Može se katkad, u nekim okolnostima, zapaziti onaj ćutljivi pojedinac, koji, sedeći u nekoj čekaonici, radi nešto po svome kolenu. Kao da po onoj sivoj tkanini svojih pantalona pokušava da zapiše nešto, noktom. Zna se taj sav uneti u ovaj svoj naum, ne primećujući nikoga oko sebe, uporno črčkajući nešto po sebi samom, kao da onde ima komad hartije, na kojoj upravo toga časa treba da ispiše nekakvu poruku, ko zna kome, moguće neku vrstu testamenta. A možda tim načinom samo želi pobeležiti svoje dnevne troškove, za hleb, novine i tramvajsku kartu.
Bora Ćosić
www.polja.rs
