Podzemna Rusija (15) – Put u Sankt Petersburg

Uvod

Glasna i neprekidna lupnjava na vratima podiže me iz postelje.

Šta bi to moglo biti? Da sam u Rusiji, prvo što bi mi palo na pamet jeste da je došla policija. Ali, nalazio sam se u Švajcarskoj; dakle, sa te strane nikakve opasnosti nije bilo.

– Qui est là?[117] – upitah na francuskom.

– Ja sam – odgovori na ruskom dobro poznati glas. – Otvaraj smesta.

Upalio sam sveću, s obzirom da je još uvek bio mrak, i na brzinu se obukao. Srce mi stegoše rđave slutnje.

Par nedelja ranije, jedan od mojih najbližih drugova[118], ozbiljno umešan u poslednji pokušaj atentata na cara, nakon kratkotrajnog boravka u inostranstvu otisnuo se nazad put Rusije. Već nekoliko dana sa zebnjom smo iščekivali vesti o njegovom prelasku preko granice.

Užasan predosećaj, koji nikako da formulišem čak ni samom sebi, prođe mi kroz glavu. Na brzinu sam nabacio odeću i otvorio vrata. U sobu silovito uđe Andrej, ne skidajući šešir, čak se i ne rukujući sa mnom.

– Nikolaj je uhapšen – izusti odmah skrhanim glasom i sruči se na stolicu.

Nikolaj nam je bio zajednički prijatelj. Nekoliko trenutaka sam upornim, ukočenim pogledom posmatrao svog gosta, kao da ne razumem šta mi govori. Zatim sam u sebi ponovio te dve užasne reči, spočetka mehanički, jedva čujno, kao eho, a onda – sa užasnom razgovetnošću koja para dušu.

Obojica smo ćutali.

Kao da nas je nešto hladno, neumitno i zlokobno opkolilo sa svih strana, ispunilo celu sobu, celokupni prostor i prodrlo u samu srž našeg bića, ledeći nam krv i parališući misao.

Beše to avet smrti.

Opet, očajanjem se stvari ne mogu popraviti. Pre svega, trebalo je proveriti da li je sve izgubljeno ili se nešto još uvek da učiniti.

Krenuh da se raspitujem za detalje. Po svoj prilici, Nikolaj je uhapšen na granici i, što je još gore, od njegovog je hapšenja već proteklo četiri dana: umesto da nas o ovom nemilom događaju obavesti telegramom, štedljivi krijumčar je poslao obično pismo.

 – Gde je to pismo? – upitah Andreja.

– Kod Vladimira[119]. Samo što je stigao i čeka vas kod mene. Pokret!

Izađosmo.

Napolju tek što beše svitalo, a sunce je na istoku svojim slabašnim svetlom milo puste ulice usnuloga grada. Ćutke i pokunjeni, grabili smo napred, udubljeni svako u svoje mračne misli. Vladimir nas je već čekao. Bili smo prijatelji, ali se odavno nismo videli. Tužan je bio povod našeg sadašnjeg susreta. Ni prijateljskog pozdrava, ni pitanja, ni osmeha. Nemi i uozbiljeni pružismo jedan drugome ruku, kao što se pozdravljaju ljudi u kući pokojnika.

Vladimir je uzeo i naglas pročitao krijumčarevo pismo. Nikolaj je uhapšen na pruskoj granici, kod Veržbolova, gde je privremeno zadržan u zatvoru. Niko ne zna šta se desilo posle toga, pošto je uplašeni krijumčar iz momenta klisnuo u Nemačku, a dalje vesti koje su stizale od njega bile su krajnje konfuzne: u početku se mislilo da je Nikolaj uhapšen kao dezerter, ali kasnije su se pronele glasine da se u celu priču umešala policija, što je već mirisalo na politiku.

Kada je reč o samom hapšenju, samo je jedno bilo izvesno – krijumčar je bio savršeno nedužan. U pismu je na sve moguće načine dokazivao svoju nevinost i, izrazivši svoje žaljenje, zatražio da mu se hitno pošalje novac koji mu sleduje. Do hapšenja je očigledno došlo usled neopreznosti samog Nikolaja: proboravivši ceo dan na tavanu neke kuće, on konačno nije više mogao da izdrži i izašao je u šetnju. Bio je to neoprostiv, detinjast javašluk.

– Kakva glupost, kakva lakomislenost – povikah. – Izaći na sokak u nekoj selendri, gde se svaki novajlija istog časa primeti. Razonođivati se u takvom trenutku! Danas svaka budala prelazi granicu. Kao da je namerno navukao sebi omču oko vrata. Trideset pet mu je godina, a takva gluperda da ispadne! Ako, tako mu i treba … Pa nek’ se sledeći put razmeće!

Gušio sam se od gneva, a istovremeno do krvi sebi grizao usne ne bih li prigušio jecaj.

Andrej je kao pokošen tugom sedeo za stolom, maltene ležeći na njemu, oslonjen celim telom na desni lakat. Njegova dugačka figura, pod slabašnim i treperavim plamenom sveće, izgledala je beživotno.

Stao sam ispred njega.

– I? Šta nam je sada činiti? – odjednom me upita.

Samo što sam hteo da mu postavim to isto pitanje. Bez odgovora, brzo mu okretoh leđa i nanovo počeh da špartam gore-dole po sobi.

„Šta nam je sada činiti?“ – pitao sam se. Šta učiniti u takvoj beznadežnoj situaciji? Računajući i Vladimirovo putovanje, od hapšenja je moralo proći pet dana. Dokopati se odatle do ruske granice uzelo bi još tri dana. A za to vreme policija je sto puta mogla otkriti Nikolajev pravi identitet i sprovesti ga uz snažnu pratnju do Sankt Peterburga. Situacija je bezizlazna! Ali, ko bi ga znao? Možda su ga ostavili u Veržbolovu ili tu negde. Tako je glupo pao da će ga možda uzeti za kakvog nedužnog nitkovčića. Ali ne, to ne može biti. Do nas su stigle izvesne glasine da je policija nekoga čekala iza granice. Situacija je beznadežna! I šta sada preduzeti?

– Treba poslati Rinu[120] – izustih konačno sa uzdahom. – Ako je još uvek moguće nešto učiniti, onda to može samo ona.

– Da, da, pošalji Rinu – povika Andrej, a zračak nade kao da mu ozari mrtvački belo lice.

– Da, treba poslati Rinu – strasno se složi Vladimir. – Ako još uvek nije sve izgubljeno, jedino ona može nešto da učini.

Rina je bila Poljakinja, kći jednog od mnogobrojnih mučenika palih za slobodu svoje nesretne domovine. Odrasla je u jednom pograničnom mestašcu, čija je jedina privredna grana bilo švercovanje. Otišla je u Sankt Peterburg na školovanje, gde se upoznaje sa socijalističkim idejama i priključuje revolucionarnom pokretu, tada još u začetku, da bi ubrzo zauzela posebno mesto u organizaciji: kako se tada govorilo, „držala je granicu“, to će reći održavala komunikaciju između Rusije i inostranstva, gde je u to vreme štampana gotovo celokupna ruska revolucionarna literatura.

Njeno poreklo i praktična žica, tipična za Poljakinje, zajedno sa osobenim izoštrenim njuhom i dovitljivošću, činili su je ne samo krajnje podesnom osobom za odnose sa krijumčarima, već su joj među njima doneli i svojevrsnu reputaciju.

Govorila je – što u zbilji, što u šali, da na granici može da učini više od samog gubernatora; i to je bila istina, zato što je tamo moguće kupiti sve i svakoga, od graničara i carinika do predstavnika gradske uprave i administracije. Trebalo je samo znati kako s njima.

Sa okončanjem propagandnog perioda i nastupom krvave epohe terora, Rina prekida aktivno učešće u pokretu, sumnjičava u pogledu uspešnosti primene takvih borbenih sredstava. Napustila je zemlju, upisala studije u Parizu, da bi se kasnije, usled narušenog zdravlja, nastanila u Švajcarskoj.

Uputio sam se k njoj, zamolivši svoje prijatelje da sačekaju da se vratim.

Čim sam pozvonio izašla je služavka, s obzirom da se već bilo razdanilo, a ljudi u Švajcarskoj rano ustaju.

– Gospođica spava – reče ona.

– Da, znam, ali radi se o tome što joj je stigao jedan rođak, koga bi bila voljna da što pre vidi – uzvratih, držeći po ruskom običaju strance podalje od svake vrste „zavere“.

Prišavši vratima njene sobe, glasno pokucah.

– Moram hitno da razgovaram sa vama – izustih na ruskom.

– Odmah, odmah – začu se pomalo zabrinut Rinin glas.

Kroz pet minuta Rina je izašla, ne postigavši čak ni da načini pramenove svoje predivne duge kose, crne kao gavran.

– O čemu se radi? – upita ona, uzrujano uperivši u mene svoje krupne plave oči.

Objasnio sam joj u par reči šta se desilo.

Uprkos njenoj tamnoputosti, bilo je očigledno da je pobledela na tu fatalnu vest. Ne izgovorivši niti jednu reč, sagnula je glavu. Sva njena sitna, gotovo dečja figura kao da je u tom trenutku izražavala bezgraničnu žalost.

Odlučio sam da je ne prekidam u ćutanju i sačekam dok sama ne progovori.

– Da smo o tome bili obavešteni na vreme – poče ona konačno šapatom, kao da govori sama sebi – možda bi sve još uvek moglo biti sređeno, ali ovako …

– Ko zna – prigovorih. – Možda ga još uvek drže na granici.

Sumnjičavo zavrte glavom.

– U svakom slučaju – nastavio sam – moramo pokušati. Došao sam da vas zamolim da pođete tamo.

Rina je i dalje stajala ćutke i nepomično, kao da moje reči ne dopiru do nje ili je se savršeno ne tiču. Nije čak podigla ni svoje dugačke trepavice, koje su joj u potpunosti prekrivale oči, a pogled joj je bio uperen u pod.

– Ah, što je do mene – progovori konačno šapatom – naravno, poći ću, premda …

Stresla se i stala da pitanje razmatra sa praktične tačke gledišta. Saglasili smo se da je stvar s te strane stajala jako loše. Ali, ipak je priznala i da moramo pokušati. Za pet minuta sve je bilo sređeno.

Par sati kasnije, Rina je, sa par stotina franaka koje je navrat-nanos sakupila među prijateljima, već hitala brzim vozom ka ruskoj granici, noseći sa sobom sva naša nadanja.

Kao što je i predvidela, pokušaj nije urodio plodom. Po dolasku na granicu, najpre je dva dana morala da protraći u potrazi za našim krijumčarem, od koga je jedino i bilo moguće dobiti tačne informacije. Ovaj se krio, otezao, te konačno i kidnuo u Ameriku, odnevši sa sobom novac koji smo mu poslali za slučaj da iskrsnu neki nepredviđeni troškovi.

Na vest o tome, Rina je sama prešla granicu, bez ikakvog određenog plana, izloživši se time izuzetno velikoj opasnosti, a sve s ciljem da se ne izgubi ni minut vremena. Kao za maler, nekoliko dana pre toga Nikolaj je prebačen iz Veržbolova. Prepoznali su ga i najpre sproveli do obližnjeg gubernijskog grada, a zatim i u Sankt Peterburg.

Onda Rina odlučuje da produži za prestonicu, delimično da još nešto pokuša kako bi oslobodila Nikolaja, ali prvenstveno iz proste želje da poseti taj grad i vidi se sa starim prijateljima, kad je već ispalo da im bude tako blizu.

Stigla je tamo nekoliko dana pre Prvog marta i provela tri nedelje u pravom paklu, kakvim je Peterburg postao nakon ubistva Aleksandra II.

Kada sam rešio da na papir stavim ove priče, sinula mi je ideja da bi bilo prilično zanimljivo da im pridružim i njene uspomene na te dane. Obavestio sam je pismom o toj nameri.

Pristala je, naglašavajući kako više nije učesnik pokreta i ne raspolaže nikakvim spisateljskim iskustvom. „Ali – dodala je – preneću ti sve što sam videla, onako kako je bilo. Na tebi је da odabereš ono što ti odgovara.“

Pročitao sam njena pisma i našao da su izuzetno zanimljiva, gotovo u svakom pogledu. Činjenica da ih je pisala osoba koja nije pripadala borbenoj organizaciji dodatno je uvećala njihovu vrednost, dajući im karakter objektivnosti.

Kada je reč o književnoj strani njene priče, jedino što sam uradio bilo je da ovim pismima dam oblik, pošto ih je zajedno sa dodacima i objašnjenjima koje sam joj tražio bilo poprilično. Istina, na nekim sam mestima morao da malčice proširim priču, ali ne toliko bitno, možda nekih pedeset redova ukupno. Njihovo stavljanje u fusnote predstavljalo bi pravu pedanteriju, a inače se odnose na sporedne likove i izvesne stvari koje bi strancu bile nerazumljive. Želeo sam da zadržim reči same autorke čak i u nekim njenim opštim razmatranjima (peto poglavlje, koji se odnosi na rusku omladinu) kako ne bih propastio ovaj dokument, čija je originalnost upravo ono što ga i čini zanimljivim.

Kada govorimo o scenama u kojima se pojavljuju naši velikomučenici, nisam se usudio da izmenim ni jednu jedinu reč – bilo bi to svetogrđe.

I

„Po dolasku u Sankt Peterburg – počinje Rina svoje pripovedanje – odmah se dajem u potragu za jednom svojom zemljakinjom i starom drugaricom, Dubrovinom. Znala sam da nije aktivna u pokretu; ali, takođe sam načula da drži nešto nalik na revolucionarni salon, što mi je ulilo nadu da ću od nje moći da dobijem sve neophodne informacije i potražim Olgu[121], Nikolajevu ženu koja je u to vreme boravila u prestonici. Međutim, mojim nadanjima nije bilo suđeno da se ostvare. Dubrovina mi je saopštila kako je istina da je s vremena na vreme poseti neko od terorista, ali da o Olgi ne zna apsolutno ništa.

Kao neko ko je odavno napustio Peterburg, računala sam da život revolucionara u zadnje vreme mora biti užasan. Dubrovina je, naprotiv, tvrdila da, iako situacija posle svakog novog atentata na neko vreme postaje nesnosna, nevreme prođe i sve iznova stupa u svakodnevnu kolotečinu. ’Sada je na snazi – zaključila je – savršeno zatišje.’

Jedan od većih problema sa kojim sam se suočila bio je nedostatak pasoša. Ali Dubrovina je tvrdila da su to gluposti i da će mi sasvim lepo biti i bez njega.

U međuvremenu, trebalo je pronaći Olgu – nimalo lak zadatak, s obzirom da revolucionari brižno kutaju svoje adrese. Neko mi je pričao da je tako, recimo, izvesni D. bio prinuđen da, u želji da pronađe prijatelja koji je, kao i on, živeo u Peterburgu, zapuca u Kijev ne bi li tamo doznao njegovu adresu.

Morala sam da dobrano proskitam gradom i obiđem razne osobe za koje sam pretpostavljala da znaju nešto o Olgi. Ipak, sve je bilo uzalud.

Prođoše tako dva dana. Bukvalno nisam više bila pametna šta mi je činiti. Ali Dubrovina, koja je odlično poznavala narav i običaje radikalnog sveta, savetovala me je da ne očajavam i uzdam se u božju volju.

Stvar je u tome što se među revolucionarima sve novosti, bile one makar i najbezazlenije, šire neverovatnom brzinom. Iz tog razloga, Dubrovina je bila uverena da će se vest o mom dolasku iz Švajcarske brzo proširiti, te da će se, saznavši za to, Olga dosetiti ko me je poslao i sama postarati da me pronađe.

Tako je i bilo.

Trećeg dana po mom dolasku, veselo smo po ručku sa Dubrovinom i jednom njenom prijateljicom čavrljale o koječemu, kada se iznenada otvoriše vrata i na njima se pojavi ’Fakir’ – isti onaj koji se u četiri navrata bezmalo nije otrovao raznim napicima koje je iz znatiželje isprobavao na sebi – i zagonetno kazao, obraćajući se meni:

– Moram sa vama da prošetam. Hoćete li mi učiniti to zadovoljstvo da budem vaš kavaljer?

Ove je reči izgovorio sa tako svečanim izrazom lica da svi prasnuše u smeh. On je, pak, pun nepoljuljane ozbiljnosti, strpljivo zakopčavao svoje rukavice. Njegova visoka, suvonjava figura štrčala je pravo kao kolac.

Praćena opštim smehom, ustala sam i uzela ga pod ruku, pokazujući kako ću na korzou glumiti otmenu damu. Fakir se čak niti ne osmehnu. Dostojanstven kao i pre, ćelave glave pomalo zabačene unazad, bronzanog čela bez obrva i izuzetno mršav, podsećao je ili na viteza tužna lika ili na kakvog indijskog idola.

Nije bilo nikakve potrebe da mi kaže kuda idemo. Znala sam da je prijatelj Olge i Nikolaja, koji ga je voleo zbog odlučnog karaktera, iako se često podsmevao njegovoj prenaglašenoj sklonosti ka predostrožnostima. Prošetavši nekih dvesta metara ruku pod ruku, uzeli smo kočiju za Peski[122]. Čekao nas je dalek put. Povrh toga, kljuse nas je vuklo na jedvite jade i činilo se da nikada nećemo stići.

– Ah, kako je to daleko – obratih se svome saputniku.

– Da – složi se on – a pritom, obratite pažnju, sada se krećemo u suprotnom pravcu od krajnje tačke našeg putovanja.

Ozbiljno sam se razbesnela zbog takvog traćenja vremena, saopštavajući da želim da idem pravo k Olgi; ali moj vodič beše neumoljiv.

Kada smo dospeli na odredište, opet smo malo pešačili, nakon čega uzimamo drugi fijaker, koji nas poveze u pravcu Tehnološkog fakulteta.

Nismo čestito stigli ni da izađemo, a našeg je kočijaša uzeo nekakav oficir – okolnost koja je silno uznemirila mog kavaljera. Na trotoaru je stajalo dvoje prosjačeta – dečak i devojčica od nekih osam godina. Dečica su bila tako slatka da sam se nehotice zaustavila kod njih.

– Daj kopejku, gospođo – povikaše deca, ispruženih ruku. Potapšala sam ih po obrazu i dala im po kopejku.

– Kažite mi zašto to radite – reče Fakir uznemirenim glasom, nakon što smo otišli od njih. – Zar ne znate ko su oni? Na stotine je takvih odrpanaca koji rade za policiju. Samo se pretvaraju da su prosjaci, a zapravo se bave špijuniranjem.

Nasmejala sam se. Bilo bi uzalud prigovarati mu. Nastavili smo naše putešestvije još dobrih sat vremena, pošto su na ulicama već počeli da pale svetiljke, kada napokon stigosmo do kuće u kojoj me je čekala Olga.

Jadna žena je izgledala užasno. Jedva sam je prepoznala: toliko je pobledela, smršala i, generalno gledano, promenila se. Htela sam da sa njom porazgovaram o Nikolaju, ali nismo bile same. Malo-pomalo i soba u kojoj smo sedele poče da se puni ljudima. Većina onih koji su dolazili nosili su bluze i uobičajene studentske pledove. Ubrzo je ušla gazdarica, prelepa mlada brineta i, odvojivši Olgu na stranu, saopštila joj kako je soba te večeri bila rezervisana za studentski zbor.[123] Ponudila nas je da ostanemo, ali nije nam bilo do sastančenja. Ipak, nisam mogla a da ne izrazim svoje čuđenje i istovremeno zadovoljstvo što se nakon čitavog niza atentata u prestonici živelo relativno slobodno.

– Da – odgovori Olga. – Narod se raspustio, a to je jako loše; znate kako, dok grom ne opali – seljak se ne prekrsti.

Predloženo nam je da siđemo u prizemlje, gde je još bilo slobodnih soba. Upravo smo tamo i provele ostatak večeri, razmenjujući priče o svojim pokušajima. Obavestila sam Olgu o nastojanjima i pustolovinama koje sam doživela na granici. Ona je meni pričala o svemu što je uspela da učini u Peterburgu. U suštini, urađeno je malo toga i situacija je po mom mišljenju bila beznadežna. Ali Olga se nije slagala sa mnom; još uvek je gajila nadu.

II

Sutradan sam se kod Dubrovine po prvi put srela sa Gesjom Geljfman. Ono što me je više od svega zapanjilo na njenom licu bio je izraz beskrajnog mučenja oko ustiju i u očima. No, tek što smo se upoznale, a ona sa zanosom krenu da mi pripoveda o ’akcijama’, o tendencijama raznih revolucionarnih grupa, o ’Crvenom krstu’[124] itd.

Često sam je nakon toga viđala. Na mene je ostavila utisak izuzetno iskrene, jednostavne i skromne osobe, žene koja je svim srcem bila posvećena revoluciji, premda bez trunke inicijative.

Njen muž, Kolotkevič, uhapšen je nekoliko dana pre mog dolaska. Bez obzira na stravičnu tugu koja ju je ophrvavala i koja joj se protiv volje očitavala na licu, u očima i glasu, ona je sve vreme bila zaokupljena poslovima partije, pomažući svakome ko bi joj se obratio bilo kojim povodom. Dubrovina i svi koji su je poznavali govorili su kako je njena dobrota bezgranična.

Kao da nije imala ni minut vremena da se malo posveti i sebi i svojoj tragediji.

Sećam se kada je jednom prilikom Dubrovinoj predala ceduljicu namenjenu Skripačevoj, koja je održavala redovan kontakt sa jednim žandarmom preko kojeg je doturala pisma zarobljenicima u Petropavlovskoj tvrđavi. Kako je bezgranično setno zvučao njen glas, uprkos svim njenim nastojanjima da savlada svoju uznemirenost, kada je zamolila Dubrovinu da tu ceduljicu preda Kolotkeviču, takođe zatočenom u tvrđavi!

Na nesreću, kontakt sa tvrđavom je prekinut, pa pismo nije moglo da stigne do primaoca.

Gesja Geljfman je često boravila kod Dubrovine, i svi ukućani, uključujući i staramajku, voleli su je kao rod rođeni. Bila je izuzetno stidljiva. Koliko su je samo puta pozivali da dođe da ruča ili makar nešto prezalogaji, a ona ih uvek odbijala. Retko se kad dešavalo da prihvati šolju čaja, iako je, ubeđena sam, ne jednom dolazila k nama mrtva gladna – kako je bila do guše u ’poslovima’, često nije imala kad da se iskrade iz kuće i nešto pregrize.

Tokom svojih beskrajnih lutanja u potrazi sa prenoćištem bila sam u prilici da posetim mnoge domove. Gesju su svuda znali, a omladina je o njoj govorila sa dužnim poštovanjem. Redovno je bila au courant[125] sa svim novostima u revolucionarnom svetu, koje toliko interesuju društvo, a pogotovo mladež. Džepovi i velika kožna tašna, od koje se nikad nije odvajala, uvek su bili do ruba puni proklamacija Izvršnog komiteta, primeraka ’Narodne volje’, ulaznica za balove, koncerte, predstave i lutrije i druge dobrotvorne događaje čiji je prihod namenjen bilo prognanima i uhapšenima, bilo finansiranju ilegalne literature. Gesja je bila hodajući adresar i mogla vam je ugovoriti sastanak sa bilo kojim od viđenijih terorista.

Jednom mi je rekla kako je Sofija Perovskaja, koju sam poznavala već nekoliko godina, izrazila želju da se vidi sa mnom. Nameravala je da sama dođe k meni, ali u tome ju je sprečila bolest.

III

Perovsku sam prvi put srela kod Olenjina, starog prijatelja koji je službovao u jednom ministarstvu. Bleda kao krpa, jedva je vukla noge; kako je ušla u sobu, tako se ispružila na divanu. Došla je po svoja primanja, koja je Olenjin skupljao među prijateljima: suma je bila zaista skromna – ukupno stotinak rubalja mesečno. Na nesreću, novac još uvek nije bio uplaćen, tako da joj Olenjin nije mogao dati ništa. Ja sam u džepu imala sto rubalja, koje je trebalo da prosledim jednoj osobi koja za nekoliko dana stiže u Sankt Peterburg. Predložila sam Perovskoj da joj ih posudim na par dana, ne sumnjajući da u takvom zdravstvenom stanju i u to doba dana – već je bilo oko jedanaest uveče, niko ne bi tražio novac bez krajnje potrebe.

Ali Perovskaja odbi moj predlog, pojasnivši kako nije sigurna da će biti u stanju da mi novac vrati u tako kratkom roku. U međuvremenu, rekla nam je da je i poslednju kopejku spiskala na vozikanje po gradu, primorana da stalno menja kočije zbog špijuna koji joj je bio za petama. Dodala je da nije savim sigurna da li joj je uspelo da zametne tragove, te da je policija svakog časa može potražiti kod Olenjina.

Nužno je bilo da se skloni što pre. Celokupni sadržaj naših novčanika istresli smo u njen novčanik. Što se tiče Olenjina, bio je to stari lisac i stan mu je bio savršeno ’čist’, ali ja sam u džepu imala svežanj najnovijeg broja ’Narodne volje’. Da novine ne bi morali da bacamo u peć, Perovskaja ih je ponela sa sobom, kazavši da je njoj svejedno ako je uhapse sa svim tim materijalom.

Brzo je izašla, ali mi je na odlasku rekla kako bi volela da se vidimo, ukoliko bude bila ’živa’.

Ugovorile smo mesto i vreme; ali nje tamo ne beše, što me je strašno uplašilo, jer sam istog trena pomislila da je uhapšena. Međutim, idućeg dana su me umirili: Perovskaja jeste bila ’živa’, ali nije mogla da izlazi iz kuće usled teške bolesti.

Sve se to odigralo dva-tri dana pre Prvog (trinaestog) marta. Kako sam kasnije saznala, dan pre našeg susreta kod Olenjina uhapšen je Željabov …

Prvog marta ujutru – beše nedelja – uputih se k jednoj prijateljici u Gatčinu, koja je, za razliku od sada, u to vreme bila jedna od najmirnijih varošica u celoj Rusiji.[126]

Prve vesti o dešavanjima u Peterburgu primile smo u ponedeljak ujutru od sobarice. Oko jedan popodne došao je lokalni pop, saopštavajući da je i on načuo nešto o tome od seljaka koji su se vraćali iz prestonice. Još uvek nije bilo nikakve zvanične potvrde. Uveče je došla Nađina starija sestra sa čitavom hrpom novina.

Nema potrebe da opisujem kako smo se tada osećali. Nađi je čak i pozlilo.

Onda su nastupili istinski užasni dani, dani nesnosnih sumnji, nepoverenja, straha. Kao da se zbio smak sveta. Svaki novi broj novina donosio je vesti o novim otkrićima policije i novim strogostima prema nihilistima. Onda se čulo za samoubistvo nepoznatog čoveka u Ćeljožnoj[127]. I svakodnevna hapšenja, hapšenja bez konca – što pojedinaca, što čitavih gomila ljudi.

Kako ući u taj pakao na zemlji? Kako ostati u Gatčini mučen neizvesnošću? Na kraju nisam izdržala i vratila sam se u Sankt Peterburg. Bio je četvrtak.

Grad je, sav u žalosti, ostavljao neopisivo težak i mučan utisak. Kuće, balkoni, prozori, ulične svetiljke – sve je bilo ogrnuto u crne i bele trake. Zaputila sam se pravo k Dubrovinoj.

Cela porodica je bila na okupu, a na svim licima isti panični strah. Kada me ugleda, Dubrovina vrisnu od straha. Ni ostali nisu izgledali ništa bolje.

– Vrag da te nosi! Zašto nisi ostala u Gatčini? Zašto si došla? Zar ne znaš da me traže? Gde ću te sada?

Sve ovo Dubrovina je izgovorila glasom isprekidanim od uzbuđenja, hitajući iz jednog u drugi kut sobe i tek ponekad zastanjujući ispred mene.

’Zašto nisam ostala u Gatčini? Zašto sam došla? Gle ti to!’ – pomislih u sebi.

Kroz nekoliko dana moja prijateljica se smirila, a tokom sledeće tri nedelje u par sam navrata, kao i pre, spavala kod nje. Ipak, tog dana ona je bila nemilosrdna. Njen bes prema meni dostigao je vrhunac kada je odjednom u sobu ušetala neka nepoznata, prilično pristojno odevena dama, i izjavila da Dubrovinoj želi da saopšti par reči nasamo.

Za tren oka u sobi zavlada mrtva tišina. Međusobno razmenismo prestravljene poglede. Porodica je već bila zabrinuta, s obzirom da je mlađa sestra Dubrovine tog jutra izašla iz kuće i još uvek se nije vratila. Niko nije znao gde je, a prvo što nam je palo na pamet bilo je da joj se desilo nešto rđavo.

Ubrzo se, međutim, Dubrovina vratila i, odvojivši me na stranu, kazala kako je dotična dama došla k meni po zadatku Sofije Perovske.

Samo što nisam skočila od sreće. Sonja je bila ’živa’ i po svoj prilici namerna da pobegne u inostranstvo. Nije mi padalo na pamet da sam joj potrebna za išta drugo, pošto je krijumčarenje ljudi preko granice bila moja stara, ako ne i jedina specijalnost.

Sa takvim ružičastim mislima u glavi uđoh u sobu u kojoj je sedela Perovskaja. Pošla mi je u susret. Počela sam od toga kako mi je drago što je napokon rešila da napusti zemlju.

Izbečila je oči na mene kao da sam odvalila vrhunsku glupost.

Uvidevši svoju grešku, krenula sam da je molim i kumim da pobegne iz Sankt Peterburga, gde su je tako pomno tražili. Nisam u to vreme ni slutila o njenoj ulozi u prvomartovskoj akciji, ali njeno učešće u moskovskom pokušaju atentata jeste bilo otkriveno preko Goljdenberga[128], pošto je o tome pisala celokupna štampa. Po meni je to bio naizgled dovoljan razlog da se u datoj situaciji ode iz Peterburga.

Međutim, kategorički je odbila sve moje argumente i molbe.

– Ne mogu da odem iz grada u ovako važnom trenutku. Toliko je posla; treba se videti sa gomilom ljudi.

Bila je izuzetno nadahnuta velikom pobedom partije, verovala je u budućnost i sve videla u ružičastoj boji.

Da bi stavila tačku na moje moljakanje, saopštila mi je razlog svog poziva.

Želela je da sazna nešto više o sudskom procesu protiv careubica. Radi se o tome što je trebalo posetiti jednu važnu osobu, ’generala’, čoveka koji je držao najviše funkcije u policiji, i koji je nesumnjivo mogao da nam pruži informacije o procesu, iako je sama istraga vođena u najvećoj tajnosti. Dotična osoba nije održavala redovne kontakte sa revolucionarima, ali sa njom sam se slučajno upoznala nekoliko godina ranije. Eto otkud me se Perovskaja setila. Pitanje je se jako ticalo – čovek koga je volela bio je među optuženima. Iako krajnje iskompromitovana ličnost, igrom slučaja sam nije direktno učestvovao u prvomartovskom atentatu i ona je gajila nadu.

Kazala sam kako ću drage volje poći ne samo svom ’generalu’, već i, smatra li to nužnim, svom ’žandarmu’, sa kojim sam nekoliko godina ranije bila u kontaktu povodom prepiske sa zatvorenicima. Perovskaja je ovo drugo odbacila, govoreći kako je moj žandarm prekinuo svaki kontakt sa revolucionarima, te da bi me verovatno predao policiji ili za mnom poslao čitav čopor špijuna, u strahu da ga ne razotkrijem. U svakom slučaju, ne bi nam ništa rekao, a pitanje je i da li uopšte nešto zna. ’General’ pak, sa druge strane, nije predstavljao ni najmanju opasnost, pošto lično nije bio sposoban ni za kakve podlosti i u dubini svoje duše u određenoj meri se osećao revolucionarom. Dogovorile smo da kod generala odem sutradan u deset ujutru. Perovskaja je želela odgovor što pre. Opet, ma koliko se trudila, nije mogla da viđenje zakaže pre šest popodne. Izrazila sam svoje zaprepašćenje, da bi mi ona onda ispričala svoj raspored: po svoj prilici, predstojalo joj je sedam sastanaka, svaki na suprotnom kraju grada.

Po završetku naših razgovora, Perovskaja pozva mladića iz porodice naših domaćina i posla ga put adresnog biroa, da tamo uzme adresu mog generala. Devojku koja je bila gazdaričina prijateljica Perovskaja je poslala da mi nađe konak, pošto sam rekla da ga nemam.

Opet smo ostale same; iznova sam krenula da je ubeđujem da pobegne u inostranstvo. Predložila sam i da, ako već ne može da napusti Rusiju na duže, ono bar ode u neku malu pograničnu varoš, gde bi mogla ostati dve-tri nedelje. Nije htela ni da čuje, a moja bojažljivost terala ju je na smeh, premda dobrodušan. Onda je promenila temu. Rekla mi je ko je bio mladić koji je nastradao od bombe bačene caru u noge.[129] Takođe mi je otkrila identitet samoubice iz Ćeljožneje ulice, čoveka kog sam ranije poznavala. Žmarci počeše da me podilaze od ove vesti.

Po povratku devojke koja je bila poslata da mi pronađe prenoćište, rastale smo se. Perovskaja me upita da li mi je potreban novac za neku pristojniju odeću pre nego što odem kod generala.

Ovaj put, džepovi su joj bili puni para, ali sam rekla kako mi ništa ne treba, s obzirom da sam imala jednu prikladnu haljinu.

Idućeg dana sam se zaputila k generalu, koji me je primio daleko srdačnije nego što sam očekivala i saopštio mi vrlo konkretne i detaljne informacije. Avaj! kako su samo nepovoljne one bile. Sudbina Željabova, kao i svih ostalih, bila je bespovratno odlučena. Ostalo je samo da se suđenje održi pro forma, za javnost.

Sa takvim sam vestima došla na sastanak u šest. Perovskaja je stigla tek u devet. Odahnula sam kada sam je ugledala na vratima. Izrazi naših lica nisu govorili ništa naročito dobro: moj od sekiranja zbog njenog kašnjenja, a njen, kako je sama kazala, od malaksalosti, a možda i od koječega drugog. Doneli su nam samovar i ostavili nas nasamo. Bez okolišanja sam joj rekla sve što znam. Nisam joj videla lice, zato što sam zurila u pod. Kako sam podigla pogled, shvatila sam da drhti celim telom. Tada me ona ščepa za ruku, poče da se savija sve niže i niže, te konačno pade ničice, zagnjurivši licem u moja kolena. U tom je položaju ostala nekoliko minuta. Nije plakala, već sva drhtala. Onda se pridigla i sela, pokušavajući da se sabere. Ipak, grčevitim pokretom ponovo me zgrabi za ruke i poče da ih stišće do boli …

Pamtim da sam joj predložila da ode u Odesu i pozove nekog od Željabovih rođaka da dođe. Odgovorila je da ne zna njihovu tačnu adresu, ali i da je već prekasno da stignu na suđenje. General se čudio zašto je Željabov izjavio da je organizator atentata. Kada sam to saopštila Perovskoj, doslovce mi je odgovorila:

– Drukčije nije moglo. Suđenje samo Risakovu bilo bi i suviše bleda stvar.

General je izneo brojne pojedinosti u vezi ponositog i uzvišenog držanja Željabova.

Dok sam o tome govorila Perovskoj, primetila sam da su joj oči planule, a obrazi se ponovo zarumeneli. Očigledno da joj je to pričinjavalo veliko zadovoljstvo. General mi je takođe ispričao i da svi okrivljeni znaju šta ih čeka, te da su vesti o svojoj skoroj smrti primili sa zadivljujućom smirenošću i hladnokrvnošću.

Čuvši to, iz grudi joj se ote glasan uzdah; nalazila se na strašnim mukama – htela je da zaplače, ali se suzdržavala. Sledećeg trena, kako god, oči su joj bile pune suza.

Tih dana gradom su uporno kolale glasine da je Risakov otkrio neke tajne. General je to poricao, ni sama ne znam zašto. Sećam se da sam joj skrenula pažnju na tu protivrečnost, a onda i izvela zaključak kako možda ni general ne zna sve. Jednostavno sam želela da je na ovaj ili onaj način umirim, ali ona mi odgovori:

– Ne, sigurna sam da je to istina i da on tu mora biti u pravu. Poznajem Risakova i ubeđena sam da nikog neće izdati. Ni on, ni Mihajlov.

Onda mi je kazala ko je bio taj Mihajlov, pošto se ljudima sa takvim prezimenom među teroristima ne zna broj, i poručila da jednom svom prijatelju prenesem kako je jedan od njih svedočio protiv njega.[130]

Ostale smo nasamo gotovo do ponoći. Htela je da ode ranije, ali je bila toliko umorna da je jedva stajala na nogama. Ovog puta govorila je retko, kratko i odsečno.

Obećala je da će na isto mesto doći sutra, između dva i tri; ja sam stigla u pola tri. Već je bila svratila, ali i otišla ne sačekavši me, pošto je bila u žurbi. Više se nismo videle.

Dva dana kasnije, Perovskaja je uhapšena.

IV

Nastupiše čemerni dani. Moj neodređeni položaj – ni ’legalan’, ni ’ilegalan’ – predstavljao je izvor brojnih neprijatnosti. Kao lice koje nije uključeno u pokret, nisam marila da uzmem lažni pasoš; opet, bez tog dokumenta morala sam da svakodnevno tražim sklonište i prenoćište, što nije bilo nimalo lako. Bila sam uskraćena za stanove terorista, tim pre što su tih užasnih dana i sami oskudevali u njima. Došlo je vreme za ’u se i u svoje kljuse’. Ali, kome se obratiti? Svi moji lični poznanici, koji su i jedini bili u stanju da mi nekako pomognu, slično Dubrovinoj, držani su ’na oku’, pa sam ih tek tu i tamo mogla posećivati.

Htela ne htela, morala sam da pribegnem takozvanom društvenom milosrđu i potucam se po tuđim kućama. Opet, to mi je pružilo priliku da se bolje upoznam sa manje-više neutralnim međuslojem društva, čiji predstavnici ili uopšte ne uzimaju učešće u politici i misle samo na svoju kožu, ili, kao velika većina studentske populacije, prema revoluciji gaje opšte simpatije, ni priklanjajući se nijednoj organizaciji. Samo o tim dvema kategorijama i mogu da govorim, pošto sam jedino sa njima i imala posla.

Kada su u pitanju prvi – samoživcima – govoriti o njima nema razloga, a da budem iskrena, i ne da mi se. Reč je o izuzetno nezahvalnoj temi. Generalno gledano, zaključila sam sledeće: čovek se u Rusiji u to više plaši ukoliko za to ima manje osnova.[131]

Navešću samo jedan primer.

Igrom slučaja, saznala sam da je jedna od mojih starih prijateljica, Emilija ***, s kojom smo nekada živele kao jedna duša, kao rođene sestre, doputovala u Sankt Peterburg. Odlučila sam da se vidim s njom. Kako je tek bila stigla, njena adresa još uvek ne beše postojala u adresnom birou, pa sam morala da se za pomoć u vezi toga obratim profesoru Bojku, takođe zemljaku i kućnom prijatelju našem porodice. Pola sam dana izgubila u potragama, provevši sve vreme u nekakvom gotovo grozničavom ushićenju. Bojko mi je savetovao da ne idem, kazujući kako je Emilija verovatno čula da sam pobegla iz zemlje, te da će je moja poseta, još i taj đavo može biti, uplašiti. Međutim, toliko sam poverenje imala u svoju drugaricu da ni pet para nisam davala za njegova upozorenja.

Čim sam se dokopala adrese, zajedno sa Bojkom zaputili smo se k Emiliji.

– Jel’ kući? – uzbuđeno upitah vratara.

– Jeste.

Tek malo predahnuvši, pojurih uz stepenice, ostavivši daleko iza sebe svog ozbiljnog pratioca.

Bila je nedelja. Posluga je po svoj prilici bila raspuštena za vikend, pa nam je vrata otvorila Emilija lično.

Usledila je zatim scena koja se ne da rečima opisati.

Ugledavši me, Emilija istog trena poče da se trese celim telom. Pustih korak, ruku ispruženih prema njoj, ali ona neočekivano uzmaknu nazad. Tek nakon nekoliko uzaludnih pokušaja uspelo mi je da zagrlim njeno telo neuhvatljivo poput senke i poljupcima joj obaspem od straha prebledelo lice.

Kada smo napokon ušli u gostinsku sobu, ugledala sam sledeći prizor: Emilijini suprug i brat – takođe moji drugovi iz detinjstva – sede za stolom i igraju karte.

Ni jedan ni drugi se ne pomeriše s mesta, ni jedan ni drugi me niti ne pozdraviše – kao da su se skamenili kad su nas ugledali.

Na izvesno vreme nastade nesvakidašnje napet, mučan tajac.

– Ne mogu da se manu igre! – izustih konačno, čisto da izvučem Emiliju iz nezgodne situacije.

Pokušala je da se nasmeje, ali taj osmeh zaliče maltene na grimasu. Počela sam da govorim o sebi; rekla sam kako sam praktično legalna osoba, te da bih, da ne beše Prvog marta, čak pokušala da isposlujem sebi pasoš – rečju, da nisu izloženi ni najmanjem riziku time što me primaju kod sebe, inače im ne bih ni pošla u goste.

Emilija je dobro znala da ne znam da lažem, pa sam se nadala da će je ove moje reči umiriti. Pusti snovi! Bio je to glas vapijućeg u pustinji, s obzirom da su moji prijatelji bili pod uticajem onog bezrazložnog, paničnog straha nad kojim ljudi nemaju kontrolu i koji ne podleže nikakvim ubeđivanjima.

Emilija, još uvek bleda kao krpa, uspela je jedino da promrmlja kako se strašno uplašila kada me je ugledala u to doba.

Konačno se i muškarci podigoše sa svojih mesta i pozdraviše sa mnom. Skamenjenost koja ih beše obuzela u prvi mah kao da je polako prolazila.

Zadržali smo se jako kratko. Isprativši nas u predsoblje, Emilija, kao da se pravda, neprestano ponavljaše: ’Tako sam se uplašila, tako sam se uplašila.’ Bile su to bezmalo jedine reči koje sam od nje čula. Tek što smo se obreli na ulici, Bojko poče da mi se podsmeva.

– Dakle? Nisam li vam savetovao da ne idete? A vi sve – brže, brže! – reče on, zajedljivo podražavajući moj glas.

Odgovorih mu, priznajem ne bez srama, da nije važno i da mi je drago što sam videla Emiliju kada mi je, što se kaže, bilo teško pri duši.

Međutim, tada se nametnu izuzetno važno pitanje noćivanja. Već je bilo kasno, pa je naći nešto odgovarajuće predstavljalo krajnje težak zadatak.

Obično čim otvorim oči ujutru počinjem da mislim o tome gde bi mi valjalo prenoćiti, da bi zatim ceo dan provela u potrazi. Ovaj put, pak, usled predstojećeg viđenja sa Emilijom, na to sam zaboravila.

– Moraću da provedem noć na ulici – rekoh.

Bojko to nije hteo da dozvoli, pa poče da se mozga gde bi mogao da me odvede tu noć. Koliko god lupao glavu o tome, ništa nije mogao da smisli.

Budući da je po pitanju politike bio čist kao suza, i ljudi sa kojima se znao takođe su bili nevini, a time i preterano plašljivi. Niko se od njih ne bi usudio da me pusti u kuću.

– Pa, eto – izusti on konačno. – Haj’te kod mene.

Poznavala sam ga od detinjstva i volela kao brata, ali ne mogu reći da mi se naročito dopala ideja da noć provedem kod njega, tim pre što se njegov stan sastojao iz svega jedne sobe. Progovorila sam o nezahvalnosti njegovog položaja – o domaru, gazdarici, služavki.

– A, nije to ništa – prigovori Bojko. Gazdarica neće ništa znati do sledećeg jutra, a ni služavka. To su gluposti.

– Kako gluposti! Zar je domar glupost? Jeste, pustiće nas unutra, ali će istog trena otrčati u policiju.

– Eto ti ga sad! – viknu Bojko. Zašto da otrči u policiju? Samo će pomisliti da mi se posrećilo …

– Dosta, dosta! – rekoh sa osmehom. Neće taj ništa slično pomisliti.

– Još bolje. Znači, idemo.

’Šta mi je zaista činiti?’ – mislila sam u sebi. Ostati celu noć na ulici ne samo da je bilo neprijatno, već i krajnje opasno. Morala sam da se složim sa predlogom svog pratioca.

Pored domara zaista prođosmo potpuno uspešno. Ne samo da nas nije zaustavio, već je i kapu skinuo pred nama. Gazdarica i služavka su već bile spavale, pa smo ušli neprimećeni. Iz grudi mi se ote uzdah olakšanja, ali svejedno nisam mogla da se smirim.

– Pa šta ako smo prošli uspešno – rekoh – ništa to ne znači; domar je verovatno otišao po policiju.

Bojko je terao po svome. U pokušaju da me razveseli, ispričao mi je kako je pre izvesnog vremena povremeno morao da ostane da radi do kasno u noć sa jednim svojim kolegom, koji je tom prilikom u par navrata ostajao kod njega na spavanju. Sve je bilo u redu dok mu jednog predivnog dana u posetu nije došao glavni domar, sa prigovorom da skriva skitnicu bez papira.

– Da – kazao mu je Bojko – i to ne jednu, već čitavu gomilu, i bio bih vam od srca zahvalan da ih likvidirate iz mog stana.

Domar izbeči oči, ništa ne shvatajući. Tada mu Bojko u uglu pokaza čitavu gomilu žohara:

– Evo ih, skitnice bez papira. Pogledajte koliko ih samo ima. A što se tiče mog prijatelja – žohar je to stalno nastanjen, i još sa pasošem.

Domar se grohotom nasmeja; više nije ulazio.

Lako smo mogli da ćaskamo celu noć, ali trebalo je ugasiti sveću, pošto je prozor gledao na dvorište i svetlo bi domara moglo da natera da pomisli da se tu valja nešto sumnjivo.

Bojko mi je ustupio svoju postelju; sam se ispruži na podu, skinuvši jedino svoj redengot. Ja sam legla potpuno odevena, ne skidajući čak ni svoju kragnicu i manžete, a kako je jastuk bazdeo na duvan, glavu sam zamotala u svoju crnu maramu.

’Bude li se policija pojavila noću – mislila sam se – neće me mnogo čekati da se spremim.’

Srećom, niko se nije pojavio i sve je prošlo u najboljem redu.

V

Sada bih kazala par reči o onom drugom sloju ruskog društva sa kojim sam često imala priliku da se srećem tokom svojih sleputanja u potrazi za prenoćištem – o omladini, o studentariji.

Da nisam to videla sopstvenim očima, ne bih verovala da u jednom istom gradu, takoreći rame uz rame mogu da postoje tako zapanjujuće suprotnosti kao one između studentarije i upravo opisanog miroljubivog ruskog stanovništva.

Evo jednog primera građanske hrabrosti o kojem je dugo brujao čitav Sankt Peterburg.

Bio neki student medicine князьoк[132], iz kruga imućnih ’pomazanika’, pa mu palo na pamet da organizuje skupljanje priloga za polaganje venca na grob Aleksandra II. Predlog je naišao na mrtvu tišinu. Po okončanju svog obraćanja, kneščić je u kapu stavio novčanicu od pet rubalja i krenuo od studenta do studenta. Međutim, niko ni kopejku da priloži.

– Ta, gospodo, šta će sada biti? – viknu preneraženi kneščić.

– Predavanje profesora Meržejevskog – začu se podrugljiv glas iz gomile.

Ali kneščić nemaše mira i nastavi da obilazi studente i dosađuje. Na kraju mu pođe za rukom da nađe jednog koji će mu turiti još dve rublje u kapu. Po okončanju predavanja Meržejevskog, kneščić opet poče po svome, ali ovaj put ne dobi ni groš.

– Ta, gospodo – viknu on u očajanju – šta će sada biti?

– Predavanje tog i tog (ne sećam se kog su pomenuli) – opet se začu iz gomile.

Prođe i drugo predavanje. Tada kneščić reši da satera studente uza zid i, bacivši novac na sto, povika:

– Šta da radim sa ovim novcem?

– Daj ga zatvorenicima – predloži neko, na opšte odobravanje.

Kneščić sa svojim prijateljima izjuri iz slušaonice. Tada jedan od studenata ustade i pokupi novac koji je ležao na stolu kako bi ga prosledio onima kojima sleduje. Do kraja dana studenti su skupili još pedeset rubalja za zatvorenike.

Sve se to odigralo tek nekoliko dana po Prvom martu, kada su gotovo svi žitelji prestonice bili obuzeti panikom.

Trebalo je živeti u Rusiji toga doba da biste razumeli koliko je hrabrosti iziskivao ovakav postupak studenata Medicinskog fakulteta. I to nije jedini primer takve vrste.

Ono što zadivljuje u životu ruske studentarije uopšte jeste potpuno zapostavljanje ličnih pitanja, karijere, pa čak i svih onih zadovoljstava koja, po opštem mišljenju, ’krase osvitak života’.

Čovek bi pomislio da nemaju drugih zanimanja do intelektualnih.

Bezgranična, sveopšta simpatija prema revoluciji jeste nešto maltene neodvojivo od samog poimanja ruske studentarije.

Spremni su da i poslednju kopejku potroše na ’Narodnu volju’ ili ’Crveni krst’, to jest u korist zatočenih i prognanih.

Studenti stoje iza svih ’dobrotvornih’ koncerata i balova koji se priređuju s ciljem da se prikupi koja desetina rubalja viška za revoluciju. Mnogi od njih bukvalno gladuju i smrzavaju se samo kako bi i oni dali svoj doprinos ’cilju’. Poznavala sam čitave ’komune’ koje su mesecima bile u stanju da žive na hlebu i vodi kako bi ušteđevinom pomogle revoluciju. Može se reći da revolucija predstavlja glavno i najjače zanimanje studenata.

U vreme masovnih hapšenja, suđenja i kazni oni ostavljaju svoje poslove, ispite – sve. Okupljeni u grupicama u sobi nekog od drugova, uz čaj oni pretresaju aktuelne teme, razmenjuju mišljenja, osećanja nezadovoljstva, užasnutosti ili zanosa i tako jačaju svoj revolucionarni žar i saosećanje. Treba im videti lica u tim trenucima – tako su ozbiljna, zamišljena.

Na svaku novost iz revolucionarnog sveta studenti se pohlepno bacaju. Brzina kojom se svaka sitnica takve vrste širi po gradu prosto je neverovatna. Čak ni telegraf nije u stanju da parira čudesnoj hitrosti studentskih nogu.

Neko je uhapšen – koliko sutradan, ta tužna vest obilazi ceo Sankt Peterburg. Neko je došao; neko je izdao ili se, naprotiv, držao postojano i hrabro na saslušanju – sve se to vrlo brzo svuda pročuje.

Studenti su uvek tu da pruže najrazličitije vrste usluga revolucionarima, potpuno prenebregavajući opasnost kojoj se time izlažu. A sa kakvim žarom, sa kakvim ushićenjem samo to čine!

Ali, dovoljno će biti da o omladini govorim uopšteno: u pitanju je tema koja daleko prevazilazi moje mogućnosti.

Vraćam se svojim skitanjima.

Nakon što Dubrovina i ostali drugovi više nisu bili u situaciji da me skrivaju, gotovo sve noći provela sam po studentskim stanovima. Jedno tu ipak ne mogu da prećutim.

Obično bih čim dođem kod nekog ko je izrazio želju da mi pruži prenoćište istog trena počinjala jednu te istu pesmu o tome kako nemam ništa sa zaverama, kako nisam čak ni ’ilegalac’, već jednostavno osoba bez isprava. Niko me nije vukao za jezik niti pitao ko sam i odakle sam – bilo bi to protivno nenarušivim pravilima revolucionarnog gostoprimstva. Ipak, nisam htela da se kitim tuđim perjem i izdajem se za nešto što nisam bila. Povrh toga, priznajem, potajno sam se nadala da će mi poći za rukom da time umirim svoje domaćine i obezbedim sebi još jedan poziv za prenoćište.

Za divno čudo, moja prevejana diplomatija uopšte nije dala očekivane rezultate. Kratkovidost me nije sprečila da na licima svojih slušalaca primetim izraz izvesnog razočarenja, koji kao da govori: samo to i ništa više?

Naravno, niko me nije ponovo zvao. U početku me je to silno onespokojavalo, ali kasnije mi postade zabavno. Jednostavno sam se pomirila sa svojom sudbinom – po ceo dan lutati u potrazi za prenoćištem. Uopšte uzev, zaključila sam da što je revolucionar opasniji, što ga policija žustrije traži, to je on svuda radosnije primljen, to mu radije pružaju utočište i čine sve za njega. To je i razumljivo. Kao prvo, čovek koji pripada organizaciji uvek ima da kaže nešto zanimljivo; osim toga, kutati takvog čoveka upravo zbog rizika i jeste na neki način ’služenje revoluciji’; konačno, to predstavlja, ako želite, svojevrsnu čast.

Jedan student, poreklom iz dobrostojeće trgovačke porodice, rekao mi je jednom prilikom:

– Znate, na našim su foteljama i divanima sedeli Željabov i Perovskaja. Ni za šta vam se na svetu nećemo odreći tih stvari – dodade on – ta sve vam one sada imaju istorijsku vrednost.

VI

Vreme je da ostavimo te mirne predele i vratimo se u užarenu atmosferu revolucije.

Sećam se, bio je utorak. Tačno u četiri sati, bez obzira na kišu koja je lila kao iz kabla, pošla sam na stanicu da sačekam Varju, koja je trebalo da doputuje specijalno za susret sa Tatjanom Lebedevom[133].

Možda ćete se zapitati zašto sam u takvoj situaciji baš ja morala da idem na stanicu, kada žena uopšte nije dolazila kod mene?

Radi se o tome što prva prepreka sa kojom se sreće svaki revolucionar koji dolazi u prestonicu jeste pitanje – kuda poći? ko je od drugova živ, a ko uhapšen? kuda se valja kretati bez straha da ćete upasti u zasedu? Zato bi svakome bilo drago da ga neko sačeka na stanici.

Htela sam da Varji učinim to zadovoljstvo. Nažalost, nije došla. U tom slučaju, bilo je dogovoreno da se sama vidim sa Tanjom. Trebalo joj je uručiti dvesta rubalja koje su za tu svrhu bile na čuvanju kod Dubrovine. Otišla sam tamo i, uzevši novac, pohitala ka ugovorenom mestu sastanka u nadi da će svota biti dovoljna da Tanja otputuje u provinciju ili čak van granice.

Nisam čestito ni ušla u sobu, kad Tanja i Slobodina, naša domaćica, viknuše uglas:

– A gde je Varja?

Vest da Varja nije došla silno uznemiri Tanju. Čak je pobledela i nekoliko minuta bila u nemogućnosti da prozbori makar i reč.

Ne gubeći vreme, istog časa sam joj predala dvesta rubalja. Rekla je, pak, kako joj je potrebno još osamdeset, inače u protivnom ne treba ni pomišljati na put, pošto je tih dvesta rubalja imalo posve drugu namenu.

Toga dana na ulici je uhapšen Mihajlo[134], upravo na putu na neki sastanak.

Zatim sam obaveštena da su novci bili namenjeni Mihajlovoj materi, koja je živela na Kavkazu, kako bi joj omogućili da doputuje u Peterburg.

Kazala sam da se stvar lako da srediti. Kod Dubrovine je uvek bilo nekih manjih svota za potrebe revolucije, i obećala sam da ću se postarati za to.

– Da, budite tako ljubazni – složi se Tanja. – Ipak – reče ona, porazmislivši malo – bolje pustite Slobodinu da to obavi. Moram nešto da vam saopštim. U međuvremenu, kažite mi da li ste sigurni da vas niko nije pratio?

I obe prijateljice stadoše da me zapitkuju nisam li primetila nešto sumnjivo na ulici, na ulasku u stan ili na stepeništu. Odgovorila sam odrično, ali sam dodala da zbog kratkovidosti postoji šansa da sam nešto i previdela.

– Kladim se da je bilo špijuna, a vi niste ništa primetili – viknu Tanja živo, a zatim nam ispriča sledeće:

– Tek što sam izašla iz kuće juče, kad se iza mene stvori špijun. Uzela sam prvog лихач-a[135] koji mi je išao u susret. Špijunu je na raspolaganju ostao običan ванька, pa me je vremenom izgubio iz vida. Ali, na uglu Basejneje zadrža nas tramvaj, što mu je dalo mogućnost da me ponovo stigne. Kada je moj fijakerista napokon krenuo dalje, špijun ispusti zvižduk i u kola mu skoči još jedan čovek. Kočijašu sam kazala da vozi do Ligovke, zatim do Peskija, onda u Kolomnu[136] do Crkve Sv. Arhanđela Mihajla, rečju – skoro čitav sat sam kružila po gradu. Uverivši se da sam se napokon otresla uhode, zaustavila sam kočiju ispred jednog duvandžijskog dućana i izašla da rasitnim novac. Na ulici ne beše nikog do mog kočijaša. Tada sam se rastala sa njim i kući otišla peške. Ipak, nisam bila sigurna da me neko nije pratio.

Onda mi je ispričala sve što zna o Mihajlovom hapšenju. Živeli su zajedno, pa se pravo čudila što i sama nije bila uhapšena.

Poslušavši njenu priču i znajući joj dobro prošlost, uporno sam je nagovarala da bez odlaganja ode iz Sankt Peterburga.

Na trenutak je bila u nedoumici.

– Ne, nemoguće – progovori ona zamišljeno, kao da priča sama sa sobom. – Moram da očistim stan.

– Zašto stvar ne prepustite meni? Mogla bih da to obavim umesto vas.

 Tanja ćutke klimnu glavom. Prebacila sam joj kako se grdno vara ako misli da ne može da se uzda u moju diskreciju, da ništa neću čitati, čak niti pogledati neki od dokumenata, pisama itd. Silno smo se pokačile, gotovo i zavadile. Istina, strašno sam se bojala da odem u odvratne jazbine terorista; ali, još više me je plašila pomisao da tamo pustim Tanju, kojoj je u slučaju hapšenja pretilo vešanje. To mi je i dalo hrabrosti da iznova ponavljam svoja nastojanja.

– Vrlo dobro, onda idemo zajedno – izustih konačno. Zajednički ćemo brzo očistiti sobu, a onda možete već sutra napustiti grad.

– Ne, nemoguće, tim pre što moram da prenoćim kući.

Od ovih mi se reči diže kosa na glavi. Preklinjala sam je da se uzme u pamet. Lično, nisam uopšte sumnjala da će je uhapsiti, a čak sam mislila da iz očajanja namerno ide na vešala.

Bilo je trenutaka kada sam verovala da počinje da popušta. Zamislila bi se, što mi je ulivalo nadu. Počela bih ponovo da dosađujem.

– Ne, nemoguće – preseče ona konačno. – Ako ne prespavam kući, onda će domar, koji svakodnevno u sedam ujutru donosi vodu, zateći prazan stan i istog trena odjuriti u policiju. Sve stanice će vrveti od špijuna i mene će svakako uhapsiti. A da odem noćas, ne mogu – moram da se vidim sa mojima. Moram da prespavam kući, pa kud puklo da puklo …

Mom očajanju nije bilo kraja. Predložila sam joj da odem lično i prenoćim tamo umesto nje.

– Kada domar dođe – kazala sam – otvoriću vrata i predstaviti se kao bolničarka koja pazi na bolesnu gazdaricu. Sigurno neće nagrnuti u spavaću sobu da se u to uveri.

Tanja je, bog bi ga znao zašto, odbila i taj predlog. Ipak, prihvatila je ponudu da zajednički očistimo stan idućeg dana. Dogovorile smo sve detalje i viđenje zakazali u tačno deset sati u Mogilevskoj ulici.

Tanja je odlučila da ode u Moskvu, a kako je bilo nemoguće da o tome unapred obavesti svoje tamošnje drugove, morala je da odsedne u nekoj gostionici. Za to joj je bio nužan kofer, nešto hrane, veš itd. kako kod posluge ne bi izazvala sumnju.

Na meni je bilo da kupim i u stan Slobodine donesem sve što joj je bilo potrebno. Tanja me je zamolila da trošim što je to moguće manje, odrekavši se čak i novih rukavica i šešira, iako joj je stari bio poprilično iznošen.

– Crni veo za sahrane pokriće to – kazala je.

Kada je sve bilo sređeno, iskrslo je pitanje kako se izvući iz kuće. Tanja je bila mišljenja da nam je bolje da na ulicu izađemo zajedno, s obzirom da špijuni obično prate jednu damu, pa ako vide dve postoji šansa da se zagube.

Izašle smo zajedno. Nismo uspele da pustimo ni nekoliko koraka kada nas sustiže jedan kočijaš, uporno nudeći svoje usluge.

– Špijun – prošapta Tanja – znam ga; videćeš kako će nam biti teško da ga se otresemo. – I doista, sledećih desetak minuta nije nas ostavljao na miru.

Prošavši nekoliko gradskih četvrti napokon smo se našle na jednoj od raskrsnica, na kojoj je dremao kočijaš. Tanja ga unajmi i ode.

Već je bilo kasno kad smo se rastale, pa sam pohitala ka svom prenoćištu, s obzirom da tamo nisu dozvoljavali i suviše kasne posete. Takođe sam uzela kočiju i zaputila se pravo k dogovorenom mestu, koje je trebalo da prepoznam po unapred ustanovljenim znakovima. Na ulazu je, naravno, sedeo domar. Zabranjeno je bilo raspitivati se o bilo čemu, kao i zagledati se u broj kuće. Tako je glasilo pravilo. Ušetala sam odlučnim korakom, iako zbog svoje kratkovidosti uopšte nisam bila sigurna da sam pogodila pravu kuću. Popevši se na drugi sprat, obrela sam se pred trima zamandaljenim vratima. U mraku nisam mogla da razaznam gotovo ništa, pa sam srcem koje je tuklo od uzbuđenja nasumice nalegla prvo zvono. Možete zamisliti oduševljenje kada se na moje, sada već neizbežno pitanje ’Živi li ovde ta i ta?’ iz dubine stana razleže neobično mio ženski glas: ’Da, da, ovde. Uđite, molim vas.’

Idućeg jutra u zakazano vreme krenula sam na sastanak. Još i pre nego što sam stigla do ugovorenog mesta, ugledala sam Tanju sa korpom punom zeleniša u rukama i u crnoj marami, kakve obično nose domaćice kada idu na pijacu.

Pođosmo k njenom stanu. Pre nego što smo stigle do zgrade dala mi je ključ i pustila me da uđem prva, da nas domar ne bi video kako ulazimo zajedno.

Tanjin se stan sastojao od svega dve sobe sa kuhinjom. Oduševio me je besprekoran red u njemu. Kuhinjica, mala gostinska soba sa radnim stočićem – sve je izgledalo tako ljupko i udobno. Pravo ljubavno gnezdašce za golupčiće.

Ubrzo nakon mene stiže i Tanja, natovarena namirnicama za ručak, i založi vatru. Čitava ta ceremonija priređena je isključivo zbog domara. Onda smo spakovale stvari za put. Tanja je ponela samo ono što domar neće primetiti da nedostaje u slučaju da za vreme njenog odsustva uđe u stan uz pomoć duplikata ključa koje takvi uvek imaju.

Pre nego što me je pustila da izađem, Tanja baci pogled kroz prozor da vidi šta domari rade. Cepali su drva. Naučila me je kako da se neopaženo prošunjam kroz dvorište: trebalo je samo uvrebati trenutak kada ponesu drva nekome od stanara na spratu.

Tako sam i postupila i uspela da neprimećeno izađem iz stana, sa pozamašnim zavežljajem u rukama. Na ulici sam uzela fijaker i zaputila se k Slobodinoj. Tamo smo poslagale stvari u kofer, koji sam onda ponela na železničku stanicu.

Trebalo je kupiti kartu, predati prtljag i uopšte srediti sve kako bi se Tanja što je to moguće manje pokazivala na stanici. Računali smo da se pojavi pet minuta pred polazak i odmah uđe u kupe. Kao za maler, voz je bio krcat putnicima. Nije bilo nijednog slobodnog mesta, pa su uzeli da prikače još jedan vagon. Na peronu smo pričekali još pet minuta, koji su nam izgledali kao čitava večnost. Konačno, vagon je prikačen. Tanja je sela na svoje mesto, a kupe se ubrzo napuni putnicima. Ipak, bili su to nezanimljivi ljudi. Tanja se požalila kako nije ponela nijednu knjigu, pa sam joj dala novine koje su mi bile u džepu, dodavši da na prvoj većoj stanici sebi može da kupi neko štivo; zatim sam joj pokazala kesu sa pomorandžama, koje sam joj namerno stavila u kotaricu, znajući da ih jako voli, te je šapatom posavetovala da ne puši za vreme puta.

Ona mi se osmehnu, zahvali za pomorandže, a što se tiče pušenja rekla je da ne obećava.

Izašavši iz vagona gotovo pred trećim zvonom, sa perona sam počela da lomotim, ni sama ne znam zašto, svakojake gluposti:

– Pozdravi striku! Poljubi dečicu! – i tome slično.

Voz krenu, a uzdah olakšanja ote mi se iz grudi. Tanja je otišla. Ipak, u Moskvi se nije zadržala mnogo. U jednom od pisama koji mi je poslala iz Moskve pisala je da nema šta da radi, da joj je dosadno i da želi da se vrati u Sankt Peterburg.

I zaista, uskoro se vratila, ali mene tamo više nije bilo. Na poziv jednog prijatelja, koji je posedovao imanje na obali Volge, otišla sam tamo u goste. Nema potrebe da objašnjavam koliko sam se radovala tom putu.

Četiri meseca nakon Prvog marta, kada se sve donekle umirilo, pošlo mi je za rukom da preko supruga jedne svoje prijateljice izvadim pravi pasoš, što je ujedno i kraj moje ’ilegalne’ odiseje.“

Sergej Mihajlovič Stepnjak