Plavi jahač (Der Blaue Reiter) je umetnička grupa nemačkog ekspresionizma, koju su osnovali 1911. godine u Minhenu Vasilij Kandinski, Franc Mark, Alfred Kubin i Gabrijela Minter kao odgovor na odbijanje slike Strašni sud Kandinskog iz 1903. godine. Ime grupe je izabrano prema nazivu almanaha koji su pripremali Kandinski i Mark, a koji je izašao maja 1912. godine. Kandinski je opisao nastanak imena grupe: “Ime, Plavi jahač, smislili smo za stočićem u šumi Zinelsdorf. Obojica smo voleli plavo, Mark konje, ja konjanike. Ime se samo nametnulo.” Na koricama ovog almanaha bio je rad Kandinskog – crtež Svetog Đorđa obojen plavom bojom.
Prva izložba grupe Plavi jahač održana je decembra 1911. godine u Minhenu, u galeriji Tanhauzer i naišla je na oštre kritike. Druga izložba prikazala je dela na papiru i bila je postavljena u jednoj minhenskoj knjižari.
Sastav grupe Plavi jahač pokazuje da su umetnike povezivali slični pogledi na epohu i položaj umetnika u savremenom svetu, kao i želja da se na jednom mestu pokažu oblici u kojima se pojavljuje moderna umetnost. U katalogu njihove prve izložbe piše: “Mi danas ne živimo u vremenu u kome je umetnost pomagač. Ono što danas nastaje u prvoj umetnosti izgleda da je poraz svih onih snaga koje život nije u stanju da privuče; to je jednačina koja izvlači apstraktno naklonjene duhove iz života, bez želje, svrhe i bez prepirke. U drugim vremenima umetnost je kvasac koji nadima testo sveta. Takva vremena danas su daleko. Dok ona ne dođu, umetnik će morati da se drži na udaljenosti od javnog života. To je razlog našoj izolaciji prema ponudama koje nam svet čini; mi ne želimo s njim da se izmešamo.”
Grupa Plavi jahač je bila zaokupljena apstrakcijom i čistim slikarstvom, verujući da se umetnost ne oblikuje prema prirodi već od sopstvenih elemenata. Zato se ističe da treba slediti prirodne puteve stvaralaštva ili, kako je stajalo u katalogu druge izložbe načelo: “Priroda stvara forme u svoje svrhe. Umetnost stvara forme u svoje svrhe. Naš cilj (svrha) je da probudimo radost.” Franc Mark definiše poglede cele jedne generacije na koje se oslanjalo slikarstvo Plavog jahača kada kaže: “Čežnja za oslobođenjem od obmane čula našeg efemernog života predstavlja osnovnu nameru svake umetnosti… pokazati jedno nezemaljsko bitisanje koje stoji iza svega, slomiti ogledalo života da bismo gledali bitisanje… umetnost je metafizika.” Vasilij Kadinski je tragao za čistom umetnošću u kojoj predmet neće smetati ispoljavanju unutrašnjih vibracija i naglašava da oblik, boja i linija sadrže elemente jezika, imaju svoju dušu. U krugu Plavog jahača izdvajao se i Pol Kle, koji je tek počinjao samostalni rad fokusirajući se uglavnom na crtež pomoću kojeg je mogao da najbrže i najuspešnije zabeleži opažanje prilikom gledanja tuđih slika. Posle jednog putovanja po Tunisu 1914. godine, počeo je da slika, a od dolaska u Bauhaus 1921. godine za profesora, ušao je u fazu pune umetničke zrelosti. Iako se u osnovi njegovog stvaralaštva nalaze vitalne ekspresionisičke ideje o traženju praizvora i instinktivne neposrednosti, Kle se bitno odvojio od svega što se slikalo između dva rata i stvorio originalan i samonikli slikarski izraz.
Pored opštih ekspresionističkih tendencija, za estetiku grupe Plavi jahač značajni su uticaji Kloda Monea i impresionistička dematerijalizacija predmeta, fovistički tretman boje, ali i teozofija, psihoanaliza, interesovanje za primitivne umetnosti i bajke, za dečji crtež.
Grupa plavi jahač je izlagala pod tim imenom do Prvog svetskog rata, 1914. godine, kada je njeno postojanje okončano smrću Franca Marka i Augusta Mackea.
