Umetnost pripovedanja
Svako jutro nas obaveštava o novostima sa zemlјinog šara. A ipak smo u pogledu čudnovatih priča siromašni. Otkuda to? Pa otuda što do nas više ne dopiru događaji koji nisu već prožeti objašnjenjima. Drugim rečima: bezmalo ništa više što se događa ne podstiče na priču, sve je u korist informacije. Naime, već pola umetnosti pripovedanja sastoji se u tome da povest koju pripovedate lišite objašnjenja. U tome su, u starini, bili majstori; Herodot na njihovom čelu. U četrnaestom poglavlјu treće knjige njegove Istorije nalazimo priču o Psamenitu. Kad je egipatskog kralјa Psamenita potukao persijski kralј Kambis i Psamenit bio zaroblјen, Kambis je nastojao da ponizi zaroblјenika. Izdao je zapovest da Psamenita izvedu na ulicu kroz koju će se kretati persijska trijumfalna povorka. Zatim je udesio da zaroblјenik vidi svoju ćerku kako kao sluškinja ide s vrčem po vodu na izvor.8 I dok su svi Egipćani kukali i jadikovali pred tim prizorom, stajao je Psamenit sam, nepomičan, kamenog lica, i jedini nije ispustio ni reč, poniknutog pogleda; i kad je ubrzo zatim video svog sina, koga su, u povorci zaroblјenika, vodili na gubilište, ostao je i dalјe tako nepomičan. Ali, kad je potom, u redovima zaroblјenika, prepoznao jednoga od svojih slugu, starog, osiromašenog čoveka, stao se udarati pesnicama po glavi, ridati i pokazivati sve znake najdublјe žalosti.9 – Iz te povesti mogućno je sagledati šta je istinska priča. Informacija svoju platu zarađuje u trenutku dok je nova. Ona živi samo u tom trenutku, pa treba da mu se u celosti prepusti i u tom trenutku bude objavlјena, inače je njeno vreme izgublјeno.
Drukčije je s pričom; ona se ne troši. Čuva svoju snagu sabranu i sposobna je za razvijanje i posle dugog vremenskog perioda. Tako se Montenj vratio toj povesti o egipatskom kralјu i sam se zapitao: zašto on tuguje tek pri pogledu na slugu? Montenj na svoje pitanje odgovara ovako: „Pošto je on već bio prepun žalosti, bio je potreban još samo mali dodatak, i žalost je provalila iz svojih ograda.“ Tako eto kaže Montenj.10 Ali, mogao bi neko reći i sledeće: „Kralјa ne dira sudbina članova kralјevske porodice, jer je ona njegova sopstvena sudbina.“ Ili drugi: „Na pozornici smo uzbuđeni mnogo čime što nas u životu ne uzbuđuje. Taj sluga je za kralјa samo glumac.“ Ili treći: „Ogromne boli se gomilaju i onda izbijaju tek u trenu opuštanja. Pogled na tog slugu bio je taj tren opuštanja.“ – „Ako bi se ova povest zbila danas“, mislio je četvrti, „onda bi u svim listovima stajalo da je Psamenitu njegov sluga draži nego njegova deca.“ Sigurno je da bi svaki novinar, uz odmahivanje rukom, tako objasnio događaj. Herodot ne objašnjava ništa. Nјegov je izveštaj krajnje suv. Stoga ta povest iz starog Egipta i posle hiljada godina može izazvati čuđenje i podstaći na razmišljanje. Nalik je semenju koje je milenijumima ležalo zatvoreno u hermetičkim odajama u piramidama, a svoju snagu klijanja sačuvalo je do dana današnjeg.
Valter Benjamin
8 Kod ondašnjih Egipćana je taj posao donošenja vode smatran ponižavajućim i radili su ga isključivo robovi.
9 Autor ovo mesto navodi kao da neposredno potiče iz Herodotove Istorije, ali se takva priča o Psamenitu, u navedenom obliku, ne nalazi kod Herodota. Benjamin je preuzeo nečije skraćivanje. Kod Herodota, „osiromašeni sluga“ je, u stvari, nekadašnji Psamenitov dvoranin koji je doveden do prosjačkog štapa raznim nevolјama i grčki istoričar ga ne predstavlјa u redovima zaroblјenika nego kao osobu koja traži milostinju od vojnika. Ipak, te razlike nisu od većeg značaja.
Najproblematičnije je što povest o kojoj je reč, kod Herodota, ne ostaje bez zaklјučka, kako to sugeriše Benjamin. Herodot kazuje da je Kambis bio iznenađen Psamenitovim postupanjem, pa je poslao glasnika da se ovaj raspita za razloge takvog ponašanja. Psamenit je odgovorio: O, sine Kirov, nesreće moje porodice prevelike su da bih mogao da ih oplačem, ali nevolјa mog dvoranina koji je s velikog bogatstva spao na prosjačenje pod svoje stare dane zaslužuje suze. Kad je Kambisu i njegovim savetnicima preneseno to objašnjenje, oni su zaklјučili da je odgovor mudar.
10 Montenj, u svom eseju „O tugi“, zapravo navodi onako kako otprilike jeste kod Herodota i iznosi da je Psamenitov odgovor Kambisu glasio: Poslednja nevolјa [dvoraninovo osiromašenje i prosjačenje] može biti ispraćena suzama, a dve prve [pogublјenje sina i ropsko ponižavanje ćerke] nadaleko prevazilaze sve načine kojim mogu biti iskazane.
