Podzemna Rusija (16) – Smrt za smrt

I

Ispričao sam vam skraćenu verziju istorije ruskog revolucionarnog pokreta. Najvažnije mi je bilo da opišem njegove glavne karakteristike, stvari sa kojima je retko ko van organizacije upoznat.

Pre nego što se oprostim od čitaoca, želeo bih da se osvrnem na pokret kao jedinstvenu pojavu, celinu čije sam samo neke od delova opisao.

Ono po čemu se ruska revolucionarna partija u potpunosti razlikuje od svih ostalih organizacija koje se kroz istoriju opiru ugnjetavanju svakako nisu sredstva kojima se njeni članovi služe jer, bude li to nužda zahtevala, takvim će sredstvima svako pribegnuti. U pitanju je prvenstveno njen stav prema vladi i zemlji, i u ovom pogledu njena je pozicija prilično usamljena, s obzirom da ne postoji narod koji može da se pohvali ičim sličnim u svojoj prošlosti.

Ruski revolucionarni pokret uistinu predstavlja revoluciju sui generis. Nju, ipak, nije izveo narod ili pojedinci koji su za tim osetili potrebu, već neka vrsta delegacije koji sa ovim ciljem dela u ime većeg broja ljudi.

Niko do sada nije, a možda niko i ne može da pouzdano odredi brojčanu snagu ove partije, to jest, broj onih koji dele ubeđenja i ciljeve revolucionara. Sve što možemo reći jeste da je u pitanju izuzetno velika partija, te da u ovom trenutku ona broji stotine hiljada, ako ne i milione ljudi, rasutih posvuda. Kako god, ova masa ljudi, koju možemo nazvati „revolucionarna nacija“, nije direktan učesnik borbe. Ona svoje interese i svoj obraz, svoju mržnju i svoju odmazdu poverava onima koji su se u potpunosti posvetili revoluciji. U uslovima koji vladaju u Rusiji, ipak je nerealno očekivati da ljudi u isto vreme budu i obični građani i posvećeni socijalisti i revolucionari.

Članstvo prave revolucionarne partije, bolje reći borbene organizacije, regrutuje se upravo iz ovog reda revolucionarnih vođa.

Naša je organizacija ograničena u broju; štaviše, ona je takva oduvek bila, a takva će i ostati dokle god se borba bude odvijala u postojećim uslovima. Ne oklevam da to kažem, a čitaocu neka ovo priznanje posluži kao dokaz moje iskrenosti.

Borba u Rusiji se vodi isključivo i u potpunosti putem zavera. Makijaveli je u pravu kada kaže da je sva tajna društva „uništilo mnoštvo“. Iz samih uslova koji su po prirodi svojstveni zaveri sledi da sa uvećanjem broja članova družine raste i rizik od njenog otkrivanja. Ovaj zakon, premda nesvodiv na tačan matematički izraz, ima neospornost mehaničkih zakona, i to zna svako ko je bio član nekog zavereničkog društva ili je malo više čitao o ovoj temi. Nema, dakle, potrebe da se i nadalje bavim tim.

U Rusiji, pak, vladaju neki posebni uslovi koji ovaj zakon čine dodatno teškim. Tu podrazumevam materijalne poteškoće koje je neophodno prevazići, a pre svega ogroman trošak kojem se valja izložiti ako želimo da jedna borbena organizacija opstane.

Sume koje se troše na razne terorističke poduhvate, premda zanemarljive u poređenju sa obavljenim poslom, ipak su prilično visoke. Opet, one su zaista ništa u poređenju sa svakodnevnim troškovima održavanja organizacije. S obzirom na ovako komplikovan život, kakav inače vode ruski revolucionari – život stalnog menjanja odeće, adresa i stanova (često su morali da ostavljaju stare stanove sa celokupnim pokućstvom i traže nove na nekoj drugoj adresi, koje će takođe napustiti možda već nedelju dana docnije) – s obzirom na ovakav život, jasno je da će troškovi borbe nužno porasti preko svake mere. Eto zašto je „revolucionarna nacija“ u stanju da održi jedino borbeno krilo, organizaciju relativno ograničenu po broju članova.

Proces ovakvog brojčanog ograničavanja svakako nije rezultat nečije čvrste rešenosti. On se javlja sam od sebe, na jedan izuzetno jednostavan, ali i izuzetno okrutan način; drugim rečima, likvidiranjem prekobrojnih. Prirodno, uloga dželata pripada vladi.

Postoji izvesna težnja, inače svojstvena svakom tajnom političkom društvu, kojom se revolucionarna organizacija trudi se da proširi svoj obim; da privuče što veći broj simpatizera, da svoje račve pusti i levo i desno. Onog trenutka, pak, kada se dosegne određena tačka, javlja se potreba za dodatnim obezbeđivanjem sredstava, što za posledicu ima popuštanje u primeni mera bezbednosti, praćeno izvesnim opadanjem nivoa discipline, a koje se redovno podudara sa prekomernim širenjem tajnog društva. Iz ovoga neminovno sledi „propast“, „potop“, neko krvoproljevanje u režiji vlade.

Da bih pokazao kako je pokret zaista krenuo ovim fatalnim tokom, dovoljno će biti da istaknem da nas je svaki „potop“ zadesio u trenutku kada je organizacija bila na svom vrhuncu. Ovu činjenicu može potvrditi svaki Rus koji je bio, ili jeste, na ovaj ili onaj način povezan sa njom.

Hapšenjima se svakako ne postiže prosto odstranjivanje nečega što bi mogli nazvati „viškom u članstvu organizacije“, već i nešto malo više od toga. Ona deluju poput teških reči, uvreda – jedna izazivaju druga.

Međutim, postoji još jedna činjenica, nesvakidašnje tipična. Koliko god velike bile nedaće koje se dešavaju organizaciji, vladi nikako ne polazi za rukom da je u potpunosti istrebi. Jedan njen deo uvek ostaje netaknut, a preostali članovi su tu da održavaju svoje stare običaje i veze. I tako, svega par meseci posle najužasnijeg „potopa“, organizacija se formira iznova, kao da se ništa nije dogodilo. U međuvremenu, došlo je do neznatnog „zbijanja redova“; na mesta palih junaka dolaze novi borci i ponovo se uspostavlja ravnoteža između brojčanog stanja i materijalnih sredstava. Dodajte ovome disciplinu, i jasno je da će organizacija neko vreme opet delovati neometano, nastavljajući na taj način borbu koja je na tren bila prekinuta, sve dok, usled ponovnog prekomernog povećanja broja članova, tendencije koja je neizbežna u svakom aktivnom društvu, ne dođe do novog „potopa“ i novog prolivanja krvi.

Na taj način, uprkos povećanju broja članova, koje se javlja kao posledica neospornog osnaživanja partije, organizacija uvek ostaje skromna po broju svojih članova.

II

Govoreći o tajnim društvima, čuveni sekretar druge kancelarije Firence ne kaže samo da ih je „uništilo mnoštvo“, već i kako „nekolicina nije dovoljna“.

Da je u Rusiji nekolicina sasvim „dovoljna“, i to na jedan pomalo zastrašujući način, zaista je izlišno dokazivati.

Kako onda možemo objasniti ovu nesvakidašnju činjenicu?

Možemo je objasniti posvećenošću, moralnom uzvišenošću i entuzijazmom ovih neustrašivih boraca, što sam i nastojao da uradim u svojoj knjizi.

Ali, navaljivaće neki, to teško da će biti dovoljno da se tako strašna borba održi godinama. Neophodni bi bili čudesni primeri junaštva. Danas čuda više ne postoje, ili bar retko ko u njih veruje.

Kako se onda ona održava? Mora biti da se još nešto krije ispod površine.

To „nešto“ zove se maltene potpuna izolovanost ruske vlade.

Samodržavlje druge polovine devetnaestog veka u zemlji koja održava redovnu komunikaciju sa Evropom i gde više klase dobijaju obrazovanje koje je u potpunosti evropsko – samodržavlje u takvoj zemlji toliko je čudovišno da ga zasigurno niko, izuzev manjine koja iz toga ubire ličnu korist, ne može iskreno braniti. To vodi stvaranju pritajenog otpora koji je praktično prisutan u svim klasama, ma koliko neobrazovane one bile; otpora koji se uprkos rigoroznosti cenzure i samovoljnim potezima administracije ispoljava na tako jasan i opipljiv način da se zaista morate napraviti gluvim, kao što to uspešno čini carska vlada, da o tome ništa ne znate. Dovoljno je da pročitamo zahteve nekih zemstava[137] i pažljivije proučimo rusku štampu iz poslednjih par godina, pa ćemo se lako uveriti koliko žarko čitavo rusko društvo žudi za ostvarenjem osnovnih političkih prava, na primer, za slobodom govora i štampe, za nepovredivošću lične slobode i mesta boravka, za nacionalnim predstavljanjem – ukratko rečeno, za svim onim što je izraženo tom skromnom rečju – ustav.

Ali, kao što sam već napomenuo u Uvodu, u programu ruskih socijalista iz minulog petogodišnjeg perioda delovanja beležimo jednu izuzetno značajnu promenu. Počevši kao pristalice ekstremnog krila Internacionale, anarhista, koji su zagovarali stav da socijalisti treba da se drže podalje od svakog vida učestvovanja u političkoj borbi, ruski socijalisti su, zahvaljujući neumoljivoj logici događaja, ipak imali da nauče, i to o sopstvenom trošku, da politička sloboda ne samo da je korisna, već i neophodna čoveku koji sebe smatra socijalistom, kao uostalom i svakom čoveku koji bi da svoja ubeđenja ili ideje širi među sugrađanima. Morali su da priznaju da bez ovih elementarnih prava socijalizam nikad neće izaći iz uskih okvira tajnih društava, iz čega sledi da on nikad neće moći da bitnije utiče na ubeđenja masa.

Kako u Rusiji nije postojala nijedna druga partija koja bi bila u stanju da se uhvati u koštac sa despotizmom, ruski socijalisti su odlučili da stvari uzmu u svoje ruke. S obzirom da je u Rusiji na snazi stanje koje ustanak po evropskom modelu čini apsolutno neizvodljivim, o čemu sam već pisao u Uvodu, socijalisti su se okrenuli terorizmu; opredelili su se za sukob sa samodršcem lično, rešeni da mu život načine mučnim i zamornim, a sam njegov položaj nepodnošljivim, sramnim, besmislenim; time će sam strah od poruge bačene na tobože neograničenu mu moć primorati njegovo veličanstvo da se povinuje legitimnim i krajnje skromnim težnjama čitavog naroda.

Težnje socijalista i želje čitavog ruskog društva podudaraju se, dakle, u ovoj tački, a teroristi su, usred praska i plamena podmetnutih bombi, samo glasno kazali ono što su svi ili mislili, ili kolebljivo i plašljivo šaputali, usred bujice laskanja i opšte nametnute ćutljivosti.

Lako se dâ pretpostaviti kolika je korist koju revolucionari nesumnjivo mogu da izvuku iz ovakve situacije. Dobili su dragocenu moralnu prednost koja je usledila kao posledica podrške javnog mnjenja. Kod onih odvažnijih ova podrška ne završava se samo na rečima.

Čak ni ljudi koji su im se suprotstavili, protivnici njihovih prevratničkih ideja, ni u kom slučaju ne bi pružili svoju podršku vladi, iako su možda dobijali takve molećive zahteve. Na svaki novi pokušaj ovih molbi, usledio bi isti odgovor ruskog društva, i to kroz reakciju lokalnih uprava i štampe: „Spremni smo da pomognemo borbu protiv socijalista, ali dajte nam za to neophodna sredstva, to jest slobodu govora i mogućnost nacionalnog predstavljanja; onda ćemo rado raščistiti teren za vas. Bez ovih sredstava, nemoćni smo da išta učinimo.“ Ovaj odgovor, istini za volju, nije baš najsrećniji, ali prenosim ga doslovce onako kako je bio sročen.

Vlada nije prihvatila ove uslove, jasno stavivši do znanja da se tražena pomoć sastoji u tome da društvo jednostavno izigrava špijuna.

Ali društvo ne bi pristalo na tako nešto.

Vlada je tako ostalo potpuno izolovana, a time borba između nje i terorista, premda večito fatalno neujednačena, nija baš onakva kakvom se možda čini izdaleka.

Ovako glasi tajna koja na jedan sasvim prirodan način objašnjava svu čudesnost terorističke borbe.

Da vlada ne stoji u tako bezočnoj protivurečnosti sa društvom, takva borba bila bi potpuno nemoguća; društvo svakako ne bi ostalo ravnodušno, već bi reagovalo poput čoveka koji ustaje u odbranu svog spokoja od neprijatelja – teroristi bi očas posla bili istrebljeni.

Jedna je činjenica jasna kao dan. Gde teroristi žive ako ne u društvu? Sa kim svakodnevno komuniciraju ako ne sa ljudima iz društva? Da je reč o običnim prestupnicima koji remete javni red na sopstvenu korist, društvo bi ih, vezanih ruku i nogu, predalo predstavnicima vlasti. Da se ustručava da to učini, ono bi ih svejedno potislo, time što bi im jednostavno uskratilo svoju pomoć. Gde bi se teroristi opskrbljivali sredstvima? Gde bi se skrivali? Odakle bi dobijali pojačanja? Ne govorim o ogromnom nezadovoljstvu, opštem, iskrenom i odlučnom negodovanju koje bi igralo ključnu ulogu kada su u pitanju najdirektniji interesi samog društva, društva za koje se, kao i za ljude, ne može reći da ne zna šta govori ili radi. Ali, zašto bi rusko društvo podržavalo vladu koju svi preziru? I tako, i pored svih vladinih ultimatuma za požrtvovanje, ono ostaje da skrštenih ruku posmatra šta će teroristi učiniti. U potaji, zadovoljno trlja svoje ruke i ne samo da ne potkazuje teroriste, već ih drage volje pomaže, osim ukoliko ih u tome ne sprečava strah. Oseća društvo da time radi za sopstveno dobro.

Izolovanost ruske vlade jedino se može uporediti sa onim što oseća omraženi stranac u nekoj pokorenoj zemlji. Najbolji dokaz za ovo, kao što sam već rekao, jeste njena nesposobnost da se izbori sa teroristima. Da bih vam ovo ilustrovao, navešću par sitnijih događaja iz revolucionarnog života.

Za početak, valja priznati da se ruski revolucionari nisu baš najsrećnije snašli u ulozi zaverenika, čast malobrojnim izuzecima. Ruska narav, velikodušna, nehatna, neobuzdana, ljubav ka otvorenosti, navika da se sve radi „zajednički“, sve je to nepomirljivo sa osnovnim principom zavere – reći ono što treba da se kaže samo onima kojima je to neophodno reći, a ne svima kojima je to jednostavno moguće reći bez opasnosti. Pojedinci poput Perovske i Stefanoviča izuzetno su retki među Rusima. Revolucionarne tajne obično su jako slabo čuvane – tek što su izašle iz kruga organizacije, a one već neverovatnom brzinom kruže diljem nihilističkog sveta, ponekad čak prelazeći iz jednog u drugi grad. Uprkos tome, vlada nikad ništa ne zna.

Na primer, pre izdavanja glasila Земля и воля („Zemlja i sloboda“), koje su vodili „ilegalci“, u Sankt Peterburgu je tajno izlazio revolucionarno-socijalistički časopis Начало. Pomenuto glasilo nije funkcionisalo kao organ revolucionarne organizacije, već u okviru jednog posebnog kružoka, a uređivalo ga je četvoro ili petoro „legalnih“ ljudi. Svaki Peterburžanin ih je poznavao i mogao poimence pobrojati. Ali policija, čiji službenici polomiše noge tražeći tragove koji bi doveli do ovog časopisa, nije o tome znala ništa, niti je ikad uspela da nešto sazna. Tako su neki od urednika ovih novina, koji se nisu kompromitovali u drugim rabotama, ostali živi i zdravi do dana danjeg.

Prodaja najstrašnijih terorističkih novina, naslovljenih Народная воля („Narodna volja“), u Peterburgu se odvija na najjednostavniji mogući način: u svakoj visokoškolskoj ustanovi, u svakoj društvenoj klasi, u svakom većem gradu u unutrašnjosti postoje svima znani ljudi koji se staraju o narudžbinama. Oni uzimaju određeni broj primeraka i prodaju ih svakome ko izrazi želju da ih kupi, po ceni od dvadeset pet kopejki u prestonici i trideset pet kopejki u unutrašnjosti.

Postoji još jedna, ako ne i čudnija činjenica, no koja je ipak savršeno tačna.

Reč je o velikoj dinamitskoj zaveri, organizovanoj od strane Izvršnog komiteta 1879. godine, prilikom carevog povratka sa Krima, verovatno najzamašnijem poduhvatu koji je jedno tajno društvo ikad organizovalo. Ova zavera bila je i suviše zahtevna da je izvedu isključivo snage organizacije; valjalo je angažovati ljude iz golemog spoljašnjeg sveta koji je uvek spreman da bude na usluzi. Ne treba se stoga čuditi što se, usled toliko velikog broja ljudi, dešava da vesti o tajnim pripremama za napade brzo procure i prostruje Rusijom. Naravno, ne znaju se konkretne lokacije, ali svaki student, advokat ili pisac koji ne šuruje sa policijom znao je da će „carski voz biti dignut u vazduh na putu sa Krima za Sankt Peterburg“. Govorilo se jednostavno – „svuda“, kako glasi popularno kazivanje. U jednom gradu, ovim je povodom organizovano čak i dobrovoljno sakupljanje novca, maltene javno, a suma od oko 1 500 rubalja u celosti je završila u riznici Komiteta.

Opet, policija nije znala ništa. Od šest napada koji su se zbili u tom periodu, otkriven je samo jedan, pokušaj Logovenka, i to igrom slučaja. Hapšenje Goljdenberga, opremljenog većom količinom eksploziva, do kojeg je takođe došlo sasvim slučajno, na stanici u Jelisavetgradu[138], događaj je koji je izazvao sumnju da se nešto sprema, što je dovelo do preduzimanja izvesnih mera predostrožnosti po pitanju voznog reda.

Ove i druge slične činjenice, koje bih mogao da navodim u nedogled, po mom mišljenju pojašnjavaju različite pozicije na kojima se nalaze vlada i revolucionari.

Teroristi pred sobom nemaju vladu u evropskom smislu te reči, jer bi usled nesrazmere u snazi njihova borba onda bila nemoguća, već kamarilu, malu i izolovanu kliku kojoj su na pameti isključivo sopstveni interesi, i koja nema uporište niti u jednoj klasi ruskog društva.

Na taj način ovakva borba, premda izuzetno zahtevna, postaje moguća, i u stanju je da traje godinama.

III

Kako će izgledati njen kraj?

To već zavisi od toga kakav će stav zauzeti vlada.

Jedno je jasno; odmazdama se terorizam nikad neće suzbiti. Upravo zato što ih ima tek toliko da se mogu izbrojati na prste, teroristi će ostati nesavladani. Poraz revolucije, poput onog koji se dogodio u Parizu, pobedničkoj strani donosi najmanje deset ili petnaest godina mira. Stotinak hiljada žrtava ima da znači da je istrebljeno sve ono najplemenitije, najvelikodušnije, sve ono najodvažnije u narodu, i potrebno je da prođu godine do stasavanja novog pokoljenja, koje će osvetiti svoje poubijane očeve. Ali, šta u zemlji kao što je Rusija vredi gubitak izvesnog broja ljudi iz redova organizacije kojih vlada uspe da se povremeno dočepa?

Preživeli saborci nastaviće borbu žestinom koja je sada dodatno pojačana željom za osvetom, dok će im novčanu podršku obezbediti opšte nezadovoljstvo. Omladina, nadahnuta brojnim primerima junaštva, na pragu je da postane neizmerni i neiscrpni izvor novih regruta, a borba da postane još zaoštrenija.

Međutim, ako vlada ne može da savlada teroriste, na koji će način onda oni pobediti vladu?

Postići brzu, veličanstvenu i presudnu pobedu, kao što su pobede do kojih se dolazi podizanjem ustanaka, jeste zadatak koji je krajnje nemoguće ostvariti terorističkim sredstvima. Više izgleda ima jedna drugačija vrsta pobeda, pobeda slabijeg nad jačim, Davida nad Golijatom. U borbi protiv nevidljivog, neopipljivog i sveprisutnog neprijatelja stradaće jača strana, ali ne od ruke protivnika, već usled stalnog naprezanja mišića, koje ga konačno iscrpljuje više no što bi ga mogli iscrpeti porazi.

Upravo ovako izgleda pozicija zaraćenih strana u Rusiji.

Teroristi ne mogu da zbace vladu, niti su u stanju da je proteraju iz Sankt Peterburga i Rusije, ali nakon što su je primorali da već godinama zapostavlja sva ostala pitanja i posvećuje se isključivo razračunavanju sa njima, što možemo očekivati i ubuduće, njena će pozicija vremenom postati neodrživa. Ugled carske vlade već je pretrpeo ozbiljan udarac, od kojeg će ona jako teško uspeti da se oporavi. Car koji sam sebe zatvara iz straha od terorista jamačno ne predstavlja osobu za divljenje.

Već ovde bih mogao da navedem gomilu glasina koje kolaju u vojsci i narodu. Šta li će se tek govoriti ukoliko car odluči da ostane zatočen još koju godinu? A kako bi i mogao drugačije nego da bude zatočen ako ne odstupi od svoje politike?

Međutim, ne stoji vlada loše gledano samo sa moralne strane.

U ovakvoj borbi između slobode i despotizma, revolucionari, moramo priznati, imaju jednu ogromnu prednost, prednost vremena. Svakim mesecom, svakom sedmicom koja protekne u ovakvom oklevanju, neodlučnosti i iscrpljujućoj tenziji, pozicija njihovih neprijatelja postaje sve nezahvalnija, čime njihova pozicija jača. Tajne sile, spontane i snažne poput sila prirode, kao što su ekonomsko stanje naroda, koji je zapao u neviđenu krizu, finansijska situacija, pa i gotovo jednako fatalno pitanje korupcije u državnim službama, javljaju se naizgled niotkuda i potkopavaju same temelje carstva.

Međutim, novoustoličeni car izražava želju da popravi položaj naroda. On bi da očisti svoju administraciju od pljačkanja i korupcije.

Zaludni su i besmisleni to pokušaji, čak i licemerni! Nije li ovo oduvek bio zlatni san svih careva, počev od Petra Velikog? Nisu li isti ukazi protiv korupcije ponavljani maltene od reči do reči? Zašto oni nisu urodili plodom? Zato što je car želeo da sve uradi na svoju ruku, to jest, angažovanjem same svoje birokratije, koja u očuvanju sopstvenog apsolutizma ne želi da odstupi ni za pedalj.

Sam narod, jednom kada konačno postane gospodar sopstvene sudbine, jedini će biti kadar da popravi svoj položaj: društvo kojem na raspolaganju stoji slobodna štampa i samo će biti u stanju da prati i otklanja nepravilnosti u radu administracije. Ovo su činjenice koje zna svaki školarac.

Kada nijednom od prethodnih careva ovo nije pošlo za rukom, i to u mnogo povoljnijim uslovima, kako to može uspeti caru Aleksandru III, u sadašnjoj situaciji?

U međuvremenu, država ne sedi skrštenih ruku. Nezadovoljstvo je sve veće, uslovi u kojima ljudi žive sve su gori, a finansijski i administrativni haos sveobuhvatniji. Povrh svega toga, imamo teroriste koji parališu vladu samim svojim prisustvom, samim znakovima života koje povremeno daju.

Ali, i oni umeju da izvojevaju strašne pobede, što su nam već nedvosmisleno pokazali.

Ovakvo stanje je neodrživo. Što se pre vlada iščupa iz njega, to bolje po nju.

Uvažavanjem legitimnih zahteva naroda, priznavanjem najelementarnijih političkih prava koja zahtevaju doba i civilizacija u kojoj živimo, sve će poći mirnim i pravilnim tokom. Teroristi će biti prvi koji će se odreći svog smrtonosnog oružja i prihvatiti se onog najhumanijeg i najubojitijeg – slobode govora u obraćanju slobodnim ljudima, što su u par navrata svima jasno stavili do znanja.[139]

Oni će tako sigurno postupiti, a biće i primorani na to, s obzirom na činjenicu da, u slučaju da odluče da u jednoj slobodnoj zemlji svoje delovanje nastave na dosadašnji način, ne bi opstali niti jedan dan.

To je najbolje rešenje za krizu koja trenutno drma Rusiju.

Ostaje da se vidi da li će vlada pokazati dovoljno mudrosti i moralne hrabrosti da prihvati ovaj predlog.

Šta će se dogoditi ukoliko odgovor ipak bude bio odričan?

Teško je reći, s obzirom da revolucija, a pogotovo revolucija u Rusiji, jeste izuzetno neobična zver; ne postoji način da se predvidi gde će stati ili koliko će još koraka pustiti, ukoliko je spopadne takav ćef.

Da pokret ne može biti zaustavljen, izvesno je. Imao je i suviše dugačak razvojni put da bi se tek tako raspršio, poput mehurića od sapuna. Njegove snage, koje nisu oličene isključivo u borbenoj organizaciji, što je samo njihova spoljašnja i privremena manifestacija, već i armijom od nekoliko hiljada revnosnih ljudi; kroz opštu žudnju za izbavljenjem iz sramnog i ponižavajućeg položaja u koji nas je samodržavlje dovelo; kroz mržnju, osvetu, kroz revolucionarni žar koji je vlada svojim smaknućima i represalijama tako uspešno razgorela u cvetu naroda, to jest, među omladinom – ove snage traže neki ispust, što je pre mehanička nego filozofska potreba. Uvek se nađe ljudi voljnih i kadrih da ovim snagama daju neki smer.

Nešto će se svakako dogoditi ukoliko revolucija izgubi bilo strpljenje, bilo nadu u postizanje uspeha onim manje surovim sredstvima koja joj trenutno stoje na raspolaganju – nadu u aktuelni politički teror.

Kakve će prirode taj događaj biti, teško je reći. Vođen čistim osećajem čovečnosti, istakao bih par mogućnosti koje mi se čine verovatnim, ako u obzir uzmemo pređašnje činjenice i trenutni stav partije. Cilj mi je jednostavno da informišem javnost i, ako je to ikako moguće, sprečim obistinjenje tih nemilih mogućnosti.

Prva je ono što bih ja nazvao „administrativni teror“, akcija uperena protiv svih vladinih službenika. Partija je već isprobala ovu opciju, premda samo delimice. Eksperiment je poprimio karakter političke demonstracije koja za cilj ipak nije imala da pomoću terora zbaci carsku administraciju i time pokaže koliko je vlada zapravo nemoćna.[140]

Rezultat bi bio zagarantovan, a čitav je scenario nalik na ranjavanje konja kakvog srednjevekovnog viteza, kojim se životinja onesposobljava za dalje kretanje. Godine 1878. partija je bila i suviše slaba da se upusti u tako zahtevnu borbu. Danas, neuporedivo jača, lako bi mogla da se odvaži na ovakav potez. Cela bi Rusija onda bila pretrpana leševima – ne mogu ipak svi gubernatori, žandarmi, tužioci i sudije da imaju svoje Gatčine. Bila bi to užasna i žalosna opcija, ali o njoj se već šuška.

Postoji, kako god, jedna još strašnija mogućnost, koja je već bila predmet mnogih „govorkanja“, a govorkanja iz sveta ruskih revolucionara ne treba uzimati i suviše olako, jer ona vrlo lako znaju da pređu u dela. Recimo, o terorizmu se šuškalo čitave dve godine, a tokom cele 1878. godine ljudi su govorili o careubistvu. Svi znamo šta je usledilo nakon toga.

Sada se šapatom govori o „agrarnom teroru“. Seljačka klasa, koja se nalazi u najtežem položaju i slovi za jedinu istinski mnogoljudnu klasu u Rusiji, podseća na skutan i tajanstven vulkan, po čijim rubovima tlačitelji nehajno plešu. Ironija događaja učinila ja da se ova klasa ne prikloni caru, već jednom carskom mitu, krajnje nestvarnoj tvorevini koja samim tim nema nikakvu praktičnu vrednost. Seljak gaji istinsku i neumoljivu omrazu prema čitavom državnom poretku, koji predstavlja običan izraz moći samog cara, prema birokratiji, veleposednicima, prema sveštenstvu koje se zaklelo na vernost vladi, prema svim „lordovima“, tj. onima koji se nose „po švapski“ ili po evropejski – jednom rečju, prema svemu što mu je donelo toliko godina patnji. Ova klasa je tako očajna, tako nesretna, tako uboga, da će samo jedna varnica biti dovoljna da od njene mržnje načini ogroman plamen koji će progutati čitavu zgradu ruske državnosti, ali i savremeno ekonomsko uređenje, a sa njim i sve ono što nosi obeležje civilizacije. Bila bi to opšta kataklizma, odista užasna, ali i kao takva prihvatljivija od spore smrti pod čizmom tiranina.

Ne smemo smetnuti s uma činjenicu da svi oni koji se u ovom trenutku bore protiv samodržavlja u cilju ostvarivanja političkih sloboda jesu socijalisti. Oni nikad nisu prestali sa širenjem socijalističke propagande među gradskim radništvom. Dokaz da njihov trud ipak nije bio uzaludan jeste pozamašan broj radnika među optuženima i osuđenima u postupcima protiv terorista u poslednje tri godine. Kako god, većina ovih radnika, poput njihovih drugova iz viših klasa, do sad se ograničavala isključivo na politički obračun sa carskom vladom, namerna da se kasnije posveti završetku započetog posla na društvenoj obnovi zemlje korišćenjem nenasilnih i dozvoljenih metoda.

Aktuelna teroristička praksa već je umnogome ubrzala dolazak revolucije. Šta će, pak, biti ukoliko ova gomila naroda spremnog na sve nagrne u seoske oblasti, naroda naoružanog svime onime što ubitačna nihilistička nauka i sopstveno revolucionarno umeće mogu da mu pruže, i, kao što imamo slučaj u Irskoj, otpočne borbu sa veleposednicima i potpuno golorukim službenicima seoske policije, pozivajući ljude da im se pridruže u poslu opšteg uništavanja?

Postoji li iko ko može, ili bolje reći ne može da predvidi posledice „agrarnog terorizma“, o kojem već postoji dosta „govorkanja“?

Takođe, u igri ostaju dvorske zavere, kao i vojni pučevi. Svakako, u pitanju je treća mogućnost, koja se može odvijati paralelno sa drugim dvema, ili im čak prethoditi. Ove opcije nisu direktno povezane sa terorizmom, već predstavljaju njegovu prirodnu posledicu. Carska vlada je već sada predmet raznoraznih dvorskih spletki; još koju godinu, možda i koji mesec, i uslediće novi napadi terorista koji će je dodatno oslabiti. Onda će se i u Sankt Peterburgu, baš kao u starom Rimu i Vizantiji, kao uostalom i u svakoj despotiji kojoj se smeši kraj, iz redova dvorskih službenika i vojnih generala pojaviti neki novi Sejan[141], koji će gledati da se ovajdi iz takve situacije. Možda čak i pre nego što to Evropa računa, bićemo u prilici da u prestonici gledamo reprize pretorijanskih, ili pak strelečkih pobuna, da se poslužim primerom iz domaće istorije.[142] Kakve će one biti, to niko sa sigurnošću ne može da predvidi. Verovatno će biti raznovrsne. Udruže li svoje snage sa nihilistima, ovi će ljudi zemlji doneti slobodu; dopuste li da budu instrumentalizovani od strane „Svetog saveza“, na čijem je čelu nadvojvoda Vladimir, za kog se već sumnja da želi da sa prestola svrgne svog brata, dobićemo samo novog tiranina na mestu starog. U svakom slučaju, više je nego izgledno da će sa krvavim metodama koje su uveli teroristi ovi nemiri biti sve samo ne blagi. Ko može da tvrdi da po svojoj prirodi oni pre neće podsećati na istočnjačke, nego na nemire po evropskom obrascu?

Tako izgleda tužna sudbina koju car Aleksandar III svojom neljudskom tvrdoglavošću sprema Rusiji i sopstvenoj porodici, sudbina čiji dolazak ni on sam vrlo brzo neće moći da odgodi.

NAPOMENA

Ovaj važni dokument, izdat od strane Izvršnog komiteta 10. (23.) marta 1881. godine, takoreći deset dana po ubistvu cara Aleksandra II, poslužiće kao najbolji dokaz za sve ono što sam izneo u vezi istinskih težnji ruske revolucionarno-socijalističke partije. Objavljen je u svega par dnevnih listova, uz nekoliko neibežnih grešaka nastalih usled dvostrukog prevođenja sa italijanskog i nemačkog jezika.

Čitalac će imati priliku da se uveri koliko su umereni bili uslovi koje su ovi „krvožedni” ljudi ponudili vladi – ne uslovi za obustavljanje vatre, pošto bi to bilo čisto licemerje, s obzirom na činjenicu da ne postoji demokratska partija, ma koliko umerene orijentacije bila, koja je spremna da u političkoj slobodi vidi univerzalni lek za zala kojima je radnička klasa izložena – već uslovi za potpuno napuštanje svih nasilnih i krvavih metoda kojima je partija danas primorana da pribegne, i to isključivo zbog toga što država brani mirne načine za oslobođenje najmnogoljudnije i najubogije klase čovečanstva.

PISMO IZVRŠNOG KOMITETA RUSKOM CARU ALEKSANDRU III

„Vaše veličanstvo,

Izvršni komitet u potpunosti razume duševnu patnju kroz koju mora biti trenutno prolazite. Ipak, osetljivost trenutka neće učiniti da odgodimo objavljivanje sledećeg proglasa. Postoji nešto uzvišenije i od legitimnog ljudskog osećanja, a to je dužnost čoveka prema svojoj zemlji, dužnost za koju svaki građanin treba da žrtvuje sebe, svoja osećanja, pa čak i osećanja drugih. Gonjeni ovom neodloživom obavezom, obraćamo Vam se ne časeći časa, s obzirom da nam tok događaja koji preti strašnim nemirima i potocima krvi ne daje za pravo da i dalje čekamo.

Krvava tragedija koja se zbila na Ekatarininom kanalu nije bila posledica pukog spleta okolnosti i ona ni za koga nije mogla predstavljati iznenađenje. Nakon svega što se izdogađalo u proteklih deset godina, ona je postala neizbežnost i upravo u tome leži njen izuzetni značaj. Čovek koga je sudbina postavila na čelo jedne države trebalo bi to dobro da zna.

Samo nekome ko je potpuno nesposoban da se bliže zainteresuje za život naroda može se desiti da takve slučajeve okarakteriše kao zločine pojedinaca, ili čak „bande“. Čitavu smo deceniju svedoci činjenice da je, bez obzira na proganjanja najsurovije vrste kojima je bio izložen, bez obzira na opšte žrtvovanje – slobode, interesa svih klasa, industrije, ne, čak žrtvovanje ličnog dostojanstva od strane počivšeg cara i same njegove vlade; rečju, bez obzira na sve mere koje su preduzete za njegovo suzbijanje, pokret nastavio da raste; najkvalitetnije snage u državi, njeni najodlučniji ljudi, kao i pojedinci koji su bili najspremniji da podnesu žrtve – svi su oni redom pridodali snagama armije koja je pune tri godine vodila očajnički rat sa državom.

Vaše veličanstvo će se složiti da vladu počivšeg cara ne možemo okriviti za „manjak energičnosti“. Ona se podjednako starala da na vešala šalje i dužne i nedužne; kazamati, kao i najudaljenije oblasti, bili su do vrha puni osuđenika. Uhapšeno je i obešeno na desetine takozvanih vođa.

Umirali su spokojno i sa smirenošću mučenika, ali pokret se nije dao zaustaviti; naprotiv, rastao je i iznova dobijao na snazi. Jedan revolucionarni pokret, Vaše veličanstvo, ne zavisi od pojedinaca. Reč je o jednom postupku društvenog organizma, a vešala koja se podižu za najvatrenije pobornike tog dela beskorisna su po pitanju očuvanja postojećeg poretka kao što nošenje krsta kojim su kažnjavani nazareni[143] nije moglo da sačuva truli stari svet od pobede reformskog hrišćanstva.

Može vlada da sa hapšenjima i vešanjima nastavi do mile volje; možda joj i uspe da suzbije pojedinačna revolucionarna tela. Priznaćemo čak i da joj može poći za rukom da uništi osnovnu organizaciju revolucije. Ipak, teško da će se time nešto promeniti. Revolucionare će iznedrivati događaji, opšte nezadovoljstvo celog naroda i sklonost Rusije ka stvaranju novih društvenih oblika.

Nemoguće je suzbiti čitav narod, a još je manje moguće rigoroznošću ugušiti njegovo nezadovoljstvo. Umesto toga, one će samo povećati njegovu ogorčenost, energiju i borbenost. Ovo poslednje, naravno, sledeći put biće bolje organizovano, jer revolucionari će izvući pouke iz iskustva svojih prethodnika. Na taj način, izvesno je, revolucionarne organizacije će vremenom dobiti na brojnosti i efikasnosti. Upravo takav je bio naš slučaj. Kakvu je korist država izvukla iz brutalnog razračunavanja sa „dolgušincima“ i „čajkovcima“, propagandistima iz 1874. godine? Na njihova su mesta samo došle nove i još odlučnije vođe.

Terorizam je nastao surovošću države nakon 1878. i 1879. godine. Uzalud je vlast likvidirala Kovaljskog, Dubrovinog[144], Osinskog, Lizoguba; uzalud je slomila i uništila na desetine revolucionarnih tela. „Prirodni odabir“ se postarao da za potrebe ove nesavršene organizacije umesto njih dobijemo još izdržljivija tela. Na kraju, nastao je Izvršni komitet, sa kojim vlast još uvek uzaludno vodi borbu.

Ako se makar samo na tren nepristrasno osvrnemo na tragičnu poslednju deceniju, nepogrešivo i sa lakoćom možemo predvideti budućnost revolucionarnog pokreta, uz uslov da politika države ostane nepromenjena. On će rasti, širiti se; terorističke akcije biće preciznije, a revolucionarna organizacija savršenija i jača. U međuvremenu, uvek će biti novih razloga za nezadovoljstvo; poverenje naroda u vlast biće sve manje. Ideja revolucije, mogućnost i neizbežnost njenog ostvarenja nalaziće sve čvršću potporu.

Stravična eksplozija, krvava revolucija, grčevit potres koji zahvata celu Rusiju, dokusuriće stari poredak.

Vaše veličanstvo, ovo je tužna i ružna mogućnost. Upravo tako, tužna i ružna. Ne zavaravajte se da su ovo samo reči. Mi smo više od bilo kog drugog svesni kolika će biti šteta nastala rasipanjem toliko talenta i energije na destruktivne poslove i krvave sukobe, pogotovo ako znamo da se ista ta snaga u drugačijim okolnostima može iskoristiti u kreativne svrhe, za obrazovanje naroda i opšte dobro.

Ali otkud ta žalosna neizbežnost ovog krvoplića?

Otud, Vaše veličanstvo, što kod nas ne postoji pravična vlada, u pravom smislu te reči. Vlada bi, u skladu sa osnovnim principom svog postojanja, trebalo da bude izraz težnji naroda, da sprovodi isključivo volju naroda. A naša država, da prostite na izrazu, predstavlja pravu kamarilu, i kao takva mnogo više zaslužuje epitet „banda otimača“ od Izvršnog komiteta.

Kakve god bile stvarne namere cara, vlada se ponaša kao da je se težnje i blagostanje naroda uopšte ne tiču.

Carska je vlada ljudima već uskratila ličnu slobodu i načinila ih robovima plemstva[145], dok danas stvara opasnu klasu špekulanata i zelenaša. Posle svake reforme narodu je samo još gore. Ruska država je otišla toliko daleko, dovela narod do takve bede i siromaštva da ljudi više ne smeju da se bore za svoje zajedničke interese, budući da su izloženi najsramnijim ispitivanjima, čak i u svojim sopstvenim domovima.

Jedino krvopije iz redova državne službe, čije podmukle iznude ostaju nekažnjene, uživaju zaštitu vlade i zakona.

Kako je, s druge strane, strašna sudbina poštena čoveka koji se bori za opšte dobro! Vaše veličanstvo, Vi dobro znate da nisu samo socijalisti žrtve proganjanja i deportovanja.

Kakva je to vlada koja održava ovakav „poredak“? Nije li to prava banda otimača?

Zato u Rusiji više ne postoji moralni uticaj vlasti na narod; zato je Rusija dala toliko revolucionara; zato čak i na događaje kao što je smaknuće cara dobar deo naroda gleda sa simpatijama. Ne verujte laskavcima, Vaše veličanstvo. Careubistvo je u Rusiji danas veoma popularna stvar.

Postoje samo dva načina da se razreši ovakva situacija: ili revolucija, koju smrtne presude ne mogu niti sprečiti niti odložiti, ili spontana predaja vrhovne vlasti u ruke naroda koji će onda pomoći u upravljanju državom.

U interesu naše države, a s ciljem da izbegnemo bespotrebno rasipanje talenta i energije, kao i užase koje svaka revolucija neizbežno nosi sa sobom, Izvršni komitet obraća se Vašem veličanstvu i od srca Vam savetuje da izaberete ovo drugo. Budite uvereni, onog trenutka kada najviše instance vlasti prestanu da se ponašaju svojevoljno, onog trenutka kada se čvrsto odluče da se posvete isključivo onome što im volja i savest naroda nalažu, bićete u stanju da se rešite svojih uhoda, koje predstavljaju sramotu za vladu, moći ćete da raspustite svoju oružanu pratnju i pošaljete ih nazad u kasarne i spalite vešala koja demorališu ljude.

Onda će i Izvršni komitet spontano obustaviti svoje akcije, a snage koje je okupio biće rasformirane i angažovane u kreativne svrhe u cilju unapređivanja civilizacije, kulture i blagostanja naroda.

Nenasilno nadmetanje u idejama doći će na mesto nasilja, koje je nama mnogo ogavnije nego Vašim lakejima, a na koje nas u ovom trenutku nagoni jedino puka nužda.

Obraćamo se Vašem veličanstvu odbacujući predrasude i nepoverenje koje u nama pobuđuje prošlost. Zažmurićemo na jedno oko što ste predstavnik vlasti koja obmanjuje ljude i nanosi im toliko zla. Obraćamo Vam se kao sugrađaninu i časnom čoveku.

Iskreno se nadamo da Vas lična ozlojeđenost neće sprečiti da čujete istinu, bilo to iz osećanja dužnosti, bilo iz radoznalosti.

I mi imamo razloga da budemo ozlojeđeni. Vi ste izgubili oca, a mi i očeve i braću, supruge, sinove, svoje najbolje prijatelje. Kako god, spremni smo da u interesu Rusije zaboravimo svu ličnu ogorčenost, a isto to očekujemo i od Vas.

Ne postavljamo Vam nikakve uslove. Ne dopustite da Vas naši predlozi uvrede. Uslove koji su neophodni kako bi revolucionarni pokret ustupio mesto mirnodopskom razvoju ne određujemo mi, već tok događaja. Naše je samo da ih beležimo. Ovi uslovi, prema našem viđenju stvari, trebalo bi da budu zasnovani na dva osnovna principa:

1) opšte pomilovanje za sve političke zatvorenike. Ti ljudi nisu počinili nikakav zločin, već su jednostavno obavljali svoju građansku dužnost.

2) zbor predstavnika celog naroda; razmatranje najpodesnijih oblika organizovanja društvenog i političkog života, u skladu sa potrebama i željama ljudi.

Ipak, smatramo nužnim da naglasimo da ćemo istinsku legalizaciju vlasti putem narodnih predstavnika imati tek pošto izbori postanu potpuno slobodni. Njih bi, stoga, valjalo organizovati pod sledećim uslovima: prvo, u biranju poslanika moraju da učestvuju pripadnici svih klasa, bez izuzetka, proporcionalno broju stanovnika. Drugo, biračima ili poslanicima ne smeju se nametati nikakva ograničenja. Treće, vođenje izbora i izbornih kampanja mora da bude potpuno slobodno. Na vladi je, dakle, da donese sledeće uredbe, koje će biti na snazi privremeno, do sazivanja narodne skupštine.

· Puna sloboda štampe

· Puna sloboda govora

· Puna sloboda javnog okupljanja

· Puna sloboda obraćanja u izbornim kampanjama

Ovo je jedina prilika da Rusija stupi na stazu mirnog i pravilnog razvitka. Svečano izjavljujemo, pred celom zemljom i čitavim svetom, da će se naša partija bezuslovno povinovati svakoj narodnoj skupštini koja bude bila sazvana pod gore pomenutim uslovima. Isto tako nećemo biti ni protivnici vlade koju takva narodna skupština izabere.

A sada, Vaše veličanstvo, Vi izaberite. Odluka je na Vama. Mi se, sa naše strane, uzdamo da će Vaša moć rasuđivanja i Vaša savest uticati na to da donesete jedinu ispravnu odluku koja je u skladu sa blagostanjem Rusije, Vašim ličnim dostojanstvom, kao i sa obavezama koje kao vladar imate prema ovoj zemlji.

IZVRŠNI KOMITET

10. (23.) mart 1881. godine

Štampano u prostorijama Narodne volje, 12. (25.) marta 1881. godine.“

Ovako su glasili predlozi koje je revolucionarna partija uputila tadašnjoj vladi. U nekoliko navrata oni su bili ponavljani, jednom čak i u poslednjem broju časopisa Народная воля (mart 1882. godine).

Vlada je na to odgovorila novim pogubljenjima, novim proterivanjem hiljada mučenika u Sibir, kao i novim surovostima prema štampi i uopšte prema svakoj slobodarskoj težnji.

Nepristrasni čitalac prosudiće, dakle, ko su ovde pobornici pravde, umerenosti i reda, a ko pravi „uznemiravači javnog mira“.

KOMENTAR [146]

Priče iz ove knjige napisane su na italijanskom jeziku i prvi put objavljene 1881. godine, u milanskom časopisu Il Pungolo („Žaoka“), za koji je autor, kao saradnik iz Švajcarske, pisao feljton naslovljen La Russia sotteranea („Podzemna Rusija“).

Kravčinskijeve kratke priče nastale su u mučnim uslovima emigracije. Skrivajući se u Milanu pod tuđim imenom, moren prinudnom neaktivnošću, pisac je oberučke prihvatio poziv da objavi niz beleški o oslobodilačkom pokretu u Rusiji, čak i na stranicama, po sopstvenom kazivanju, jedne „nazadne“ novine. „Napisaću makar polurevolucionarno delo“, javlja on svojoj ženi početkom novembra 1881, „a to dolazi kao izuzetno ugodna stvar nakon onog cenzurisanog trabunjanja“ (kako je inače nazivao svoju saradnju sa legalnim časopisima u Rusiji).

Izdavač italijanskog časopisa pred autora je postavio uslov da „izlaže samo činjenice i ne upušta se u teoriju“. Prepričavajući svojoj ženi razgovor sa njim, Kravčinski piše: „Neke stavove, veli on, naša redakcija ne deli sa vama, ali vi ćete joj svakako dozvoliti mogućnost da iznese svoje primedbe, naravno, ukoliko se dogovorimo da vaša ‘pisma’ krase stupce našeg časopisa, što iskreno želimo.“

Osim toga, autor je bio prinuđen da i sam bira činjenice i događaje koje će uvrstiti u knjigu kako pripadnike revolucionarnog pokreta u Rusiji ne bi izložio opasnosti. Predočavajući, dvanaestog novembra 1881. godine, skicu „Podzemne Rusije“ narodnovoljki Ani Apštajn, Kravčinski piše: „Znaš čiji ću lik prvi obraditi? Dmitrov (Dmitro je partijski nadimak J.V. Stefanoviča – prim.red.). O njemu su toliko puta pisali po novinama, da mu sada ime slobodno smemo spominjati. Hteo bih da opišem lik Lava (L.A. Tihomirova – prim.red.), ali to je nemoguće.“

Povodom priče o Dmitriju Klemencu, koji je u to vreme izdržavao kaznu izgnanstva u Sibir, sredinom novembra on piše Apštajnovoj: „Ne misliš valjda da sam zanemario izuzetnost položaja u kojem se nalazi Dmitrij? Samo zbog toga ću i pisati, baš zato što znam da mu to ne može pričiniti nikakve neprijatnosti, u ma kakvom položaju da je.“

Autor je isto tako smatrao da u knjigu sme da uvrsti beleške o ilegalnim štamparijama, zato što se „o tome … pisalo po novinama“.

Uprkos svim preduzetim merama predostrožnosti, likovi iz Il Pungolo-e uspevaju da privuku pažnju milanske policije. „Kvestor (opštinski načelnik policije) se raspitivao o autoru feljtona La Russia sotteranea …“, javlja Kravčinski svojoj supruzi i Ani Apštajn negde potkraj novembra 1881. godine i, pokušavajući da ih umiri, dodaje: „Jedan čovek blizak policijskim krugovima obećao je da će pratiti situaciju i upozoriti me ako nečeg bude bilo …“

Početkom 1882. godine, Kravčinski se baca na pripremanje posebnog izdanja ovih priča na italijanskom jeziku, istovremeno vodeći pregovore o izdavanju knjige na engleski, francuski i nemački.

Knjiga je na italijanskom jeziku objavljena u Milanu maja 1882. godine, pod istim naslovom, ispod kojeg je stajalo: Profili e bozzetti rivoluzionari („Kratke priče i profili revolucionara“). Na naslovnoj strani pisalo je: Stepniak. Gia direttore di ‚Zemlia e Volia‘ (Stepnjak. Bivši urednik časopisa „Zemlja i sloboda“). Tekstu je prethodio predgovor P.L. Lavrova, koji čitaocima ove knjige u inostranstvu autora predstavlja kao jednog od najaktivnijih ruskih revolucionara. Godine 1885, na početku knjige Россия под властью царей („Rusija pod vlašću careva“) Kravčinski ističe kako je predgovor Lavrova u velikoj meri doprineo uspehu „Podzemne Rusije“.

Ovako zasebno objavljena knjiga bila je obogaćena nizom dodataka: priče „Vera Zasulič“ i „Sofija Perovskaja“ bile su znatno proširene, a naknadno je priključeno i poglavlje „Put u Sankt Peterburg“, napisano po sećanju Ane Apštajn.

Godine 1882, u propratnom pismu koje je Zasuličevoj i Plehanovu Kravčinski poslao uz tražene primerke knjige, stajalo je: „Deo moje Podzemne Rusije koji najvišem cenim jesu ’Profili’, zato što ja ipak bolje od drugih poznajem te ljude, i hteo sam da po svaku cenu učinim nešto kako se njihovi likovi ne bi u potpunosti utopili na nemirnoj pučini ruskog političkog života. Od onih koji su ostali aktivni, niko osim mene ne piše, niko nema mogućnost da piše, a po svoj prilici i skonča pre nego što mu se ta mogućnost pruži. Ipak, lativši se ovog posla, moram biti potpuno tačan ukoliko želim da mu dam kakvo-takvo značenje … Samo pridržavanjem takvog kriterijuma moguće je bilo nacrtati ljude koji će eventualno ličiti na živa bića, a ne na lutke ili … suzdaljske ikone“ (saopštenje grupe Освобождение труда. M., 1924, N 1, str. 227-228).

Leta 1883. godine, „Podzemna Rusija“ izlazi na engleskom jeziku, u Londonu. Autor je uz priču „Sofija Perovskaja“ priložio pismo koje je ova revolucionarka poslala svojoj majci iz zatvorske ćelije, nekoliko dana pred izvršenje kazne. Sa njim je pisac imao priliku da se upozna putem biografije Perovske, koju je napisao L. Tihomirov (objavljena u Ženevi, 1882. godine). Nedugo pošto je londonsko izdanje ugledalo svetlost dana, pisac zadovoljno prenosi svojoj supruzi ocenu jednog od recenzenata, koji ističe da je prevod „obogaćen“ Perovskinim pismom, „najdivnijim i najdirljivijim od svih poznatih primera epistolarne književnosti na svetu“.

Pojedinačne priče i odlomci iz „Podzemne Rusije“ prevođeni su na ruski jezik osamdesetih godina i objavljivani van granica Rusije, u koju su potom kradimice unošeni. Najpre se pojavila priča „Sofija Perovskaja“ (u prevodu autora), i to u „Kalendaru Narodne volje za 1883. godinu“ (Ženeva), da bi 1884. tekst hektografski bio umnožen u Harkovu i Kazanu. Iste godine, moskovski Общeстуденчeский союз („Svestudentski savez“) objavio je litografsko izdanje prva tri poglavlja „Podzemne Rusije“, pod zajedničkim naslovom Предусловие („Predgovor“) (prevod je neprecizan, urađen uz gomilu propusta). Ovo izdanje kasnije je umnožavano i na hektografu. Godine 1903, Centralni komitet Ruske socijal-demokratske radničke partije izdao je u Bakuu brošuru koja je sadržala priče o Sofiji Perovskoj i Gesji Geljfman.

Kompletan prevod „Podzemne Rusije“ na ruski jezik, prerađen i dopunjen od strane samog autora, objavljen je 1893. godine (London, izdanje „Fonda slobodne ruske štampe“). Jedan deo tiraža štampan je na tankom papiru i tajnim putevima otpreman u Rusiju, gde je 1896. godine tekst u celosti odštampan na hektografu.

„Zaključak“, koji je autor napisao specijalno za tu priliku, kao što se i vidi iz prepiske Kravčinskog, naišao je na negativnu kritiku grupe Освобождение труда („Oslobođenje rada“), do čijeg je mišljenja autor jako držao. Čak ni sam nije bio zadovoljan njime. Novembra 1893. godine, on postavlja pitanje Veri Zasulič: „Zašto se ne oglašavate povodom mog Zaključka? Meni je Vojnič kazao da se vaše društvo (grupa Освобождение труда – prim.red.) nije našlo uvređenim poslednjim, već pretposlednjim rečima ovog teksta. Je li to istina? Voleo bih da mi o tome pišete na najoštriji mogući, ako želite čak i na uvredljiv način. Nemojte se, molim vas, čuditi, i kažite da li je to istina. Radi se o tome što zapravo ni lično ne mogu biti zadovoljan svojim zaključkom …“ (saopštenje grupe Освобождение труда M., 1924, N 1, str. 238-239).

Knjiga kratkih priča „Podzemna Rusija“, objavljena u Milanu, dobila je prelaznu ocenu u štampi mnogih zemalja.

Obraćajući se krajem 1881. godine P.B. Akseljrodu sa molbom da se „zauzme“ za objavljivanje knjige na nemački jezik u Švajcarskoj i Nemačkoj, nagoveštavajući pritom da bi mu bilo još „milije“ ako bi je objavili „u cilju širenja socijaldemokratske propagande“, Kravčinski piše: „Ne sumnjam da će se knjiga prodavati izuzetno dobro … To kažem na osnovu izvanrednih ocena koje dobijam sa svih strana, pritom, obratite pažnju, ne od Rusa ili prijatelja, već od profesionalnih književnika“. (Iz arhiva П.Б. Aксельродa. Berlin, 1924, str. 75)

Arhivski fond Kravčinskog (CGALI) čuva odlomak pisma koje mu je iz Pariza poslao Naum Lavov, prenoseći mu utiske koje je „Podzemna Rusija“ ostavila na francuske pisce. U pismu se, prema pričanju Alfonsa Dodea, govori o tome kako je na jednoj od književnih večeri priređenoj u salonu madam Adam u Parizu, autor dela „Tartaren iz Taraskona“ prepričavao scene iz ruskog života prema knjizi „Podzemna Rusija“, kojom je bio „oduševljen“. Jedan od učesnika ovog događaja, Zolja, toliko se zainteresovao za političke prilike u Rusiji, da je ubrzo nakon toga počeo da piše roman u kojem glavnu ulogu tumači pravi Rus. „Pronašao sam izvanrednu knjižicu na italijanskom jeziku, iz koje sam štošta pozajmio“, hvalio se Zolja Dodeu. Ipak, kada je saznao da će ta „knjižica“ za neko vreme, upravo uz podršku Dodea, izaći iz štampe na francuskom jeziku, Zolja je sa žaljenjem odustao od svoje zamisli.

Mnogo je pozitivnih reakcija na „Podzemnu Rusiju“ koje će se pojaviti po dnevnim listovima i časopisima narednih godina, nakon što je knjiga izdata u Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Americi, Nemačkoj itd. Po objavljivanju izdanja na engleskom jeziku 1883. godine, pisac svojoj ženi prenosi ocenu recenzenta časopisa The Athenaeum, koji ističe pojedine nedostatke prevoda „… u nadi da će u drugom izdanju, do kojeg će ubrzo doći, ove greške biti ispravljene, zato što u knjizi koja je tako jedinstvena u svom žanru … i koja predstavlja tako dragocen dodatak našem poimanju situacije u Rusiji, ništa ne treba zanemariti kako bi dobili besprekoran prevod“.

P. Kropotkin je pisao kako je „Podzemna Rusija“, nakon postignutog uspeha u Engleskoj, pokazala da ima „veliki uticaj na ljude koji su kadri za saosećanje – uticaj koji je čak bio u stanju da takve ljude natera da se kritički odnose ka svom pređašnjem životu i usklade ga sa novim idealom, bilo u manjoj, bilo u većoj meri, samo da ta promena bude blagovremena“. Knjige Kravčinskog, prema tvrdnji Kropotkina, „ … doprinosile su … pobuđivanju simpatijа“ ljudi iz zapadne Evrope prema Rusiji (Степяк-Kравчинский С.M. Собр. соч., t. I. SPb., 1907, s. XXII, XXIII).

„Podzemna Rusija“ je visoko ocenjena i od strane piščevih sunarodnika. U CGALI postoji odlomak pisma (1882. godina), koje je iz Pariza Kravčinskom poslao N.P.Cakni, u kojem mu javlja: „Bio pre neki dan do Turgenjeva. Pročitao je tvoju knjigu … i rekao sledeće: Napisana na izuzetno darovit, na pojedinim mestima čak i umetnički način … Stoga kao najverodostojniji i najdirljiviji trenutak u knjizi pominje onu priču mlade spahinice o njenom boravku u Sankt Peterburgu: Tu vidimo golu, neulepšanu istinu, prikazanu na jednostavan i emotivan način, a naročito su upečatljivo dočarana osećanja Perovske nakon hapšenja Željabova …“.

Učesnici revolucionarnog pokreta iz sedamdesetih godina XIX veka, naglašavajući verodostojnost i intezitet revolucionarnih likova koje je Kravčinski opisao, ipak su smatrali da je pisac u određenoj meri „izdigao“ svoje junake iznad stvarnosti i idealizovao ih. Takvog se stava naročito držala Vera Zasulič. „Ali mi uopšte ne želimo da kažemo“, pisala je ona, „kako je on kod svojih ushićenih likova video neke u njima nepostojeće osobine. Naprotiv, on raspolaže karakterističnim, a opet izvanredno osetljivim i hitrim njuhom, što mu omogućava da primeti prave crte, koje zatim jednostavno stavlja pod jarku svetlost svog umetničkog nadahnuća, usled čega se one pokazuju … unekoliko preuveličanim. On je pritom bio ubeđen da svoje savremenike i zaista vidi u svetlu u kojem se oni javljaju u istoriji, a čije stvarne razmere od drugih skriva sama neposrednost ljudi i događaja“ (Работник. Ženeva, 1896, N 1-2, s. 50).

Kravčinskijeva knjiga je naišla na veoma dobar prijem u radničkoj sredini. U časopisu Рабочая мысль („Radnička misao“, 1900, br. 8) jedan od dopisnika javlja kako su narodnovoljsku „Podzemnu Rusiju“ radnici imali običaj da „čitaju naglas … sve dok se brošura ne bi raskupusala. Poistovećivali su se s njenim junacima, trudeći se da zaborave na razne opasnosti i nedaće sa kojima su se suočavali u stvarnosti“.

DODATAK

SMRT ZA SMRT

Posvećeno svetloj uspomeni na mučenika Ivana Martinoviča Kovaljskog, streljanog od strane opričnika[147] u odbrani svoje slobode, 2. avgusta 1878. godine u Odesi.

Šef policije, vođa banditske družine koja vedri i oblači po Rusiji, ubijen je. Retki su oni koji ne znaju čijih je ruku ovo delo. Ipak, da bi izbegli eventualne nesporazume, mi donosimo generalno saopštenje u kojem objavljujemo da smo šefa policije, general-ađutanta Mezencova, ubili upravo mi, revolucionari-socijalisti.

Takođe objavljujemo da kao što nije bilo prvo, tako ovo ubistvo neće biti ni poslednje delo takve vrste, bude li vlada uporna u očuvanju aktuelnih sistema.

Mi smo socijalisti. Naš cilj je rušenje postojećeg ekonomskog poretka i uništavanje ekonomske nejednakosti u kojoj, kako duboko verujemo, leži uzrok svih patnji čovečanstva. Zato su nam politički oblici sami po sebi savršeno nevažni. Mi, Rusi, u prvo vreme smo bili narod koji je nekako uvek skloniji uzdržavanju od političke borbe, a još više od upotrebe raznih krvavih mera, kojima nije mogla da nas nauči ni sopstvena prošlost, ni vaspitanje. Sama nas je vlada naterala da pođemo tim krvavim putem. Sama nam je vlada u ruke stavila jatagan i revolver.

Ubistvo je užasna stvar. Jedino u trenutku snažnog afekta, kada dođe do pomračenja svesti, čovek, budući da nije čudovište i ljudski izrod, u stanju je da oduzme život sebi ravnome. Ruska vlada je nas, socijaliste, nas, koji smo se posvetili oslobođenju nastradalih, nas, koji smo sebe osudili na različita stradanja kako bi iz njih izbavili druge – ruska vlada je nas naterala da se odlučimo na čitav niz ubistava koja sprovodimo u sistemu.

Na takve nas je poteze navela svojom ciničnom igrom desetinama i stotinama ljudskih života i bezočnim prezirom prema svakoj vrsti prava, koji je od vajkada krasio njen odnos prema nama.

Nećemo nabrajati sve svireposti koje smo doživeli tokom protekle decenije. Spomenućemo samo one najsvežije. Svi se sećaju velikog suđenja, takozvanog suđenja sto devedeset trojki. Sam Želehovski, svirepi Želehovski, javno je izjavio da je od ukupnog broja optuženih svega devetnaestoro njih doista krivo. Svi ostali (zajedno, dakle, sa sedam ili osam stotina oslobođenih i onih koji su odležali godinu, dve ili tri) – svi ostali isključivo su okrivljeni zarad naglašavanja krivice pomenute devetnaestorke. A od tih „naglašivača“, njih osamdesetoro – skoro redom čilih mladića i devojaka u punoj snazi – umrlo je bilo tokom četvorogodišnjeg tamnovanja u istražnom zatvoru, bilo ubrzo po izlasku iz njega. Kada je reč o preživelima, skoro da ne postoji osoba koja iz zatvora nije izašla izuzetno ozbiljno, a često i fatalno bolesna.

Zašto je pogubljeno toliko mlade snage, zašto je upropašćeno toliko života?

Ali priča se tu ne završava. Parlament je našao nemogućim da osudi ovih devetnaestoro ljudi koje je od njega tražio Želehovski. Jedino je Ipolit Nikitič Miškin osuđen na robiju. Svi ostali bili su ili oslobođeni svih optužbi, ili osuđeni na, za nas koji smo navikli na najrazličitije svireposti, najlakše kazne.

Pri donošenju takve odluke, parlament je iskoristio svoje pravo na ulaganje molbe za pomilovanje kojim po slovu zakona može da se ublaži kazna u slučajevima kada se, po njegovom mišljenju, krši zakonska pravda. Da sudska molba za pomilovanje ima upravo taj smisao, da ona nije ono što advokati nazivaju milosrđe i čovekoljublje – govorili su nam i svakome od nas ponavljaju svi pravnici. A koliko su sam parlament, državni javni tužilac i predsednik suda bili ubeđeni u to da je presuda konačna dokazuje recimo činjenica da su na uslovnu slobodu pustili Ivana Ivanoviča Dobrovoljskog, kome je, nezavisno od ishoda molbe, sledovalo izdržavanje devetogodišnje kazne u centralnom zatvoru.

Svima je poznato kako je takvo ubeđenje izigrano.

Nastojanjem šefa policije Mezencova i njegovog uglednog pomagača, grofa Palena, ova presuda je poništena, a sastavljena je nova, nečuvena po svojoj surovosti, obimnosti i apsolutnom preziru prema svakom znaku zakonitosti. Bez ikakvih dokaza, bez ikakvog osvrta na zaključke iz preliminarne ili sudske istrage, od ukupnog broja okrivljenih on je uhvatio njih dvanaestoro i oni su, umesto da budu deportovani, poslati na robiju – neki u Sibir, a neki u centralne zatvore. Zatim je grupa od dvadeset osam ljudi prepuštena na milost i nemilost zatvorskoj upravi, da bi za par njih bile određene kazne koje su premašile čak i one koje im je, nezavisno od ishoda žalbi, odredio sud.

Eto kako policija poštuje zakone i sud, ako se i kojim slučajem desi da oni budu na našoj strani!

Međutim, koliko god nesnosna bila takva drska samovolja policije i njenih saradnika, koliko god strašno i nezabeleženo u istoriji bilo njihovo bestidno ruganje sudu, društvu i ljudskim pravima, mi ipak možemo da skrenemo pažnju na još veći, prosto cinični prezir koji ova gospoda pokazuju prema svakom zakonu. Ne samo da nas love po sopstvenom nahođenju, bez ikakvih ograničenja čak i od strane ropski pokornog sudstva u Rusiji; ne samo da se proizvoljno izjašnjavaju o odlukama čak i takvih institucija kao što je Specijalno veće parlamenta – na presude koje su lično izdiktirali, oni jednostavno pljuju kad god im se za to ukaže prilika.

Evo podatka koji je poznat celoj Rusiji – naime, pioniri masovnog savremenog pokreta, mučenici iz redova „dolgušinaca“ – Papin, Plotnikov, Dmohovski i drugovi, osuđeni su po naređenju Trećeg odeljenja na najstrašnije i najnehumanije kazne zbog širenja par knjižica. Ali mnogima od njih (Plotniku, Papinom) kazna je istekla. I šta se dešava? Njih i dalje drže zatočenim u centralnom zatvoru baš kao i pre, u uslovima od kojih se čoveku diže kosa na glavi. Šta je sa N.G. Černiševskim? Svi znaju da je čovek svoju kaznu izdržao još pre mnogo godina, a još uvek ga drže u toj tundri, okruženog tucetom policajaca!

Eto šta radi naša policija! Naša sloboda, naši životi, životi svih naših bližnjih ostavljaju se na milost i nemilost prvom pandurskom njuškalu!

Gde, u čemu, u kome da nađemo zaštitu svojih najdragocenijih prava – svojih sloboda, života?

Da se obratimo društvu, štampi?

Zar sve naše žrtve, naša suđenja, naše kazne nisu bila jedan dugi, neprekidni vapaj upućen svima onima u kojima tinja iskra ljudskosti?

Kako nam je odgovorila opozicija na vesti o stotinama mučenih, o stotinama drugih osuđeni na sporu smrt, na priču o ponižavanjima i patnjama kojima smo podvrgnuti?

Naši jadni liberali znali su samo da cmizdre. Pri prvom pomenu aktivnog, otvorenog protesta oni su bledeli, drhtali i sramno se povlačili.

A tek štampa!..

Upravo pred njom, na njene oči vrše se sva ova zverstva nad nama. Ona ih je slušala, gledala, čak i pisala o njima. Razumela je svu njihovu odvratnost, zato što joj je pred očima bila čitava Evropa, za čijim se državnim uređenjem ona vodi.

I šta? Da je makar reč, makar jednu jedinu reč izustila u našu zaštitu, u zaštitu svetih prava čoveka onima koji nam se smeju u lice. Ali ona je ćutala.

Šta će njoj pravda, čast, ljudsko dostojanstvo! Petoparci od maloprodaje – to je ono što njoj treba. Uverenja, pravo na misao, nepovredivost ličnosti – sve to za nju bledi pred sjajem petoparca. Zbog njega će ona ljubiti ruke – istim onim rukama koje su joj koliko juče lupale šamare ona će se klanjati, pokoravati! Robovi, robovi! Postoji li igde na svetu takav bič koji će vas naterati da konačno ispravite vašu ropski povijenu kičmu? Postoji li takav šamar koji će vas naterati da konačno podignete glavu?

Ćuti štampa, ćuti i društvo. Mi, socijalisti, ostavljeni smo na milost i nemilost policiji. Sa nama se postupa kako je njoj volja.

Neka vam odgovori svaki častan, porodičan čovek, šta nam ostaje činiti?

Ako vam u kuću provali grupa razbojnika, onda vi po svakom poznatom prirodnom pravu smete da se branite sa oružjem u rukama. Mi pitamo, po čemu je to policija bolja od družine razbojnika koja noću upada u tuđe stanove? Zar smrt od noža ili buzdovana nije stotinu puta bolja od postepenog, višegodišnjeg iznurivanja u tvrđavi ili u „istražnom zatvoru“, uz raznorazna psihička i fizička mučenja, kako je inače bilo umoreno osamdesetoro njih sa „suđenja sto devedeset trojki“ i stotinu drugih kojima je suđeno u drugim postupcima? Policajci su predstavnici zakona. Nama prave sačekuše ispred suda. Ali zar ne postoje neke garancije koje će nas zaštititi od policijske samovolje? Zar sudstvo nije iznad policije? Podsetićemo se iznova ovih nekoliko primera na koje smo ukazali, pa neka se onda nađe ta ljudska rđa koja će se usuditi da izusti kako su naše tvrdnje lažne!

Šta nam drugo ostaje nego da sa oružjem u rukama branimo svoj život i svoju slobodu od policije koja nam premeta stanove, šta nam ostaje do da se branimo od razbojnika koji nasrću na nas na glavnoj ulici?

Tako je postupio Kovaljski sa drugovima i imao je svako pravo da to uradi. Svirepi opričniki streljali su ga tajno, krišom, plašeći se reakcije javnosti.

Poslednje reči koje je uputio svojim krvnicima bile su:

– Znajte da na slobodi imam drugove koji će me osvetiti!

I nije se prevario.

Našli su se osvetnici. Naći će se i sledbenici. Krajnji domet ovakvog načina delovanja jeste spontano lično oslobođenje. Mi udaramo na slepe izvršioce tuđe volje, ljude koji praktično nikad nisu imali priliku da vide one kojima se iz straha pokoravaju. Pravi krivci uvek prolaze nekažnjeno, oni će iz svojih zlatnih odaja iznova slati svoje topovsko meso da nas prepada noćnim pretresima.

Neophodno je bilo obračunati se sa pravim krivcima.

Stavljeni izvan zakona odlukama ruske vlade, lišeni svih garancija koje su obezbeđene društvenim dogovorom, a na osnovu nepovredivog prava svakog čoveka na samoodbranu, bili smo dužni da na sebe uzmemo odbranu svojih ljudskih prava, kao što to čini čovek ili grupa ljudi koji žive u kakvoj divljoj i primitivnoj zemlji.

Krivcima i njihovim saradnicima priredili smo iste svireposti koje se priređuju nama. Tu je i sud, pravičan poput ideja koje zagovaramo i strašan poput uslova u koje nas je dovela sama vlada.

Taj sud je proglasio krivim i na smrt osudio general-ađutanta Mezencova za sva njegova zlodela protiv nas, kaznu koja je sprovedena u delo na Mihajlovskom trgu četvrtog avgusta ujutru, godine 1878.

Rešivši da sva njegova zlodela izložimo u prvom broju glasila naše „Zemlje i slobode“, koji će se uskoro pojaviti, smatramo neophodnim da ih ovde prikažemo ukratko, kako bi svi kojih se to tiče bili upoznati sa činjenicom da Mezencova nismo ubili kao čoveka koji predstavlja ovaploćenje izvesnog principa, niti kao nekoga ko drži položaj šefa policije – ubistvo je za nas i suviše strašna mera da bi joj pribegavali zarad bilo kakve demonstracije. General-ađutanta Mezencov ubili smo kao čoveka koji je počinio niz zlodela koja su mogla biti i izbegnuta.

General-ađutant Mezencov je:

1. Glavni krivac za poništenje odluke parlamenta u „suđenju sto devedest trojki“ i sastavljač nove presude, o čemu smo već govorili podrobnije.
2. Glavni krivac za incidente koji su se dogodili kada je tridesetoro naših drugova, zatočenika Petropavlovske tvrđave, krajem juna tekuće godine istaklo par svojih zahteva. Ovi zahtevi bili su: 1) izuzetno skromni – tražili su samo malo više vazduha i slobode kretanja, što im je bilo apsolutno neophodno zbog zdravlja koje im je narušeno četvorogodinjim zatočeništvom u istražnom zatvoru. 2) izuzetno lako ostvarljivi, čak i pri ruskoj administraciji, s obzirom da je jedan deo zatočenika ova prava već uživao za vreme boravka u istražnom zatvoru. Uprava tvrđave, po direktnom naređenju šefa policije, odlučno im je saopštila da njihovi zahtevi nikad neće biti ispunjeni. Nakon što je tridesetoro zatvorenika obelodanilo odluku da će se u tom slučaju odlučiti na štrajk glađu, šef policije bio je toliko bezdušan da je ove bolesne i iznurene ljude šest dana držao gladnim, samo da ne udovolji njihovim skromnim zahtevima. Kada je shvatio da ovo gladovanje može da ima kobne posledice (šestog dana, Mozgovoj je imao strašnu mučninu i povraćanje, Natanson se onesvestio, a Košćurin je imao glavobolju), pribegao je neviđenoj podlosti kako bi prekinuo štrajk.
3. Glavni krivac za premlaćivanje zatvorenika koji su, saznavši za ovu prevaru, obnovili svoj protest.
4. General-ađutant Mezencov, konačno, kriv je za podstrekivanje i vršenje svireposti nad socijalistima iz raznih gradova Rusije, prvenstveno iz Odese.
5. Povrh toga, Mezencovu pripisujemo i izvođenje takozvane administrativne deportacije u istočni Sibir, mere o čijoj je nezakonitosti izlišno govoriti i kojoj je podvrgavao ljude zbog jednog običnog neslaganja sa njim, kao što je to recimo bio slučaj sa Gabeljem i Freserom.

Eto zbog čega je general-ađutant Mezencov osuđen na smrt.

Gospodo vladini službenici, vama se pokorava milionska vojska i mnogobrojna policija; vaši špijuni preplavili su sve gradove, a vrlo brzo će preplaviti i sva sela; vaši su zatvori užasni, a kazne brutalne. Ali znajte – i pored sve vaše vojske, policije, zatvora i kazni, slabi ste i bespomoćni protiv nas! Nikakvim kaznama nas nećete zastrašiti. Ne postoji sila koja će moći da vas zaštiti od naših ruku!

Vi ste se prepali pri prvim našim udarcima. Odlučili ste se da pribegnete vojnom sudu, ne bi li nas zaplašili krvavim kaznama.

Biće vam mnogo gore ako odlučite da ovim putem idete do kraja. Nas nećete uplašiti, i to znate i sami. Samo ćete nas naterati da budemo još bespoštedniji. Znajte da imamo i mnogo strašnija oružja od onih čiju ste snagu imali prilike da osetite na svojoj koži. Do sada ih nismo upotrebljavali zato što su ona i suviše strašna. Vodite računa da nas ne dovodite do ovih krajnosti i utuvite jedno – mi nikad ne pretimo tek reda radi!

Gospodo vladini policajci i činovnici, ovo su poslednje reči koja vam upućujemo:

Vi ste predstavnici vlasti; mi smo protivnici svakog robovanja čoveka čoveku, iz čega sledi da ste vi naši neprijatelji i da među nama ne može biti pomirenja. Vas treba uništiti i vi ćete biti uništeni! Ipak, mi ne smatramo da političko ropstvo rađa ekonomsko ropstvo, već je pre obratno. Čvrsto verujemo da će sa uništenjem ekonomske nejednakosti nestati i siromaštva, a sa njim i neznanja, sujeverja i predrasuda, kojima se svaka vlast služi. Eto zašto mi ne možemo da vas, vladine službenike, pustimo na miru. Naš trenutni neprijatelj je buržoazija, koja se sada krije iza vaših leđa iako vas mrzi, zato što i njoj vezujete ruke.

U stranu! Ne mešajte nam se u borbu protiv sadašnjih neprijatelja i mi vas nećemo dirati. Dokle god ne budemo srušili postojeći ekonomski sistem, možete bezbrižno počivati u hladu vaših rodnih smokvi.

Dokle god budete uporni u očuvanju postojećeg divljeg bezakonja, naš tajni sud, poput Damoklovog mača, visiće vam nad glavama, a smrt će biti odgovor na svaku vašu novu svirepost.

Istina, još uvek nemamo dovoljno snage da ispunimo taj zadatak u svoj njegovoj širini, ali nemojte se zanositi.

Naš veliki pokret širi se ne svakim danom, već svakim satom.

Prisetite se koliko je vremena prošlo od kako je pokret stupio na put kojim sada ide. Od pucnja Vere Zasulič prošlo je svega pola godine, a pogledajte kakve razmere on ima danas! Pa takvi pokreti rastu sve većom silinom, poput lavine koja je svakog trena sve brža. Razmislite, šta će biti za nekih pola godine, godinu dana?

I da li je zaista neophodno u strahu držati takve ljude kao što ste vi, gospodo vladini službenici?

Da li je zaista neophodno gradove kao što su Harkov i Kijev ispuniti užasom?

Sergej Mihajlovič Stepnjak