— Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci — dosta dobro znamo koliko postrani živimo. “Ni po zemlji ni po vodi nećeš naći put koji vodi Hiperborejcima”: već je Pindar to znao o nama. S one strane severa, leda, smrti — naš život, naša sreća … Otkrili smo sreću, poznajemo put, našli smo izlaz iz lavirinta starog čitave milenijume. Ko bi ga inače našao? — Moderni čovek možda? — “Ne znam kuda idem ni otkuda dolazim; ja sam sve ono što ne zna kuda ide ni otkuda dolazi” — uzdiše moderni čovek… Od te modernosti smo se razboleli — od gnjilog, mira, od kukavičkog kompromisa, od sve vrle nečistote modernog Da i Ne.Ova tolerancija i largeur* srca, koja sve “oprašta”, jer sve “shvata”, jeste široko za nas. Bolje živeti u ledu nego među modernim vrlinama i drugim južnim vetrovima! …
Bili smo dosta hrabri, štedeli nismo ni sebe ni drugog: ali dugo nismo znali kuda sa našom hrabrošću. Postali smo sumorni, zvali su nas fatalistima. Naš fatum — to je bilo obilje, naprezanje, pribiranje snaga. Žeđali smo za munjom i delima, bili najdalje od sreće slabića, od “razočaranosti”… Oluja je bila u našem vazduhu,priroda kojom smo se natmurili — jer nikakvog puta nismo imali. Formula naše sreće: jedno Da, jedno Ne, jedna prava linija, jedan cilj…
2
Šta je dobro? — Sve što u čoveku podstiče osećanje moći, volju za moć, moć samu.
Šta je rđavo? — Sve što potiče iz slabosti.
Šta je sreća? — Osećanje da moć raste — da je savladan neki otpor.
Ne zadovoljnost, nego više moći; ne mir uopšte, nego rat; ne vrlina, nego sposobnost (vrlina u stilu Renesanse, virtu, vrlina bez moralke).
Slabi i bezuspešni neka propadnu: prva načelo našeg milosrđa. I još im u tome treba pomoći.
Šta je štetnije od ma bilo kojeg poroka? — Aktivno sažaljenje za sve slabe i bezuspešne — hrišćanstvo…
3
Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (— čovek je kraj —): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života,najpouzdaniji za budućnost.
Taj najviše vredan tip u više navrata je već postojao: ali kao srećan slučaj, kao izuzetak,nikada kao željen. Štaviše, on je upravo izazivao strah, bio je dosada bezmalo ono strašno — i zbog straha je željen, gajen, dobijan obrnuti tip: domaća životinja, životinja koja živi u stadu, bolesna životinja čovek-hrišćanin…
4
Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem ili višem. “Napredak” je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.
U jednom drugom smislu postoji neprestano nicanje, na najrazličitijim mestima Zemlje i iz najrazličitijih kultura, pojedinačnih slučajeva sa kojima se, u stvari, predstavlja jedan viši tip: nešto što je u odnosu na ukupno čovečanstvo neka vrsta nadčoveka. Takvi srećni slučajevi veličajnog nicanja uvek su bili mogući i možda će uvek biti mogući. Pa čak i čitava pokolenja, radoslovlja, narodi, mogu pod izvesnim okolnostima da predstavljaju takav zgoditak.
5
Hrišćanstvo ne treba kititi i ukrašavati: ono je vodilo rat do smrti protiv ovog višeg tipa čoveka, proganjalo je sve osnovne instinkte ovog tipa, iz tih instinkata destilisalo zlo, zlobnika — snažan čovek kao izopačen tip, “izopačenik”. Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih,bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja. Najžalosniji primer: Paskalova iskvarenost, koji je verovao da iskvarenost njegovog uma potiče od prvobitnog greha, dok je on bio iskvaren samo njegovim hrišćanstvom! —
Fridrih Niče
Antihrist
* Na francuskom u izvorniku, znači širina. — P. prev.
