Pietro Aretino (1492–1556) je najpoznatiji po seriji erotskih soneta, te u jednom od njih piše i o tome da je sodomit od rođenja. Takvu njegovu umetnost podržavale su brojne mecene, poput Pape Lea X (Giovanni de’ Medici), Clementa VII, kralja Françoisa I i cara Charlesa V, te dobar deo aristokratije koja je u to vreme vladala renesansnom Evropom. Takvu pažnju ipak nije dobio samo na osnovu umetničkih aktivnosti, budući da je mnoge svoje ktitore ucenjivao, te im pretio satiričnim sonetima koji bi se pozabavili njihovim životima i navikama.
Zvali su ga i „božanstveni Aretino“, ali ne zbog anđeoskih osobina, već zbog brzine u razmišljanju i smišljanju različitih pakosti. Po današnjim standardima Aretino bi mogao da se opiše kao biseksualni muškarac koji je uživao sve slobode renesansne Italije, te to nije krio budući da mu je, kako je i sam govorio, „jezik često bio brži od pameti.“
Aretinova pesnička dela, te pozorišni komadi, bogati su gej motivima, a najočigledniji su u komediji „Il marescalco“ u kojoj muškarac koji je bio prisiljen da se oženi ženom koju nije voleo biva egzaltiran kada sazna da je njegova supruga zapravo mladić u haljini. Pored toga, u jednom pismu Giovanniju de’ Mediciju, napisanom 1524, Aretino opisuje svoju ljubav prema jednoj kuvarici, te dodaje da se privremeno sa mladića preusmerio na devojke.
I dok su pisma koja je razmenjivao sa Medicijem poznata stručnoj, te široj javnosti, ona koja je dobijao od markiza Federica Gonzage ostala su u senci, budući da sadrže neke delikatne implikacije koje ukazuju na to da je markiz radio i kao svodnik, te bogate klijente povezivao sa gej mladićima iz svog korpusa.
Federico Gonzaga piše Aretinu
(3. januar 1528.)
Veličanstveni učitelju Pietro, najdraži prijatelju,
Veoma mi je žao što čitam o tvojim nevoljama, a to kako bih mogao da te utešim u potpunosti zavisi od tvojih želja i namera. Ispuniću sva tvoja uputstva, a ako ti još šta leži na srcu, piši mi.
(5. februar 1528.)
Veličanstveni,
Odmah ću ti ispuniti želje koje su u vezi sa mladićem za kojeg tvrdiš da bi ti ublažio nevolje…
(24. februar 1528.)
Veličanstveni Pietro,
Ništa mi ne pričinjava veće zadovoljstvo od dobrog mišljenja o talentovanim i učenim pojedincima, ali se podjednako radujem i redovima iz tvojih poslednjih pisama u kojima pišeš o sećanjima koja imaš na mene. I zbog toga te volim više nego druge, i želim da utolim sve tvoje žeđi, pa i onu za Bianchinom. Razumeo sam da on pomalo okleva, ali sam mislio da nije prikladno da ga ja podstičem u tvoje ime, ili da mu naredim da ti se pridruži. Ne bi bilo pravedno da po naredbi mora da čini nešto što mu nije po volji, pa mi je žao što moram da te obavestim da u ovom slučaju nisam uspeo da te zadovoljim. Ako mogu da učinim bilo šta drugo, dobro znaš da sam na sve spreman…
