I
Jedne večeri sredinom januara 1880. godine – ne sećam se tačnog datuma – nekolicina ruskih emigranata koji žive u Ženevi sastala se na čajanki kod G.
Okupljanje je bilo prilično brojno – sedmoro ili osmoro ljudi – i prilično veselo, što nije baš čest slučaj sa druženjima emigranata. Naša prelepa domaćica Reveka G. je sedela za klavirom i na izuzetno lep i izražajan način izvodila repertoar sačinjen od nekoliko ukrajinskih pesama. Svi smo bili pod utiskom muzike. Šale, smeha … Glavna tema razgovora bilo je bekstvo jednog našeg druga iz Sibira, za koje smo upravo tog dana saznali.
Kada su sve pojedinosti bekstva koje smo imali na raspolaganju bile prepričane, a sve opaske, komentari, nagađanja i pretpostavke iscrpljeni, nastupilo je mrtvo i tupo zatišje, vreme kada se u Rusiji obično kaže: Дурак народился[90] ili Тихий ангел пролетел[91] – kako vam već po volji.
Pod utiskom razgovora o bekstvu našeg prijatelja na pamet mi je tada pala ideja da prisutnima, među kojima su bili Kropotkin i Bohanovski, predložim da razmenimo sopstvene priče o bekstvima. Skoro svako je imao svoje pustolovine, pa je bilo izgleda da veče bude zanimljivo. Predlog je prihvaćen sa gromoglasnim odobravanjem.
Kropotkin se dugo nećkao, govoreći kako je toliko puta već morao da pripoveda o svom bekstvu da mu je čestito dozlogrdilo. Ali, tako smo ga ugnjavili da je na kraju morao da popusti.
„Čvrsta namera da po svaku cenu pobegnem“, krenu on, „nije me napuštala od prvog dana hapšenja. No, ako na svetu postoji nešto nemoguće, onda je to pobeći iz Petropavlovske tvrđave. Krojio sam planove ili, bolje rečeno, gradio kule u vazduhu, znajući da su u pitanju tek pusti snovi. Prođoše tako tri godine.“
Nakon ovog uvoda, Kropotkin je ispričao kako je početkom 1876. premešten u bolnicu Sv. Nikole, kako je ležao in extremis[92] itd. Ne bih da se ponavljam zato što sam o tome već govorio u njegovoj biografiji. Prelazim stoga na najvažnije činjenice.
„Doktor mi je naložio izlaske u šetnju, pa su me svaki dan, negde oko jedan sat poslepodne izvodili u veliko bolničko dvorište. Naoružani stražar me ni na sekundu nije ostavljao samog. Počeo sam da pažljivo zagledam okolinu, ne gubeći iz vida onu nametljivu misao o bekstvu.
Dvorište beše ogromno. Kapija, koju obično drže zatvorenom, tada je bila otvorena, zato što je u to vreme (bio je jul) bolnica dopremala drva za zimu. Kako je posao imao da potraje nedelju-dve, na ulaz nisu postavili stražara, što je bila izuzetno srećna okolnost.
Šetao bih gore-dole u dnu dvorišta, tačno nasuprot ulazne kapije. Stražar je redovno dreždao u blizini, između mene i kapije. Ipak, s obzirom da sam se kretao sporije od kornjače, što, zna se, zdravog čoveka može da umori više od najbržeg trka, vojnik se poslužio sledećom smicalicom: hodao je linijom koja je bila paralelna mojoj, ali pet koraka bliže kapiji. Time je mogao da svoju putanju produži za deset koraka bez ikakve opasnosti po čuvanje pošto je na svakom od njenih krajeva ostajao na istom rastojanju od kapije kao i ja. Ta računica, koju je čuvar očigledno izveo odokativno, teoretski je bila savršeno tačna. No, shvatio sam da bi u slučaju da obojica počnemo da trčimo vojnik instinktivno pokušao da me što pre zgrabi i baci se na mene, umesto da potrči pravo prema kapiji i preseče mi put. Time bi on opisao dve stranice trougla, dok bih ja prešao samo jednu.
Dakle, prednost je bila na mojoj strani. Računao sam da bih mogao da pri istoj brzini do kapije dotrčim pre stražara. Istini za volju, nadao sam se da ću biti i brži premda u to nisam bio siguran, s obzirom da me je bolest prilično iznurila.
„Kada bi me – nosio sam se mišlju – na kapiji čekala kočija u koju bi bilo lako uskočiti, onda bi mi možda i pošlo za rukom da pobegnem.“
Taman sam se kanio da svojim drugovima pošaljem pismo sa prvim skicama svog plana, kad mi od njih stiže ceduljica u kojoj je pisalo da i sami imaju nešto slično na umu.
Otpočeli smo prepisku. Ne bih da opisujem sve planove i projekte koji su predlagani, a zatim i odbacivani – bilo ih je bezbroj! Ostalo je nekoliko nerešenih pitanja: da li će neko od naših ući u dvorište, kao što je bilo predloga, koji bi na ovaj ili onaj način zaustavio stražara? Gde će stajati kočija: kod kapije ili na uglu bolnice, gde ne bi bila tako upadljiva? Hoće li tamo biti još koga osim kočijaša?
Predložio sam krajnje jednostavan i prirodan plan, koji je na kraju i prihvaćen. Niko neće ulaziti u dvorište. Kočija će me čekati kod same kapije, pošto sam se osećao i suviše iznemoglim da trčim do ugla. Jedan od mojih bliskih prijatelja, Orest Vejmar, ponudio se da me sačeka i, bude li potrebno, pomogne mi da brže uskočim u kola, a pogotovo da se neposredno po bekstvu što pre presvučem, pošto ću biti primoran da bežim oskudno odeven.
U bolnici nam nisu davali ništa do ogromnog halata. Bila je to glomazna haljina, široka, neudobna i toliko dugačka da sam prilikom hodanja morao da njen zadnji deo držim u rukama. Ni na pamet mi nije padalo da bežim u takvoj odeći. Neophodno je bilo svući ga pre nego što pohitam prema kapiji, ali ekspresno, pošto bi jedna jedina izgubljena sekunda mogla da upropasti sve. Nekoliko dana zaredom vežbao sam u svojoj ćeliji, tražeći najbolji način da izvedem tu operaciju.
Zaključio sam da bi za najoptimalniji način da se to izvede u što kraćem roku zadatak nužno bilo podeliti na tri osnovna poteza, kao što to rade vojnici pri rukovanju sa puškom – jen’, dva, tri.
Ostalo je ono najteže – izbor trenutka. To pitanje je zavisilo od stanja na ulicama kojima je trebalo da prođemo. Karavan kola natovarenih drvima, policijska patrola, kozak na konju – sve je to moglo da upropasti akciju, tim pre što su ulice kojima je planirano da se ide bile jako uske i krivudave. Dakle, trebalo je pažljivo nadgledati celokupnu dužinu puta i obavestiti me kada sve bude bilo čisto. S tim ciljem, na četiri različita punkta raspoređeni su stražari. Zadatak petog stražara bio je da mi, nakon što primi signale od ostale četvorice, u odgovarajućem trenutku dâ odlučujući znak. Za tu smo svrhu izabrali crveni dečji balon na naduvavanje. Trebalo je da se izdigne iznad visokog zida bolnice, iza kojeg je stajao stražar.
Moj je predlog bio da se unajmi i šesti stražar, čiji bi zadatak bio da čeka na izlazu jednog od sokačića zato što je, po nekim mojim proračunima, ta uličica bila toliko dugačka da bi nam kola koja uđu u nju u trenutku kada naša kočija bude pošla nesumnjivo preprečila put; ne bi uspela da se dokopaju kraja dokle god mi ne budemo prešli svoju putanju od bolničke kapije do čela te uličice. Kako nismo imali dovoljno ljudi, od te smo ideje digli ruke.
Naznačenog dana izlazim vam ja u šetnju silno uzbuđen i pun nade. Gledam, zurim u dogovoreno mesto na zidu iznad kojeg je trebalo da proleti crveni balon – ništa! Vreme za šetnju mi polako ističe – ništa! Šetnja se završava, a sa njom i sva moja nadanja. U tom stanju osetljivosti, koje je svojstveno svim zatočenicima, iznosio sam sve mračnije i mračnije pretpostavke, uopšte ne sumnjajući da je sve otišlo k vragu.
Pokazalo se da je to bila čista besmislica. Nekom čudnom igrom slučaja naši nisu mogli da nađu crveni balon ni u Гостини двору, ni u jednom od dućana sa igračkama koje su stigli da obiđu to jutro. Svuda su se prodavali samo beli i plavi baloni, koje naša braća sasvim opravdano nisu htela da uzmu – kada su u pitanju signali, ni u kom slučaju nisu dopuštene izmene, makar bile one i najtričavije prirode. U žurbi su u trgovini robom od gutaperke[93] kupili crvenu gumenu loptu i napunili je gasom kućne proizvodnje. Ali, balon je ispao tako rđavo da je, kada ga je stražar pustio sa uzice, umesto da se vine nebu međ’ oblake, jedino uspeo da se podigne na svega nekoliko aršina[94] pre nego što će se srušiti na zemlju, ne dospevši do vrha bolničkog zida. Razjareni stražar pokušao je da ga baci uvis svojim rukama – sa još manjim uspehom.
Upravo ovoj igri slučaja imam da zahvalim za tolike sate agonije, ali istovremeno i za svoje izbavljenje; naime, onog trenutka kada je balon bio pušten, kola sa drvima su ušla u naše dugačko sokače, u kojem nismo imali stražara. Nema sumnje da bi nam preprečila put i time sve upropastila.
Minu još izvestan period vremena za prepisku o neophodnim izmenama. Razume se, na izlazu iz dugačkog sokačeta postavljen je novi stražar. No, to je zahtevalo promenu celokupnog plana, zato što se ispostavilo da lice koje iza bolničkog zida čeka da mi uputi konačni znak nije bilo u poziciji da vidi znakove ostalih pet stražara. Zaključili smo da treba ili unajmiti pomoćne stražare za prosto prosleđivanje signala ili promeniti poslednji znak.
Izabrali smo potonje.
Jedan od naših iznajmljuje sobu na trećem spratu zgrade prekoputa bolnice. Sa njenog prozora ne samo da su se videla sva pet stražara, već i dvorište kojim sam šetao. Za davanje signala bila je zadužena violina, koju će naš drug zasvirati kada svi signali budu pozitivni, prekidajući muziku svaki put kada bi neki od njih bio nepovoljan. Ovakav način je imao još jednu prednost – neprekidno je ukazivao na pogodno vreme za bekstvo, ostavljajući meni izbor najoptimalnijeg trenutka.
Prvoga dana, kada je sve bilo spremno, a kočija čekala parkirana kod kapije, ja sam bio taj zbog koga su prijatelji doživeli nekoliko neprijatnih trenutaka; zdravstveno stanje mi je bilo pogoršano i osećao sam se toliko slabim da se nisam usudio na pokušaj. Zato nisam ni bio izašao u šetnju, što je neke nateralo da pomisle kako je policija počela da sumnja i uvela mi zabranu izlaska u dvorište.
Ozdravio sam nakon dva dana; bio sam rešen da iskoristim ovu pauzu koju mi je dala bolest.
Sve je bilo spremno: privezao sam cipele, podrezao tu i tamo svoj halat kako bi ga se lakše oslobodio, rečju – sve.
Poveli su me u šetnju. Čim sam zakoračio u dvorište čuo sam zvuk violine. Muzika je trajala pet minuta, ali nisam hteo da iskoristim tu prvu pogodnu priliku, zato što je u početku nadzor uvek instinktivno malo jači. Tek! – violina utihnu: nakon dva minuta ulaze kola natovarena drvima. Violina opet kreće.
Ovaj put odlučujem da iskoristim priliku. Pogledao sam u stražara: išao je svojom uobičajnom putanjom na pet koraka između mene i kapije. Pogledao sam i u njegovo oružje: napunjeno je, znam to. Da li će pucati ili ne? Verovatno ne, pošto će, budući na tako maloj udaljenosti, pre gledati da me ščepa. Opasniji je bio njegov bajonet u slučaju da me na tom očajničkom putu bekstva ne izda snaga. Ali i za to sam bio spreman. Ostanem li u zatvoru, sigurno ću umreti. Sad ili nikad! – rekoh sebi. Uzimam svoj halat: jedan! …
Odjednom violina prestade da svira.
Kad se nisam srušio!
Kroz jednu od uličica prošla je policijska patrola. Trenutak kasnije, violina se opet začu.
Sad je čas!
Stražar stiže do kraja svoje putanje. Hvatam svoj halat: jedan, dva, tri. Halat je svučen i brzinom strele hitam ja ka izlazu. Vrisak i krici stražara iza mojih leđa. Kao što sam i predvideo, krenuo je da me uhvati umesto da požuri prema kapiji i preseče mi put, čime mi je dao par koraka prednosti. Ipak, toliko sam bio iscrpljen da su naši, koji su sa zebnjom u srcu odozgo posmatrali tu mahnitu trku, kazivali kako je stražar bio na tri koraka od mene i da samo što me ne beše bocnuo bajonetom koji je bio metnuo preda sê. Ništa od toga nisam vam ja video. Čuo sam samo njegove neartikulisane krike, ali i vrisak radnika koji su istovarivali drva u dnu dvorišta.
Stižem do kapije gde ugledam neka kola, ali u prvi mah me obuze sumnja – jesu li to naši, pošto u oficiru koji je sedeo u njima nisam mogao da prepoznam svog prijatelja. Udarim ja dlanom o dlan kako bih ga naterao da se okrene, na veliko čuđenje prijatelja koji su posmatrali tu scenu i ovaj potez shvatili kao izliv radosti! Oficir se okreće, ja ga prepoznajem i već sledećeg trenutka eto mene u kolima. Konji pojuriše kao vetar, a ja na svojim plećima osetih nikolajevski vojnički šinjel, koji je moj prijatelj pripremio zajedno sa oficirskom šapkom.
U bolnici je potom, kako čujem, nastao veliki lom. Stražarski oficir je sa celokupnom stražom pohitao na vrisak mog stražara i, saznavši o čemu je reč, naposletku počeo da gubi glavu, čupa sebi kosu i ponavlja:
– Gotov sam, gotov! Trčite, hvatajte ga, hvatajte!
Međutim, nije bio u stanju da izda ni najobičniju naredbu. Jedan od naših, signalista – isti onaj koji je svirao na violini, pohitao je dole i, prišavši oficiru, pridružio mu se u jadikovanju nad sudbinom, pitajući: Šta se desilo? Ko je pobegao? Kako? Kada? Gde? itd., dok je oficir, van sebe od očajanja, odgovarao na njegova pitanja i tako traćio dragoceno vreme.
Jedna starica dade užasan savet.
Ih! – kazala je – Ta oni će vam krenuti zaobilaznim putem i izaći na Nevski. Jasno k’o dan! Vadite konje iz конке[95], (kod bolničke kapije je stajala jedna) i presecite im put. Ma prosto k’o pasulj!
Upravo smo tim putem i išli. Sreća naša te niko nije poslušao savet matore oštrokonđe.”
II
Kada je Kropotkin završio svoju priču, na red je došao Ivan Bohanovski[96] zvani Kozak, zato što je kao rođeni Ukrajinac po svojoj hrabrosti, ničim nenarušivom hladnokrvnošću, ali i svojom ćutljivošću i zaista podsećao na drevne kozake iz te zemlje.
Svi se okretosmo prema njemu. Izvadio je iz usta svoju drvenu lulicu i kazao:
- Nema tu šta da se priča. Mihajlo[97] je došao, pokupio nas i izveo – to mu dođe to.
- Ne, ne – okomiše se prisutni na njega – daj sve.
- Aa … Pa dobro, na dogovoreni dan je došao sa ključevima od naših ćelija-
- Ne, ne – eto vam njih ponovo. – Da čujemo sve. Ispričaj nam sve od početka.
Kozak, uvidevši da mu nema spasa, uze svoju lulu, te stade da je puni polako, kao čovek koji se sprema na dalek put, zatim je zapali, isproba da vidi da li dobro vuče i razveza svoju priču, sa više reči nego što bi ih inače možda izgovorio za pola godine.
„Mihajlo je – poče on – u zatvor došao nekih dva meseca pre našeg bekstva. Nije bilo nimalo lako uvesti ga unutra. Najzad, uspelo mu je da ga prime u službu sa lažnim pasošem nekakvog seljanina Fomenka – najpre kao fizikalca, a onda i kao čuvara.
Ovde mu, uz posvećenost kojom je izvršavao svoje radne zadatke i besprekorno vladanje, polazi za rukom da stekne svu naklonost svojih nadređenih, pa je već kroz mesec dana bio unapređen u ključara jednog od hodnika u čijim su ćelijama ležali sitniji kriminalci.
Da bi pružio nedvosmislen dokaz svojih krasnih duševnih kvalifikacija, Mihajlo se po Stefanovičevom savetu jednog dana zaputio k svom upravniku sa prijavom protiv Stefanoviča, dok je ovaj za to vreme u svojoj ćeliji namerno pisao nekakvu besmislenu zabelešku.
– Vaša milosti – kazao je Mihajlo – imamo problem.
– Koji? – prestravljeno će upravnik.
– Politička pisanija.
– A čija to? – pitao je upravnik.
– Stefanoviča.
– Pa neka piše čovek – kazao je upravnik, odmahnuvši rukom.
Treba napomenuti da je u to vreme položaj kijevskih političkih zatočenika bio krajnje neobičan. Teror, koji je u prvo vreme pokosio niže činovnike, ispunio je Kijev takvim paničnim strahom da su nam se svi redom, od državnog javnog tužioca do upravnika zatvora ulizivali, u strahu da ne budu ubijeni na prvi naš znak. Eto zašto, saznavši da se pisanijem bavi niko drugi do Stefanovič, koga su se bojali više od svih, upravnik nije naložio pretres njegove ćelije. Međutim, od tog je dana Mihajlo osvojio srce svog načelnika.
Ne želeći da nas, političke zatvorenike, razgnevi, upravnik je za ključara položio izvesnog Nikitu, čoveka izuzetnih osobina i dobrog k’o lebac. Opet, nužno je bilo rešiti ga se po svaku cenu, zato što bi na njegovo upražnjeno mesto verovatno došao Mihajlo.
Opet, izdejstvovati Nikitino smenjivanje je bilo sve samo ne lak zadatak. Ta nam dobričina nikada nije učinila ništa nažao. Onda smo bezobrazno počeli da ga klevetamo za sve i svašta i tužili ga upravniku, koji ga je ni krivog ni dužnog grdio i pretio mu kaznom. A naš Nikita, umesto da se naljuti i počini, kako smo se nadali, kakvu nesmotrenost, podnosio je sve ćutke, ponavljajući:
– Hrist je trpeo, trpeću i ja.
Bili smo prosto u očaju. Na kraju se Valerian Osinski, spoljni organizator našeg bekstva, dosetio da ode u krčmu u koju je Nikita često znao da zalazi i, kao slučajno se sprijateljivši s njim, kaže kako treba pisara u šećerani na selu. Uslovi su bili krajnje prihvatljivi i Nikita je progutao mamac. Dobivši svoje putne troškove i platu za mesec dana unapred, ostavio je službu u zatvoru – jer, nužno je bilo odmah otputovati. Jedno odlaganje, drugo, treće, i tako sve dok nismo izveli bekstvo. Tada mu je vraćen pasoš, sa porukom da se od njega ništa više ne traži. Zašto – naravno, neće imati poteškoća da i sam pogodi.
Kada je njegovo mesto oslobođeno, upravnik je došao k Stefanoviču i Dejču, s ciljem da prijateljski porazgovaraju o Nikitinom nasledniku.
– Nije li Fomenko (Mihajlo) pravi čovek za to mesto?
Stefanovič se namršti, procedivši kroz zube:
– Špijunčina, reklo bi se.
– Ma kak’i! Zlatan čovek – branio ga je njegov upravnik.
Mihajlo je položen za ključara u odeljenju za političke zatvorenike.
Najvažnije smo obavili, ali nije još sve bilo gotovo. Mihajlo nam je mogao otvoriti vrata naših ćelija, ali kako da četvorica ljudi neopaženo izađu iz zatvora koji je pod vojnom stražom?
Opet, nismo smeli izgubiti ni sekundu. Mihajlov je položaj bio izuzetno opasan. Zatvor je bio dupke pun političkih osuđenika svih sorti i kategorija, od mladića koji su uhapšeni zbog najmanje sumnje do ozbiljno kompromitovanih revolucionara. Bilo je tu ljudi svakojake fele, a mnogi su Mihajla poznavali s obzirom da su imali priliku da ga sretnu ranije. Razume se, nije bilo mesta strahu od otvorenog potkazivanja; kao prekaljeni ilegalac, Mihajlo se kretao isključivo u krugu proverenih ljudi. Ipak, ko je mogao da ga zaštiti od nezlonamernog brbljanja, naročito u tako pipkavoj situaciji?
Sedeli smo kao na žeravici.
Nužno će biti da iskoristimo prvu pogodnu priliku koja nam se pruža zahvaljujući Mihajlu. Čovek se nije čestito ni bio navikao na svoj novi posao, a mi smo već bili odredili noć za bekstvo.
Najlakši način da se izađe iz zatvora bio je da se prerušimo u stražare koji se nakon završetka smene vraćaju u svoju kasarnu. Mihajlo je za dvojicu od nas pripremio vojničke uniforme, ali druga dvojica je trebalo da idu u svojoj civilnoj odeći. Na četvoro nas dolazila je samo jedna krivošija, pa ipak smo bili odlučni da bekstvo više ne odgađamo.
Na zakazani dan uveče Mihajlo nam donosi uniforme. Presvukli smo se, a odeću koju smo ostavljali poslagali tako da sutradan ujutru straža, provirivši kroz prozorčić, pomisli kako još uvek spavamo.
U ponoć nam stiže Mihajlo. Ali, javlja se neočekivana prepreka. Dežurni stražar, koji je u obavezi da ostane budan celu noć, tog trenutka ulazi u naš hodnik, bez i najmanje želje da ode.
Tada Stefanovič, kao slučajno, iz ruku ispušta raskupusanu knjigu pravo u baštu. Pavši na zemlju, listovi se razleteše kojekude, a Stefanovič se obrati Mihajlovu s molbom da ih neodložno pokupi. Mihajlo po nju posla dežurnog, i dok je ovaj skupljao rasute listove mi bešumno izlazimo iz ćelija i hitamo ka izlazu.
Na kraju hodnika u prizemlju čekao nas je užas u vidu konopca sa zvona za uzbunu koji visi sa plafona. Prolazim ja tako po mrklom mraku pribijen uz sam zid kada se nehotice spotakoh o nešto. Ispruživši instinktivno ruke ispred sebe, osetim kako prstima nešto dodirujem, hvatam se za nj da ne bih izgubio ravnotežu, kad odjednom glasna zvonjava krete da ispunjava celokupni zatvorski prostor. Bio je to konopac zvona za uzbunu!.. Užas, bruka, komičnost naše nesreće kao munja sinuše mi pred očima. Bili smo ubeđeni da je sve propalo. Hodnik je već brujao od na brzinu probuđenih vojnika. Međutim, Mihajlo nije gubio prisebnost. Naredio nam je da se posakrivamo po ćoškovima, da bi potom požurio ka kordegardiji[98] i objasnio kako je on sam slučajno zakačio konopac. Ubrzo je sve ponovo utihnulo. Ali, eto ti nove nevolje: s obzirom da smo se razbežali kud koji, malo je falilo da se nakon izlaska iz svojih skrovišta pogubimo po onom mraku. Mihajlo je dobar deo vremena potrošio jureći s jednog kraja prostorije na drugi kako bi nas sve ponovo okupio na jednu gomilu.
Napokon smo se ponovo postrojili u dva reda i krenuli dalje. Ostalo je, međutim, ono najteže: proći kroz zatvorsku kapiju pored stražara i portira. No, tu smo nekako bolje prošli. Na Mihajlov uzvik, portir nam daje ključ od kapije, a stražar koji je stajao u kućici nije obratio pažnju na naše nesvakidašnje odelo, niti na nezgodno vreme našeg izlaska, pošto nova smena još uvek ne beše stigla.
Nismo stigli da pustimo ni nekoliko koraka kad odjednom ispod zemlje niče tamna figura sa oficirskom šapkom na glavi. Ali, šinjel se raskopča, i pred nama se ukaza prelepo lice Valeriana Osinskog, koji nam, sav ozaren, pruži obe ruke. Čekao nas je sa taljigama, koje pohitaše ka obali Dnjepra; tamo se talasala barka spremljena za dug put i opskrbljena svim mogućim potrepštinama.
Trenutak kasnije, eto nas kako plovimo posred široke reke, ciljajući prema jugu. Ta je naša plovidba potrajalo oko nedelju dana. Noću bismo čamac izvlačili iz vode i kutali ga u žbunju koje je prekrivalo obale i odlazili na spavanje, pokušavajući da ugrabimo koji sat odmora. Danju bismo veslali iz sve snage, pritajeni u ševaru koji je optočavao Dnjepar ako bi se na horizontu slučajno ukazao dim parobroda.
Po dolasku u Kremenčug zatičemo Valeriana Osinskog, koji je pristigao železnicom sa lažnim pasošima i svim ostalim što je bilo potrebno.
Od njega smo saznali da je Kijev okrenut naopačke u potrazi za nama. Policija je izgleda bila uverena da se krijemo po gradu.
Kada je reč o zatvoru, u njemu je naše bekstvo otkriveno tek kasno ujutru. Videvši da je zajedno sa nama nestao i Mihajlo, niko nije mogao da dokuči o čemu je reč. Poverenje koje je uspeo da ulije bilo je toliko da su upravnik i svi službenici verovali da smo ga upravo ubili kako bismo pobegli, i svuda su uzaludno tražili njegov leš.
Tek nakon provere pasoša, koji se ispostavio kao falsifikat, svi su spoznali do tada nepojmljivu istinu našeg nestanka.
Upravnik je nekoliko dana šetao kao s uma sišavši, neprestano ponavljajući: А ларчик просто открывался![99] …
Tim je rečima kozak završio svoju priču. Nakon njega su govorili drugi, ali kako su im pustolovine slabo zanimljive, a sa prostorom inače kuburimo, njihove ću priče preskočiti.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
