Tradicija opevanja gradova seže daleko u prošlost. Najstarija sačuvana poema, sumerski ep Gilgameš iz trećeg milenijuma pre nove ere, govori o čoveku i gradu. Junaka Gilgameša, koji je stvarno postojao, nepoznati autor veliča zato što je podizao gradove, a naročito zato što je sagradio veličanstveni grad Uruk na jugu današnjeg Iraka. Spev kaže:
Nisku o patnjama u kamen uklesa,
Podignu bedem Uruku štit,
Stanište sjajno svetog Eanne.
Osmotri bedem, vrh čiji kô mjeden da je,
Razgledaj nasip, što ravna mu nije,
Pristupi pragu, što tamo odvajkad stoji,
I uđi u Eannu, Ištare hram –
Ni budući vladar takvog sazidati neće –
Uspni se i šetaj bedemim’ Uruka,
Pogledaj temelj, opipaj opeku:
Njegove opeke nisu li ispečene,
I nije li sedam mudraca zidalo temelj?1
Jedna liga grada, jedna palminih vrtova, jedna poljane,
trg ispred Ištare hrama,
tri lige i trg Uruka bedemom su tim opasane.
Ovo je opis velikog grada koji se prostire na oblasti od nekoliko kilometara. Veoma je dobro isplaniran, osim građevina ima i vrtove. Zaštitni bedemi su toliko široki da se po njima može hodati. Zidine hrama se presijavaju na suncu. Pesnik je toliko ponosan na brižljivost s kojom je grad sazidan da nas neprestano poziva da sve pomno pregledamo – ništa nije sfušereno. A kralj, junak Gilgameš, dao je da se njegovi podvizi „u kamen uklešu“. Grad pronosi slavu junaka, a junak grada.
Pesnik nema nikakvih sumnji u pogledu Uruka: to je veličanstveno mesto, i njegovo oduševljenje gradom osećamo pet hiljada godina kasnije.
Grad može probuditi piščevu stvaralačku imaginaciju baš kao i svet prirode i to je istina bez obzira da li su reakcije pozitivne ili negativne. Sasvim je moguće da otvoreno veličanje grada, kakvo je izraženo u spevu Gilgameš, neće tako lako uzeti maha u sumnjičavom i samokritičnom dobu kakvo je naše, ali složenost reakcija na gradove, naročito tokom poslednja dva veka, pokrenula je neku vrstu novog urbanog pisma, kako u uzvišenoj prozi tako i u stihu, te želim da razmotrim nekoliko primera koji pokazuju kako se razvijala ta vrsta pisma.
Tokom devetnaestog veka došlo je do neviđenog razvoja gradova u pogledu veličine i broja stanovnika, što je neizbežno uticalo na literarne stvaraoce, a naročito na romanopisce, jer je dovelo do uspostavljanja novih međuljudskih odnosa, kako između pojedinaca tako i između pojedinca i grupe, klase, odnosno društva. Sa Londonom u delima Dikensa, Parizom u delima Balzaka i Igoa, Sankt Peterburgom u delima Dostojevskog, grad zauzima istaknuto mesto, nadvija se nad protagonistima, ponekad ih gušeći, on postaje akter u priči. Kako je broj stanovnika u gradovima rastao, a to se uvek dešavalo pre nego što se grad prostorno poveća, pisci su emotivno reagovali na tu stisnutu masu naroda, na taj entitet, fenomen gomile: Bodler i Vitman tako što su im poželeli dobrodošlicu, a Engels i Karlajl izrazivši strah i gnušanje. Naslov knjige autora Čarlsa Makeja objavljene 1841. godine, Izvanredne masovne zablude i bezumlje rulje (Extraordinary Popular Delusions and the Madness of Crowds) – naslov koji je sam po sebi bezmalo pesma, a autor je zapravo škotski pesnik, iako je ovo delo prozno – pokazuje izraženu i proročku svest o uticaju ovog faktora na društvo, a zanimljivo je to što američko izdanje iz 1932. godine ima predgovor Bernarda Baruha, finansijskog i ekonomskog savetnika koji u to vreme nedavni krah berze u Vol Stritu 1929. godine navodi kao još jedan primer „fenomena masovnog delovanja pod uticajem poriva i komandi koje do sada nijedna nauka nije istražila“.
I pre pojave Makejeve knjige Vordsvort se na svoj način bavio „bezumljem rulje“. Budući da je bio ljubitelj prirode i osame, teško da se od njega moglo očekivati da spremno prihvati tiskanje i svekoliku vrevu velikog grada, koje je uprkos tome pokušao da opeva u svojim pesmama. London je živo čudo, činjenica, nezaobilazna je osobina savremenog života, a reč kojom ga nekoliko puta opisuje jeste „moćni“. No, u sonetu „Na Vestminsterskom mostu“ („Upon Westminster Bridge“, 1802) daje mu vrlo dvosmislen kompliment: grad je prelep u ranim jutarnjim časovima, pre no što se probudi, dok je sve još tiho, dok još nema dima, dok još vlada mir, dok se kupa u prvim zracima sunca, ali bez gužve i galame, zapravo bez ijednog znaka ljudskog života. „Dragi Bože! i same kuće kao da spavaju; / I to veliko moćno srce počiva!“ Ali kad se grad probudi, kad London postane pravi London, pesnik mora da se bori sa osećanjem alijenacije i zbunjenosti pred ljubavlju koju se čini da ovaj grad gaji prema neredu, pred njegovom razdraganom površnošću, pred beskrajnim primerima nepostojanosti i fragmentarnosti u kojima izgleda da svi uživaju osim njega. Otišao je na vašar u Smitfild na dan Svetog Vartolomeja (što možda i nije bilo najpametnije s obzirom na njegova shvatanja) i o tome pisao u Preludijumu (The Prelude) sa mešavinom podsmeha i očaja:
Ovde su se skupila sva čuda što mrdaju na ovom svetu –
Albino ljudi, domoroci oslikanih tela, kepeci,
Pametni konj i učena svinja.
Žderač kamena, gutač vatre,
Džinovi, trbuhozborci, nevidljiva devojka,
Bista koja govori i mrda iskolačenim očima,
Voštane figure, precizni mehanizmi, sve čudesne veštine
Modernih Merlina, divlje zveri, lutkarske predstave,
Svekolike zabite, neverovatne nakarade
Svekolike grdobe, svekolike prometejske misli
Čoveka, njegova glupost, ludilo, i njihova dela
Sve na gomilu nabacano, da sačini
Sabor čudovišta. Šatori i tezge
Tu su kao nekakva ogromna vodenica,
Odlivaju i dolivaju sa svih strana,
Muškarce, žene, trogodišnju decu, dojenčad u naručju.
O, bezumni metežu! Sliko i priliko
Onog što moćni Grad jeste,
Nebrojenim hiljadama svojih sinova,
Koji žive u neprestanom vrtlogu
Trivijalnih stvari, stopljenih i svedenih
Na jedan identitet, razlikama
Koje nemaju ni zakonitost, ni smisao ni svrhu.
(VII. 706–28)
Vordsvort, pri svemu tome, ostaje posmatrač, ne asimiluje se. Nije mogao da se stopi s masom, a možda nije mogao ni zamisliti da bi iko pametan to želeo. Ipak, upravo to je sredinom istog veka Bodler činio u Parizu i svima preporučivao da učine isto.
Bodler se sa uživanjem prepuštao upravo onim stvarima koje su remetile Vordsvortov mir, i verovao da celokupni život, celokupna comédie humaine kako je naziva njegov junak Balzak, treba da bude meljivo za piščev mlin. U svojoj kritičkoj studiji Slikar modernog života (Le Peintre de la vie moderne, 1863), napisao je sledeće:
Kao ptica u vazduhu, kao riba u vodi, on [umetnik] se smestio u svetini. Njegova strast, njegov zanat sastoji se u tome da se sjedini sa svetinom. Za savršenog lutalicu, za strastvenog posmatrača, velika je naslada da se nastani u mnoštvu, u nepostojanosti, kretanju, u nestalnom i beskonačnom… Tako i zaljubljenik u univerzalni život stupa u gomilu kao u ogromni rezervoar elektriciteta.
Zaljubljenik se takođe može uporediti sa ogledalom, nepreglednim poput svetine; sa osvešćenim kaleidoskopom koji, pri svakom njegovom pokretu, prikazuje višestruk život i nestalnu ljupkost svih elemenata života.2
Bodler, rođen u Parizu, mešanje sa svetinom doživljavao je kao samu suštinu modernog doba, kao nešto što Kambrijac Vordsvort nikako nije mogao da doživi pola veka ranije. Parizu se obraća na sledeći način: „Fourmillante cité, cité pleine de rêves, / Où le spectre en plein jour raccroche le passant“ (O uzavreli grade! u po bela dana / Ti si san, gde prolaznik bledu avet sreće!),3 ali je ova uzavrela avet imaginativna projekcija svega onoga što je pesnik stvarno video i osetio. Sa svakim novim okretajem kaleidoskopa, u njegovim Pariskim slikama (Tableaux parisiens), vidimo sićušne starice koje slušaju limeni orkestar, slepce koji tumaraju ulicama kao neki čudni i zastrašujući mesečari, nezaboravan pogled žene u crnini, zgrade koje plivaju u moru magle, prostitutke koje se kreću pod svetlošću uličnih svetiljki na gas što odolevaju vetru. Pesnik ima oštro oko, ali je i njegov um oštar i razmišlja o nemaštini, i o seksualnim odnosima, i o pijančenju, i o kockanju, i o starenju, i o ljubavi, i o samoći. Svetina, iako bezimena, zapravo je svetina sastavljena od pojedinaca, i on pliva sa njima i od njihovih života stvara svoju poeziju.
Krajem devetnaestog veka, kako su gradovi postajali izuzetno veliki, a istovremeno i veoma bogati i veoma siromašni, sa ogromnim socijalnim problemima, pisci su počeli da se kreću između one dve krajnosti, optimizma i pesimizma, koje će postati istaknuta osobina dvadesetog veka. Dugačka poema Džejmsa („B. V.“) Tomsona Grad strašne noći (The City of Dreadful Night, 1874) prikaz je odbačenih ljudi i skitnica jednog fantazmagoričnog grada tokom noći, zasnovan na Londonu iako u stvari ne prikazuje London; poema ostavlja neki čudan utisak utoliko što izražava beznađe toliko duboko, toliko snažno, toliko veličanstveno da kod čitaoca izaziva osećanje sreće; i mada je nastala kao izraz turobnog temperamenta autora, koji je umro od alkohola u svojim četrdesetim, pesma je imala jak uticaj na buduće stvaraoce kao što su T. S. Eliot, Radjard Kipling, Džek London i Džon Reči jer uspeva da sa dirljivom preciznošću dočara otuđenost koju mnogi – ali naravno ne svi – pripisuju modernom urbanom društvu. Čitao je Bodlera, ali je njegova vizija mnogo mračnija; Bodlerov običan čovek sada je uljez u košmarnom svetu iz koga su neke apstraktne sile isisale sav kiseonik.
Videh tamo utvare što na ljude liče
I ljude kô utvare što sablasno skiče;
Spazih obličja što nisu živo biće
Omirisah zadah oštar kô Mrtvog mora pena:
Grad počiva pred čovekom, čudna i strašna scena,
Čovek tu ne može naći svoj dom,
Dok utvare su tu kao svoje na svom.
(VII. 15–21)
U pravom smo iskušenju da pomislimo da ako bi zloguki Tomsonov ponoćni flâneur (fr. lutalica) sreo Volta Vitmana, došlo bi do ozbiljnog deficita kredibiliteta, ali za divno čudo Tomson je bio veliki poštovalac Vitmana i jedan od prvih koji su u Britaniji stali u Vitmanovu odbranu, pri čemu ih verovatno povezuje to što su u suštini obojica bili samotnjaci, premda različite vrste. Tomson je u stvari posetio Njujork i razumeo je američki optimizam iako nije delio to osećanje. Vitman je imao mnogo toga, uglavnom pozitivnog, da kaže o gradovima i nimalo ga nije zabrinjavao fenomen svetine. Njegova pesma „Prelazak bruklinskom skelom“ („Crossing Brooklyn Ferry“, 1856; 1881) svojevrsni je hvalospev Njujorku, ali i gradovima uopšte. Voleo je skele, naročito u gradovima poput Njujorka, gde su po ceo dan imale posla prevozeći putnike, među kojima je bio i on, putovao tamo-amo, ne idući zapravo nikuda nego prosto uživajući da se meša sa raznolikim svetom i posmatra ga. Vitman je bio flâneur par ekselans; jedan od omiljenih glagola bio mu je „lutati“, a imenica „lutalica“ za njega nije imala pogrdno značenje koje je s vremenom poprimila. Na skeli mu se dopadalo to što je bio u neprestanom pokretu, uvek između mora i kopna, i bio je siguran da ako se vrati ovde posle mnogo godina i zatekne skelu, izgledaće isto, biće prepuna ljudi kao i obično, ali nijedan čovek na njoj neće biti isti. Postala je simbol večite sadašnjosti, u kojoj je on žedno upijao sve oko sebe, ljude, vodu, galebove, nebo, jedra i jarbole brodova, a na obali siva granitna skladišta i
vatre iz dimnjaka
topionica, visoko i blistavo rasplamsane
u noć,
Koje svetlucavo bacaju crne senke, istaknute
pomamno crveno i žutom svetlošću,
preko krovova kuća i dole u klance
ulica.4
Pesma se završava pohvalom pojavama, svim stvarima koje bi mogle biti površne prolazne slike svakodnevnog života lučkog grada – to nije istina, kaže on, ništa drugo nije trajnije od ovih prizora, ovih predmeta za koje kaže da su „nemi, lepi pomoćnici“, predmeti koji su najmoderniji, najmaterijalniji, najurbaniji, skladišta, barže, livnice, svi su oni sada opevani u poeziji:
Bujajte gradovi – donosite vaše tovare,
vaše prizore, vi reke obilne i dovoljne,
Rasprostranjuj se, biće od kojeg možda
ništa drugo duhovnije nije,
Ostanite na svojim mestima, predmeti od
kojih ništa drugo trajnije nije.5
Ovaj lirski urbani materijalizam stvarno je bio nešto novo i mora da je ostavio jak utisak na one koji su ga u to vreme čitali. Nije se izgubio nego je kasnije imao odjeka kod pesnika kao što su Hart Kejn, Frenk O’Hara i Alen Ginzberg. Daleko od toga da Vitman nije bio svestan socijalnih problema, ali ostavljao je drugima da ih ozlojeđeno ili ljutito rešavaju. London devedesetih godina devetnaestog veka za neke je bio lepo mesto, a za neke nije, i pesma „Trideset šilinga nedeljno“ („Thirty Bob a Week“, 1894) Džona Dejvidsona pruža delotvoran protivotrov, ako mislite da vam treba, da vas izleči od Vitmanove radosti i njegovih hvalospeva. Monolog londonskog činovnika, koji ne živi baš u bedi, ali jedva sastavlja kraj s krajem sa svojom bednom platom, i koji ne besposliči na bruklinskoj skeli nego putuje na posao londonskom podzemnom železnicom, prikazuje to ovako:
Kô krtica žurno hitam po mraku,
I pod crnom zemljom prelazim put,
Počnem u svom hodniku i velikom parku,
Završavam na dosadnom poslu svaki put;
Pa kući opet krećem u noć uz lule žišku,
Planove kujem kako da od deset šilinga napravim funtu…
Kad ženu imate i deca su mala
Sa samo trideset šilinga u džepu,
Nije to pesma nit šala:
Ako te u piće ne otera, onda te, bogami, dotera,
Pa shvatiš neke čudne stvari o životu.6
Takva stvarnost naterala je mnoge ljude na razmišljanje, te se poezija grada tokom dvadesetog veka našla u vrtlogu najrazličitijih reakcija kako su se aspekti urbanog života, jedan za drugim, probijali i nalazili umetnički izraz u stihovima. Leopold Blum i gospođa Dalovej su prilično umereni dok prolaze ulicama Londona i Dablina, ali mnogo ekstremniji i eksplozivniji prikazi i analize savremenog i projekcije budućeg grada počele su da se pojavljuju kako je tehnologija menjala doživljaj svakodnevice, a politika i nauka nudile utopiju za utopijom. Poezija Majakovskog, prozne pesme Marinetija, romani poput Metropolisa (Metropolis) Tee fon Harbu i Mi (We) Jevgenija Zamjatina: da li će nakon njih gradovi ikad biti isti? Marineti – Marineti Futurist, kako je voleo sebe da naziva – znao je da su gradovi sada povezani ekspresnim vozovima i mislio je da i poezija treba da putuje ekspresno, kao što pokazuje u knjizi pesničke proze koju je objavio 1914. godine pod nazivom Bum tras pras (Zang Tumb Tumb):
treno treno treno treno tron tron tron tron
(ponte di ferro: tatatluuuntlin) sssssssii
ssiissii ssiissssiiii treno treno
febbre del mio treno express-express-expressssssss
press- press-press-press-press-press-press-press-
press-press-press-pressssssss punzecchiato dal
sale marino aromatizzato dagli aranci cercare
mare mare mare blazare balzare rotaie rotttttaie
balzare roooooottttaie roooooooottaie7
Možda su vaše uši uspele da uhvate činjenicu da pored sveg Marinetijevog divljenja mehaničkoj brzini i snazi (vozovi, čelični mostovi, praskanje šina, šištanje pare), kroz kloparanje i buku probijaju se iznenadni naleti oštrog mirisa mora i narandžinog drveta: stari romantizam se još nije predao. Glavna romansa, međutim, glavna ljubavna priča, odvija se sa tehnologijom. Ali šta ako se ta ljubavna priča izjalovi?
Naučnofantastični roman Tee fon Harbu, Metropolis, po kome je njen suprug Fric Lang 1926. godine snimio istoimeni zapaženi film, koji spada u klasike nemačke ekspresionističke kinematografije, prikazuje grad budućnosti gde su kapital i radna snaga polarizovani između dominantne aristokratije kojoj su dostupni svi vidovi luksuza (uključujući mističnu komunikaciju pomoću masovnog uzimanja droga) i niže klase (koja doslovno živi pod zemljom) radnika ispranih mozgova koji robuju mašinama koje održavaju ogromni grad u životu. Naposletku dolazi do ludističke pobune, ali se priča završava pomirenjem, koje je možda privremeno, štaviše zloslutno, jer postoji mogućnost da vlast uspostavi još suptilnije metode manipulacije. Sam metropolis, sa svojim lepotama i strahotama, krajnje je ambivalentan. Sa vidikovca, uveče grad izgleda kao masa svetala i boja koje se neprekidno prelivaju, sa kulama koje se okreću, reflektorima čiji zraci igraju po zgradama, svetla se slivaju niz zidove poput kiše, a čak i ulice blistaju; skoro je proziran, vizionarski, nalik na nešto iz virtuelne stvarnosti. Njegovu drugu stranu opisuje Freder, sin vladara Metropolisa, koji je prikazan kao nosilac promena. Govori ocu da je bio u podzemlju da obiđe prostorije sa mašinerijom:
I sve mašine, mašine, mašine, koje, nepomične na svojim pijedestalima, poput božanstava na prestolima u hramovima, sa postolja koja ih drže, žive svoj život kao bogovi: Bez očiju sve vide, bez ušiju sve čuju, nemi ali sami po sebi sve objavljuju – ni muško, ni žensko, a ipak kadre da iznedre nešto novo, prijemčive i produktivne – beživotne, ali vazduh u hramovima i te kako kovitlaju nepresušnim dahom svoje vitalnosti. A pored bogova-mašina, sužnji bogova-mašina: ljudi koji kao da su uklešteni između mašinske druželjubivosti i mašinske samoće. Oni ne nose nikakav teret: to radi mašina. Ne moraju da podižu i guraju: to radi mašina. Nemaju ništa drugo da rade do jednu te istu stvar u nedogled, svako na svom mestu, za svojom mašinom… Paze i paze, i samo im je jedno na umu: ako im popusti pažnja, mašina će da se probudi iz tobožnjeg sna i počeće da se zahuktava i zahuktava dok se ne raspadne. A mašina, bez glave i mozga, sisa i isisava čovekov pažnjom napregnuti mozak iz njegove paralisane lobanje, i nikako ne prestaje već isisava sve dotle dok ljudsko biće ostane da visi na isisanoj lobanji, ne više čovek, a još ne posve mašina, isceđen, ispražnjen, potrošen. A mašina pošto je isisala i progutala koštanu srž i mozak svog čuvara i olizala udubljenja u njegovoj lobanji mekanim, dugačkim jezikom od mekanog, dugačkog šištanja, ta mašina blista u svom srebrnasto-baršunastom sjaju, miropomazana uljem, lepa, nepogrešiva…8
Potreban je prilično dugačak citat da bi se pokazalo kako hipnotički ritmovi i ponavljanja, takoreći, oponašaju nepokolebljivu moć mašina da dehumanizuju one koji ih opslužuju. Funkcionisanje Metropolisa kao grada zavisi od potpuno potrošnih ljudskih bića; svako se može zameniti kad postane lutka „koja visi na isisanoj lobanji“. No, da li to znači da se mašine moraju uništiti ili ih samo treba drugačije kontrolisati? Ni roman ni film Metropolis ne daju zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje, koje je očigledno nastavilo da opseda dvadeseti vek, kako u životu tako i u književnosti. Pisci su pisci, međutim, i apokaliptični luditski pokret, da ne pominjemo uništenje i propadanje gradova uopšte, može biti tema poezije, bilo da je u stihu ili u prozi. Anglosaksonska pesma „Ruševina“ („The Ruin“), nepoznatog autora, daje izvanredno upečatljiv prikaz ruševina rimskog grada, verovatno Bata, kroz vizuru staroengleskog pesnika s početka osmog veka; toliko je zadivljen veličinom i trajnošću zidarskih radova, čak i u ovakvom ruševnom stanju, da ih naziva enta geweorc, džinovskih ruku delom. Edgar Alan Po u pesmi „Grad u moru“ („The City in the Sea“, 1831) zamišlja ruševine Sodome i Gomore ispod talasa Mrtvog mora koje će biti potpuno uništene u nekom od zemljotresa koji pogađaju to područje, kada će grad konačno potonuti i „Pakao, iz hiljadu prestola što se diže, odaće mu poštu“. A Luis Grasik Gibon u naučnofantastičnom romanu Gej Hanter (Gay Hunter, 1934) crpi neku novu vrstu proze-poezije ruševina iz opisa Londona posle nuklearnog razaranja hiljadama godina u budućnosti – to su ruševine ne ovog današnjeg Londona nego Londona budućnosti sa sjajnim metalnim zgradama i nezamislivo naprednom tehnologijom. Posvećuje mu celo poglavlje, naslovljeno „Ruševine“ i počinje ovako:
Džinovske građevine izdizale su se u vazduh popodneva, udaljene možda pet milja, ogromno smetlište oborenih dalekovoda koji su hvatali blještavu sunčevu svetlost koja se odbijala od hridi i litice od nerđajućeg metala, a zatim izbacivali taj sjaj visoko i zaslepljujuće u vazduh. U prvi mah se činilo da se obrisi velikih građevina kreću i menjaju pred njenim očima, a onda su se poslednji tračci magle otkotrljali do mesta do kojeg doseže more, te ugleda London iz doba Jerarha, onakav kakvog su ga ostavili hiljadama godina pre toga, kad se pojavila kuga i Pod-Ljudi digli na oružje…
(Knjiga 2, poglavlje 5)
Sva tri pomenuta pisca su crpela stvaralačku snagu iz mrtvih gradova, ne s namerom da likuju nad njihovom propašću nego da izraze strahopoštovanje i začuđenost nad saznanjem da su tako velike ljudske tvorevine podložne vremenu i sudbini i da se hiljadama, čak milionima, života koji su ih uzimali zdravo za gotovo može izgubiti svaki trag. U anglosaksonskoj pesmi naročito je dirljiv onaj deo u kome pesnik pokušava da zamisli kakav je mogao biti život ljudi koji su živeli i razrušenom gradu. Ko je plivao u bazenima, ko se peo na kule, ko je sazidao debele zidine, ko su bili ratnici u tim „dvoranama krcatim svakojakim zadovoljstvima“? On to sve mora da zamisli. Ne postoji kamena ploča poput one koju je u zidu postavio Gilgameš da sačuva njegovo ime i svedoči o njegovim vremenima. Sve je nestalo, kako kaže omiljeni anglosaksonski izraz, swa-swa hit no wære, kao da ga nikad nije ni bilo.
Hryre wong gecrong,
gebrocen to beorgum, þær iu beorn monig,
glædmod ond goldbeorht, gleoma gefrætwed,
wlonc ond wingal, wighyrstum scan;
seah on sinc, on sylfor, on searogimmas,
on ead, on æht, on eorcanstan,
on þas beorhtan burg bradan rices.
(Sravnjen sa zemljom, u ruševinama leži sad taj grad, u kome su toliki ljudi, radosni, zlatom optočeni, u krilu raskoši, ponosni i od rujnog vina zajapureni, u sjaju svojih oklopa, pogledom prelazili preko svih svojih blaga, srebra i dragog kamenja, preko svog velikog imetka i poseda, nakita od topaza, i preko ovog veličanstvenog grada u velikom kraljevstvu.)9
Tužbalice o gradovima posebno su dirljive zbog evokacije izgubljenih ljudskih života. A u ovom slučaju pesma nudi dodatni nivo koji nas tera na razmišljanje: i sama pesma je ruševina, sačuvana kao delimičan i nepotpun tekst. Littera scripta manet – ako sreća posluži.
Nakon porušenih gradova, sledeća faza mogu biti gradovi koji nikad nisu postojali. U romanu Itala Kalvina Nevidljivi gradovi (Le città invisibili, 1972) Marko Polo kazuje Kublaj Kanu niz priča, koje više nalikuju pesmama u prozi i u kojima opisuje gradove za koje tvrdi da je video na svojim putovanjima, ali koji su zapravo izmišljeni gradovi, gradovi iz basne, sugestivniji od ezopovskih. Tu je grad po imenu Armila, bez zidova, tavanica i podova, ali sa spletom vodovodnih cevi sa česmama, tuševima i kadama za kupanje, to je neka vrsta vodoinstalaterskog raja u koji kad uđete svaki put vidite vitke devojke kako se izmivaju pod tušem ili se suše i češljaju kosu na suncu; to su nimfe iz podzemnog i vodenog sveta koje su veselo iskočile iz česmi i vodoskoka, a Marko Polo smatra da su grad od cevi sagradili ljudi kao zavetni dar kojim su želeli da odobrovolje vodene duhove uznemirene zbog zagađenja. Zatim je tu grad po imenu Sofronija, koji se sastoji od dva polugrada: jedan je kao luna-park sa vratolomnim toboganom, cirkuskom šatrom i zidom smrti za motoriste, a drugi je sav od kamena, mermera i cementa i u njemu se nalaze banka, škola, fabrike i palate. Jedan polugrad je stalan, a drugi je privremen i jednom godišnje biva demontiran i uklonjen. No, demontiraju se i odnose kamene građevine i fabrike, a ne luna-park. Sve što je čvrsto rastoči se u vazduh, kao što reče čovek. A možete otići i u poučnu posetu, jednu enigmatično poučnu posetu, gradu Tekla, koji je prekriven skelama, zaštitnim platnima, merdevinama, gde jedni kranovi podižu druge, jedne skele pridržavaju druge dok radnici grozničavo zidaju i mere, iz nedelje u nedelju, ali nikad ništa zapravo ne biva sazidano niti završeno. Ne prekidaju sa radom ni da bi progovorili sve dok se radni dan ne završi sa zalaskom sunca, a onda, ako ih pitate zašto posao nikad ne privode kraju i gde je projekat koji slede, oni pokažu prema zvezdama i kažu: „Evo projekta.“ Pouka koju treba izvući jeste da ako želite da sagradite grad sa savršenom matematičkom preciznošću konstelacija, onda on nikad neće biti završen. Ipak, ima nečeg dirljivog u isticanju zvezdanih nacrta na kraju priče, i može biti da Kalvino ostavlja svakome od nas da izabere da li želi da poveruje (mada sumnjam da je on verovao) da je potraga za idealnim gradom u osnovi ljudska potreba i da od nje ne treba odustati.
Ma kakvi idealni gradovi bili – a teško je zamisliti da će se svi složiti oko toga kakvi treba da budu – svi se slažu s tvrdnjom da će uvek biti pesnika koje će privlačiti stvarni gradovi baš kao što će neke druge pesnike privući svet prirode, na kopnu ili moru. Pesnički senzibilitet se srećno može naseliti i u društveno najbizarnije ili najnepoželjnije projekcije urbanog iskustva, od mračnih strahota Betmenovog (Batman) Gotam Sitija do Los Anđelesa 2010. godine u Istrebljivaču (Blade Runner), gde mešavina beskrupuloznosti i visoke tehnologije upravo služi kao materijal vizuelne i dramske poezije. Uprkos aktivizmu ekoloških pokreta i pokreta Zelenih, ideja megalopolisa neće automatski slediti krv u žilama pisaca. Ako je megalopolis već naša realnost, u gradovim poput Tokija, Meksiko Sitija ili Sao Paola, pesnik u njemu može čeznuti za kolibom u šumi ili karavan-sarajem usred pustinje, ali s druge strane i ne mora ukoliko može da se priključi i napaja životom koji buja svuda okolo. Krajnji argument u odbrani gradova koji Luis Mamford iznosi u knjizi Grad u istoriji (The City in History, 1961) jeste da im treba dati zadatak, smisao, razlog. Pesnicima, baš kao i filozofima i projektantima, Mamfordova tvrdnja može se činiti održivom i stimulativnom.
Osnovni zadatak grada je da čoveku omogući da svesno učestvuje u kosmičkim i istorijskim procesima. Svojom složenom i trajnom strukturom, grad čoveku daje sposobnost da interpretira te procese i da ih aktivno i stvaralački oblikuje, tako da svaki čin drame koja se u njemu odvija bude u najvećoj mogućoj meri osvetljen svesnim saznanjem, obeležen smislom, obojen ljubavlju. Ovo obogaćenje i uvećanje svih dimenzija života putem emocionalne zajednice, razumske komunikacije, tehničke opremljenosti i dramske životnosti bilo je uvek vrhovni smisao i zadatak grada u toku čitave istorije. To ostaje i dalje glavni razlog njegovog postojanja u budućnosti.10
Mislim da su ključne reči u ovoj tvrdnji „svesno učešće u procesima“ i „uvećanje svih dimenzija života“. Mamford ne kaže da svi pisci koji žive u gradu treba nužno i da pišu o gradu, ali moraju da budu svesni velike drame urbanih promena koja se odvija i treba da na nju primene svesni, kritički duh, što će često pokazati ne samo njihovu kreativnost nego i kritičnost. Jedna savremena američka pesnikinja koja je na izvestan način testirala i potvrdila ove ideje tako što je prvo živela u udaljenom planinskom području, a zatim se sa porodicom preselila u grad, jeste Lin Hedžinijan. Na pitanje novinara kako izlazi na kraj sa gradskom sredinom, odgovorila je:
Život u gradu zahteva brojne, raznovrsne činove integracije i reintegracije, mnogo više nego život na selu… ne zbog toga što se na selu ništa ne događa nego zato što su događaji u zabačenom kraju gde smo moj muž, naše dvoje deca i ja živeli sami po sebi integrisani – oslanjaju se jedni na druge. Imali smo silno uzbudljiva dešavanja – zvečarke, medvede, šumske požare, sukobe oko pašnjaka, odbeglog robijaša i kaubojsku poteru za njim – ali reakcije na te događaje nisu zahtevale opširnu analizu. Život u gradu, s druge strane, bar u SAD, gde gradska sredina uključuje elemente iz toliko mnogo i toliko različitih kultura, iziskuje radikalnu samosvest… Intenziviranje samosvesti koje se desilo sa preseljenjem u grad bilo je veoma teško… Ali istovremeno je rezultiralo intenziviranjem epistemoloških uslova i istraživanja iz kojih je nastavila da se razvija moja poetika i moj literarni život.
Mislim da ne želi da kaže da nema poezije u zvečarkama, medvedima i kaubojima nego da je moguće pisati poeziju dubokog značenja ako život u gradu može proširiti i izoštriti čovekovu svest. Ključna reč je „ako“ jer pesnikinja ne generalizuje toliko koliko govori o vlastitom iskustvu života u dve sredine. Ali ona je dobra pesnikinja i ono što ona kaže vredi saslušati.
Grad kao entitet neće prestati da postoji, niti ima izgleda da oslabi, ako pogledamo gradove širom sveta. London možda stagnira, ali ne Singapur i Džakarta. Predviđanja kažu da će do kraja ovog veka broj stanovnika Šangaja biti između 22 i 40 miliona, a Kinezi podižu novi grad pored Šangaja i očekuje se da će tokom prve decenije imati milion stanovnika. Japanci su sagradili veštačko ostrvo u zalivu Osaka da bi na njega smestili međunarodni aerodrom Kansai, čija je glavna sala ispunjena drvećem i nazvana „kanjon“ – kanjon koji arhitekta opisuje kao „neku vrstu horizontalne Vavilonske kule“. Vavilon je živ, makar i u horizontali. Štaviše, postoji časopis koji se zove Regenerisanje gradova (Regenerating Cities), koji je dvostruki znak svog vremena zato što ne samo da nas podseća koliko je novih gradova u izgradnji, naročito u Aziji, nego i analizira šta to nije u redu sa starijim gradovima i bavi se društvenom stvarnošću urbanog života: u nedavnom broju, na primer, nalazi se članak autora Džejmsa Kelmana pod nazivom „Fikcije i stvarnosti od Glazgova do Praga“. Kao ni grad, ni poezija grada neće prestati da postoji. Možda ćemo morati da upotrebimo kliše odnosa ljubavi i mržnje da bismo to opisali. T. S. Eliot u mislima ima „Kule što se ruše / Jerusalim Atina Aleksandrija / Beč London / Nestvarni“. S druge strane, Italo Kalvino počinje jednu od svojih pesničkih basni staloženom neospornošću: „Čovek koji dugo jaše divljim predelima uželi se grada.“12 Budući da „divlji predeli“ znače „Pusta zemlja“, tu vam se uspostavlja klasična opozicija. Želim da završim primerom ove dvosmislenosti unutar poezije jednog pesnika, tako što ću navesti citate iz dve pesme o Edinburgu.
Vilijam Danbar bio je u službi kralja Džejmsa IV na dvoru u Edinburgu u petnaestom veku. Pomno je pratio kako se živi na dvoru i u gradu i o tome bez ustezanja i iskreno pisao. Kad je hteo da bude kritičan, stvarno je znao kako da udari gde najviše boli. Evo nekoliko strofa iz njegove pesme „Trgovcima Edinburga“ („To the Merchantis of Edinburgh“), pri čemu naravno ne smete da zaboravite da je Edinburg u to vreme bio prestonica jednog nezavisnog kraljevstva, te ga je stoga trebalo neprestano podsećati na vlastite nedostatke:
Zar ćete vi, uvaženi trgovci moji
Pustiti da Edinburg, vaš dični grad
Zbog vladanja mu lošeg sad
Pogazi opšte dobro i zlom ga zadoji?
Zar vas nije stid i sram
Da sve druge varoši vam
Nečasno ime nadevaju?
I da niko ne ulazi kroz kapiju grada
Jer nos mu ne izdrži ribe smrada
I uši mu para vika babuskara
I uvrede lete na sve strane;
Zar ne treba sram da vas bude
Kad izađete pred ove strane ljude
Da takve nečasti ime vam kude?
U smrdljivom prolazu pomrčina stanuje
I gradskoj crkvi svetlost odstranjuje;
I stepeništa vam se oko kuća svijaju
I kô nigde na svetu u mrak ih zavijaju
Kako živite od sramote
Što toliko malo činite
Da ljagu sa svog imena skinete? …
Svakog dana gomile para dobitak,
Svakog dana dobrih dela gubitak;
Ulicama ne može niti korak da se makne
A da vas bogalj, slepac il’ ćopavac ne takne;
Zar vas nije sramota
Što takvima grad nastaniste
I po boljemu se ne pročuste?…13
To je Danbar u ulozi javnog kritičara koji sipa drvlje i kamenje na Edinburg i prikazuje ga kao prilično pogano mesto. Edinburg, međutim, može biti i raj na zemlji, kao što to Danbar pokazuje u drugoj pesmi, „Molitva devojke iz Danbara kralju Džejmsu Četvrtom u Strivilingu“(„The Dregy of Dunbar Maid to King James the Fowrth being in Strivilling“), gde je Striviling Sterling, a kralj se iz Edinburga tokom Časnog posta zaputio u franjevački manastir u Sterlingu da se ispovedi. „Molitva“ iz naslova dolazi od latinske reči „Dirige“ što je prva reč oficija za pokojne, dok je pesma parodija oficija, gde se moli da Džejms pobegne iz čistilišta Sterlinga i dođe u raj Edinburga. Evo nekoliko stihova te pesme:
Svi mi ljudi koji smo u raju blaženi
Vama koji ste u čistilištu zgaženi
Preporučujemo se u našem izobilju –
To mi, što u rajskoj bašti stanujemo,
U Edinburgu što srećom srećujemo
Vama u Strivilingu što gorko patite
Gde slasti i radosti nema da uhvatite
Iz sažaljenja ovo pismo pišemo…
Patrijarsima, prorocima, apostolima predragim,
Stradalnicima, devama i mučenicima prečistim,
I svim svecima na nebu što ih ima:
Pokorno se obraćamo svima njima
Da razreše vas teška bremena
I u raj vas sa nama smeste za sva vremena
Da se gostite labudom, ždralom, jarebicom i vivkom
I u vodi što pliva ribom svakom,
I pijete sa nama vina bajna
Što sa obala nam dade reka Rajna,
I svežeg mirisnog klarea iz Francuske,
Iz zemlje anžejske i orleanske,
Za sreću mnogo razloga se ima:
Recite amin tim milostima …
Iz Strivilinga pođite i kući dođite,
Iz strašnoga pakla hodite domu svome,
Gde osim girica i druge ribe ima bo’me;
Iz Strivilinga pođite i kući dođite.
Et ne nos inducat in temptationem de Strivilling,
Sed libera nos a malo illius.
Requiem Edinburgi dona eiis, Domine.14
I ovim mislima o dva lica jednog grada, možda svakog grada, završavam svoje izlaganje.
Edwin Morgan
1 Gilgameš, sumersko-akadski ep, prev. Marko Višić (Beograd: Draganić, 2012), str. 7.
2 Šarl Bodler, Slikar modernog života, prev. Bojan Savić Ostojić (Beograd: Glasnik, 2013), str. 18–19.
3 Šarl Bodler, „Sedam staraca“, Cveće zla, prev. Nikola Bertolino (Beograd: Paideia, 2006), str. 156.
4 Volt Vitman, „Prelazak bruklinskom skelom“, Vlati trave, prev. Ivan V. Lalić (Sarajevo: Veselin Masleša, 1984), str. 150.
5 Isto str. 155.
6 The Poems of John Davidson, ur. Andrew Turnbull (Edinburgh: Scottish Academic Press, 1973), str. 63–64.
7 F. T. Marinetti, Zang Tumb Tumb (Milan: Poesia, 1914), str. 35–36.
8 Thea von Harbou, Metropolis (New York: Ace, 1963), str. 28–29.
9 Three Old Englsih Elegies, ur. R. F. Leslie (Manchester University Press, 1961), str. 52. Preveo autor.
10 Luis Mamford, Grad u istoriji, prev. Vladimir Ivir (Beograd: BOOK: MARSO, 2001), str. 610.
Izvornik: Edwin Morgan, “The poetry of the city”, u: Comparative criticism, br. 18, novembar 1996, str. 91–106.
(S engleskog prevela Nataša Kampmark)
