri natrag svojim putem. Kako god, ako ste to videli nekoliko puta, zasitili ste se i nema razloga da u nju neprestano zurite. Ne pokreće žene ni strah ni znatiželja, da se više posvete molitvi, mogle bi potpuno da zaborave na životinju, i to bi pobožne žene i učinile kad bi im ostale, koje su u većini, to dopustile, ali ovima je radije stalo da na sebe privlače pažnju i za to je im je životinja savršeni izgovor. Kad bi mogle i kad bi se usudile, namamile bi one, svakako, životinju još bliže sebi da bi se mogle još većma prestrašiti. Ali, u stvarnosti, životinja se čak i ne upinje da im priđe, i ne mari za njih, ako nije napadnuta, nimalo više nego za muškarce, pa bi najradije ostala skrivena, kako i živi u vreme kad nema bogosluženja, zacelo u nekoj rupi u zidu koju još nismo otkrili.
Tek kad započne molitva, ona se pojavljuje, preplašena larmom, htela bi da vidi šta se događa, hoće da je budna, da je slobodna, spremna za bekstvo, prestrašena izjuri, od straha pravi svoje strmoglave vretenaste skokove i ne usuđuje se da se povuče dok se bogosluženje ne okonča.
Visini daje preimućstvo zato što je, naravno, tamo najbezbednija, a najbolje mogućnosti za trk ima na rešetki i zidnom ispustu, ali nije baš uvek na tim mestima, pokatkad siđe niže put muškaraca, mami je blistava mesingana šipka koja drži zavesu zavetnog kovčega, i često joj se prikrada, a onda tu uvek sedi mirno, i ne bi se moglo, čak i kad je tik uz zavetni kovčeg, reći da smeta, i osmatra zajednicu svojim sjaktavim, stalno otvorenim očima, kao da su možda bez kapaka, ne gledajući, dabome, ni u koga posebno, nego samo pogledom loveći opasnosti za koje oseća da joj prete.
U tom smislu, makar doskora, nije izgledala razboritija od naših žena.
Od kakvih pa to opasnosti strepi? Ko je naumio da joj nešto učini? Zar ne živi već niz godina potpuno prepuštena sebi? Muškarci ne haju za njeno prisustvo, a većina žena bi se verovatno osećale nesrećnim kad bi ona iščezla. I pošto je jedina životinja u kući, uopšte nema, dakle, nijednog neprijatelja. Tokom godina mogla je to već da razazna. A bogosluženje sa svojom larmom moglo bi za životinju biti veoma zastrašujuće, ali ona se u ograničenoj meri, ipak, ponavlja svakodnevno, izrazitije kad je praznovanje, uvek ravnomerno i neprekidno, pa bi se i najplašljivija životinja već mogla sviknuti na nju, pogotovo kad vidi da to nije larma progonitelja, nego larma koja se nje čak ni ne tiče. A ipak taj strah kod nje.
Da li je to sećanje na davno prošla vremena ili predosećanje budućih. Zna li ta stara životinja možda više od tri naraštaja koja su s vremena na vreme okupljena u sinagogi? Pripoveda se tako da su, pre mnogo godina, doista pokušali da proteraju životinju. Mogućno je da je to istina, ali verovatnije je da je reč samo o izmišljenoj pripovesti. Kako god, ima dokaza da su tad, sa stanovišta verskih zakona, pretresali pitanje da li se takva životinja sme trpeti u Božjoj kući. Prikupljeni su stručni stavovi različitih glasovitih rabina, čiji su pogledi bili podeljeni: većina je bila za proterivanje i novo osvećenje Božje kuće, ali lako je biti daleko i donositi dekrete, a u stvarnosti je, pak, životinju bilo nemogućno proterati.
Zapao sam u neprohodan trnov žbun i glasno zvao čuvara parka.
Odmah je došao, ali nije mogao da se probije do mene. „Kako ste pa dospeli tu usred trnovog žbuna?” povikao je. „Zar ne možete istim putem natrag?” „Nemogućno”, odviknuo sam, „ne mogu da ponovo nađem put. Zamišljen sam mirno šetao i odjednom se našao ovde, kao da je žbun izrastao tek pošto sam se tu zadesio. Odavde više ne mogu, izgubljen sam.”
„Kao dete ste”, rekao je čuvar, „najpre zabranjenom stazom uletite u najdivljiji žbun, a onda kukate. Ta niste u prašumi nego u javnom parku i izvućićemo vas.” „Takav žbun ne spada u park”, rekao sam, „i kako će da me neko izbavi kad niko ne može da uđe. Ali, hoće li to neko da pokuša, onda mora odmah to da uradi, jer evo veče, noć ovde neću izdržati, sav sam već izgreban od trnja, i naočare su mi ispale i ne mogu da ih nađem, bez naočara sam poluslep.” „Sve je to dobro i lepo”, rekao je čuvar, „ali morate još nakratko da se strpite, ja moram najpre da dovedem radnike koji će da proseku put, a pre toga još i da dobijem odobrenje gospodina direktora parka. Dakle, ako smem da molim, malo strpljenja i muževnosti.”
Bila jednom igra strpljenja, jeftina, jednostavna igra, ne preterano veća od džepnog časovnika i bez ikakvih iznenađujućih mehanizama. U crvenosmeđu obojenu daščicu bilo je urezano nekoliko plavih lavirintskih kanala koji su se sticali u malu rupu. Trebalo je da naginjanjem i drmanjem navedete plavu kuglicu na jedan od kanala i onda je dovedete u rupu. Kad se kuglica našla u rupi, onda je igra bila završena; ako ste hteli da počnete ponovo, morali ste kuglicu da istresete iz rupe. Sve je to bilo pokriveno jakim, zaobljenim staklom, pa ste tu igru strpljenja mogli da stavite u džep, ponesete je sa sobom i gde god bili mogli ste da je izvadite i zaigrate je.
Kad kuglica nije bila zaposlena, većinom bi se, s rukama na leđima, šetkala po površini daščice i izbegavala kanale. Smatrala je da je, tokom igre, kanali dovoljno muče i da, kad se nije igralo, ima silno mnogo prava da se oporavlja na slobodnoj površi. Gazila je širokim stopalima i tvrdila da nije stvorena za uske puteve. To je bilo delimice tačno, jer je stvarno jedva mogla da stane u kanale, ali bilo je i netačno, jer je u zbilji bila veoma brižljivo prilagođena širini kanala; ali, kanali nisu ni smeli da joj budu udobni, jer inače to ne bi bila igra strpljenja.
Zatvorski čuvar htede da otvori kapiju, ali brava je bila zarđala, starčeve snage nedovoljne, i pomoćnik je morao da to obavi, ali njegovo lice poprimi sumnjičav izraz, ne zbog zarđale brave, Junaci su bili pušteni iz zatvora, nespretno se postrojili u red, usled zatočenja prilično su izgubili na pokretljivosti. Moj prijatelj, nadzornik zatvora, iz svoje službene torbe izvadio je popis junaka, a bio je to, kako sam bez ikakve zlobe – pošto on ipak nije bio nikakav pisarski nameštenik – opazio, jedini spis u njegovoj tašni, i započeo da pojedinačno proziva junake i onda precrtava imena na popisu. Sedeo sam pokraj njegovog pisaćeg stola i zajedno sa njim pregledao red junaka.
Izvinite što sam odjednom postao tako rasejan. Saopštavate mi da ste se verili, najprijatniju vest od postojećih, a ja odjednom kao da nisam tu, i kao da sam zaokupljen drugim stvarima. Ali, moja odsutnost je zacelo samo prividna: pala mi je na pamet povest, stara povest, koju sam jednom proživeo izbliza, ali sa potpuno bezbednog odstojanja, sa bezbednog odstojanja, a ipak sudelujući u njoj više nego u stvarima koje me se neposredno tiču. U pitanju je to da tada niste mogli da ne sudelujete, čak i ako vam je priušteno da vidite samo poslednji okrajak povesti.
To je Izabela, zelenko, stari konj, u gomili je ne bih prepoznao, postala je dama, a bili smo se poslednji put sreli na nekoj vrtnoj dobrotvornoj zabavi. Tamo je nekoliko stabala, postrani, okruživalo rosnu, senovitu livadu, preko koje je vodilo nekoliko puteljaka; tamo je povremeno biti veoma ugodno. Vrt poznajem od ranije i kad me je zabava zamorila, zaputio sam se ka onim stablima. Tek što sam zašao među drveće, vidim da mi s druge strane u susret dolazi neka velika dama; maltene me je zaprepastila njena veličina, i uostalom nikoga nije bilo blizu sa kim bih je mogao uporediti, ali bio sam uveren da ne poznajem nijednu ženu koju ova ne bi pretekla za nekoliko dužina glave – u prvoj začuđenosti, pomislio sam za beskonačan broj. Ali, kad sam se primakao, ubrzo sam bio umiren.
Pa to je Izabela, stara prijateljica! „Kako si se pa iskrala iz svoje štale?”
„Ah, nije bilo teško, jer me drže samo još iz samilosti, prošlo je moje vreme, i kažem li svom gospodaru da bih htela, umesto da zaludno tavorim u štali, sad još malko da upoznam svet koliko mi snage dopuštaju, kažem li to svom gospodaru, on me razume, potraži ponešto od pokojničine odeće, pomogne mi i da se obučem, i pušta me uz dobre želje.” „Kako si lepa!” kažem, niti baš iskreno, niti baš lažljivo
Zovem se Kalmus; nije to neobično ime, a ipak je prilično besmisleno.
Uvek me je teralo na razmišljanje. ’Kako?’ rekao bih sebi. ’Zoveš se Kalmus? Je li tačno?’ Mnogi se ljudi, čak i ako se ograničimo samo na tvoju širu rodbinu, zovu Kalmus i svojim životom tom po sebi besmislenom imenu daju pravi i valjan smisao. Rođeni su kao Kalmus i u spokoju će umreti kao takvi, barem u spokojnom pristanku na ime.
Franc Kafka
Preveo: Jovica Aćin
