Eto nas opet u Sankt Peterburgu. Dođoše teški dani. Policija mi je bila za petama, a već sam u dva navrata menjao mesto prebivališta i pasoš.
Nisam, kako god, mogao da odem u provinciju zato što je trebalo da obavim zadatak koji nije bilo moguće ni na koga preneti. Osim toga, bilo mi je žao da napustim taj neobični grad, koji ispod smirene i hladne spoljašnjosti kuta živčan i uzburkan život.
Nadao sam se da će hajka, kojoj su s vremena na vreme izloženi gotovo svi ilegalci, postepeno izgubiti na intezitetu i da ću uspeti da sačekam kraj nevremena i sklonim se na sigurno bez potrebe da tražim pomoć od nekog укрыватель-a.
Ali, šta su to укрыватели?
Укрыватели su bezbrojna klasa ljudi na svakojakim položajima – od aristokratije i raznoraznih zverki do predstavnika niže birokratije, uključiv tu i službenike policije. Reč je o pristalicama revolucionarnih ideja koji iz ovog ili onog razloga ne uzimaju aktivno učešće u borbi, ali koriste svoj društveni položaj da u slučaju nužde kod sebe sakriju kako kompromitujuće ljude, tako i papire. Trebala bi mi cela jedna knjiga da detaljno opišem taj, u svojoj feli jedinstven i prilično raznolik svet, po svoj prilici daleko šarolikiji od sveta sadašnjih revolucionara. Predstaviću samo neke od укрыватель-a koje sam imao priliku da lično upoznam tih dana.
I
Baš sam ispijao svoj jutarnji čaj kad mi u sobu banu Dvornik. Nije u pitanju, naravno, bio pravi дворник[100], već jedan od najsimpatičnijih i najaktivnijih pripadnika našeg kružoka i moj veliki prijatelj Aleksandar Mihajlov[101], koji je u šali dobio nadimak ovaj nadimak zato što se žestoko zalagao za pridržavanje svih pravila predostrožnosti koje nam propisuje statut.
– Šta je bilo? – upitah ga i ponudih šoljom čaja, znajući dobro da mi ne bi došao tek tako.
– Prate te, čak i ovde – odgovori on. – Valja tome stati na kraj. Došao sam da te vodim na sigurno.
Kao što sam i mislio. No, kako svako želi da ostane što je moguće duže na slobodi, nisam se predao bez borbe i od svog sam gosta zatražio objašnjenje.
Srkajući svoj čaj, on krenu da iznosi rezultate svojih špijunskih aktivnosti. Tu i tamo bih mu postavio po koje pitanjce kako bih sebi stvorio realnu predstavu o stepenu opasnosti koja mi je pretila. Život revolucionara je inače toliko pun opasnosti da bi nam, kada bi obraćali pažnju na svaku sitnicu, bilo bolje da se odmah bacimo u Nevu. Istinu govoreći, ničeg posebnog ne beše u datom slučaju. Jeste, pratili su me, no sve se još uvek dalo dobro svršiti. Da mi je kojim slučajem umesto Dvornika došao neko drugi, protestovao bih i verovatno uspeo da zadržim svoj stan na još neko vreme. Opet, Dvornik nije voleo da se šali, pa sam posle nekoliko uzaludnih pokušaja suprotstavljanja bio prinuđen da podvijem rep.
– Gde ćeš me? – upitah.
– Kod „Bukefala“.
Samo mi je još to trebalo. Duboko uzdahnuh na pomisao o nesretnoj sudbi koja mi se spremala. Bukefal je bio izvesni Tarakanov[102], jedan od savetnika ministra unutrašnjih poslova. Nadimak su mu nadenuli po konju Aleksandra Makedonskog, koji se – kao i naš prijatelj, bojao sopstvene senke.
Bio je plašljiv kao zec i strepeo je bukvalno od svega. Bojao se da priđe otvorenom prozoru u strahu od promaje; izbegavao je da prelazi Nevu čamcem zato što je strahovao da se ne udavi; nikada nije jeo ribu jer se plašio da se ne zagrcne; nije se ženio jer se bojao da ga žena ne prevari.
Ipak, kao veliki poklonik Černiševskog zdušno je podržavao revolucionarni pokret i, budući da je poznavao mnoge revolucionare, drage je volje na sebe uzimao ulogu укрыватель-a; osim toga, nužno je i to reći, bio je jedan od naših najpouzdanijih ljudi. Njegov društveni položaj, a još više njegova opšte poznata bojažljivost, koja ga je činila savršeno besprekornim – ni manje, a možda ni više od Cezarove žene[103], pretvorila je njegov stan u savršeno bezbedno skrovište.
Tarakov je dobro znao da mu ne preti nikakva opasnost, ali to nije oslabilo njegovu naviku da uvek insistira na najstrožijim merama predostrožnosti i svuda vidi špijune. Lako je pretpostaviti koliko je prijatna bila sudbina onog ko se nađe pod starateljstvom dotičnoga argusa[104].
Predložio sam Dvorniku da bi možda bilo bolje da sačekamo veče, kada odu uhode koje je primetio u blizini mog stana. Lakonski je odgovorio sa „Ne!“, dodavši kako za špijune on odgovara.
Nisam imao kud. Po završetku čajenisanja pristupili smo „čišćenju“ stana, to će reći uništavanju i najmanjeg parčenceta papira koje bi moglo koristiti policiji. Zatim sam pozvao gazdaricu i kazao joj kako na kratko idem na selo, te da ću joj pisati ako se pogodi da se tamo zadržim. Izašli smo.
Jedva da smo stigli da pustimo par koraka kada sam kraj jednog dućanana video dva mladića kako netremice gledaju u robu u izlogu. Dvornik mi dade znak glavom u njihovom pravcu kao da želi da kaže „Eno ih!“, a zatim jedan i svojom bradom, što je imalo da znači „Tutanj!“.
Počela je jurnjava, događaj i suviše nezanimljiv da bi ga opisivali i odveć uobičajen u životu revolucionara da bi se njime baktali – naročito u društvu takvo prevejanog dobrovoljca kakav je bio moj pratilac.
Dvornik je, što se kaže, dobro ispekao zanat kada je u pitanju vojevanje sa policijom i uhodama. Na tom je polju baratao detaljnim podacima, dobivenim putem stalnog i neumornog izučavanja. Iznajmivši stan prekoputa kuće načelnika tajne policije, dugo je vremena znao da po vasceli dan prati sve koji tamo ulaze i izlaze, te je tako po liku poznavao dobar deo prestoničkih špijuna. Brižljivo je proučio njihovo držanje i klasifikovao ih po karakteru, načinu uhođenja itd. Bio je u stanju da o svemu tome iznese najinteresantnije pojedinosti. Špijuna je umeo da prepozna na prvi pogled, vrlo često po nekim znacima koji i najoštrookijem posmatraču ostaju savršeno neprimetni, podsećajući na kuperovskog crvenokošca u borbi sa neprijateljskim plemenom[105]. Povrh toga, Sankt Peterburg je poznavao kao svoj džep i znao je odreda sva dvorišta sa dva ulaza, koja su jedno vreme bila poseban predmet njegovog izučavanja.
Nakon što smo prošli kroz nekoliko takvih dvorišta i prosmucali se kojekakvim zaobilaznim putevima – što peške, što kočijom – kroz nekih pola sata uspeli smo da „zametnemo trag“, to jest konačno uteknemo uhodama. Tek tada smo se stvarno zaputili Tarakanovu. Posle bezbroj svakojakih predostrožnosti, znakova i signala, na koje je Dvornik bio slab, konačno se nađosmo u Tarakanovljevom stanu.
Tarakanov je bio punačak omanji muškarac oblog lica od nekih trideset pet godina. Očekivao nas je, s obzirom da su ga unapred obavestili o našem dolasku.
Lično nam je otvorio vrata i istog časa uveo u jednu od stražnjih soba. Bila je to suvišna mera predostrožnosti pošto je bio sam samcat u svom stančiću, ali Tarakanov nije mogao bez predostrožnosti.
Pomalo smo se znali od ranije, tako da za upoznavanjem nije bilo potrebe. Prvo što nas je Tarakanov upitao bilo je da li nas je neko video dok smo se penjali stepeništem.
– Znate – dodade značajno – dole živi jedna devojka, garavuša sa buljavim očima, neka cvećarka ili modistkinja, bog bi ga znao. Uvek me gleda kada prolazim tuda. Uhoda, siguran sam.
Naš odrični odgovor naizgled ga je umirio; ipak, okrenuvši se prema meni sa ozbiljnim izrazom lica on izusti:
– U svakom slučaju, nema vam mrdanja. Danju možete zapasti za oko toj devojci, noću vrataru, a taj vam po svoj prilici radi za policiju. Opasno je. Ja ću vam doneti sve što treba.
Ponizno sam klimnuo glavom, tim pre što sam na sebi osetio preki Dvornikov pogled.
Nakon što se moj pratioc udaljio, Tarakanov me otprati do sobe koju mi je bio namenio, u kojoj zatekoh radni stočić, par knjiga iz političke ekonomije i divan koji je trebalo da mi posluži kao kauč.
Tarakov je svoju kuvaricu otpustio nekoliko dana ranije; šaljivdžije su govorile kako je i nju osumnjičio za špijuniranje. Ovaj je to poricao, tvrdeći kako su sve to budalaštine, te da je kuvaricu najurio jednostavno zato što ga je potkradala. U međuvremenu je rešio da ne unajmljuje drugu služavku, a hranu je naručivao iz obližnjeg restorana. Pridržavajući se svog uobičajnog rasporeda, uskoro je izašao iz stana, uz obećanje da će se vratiti pre mraka. Međutim, ulične svetiljke su već bile upaljene, a od njega ni traga ni glasa. Već sam počeo da se brinem kada se vrata najednom otvoriše i ispred mene banu on, živ i zdrav.
Srdačno sam ga dočekao, da bih mu potom ispričao za svoje bojazni.
– Vidite, ja vam se nikada ne vraćam pravo kući – odgovori mi on – u strahu da me neko ne prati, i zato uvek malo kružim. Naravno, danas sam zbog novonastalih okolnosti kružio malo više.
Nisam mogao da se ne nasmejem na priznanje ovog čudaka dostojnog poštovanja. Po svojoj obazrivosti, podsećao je na doktora koji se kljuka sopstvenim miksturama kako bi izlečio pacijenta.
Celo veče smo proveli zajedno, razglabajući o svemu i svačemu. Na najmanji šušanj Tarakanov se plašio i čuljio uši. Pokušavao sam da ga umirim govoreći kako nema ni govora o opasnosti.
– Znate, dragoviću moj – odgovorio je iskreno – drukčije vas ne bih ni pozvao u goste, ali šta da radim? Strah me je.
Oko ponoći se rastadosmo. Čitavo vreme dok nisam zaspao slušao sam korake svog domaćina koji je hodao gore-dole po sobi.
Sutradan, nakon što je posle čaja otišao na posao, u posetu mi je došao Dvornik sa porukom da napišem članak o jednom nedavnom događaju i doneo mi za to neophodne materijale, novine i knjige. Od srca sam mu zahvalio – kako za posetu, tako i za dato mi zaduženje, i zamolio ga da po mogućnosti ponovo navrati za dan-dva, uz obećanje da će posao do tada biti završen.[106] Celo veče i dobar deo noći proveo sam za stolom i vredno radio, slušajući kako se Tarakanov svako malo prevrće u svojoj postelji.
Izbi drugi, treći, četvrti sat po ponoći, a on jednako nije spavao. Kakav slučaj! Nije bilo šanse da sam ga uznemirio svojom bukom, pošto sam namerno navukao njegove sobne papuče. Takođe, nije moglo da mu smeta ni svetlo, s obzirom da su vrata bila čvrsto zatvorena. Da nije bolestan? Na pamet mi pade da je prethodnog dana izgledao prilično loše, ali tada na to nisam obraćao pažnju.
Ujutru me je probudila lupnjava posuđa koje je domaćin pripremao za čaj. Na brzinu sam se obukao i ušao u kuhinju.
Jadničak je izgledao zaista očajno; sav je bio usukan, pobledeo, čak požuteo; oči su mu bile upale, a lice snuždeno.
– Šta je s vama? – upitah ga.
– Ništa.
– Kako ništa? Ta pogledajte se u ogledalo: izgledate gore od mrtvaca. Niste zaspali do četiri sata.
– Bolje recite – nisam spavao celu noć.
– Tako dakle, bolesni ste.
– Ne. Jednostavno ne mogu da spavam kada mi je neko u gostima.
Sve mi je bilo jasno.
– Od srca vam hvala – kazao sam, čvrsto mu stisnuvši ruku – ali ne želim da vas izlažem tolikim patnjama; ja vas ovog časa napuštam.
– Ne, ne, molim vas, nipošto. Da sam znao da ćete tako reagovati ne bih vam ni reč rekao. Morate da ostanete kod mene. Sve su to gluposti.
– Ali možete se ozbiljno razboleti.
– Ne brinite. Prvo, mogu da spavam preko dana, a onda, još bolje, za noću mogu da uzmem nešto.
Kasnije su mi rekli da je u slučajevima kada bi mu stanje postajalo neizdržljivo on i zaista uzimao hloral[107].
Na tome smo i završili naš razgovor.
Gledao sam ga sa pomešanim osećanjem čuđenja i dubokog uvažavanja. Taj je čovek u svojoj plašljivosti bio smešan, ali kako je samo zadivljujuće bilo njegovo samopožrtvovanje!
Znao sam da su vrata njegovog stana uvek otvorena za sve koje snađe sudbina slična mojoj, a neke od naših je znao da skriva i po nekoliko nedelja. Koliko je moralne hrabrosti moralo biti u tom čoveku da se svojevoljno izlaže takvoj torturi straha?
Kada je sutradan Dvornik došao po rukopis, saopštio sam mu da ni za živu glavu više ne nameravam da ostanem tu i zamolio ga da mi čim pre nađe neko drugo skrovište.
Na moje veliko iznenađenje, Dvornik se bez većeg negodovanja saglasi s tim.
– Danas sam video Serova – kazao je – baš je pitao za tebe. Ako hoćeš, razgovaraću sa njim. Izgleda da je sada u izuzetno povoljnoj situaciji.
Dobro da bolje biti ne može. Stvar je ubrzo bila sređena, a dva dana potom stigao je i potvrdni odgovor od Serova.
Tarakanovu sam rekao da na izvesno vreme moram poslom da otputujem iz Peterburga. Rastali smo se kao najbolji prijatelji.
– Do viđenja! Do viđenja! – ponavljao je na rastanku. – Srećan put! Čekam vas po povratku! Ne zaboravite, uvek vam stojim na usluzi.
Pod okriljem noći napustio sam njegov stan. Ovaj put mi niko nije bio u pratnji pošto sam dobro znao adresu Serova, svog starog prijatelja.
II
U sobi okupanoj jarkom svetlošću, za velikim stolom na kojem je sijao veliki samovar iz kojeg je kuljala para, sedelo je nekoliko osoba – članovi porodice Serov i dva-tri bliska prijatelja. Na moj ulazak domaćin mi pođe u susret i srdačno pruži obe ruke.
Boris Serov je bio čovek u godinama. Njegova duga gusta kosa bila je skoro potpuno seda. Ipak, nisu samo godine posrebrile tu lavovsku glavu, jer Serov tek što beše načeo petu deceniju života. Bio je uključen u pokret još od prvih dana carovanja Aleksandra II. Negde oko 1861. godine, kao vojni lekar na službi u Kazanu, uzeo je aktivno učešće u vojnoj zaveri Ivanickog i Černjaka[108] – toj izvanrednoj epizodi iz života ruskog revolucionarnog pokreta, danas, nažalost, skoro potpuno zaboravljenoj od novih naraštaja. Serovu, koji je nekim čudom uspeo da se spasi, bilo je suđeno da svojim očima gleda nemilosrdni pokolj svih svojih drugova u režiji vlade. Ubrzo nakon toga dolazi u Sankt Peterburg. Svejedno, od tog je vremena neprestano na oku policije, koja mu je gotovo jednom godišnje vrši pretres stana. Desetak je puta hapšen i smeštavan u tvrđavu, ali je u zatvoru zadržavan na po svega par dana. Serov je bio stari lisac, i žandarmima nikada nije pošlo za rukom da nađu dokaze protiv njega. Istina, nije više bio aktivan učesnik u pokretu, pošto su godine stalnih pokušaja koji nikako da urode plodom ugasili u njemu ono što čini dušu svake revolucionarne aktivnosti – veru. Strasni zanos iz svoje mladosti zamenio je razjedajućim skepticizmom – živom ranom ruske inteligencije, među kojom ima tako malo zrelih ljudi, jer uglavnom srećete ili omladince ili starce. Opet, nikakav skepticizam nije mogao da iz srca Borisa Serova iščupa strasnu ljubav i neku vrstu obožavanja prema onima kojima se posrećilo da opstanu u borbenim redovima. To osećanje, pri njegovoj viteškoj i beskrajno odvažnoj prirodi, teralo ga je da revolucionarima čini svakojake vrste usluga. Zahvaljujući svom višegodišnjem iskustvu savršeno je baratao tehnikama zavereništva. Umeo je da izvrsno organizuje prepisku, pronalazi mesta za čuvanje zabranjene štampe, sakuplja priloge, pretplate i mesečne članarine. Postoji, pak, nešto u čemu je bio neprikosnoven –a to je nezahvalna i važna uloga укрыватель-a. Tu je ulogu uspešno obavljao dugi niz godina, a čak je organizovao i malu večerinku u čast desetogodišnjice službe na toj funkciji. Kao čovek koji je bio neustrašiv u punom smislu te reči, nikada ništa nije preuveličavao, niti je u plodovima nečije bujne mašte video realnu opasnost. Tamo, pak, gde je opasnost postojala, on je nije primećivao. Umeo je da izdaleka čuje bat žandarmskih koraka, a čak je, poput kakvog dobro obučenog lovačkog kera, znao da pronađe tragove njihovog boravka nakon što bi ovi već bili umakli.
Po držanju nekog prašinara koji visi na uglu ulice znao je da li može da računa na policijsku pratnju do kuće ili ne. Na osnovu nekih jedva primetnih modulacija u glasu kućepazitelja ili po načinu na koji bi skidao svoju kapu pri susretu s njim, Serov je nepogrešivo znao da li je i o čemu ovaj razgovarao sa policijom. Po nekim tajanstvenim znacima mogao je da predvidi kada mu preti pretres stana.
Onaj koga bi uzeo pod svoje spavao je zato mirno kao jagnje. Da bih vam približio na kakvom je glasu kao укрыватель bio, dovoljno će biti da kažem da su upravo kod njega bili smestili Veru Zasulič u vreme kada je nakon suđenja policija vršljala po celom gradu u potrazi za njom i kada je za partiju u neku ruku bilo pitanje časti da im je ne preda.
Sofija Perovskaja, njegova velika prijateljica, govorila je kako je, kada bi mu na prozoru ugledala sigurnosni znak, u njegov stan ulazila samouverenija od cara koji ulazi u svoj dvorac.
Takav je bio čovek kome sam sada išao pod starateljstvo.
Pridruživši se društvu za stolom, provedoh vrlo ugodno veče, ali i celokupno vreme koje sam tamo ostao. Njegov stan ne samo da je bio besprekorno bezbedno, već i krajnje prijatno utočište. Serov nikada nije izlagao čoveka bespotrebnim neprijatnostima koje znaju da budu toliko tegobne, a ponekad i jednostavno neizdržive. Danju bih obično radio u nekoj od stražnjih soba kako ne bih zapao za oko nekom od slučajnih gostiju ili Serovljevih pacijenata; uveče sam znao da čak izlazim iz stana. Ipak, večeri bih češće provodio kod kuće, u krugu njegove porodice, čiji su ukras bile dve krasne devojke – njegove kćeri; za njih me je ubrzo vezalo izuzetno prisno prijateljstvo, toliko uobičajno za nas u Rusiji i toliko prirodno u datoj situaciji, uzmemo li u obzir naše uloge – uloge štićenika i zaštitnica. Pa ipak, u toj sam kući proboravio svega nedelju dana.
Jednom prilikom, vrativši se kući za ručak, Serov me pozva, da bi onda sa osmehom na licu i uz lagano klimanje glave izustio svoje svakodnevno:
– Nešto smrdi!
– Šta? Šta? – povikaše u glas dame.
– Ništa još konkretno, ali – nešto smrdi!
– Očekujete pretres ili šta? – upitah ja.
– Kako da vam rečem – odgovori Serov zamišljeno, kao da istovremeno sa mnom nešto vaga. – Ne očekujem pretres u skorije vreme, ali verovatno će ovih dana navratiti. U svakom slučaju, valjalo bi da se sklonite odavde.
Nije imalo smisla prigovarati nešto – Serov je čovek koji zna šta govori.
Nakon ručka je otišao da upozori naše, a već isto veče teška srca sam se oprostio od njegove gostoljubive porodice, te u pratnji jednog prijatelja nastavio svoje putešestvije po gradu.
Kroz nekoliko dana čuo sam da je zaista došlo do pretresa Serovljevog stana – „sanitarne inspekcije“, kako je inače nazivao te povremene upade policije; međutim, kako nisu uspeli da pronađu ništa, žandarmi su morali da odu praznih ruku.
III
Otilija Gustavovna Gorn je bila starica od sedamdesetak godina. Poreklo je vodila iz Danske i jako je loše govorila ruski. U svakom slučaju, ni najmanje je se nisu ticala naša „nerešiva“ pitanja. Opet, bila je nihilistkinja, i ne samo to – bila je ljuta teroristkinja.
Istorija njenog preobraćenja u nihilizam toliko je jedinstvena da zaslužuje da se o njoj kaže koja reč više.
Još kao devojka, Otilija Gustavovna se sa prvim mužem seli u Rigu[109], gde ubrzo ostaje udovica. Nakon izvesnog vremena venčava se sa jednim Rusom i prelazi u Sankt Peterburg, gde joj novopečeni muž dobija službu pri policiji. Nema sumnje da bi ovde ona mirno dočekala svoju starost, nijedanput čak niti ne pomislivši na nihilizam, terorizam itd. da danska princeza Dagmara nije igrom slučaja postala žena ruskog prestolonaslednika.
Ma koliko to bilo čudno, upravo je ova okolnost gurnula Otiliju Gustavovnu u redove nezadovoljnih. Evo kako je to izgledalo.
Kao Dankinja i žena prilično sklona fantaziranju, skovala je ambiciozni plan da svom suprugu priušti neku od mnogobrojnih službi na dvoru nove princeze. Da bi ovu svoju zamisao sprovela u delo, Otilija Gustavovna je otišla lično danskom konzulu, tražeći od njega da iskoristi svoj uticaj i pomogne njenom suprugu, a sve na osnovu činjenice da joj je prvi muž pola veka ranije bio liferant ili neki niži dvorski činovnik u Kopenhagenu.
Kako se i dalo očekivati, konzul joj je jednostavno pokazao vrata. Ali Otilija Gustavovna se nije tako lako odricala ideja koje joj jednom padnu na pamet. Nakon izvesnog vremena ona opet odlazi u poslanstvo sa identičnim dosadnim zahtevom. Ovaj put, pak, konzul je bio toliko neučtiv da joj se grohotom nasmeja pravo u lice.
Takva smrtna uvreda izazvala je u vatrenom srcu Otilije Gustavovne osećanje nepomirljive mržnje prema zlosrećnom konzulu.
Ipak, kako mu vratiti za ovo poniženje? Nažalost, nije joj preostalo ništa drugo do da u najdubljim majdanima duše čuva svoje osvetničke planove, bez ikakve nade da će ih jednog dana ostvariti. Tako je sebe izjedala godinu za godinom.
U međuvremenu se javlja revolucionarni pokret, a prve terorističke akcije kao grom udaraju po umu srećnih Rusa.
Vatrenoj starici tada sinu jedna izvanredna ideja.
„Eto šta meni treba“, ponavljala je sebi iz dana u dan, da bi konačno počela da gori od bezgraničnog entuzijazma koji je osećala prema nihilistima. Može biti da se nadala da će, počev od Trepova, Mezencova i Kropotkina, jednog dana na red doći i njen smrtni neprijatelj, po svoj prilici najveća hulja belosvetska, danski konzul; a možda se jednostavno omraza prema predstavniku viših slojeva proširila na sve njemu ravne. Teško je odgonetnuti psihologiju razdražljive sedamdesetogodišnjakinje. Jedno je ipak bilo sigurno – Otilija Gustavovna je postala ljuta teroristkinja.
Otilija se bavila izdavanjem nameštenih soba, prvenstveno studentima, koji su gotovo redom manje ili više bili „pristalice“, ako ne i pravi članovi partije. Isprva su se podsmevali nekako zadocnelom političkom žaru svoje gazdarice. Ipak, malo-pomalo i počeli su da je uzimaju za ozbiljno. Prilikom premetačina, kojih nije pošteđen nijedan studentski stan, Otilija Gustavovna je ispoljavala nesvakidašnju hrabrost i dovitljivost. Pred samim je nosom policije odnosila razna kompromitujuća dokumenta, pisma ili knjige, koristeći činjenicu da je zahvaljujući svojim poodmaklim godinama bila stavljena izvan svakih sumnji policije. Na saslušavanjima se uvek držala sa takvom taktičnošću i opreznošću da je to za svaku pohvalu.
Preko studenata je upoznala nekolicinu pripadnika organizacije, a svoju revolucionarnu karijeru započela je čuvanjem zabranjene literature, zavereničke prepiske itd., da bi konačno postala укрыватель-ka ilegalnog sveta. Moglo joj se bezuslovno verovati, pošto je bila oličenje poštenja i obazrivosti – što nije jedanput dokazala.
Sve te crte i zanimljivosti iz njene biografije ispričao mi je pratilac dok smo zajedno bazali prestoničkim ulicama, hitajući prema kućici Otilije Gustavovne na Kamenoostrovskom prospektu.
Domaćica nas je već čekala. Bila je to visoka, stamena žena energičnog, maltene vojničkog držanja, kojoj po izgledu ne bi dali više od 55-60 godina.
Iako se prvi put srećemo, dočekala me je raširenih ruku, kao rođaka koji se vraća nakon dugog odsustva.
Istog se časa na stolu stvori samovar sa poslužavnikom punim svakojakih kiflica i kolača. Pokazala mi je moju sobu, u kojoj sam imao bukvalno sve što bi mi moglo trebati za udoban boravak.
Za čajem je Otilija pokazala živo zanimanje za dvojicu, trojicu mojih prijatelja, koji su imali tu sreću da ranije uživaju u njenom gostoprimstvu. Očigledno da je, upoznavši se lično sa teroristima – kojima se u početku divila samo iz daleka, te ljude zavolela materinskom nežnošću. Uzgred budi rečeno, nije imala dece. Opet, sva snaga njene privrženosti bila je usredređena na one koji su joj u tom trenutku bili povereni na čuvanje. Silne sam muke imao da je ubedim da me ne gnjavi za svaku sitnicu. Ipak, bila je rešena da me po svaku cenu upozna sa svojim mužem.
Starac se već bio svukao i ležao je u svojoj postelji, ali Otilija Gustavovna mu zapovedi da ustane. Nakon nekoliko minuta ušao je zbunjen u moju sobu, na brzinu ogrnut u poderani halat i u iznošenim sobnim papučama.
Sa skrušenim, blagim osmejkom koji je titrao na njegovom krezubom licu pružio mi je ruku, klimajući svojom sitnom ćelavom glavom.
Starac je živeo u potpunoj pokornosti prema svojoj strašnoj ženi.
– Ako treba – reče Otilija, zaiskrivši očima – sutra ga šaljem u policiju po informacije.
Starina je, osmehujući se, nastavio da klima glavom.
Energična je Otilija i njega privolela nihilizmu.
Kod te sam dobre žene sačekao kraj nevremena i policiju koja je, progoneći druge, na mene napokon zaboravila, nakon čega sam ponovo mogao da izronim na slobodu, pod drugim imenom i u drugom delu grada.
Sergej Mihajlovič Stepnjak
