1.
Belešku o ruskom pesniku, esejisti i prevodiocu Josifu Brodskom (otkad je američki državljanin, potpisuje se i kao Joseph Brodsky) najbolje je početi biografskim podacima jer životna sudbina pesnika nesumnjivo je u mnogo čemu odredila i njegov književni put. Josif Aleksandrovič Brodski rođen je 24. maja 1940. u Lenjingradu. Potiče iz jevrejske porodice; majka Marija bila je prevodilac, otac Aleksandar foto-reporter, a oboje su danas već pokojni. Posle osam godina desetoletke, kada je imao petnaest godina, napustio je školu. Izdržavao se radeći povremeno: bio je ložač, fotograf, mornar, radnik u fabrici, kopač na geološkoj ekspediciji u srednjoj Aziji, obdukcionista u mrtvačnici. Uz posao se sve vreme sam obrazovao, učio je jezike, pre svega engleski i poljski, upoznavao se sa svetskom poezijom, klasičnom mitologijom, religioznom filozofijom. Počeo je da piše krajem pedesetih godina, tako da spada u najmlađe pripadnike tzv. „generacije ’56“; prve pesme potiču iz perioda od 1956. do 1958. godine. Prvi put su se pojavile u Sovjetskom Savezu u trećoj (poslednjoj) svesci lenjingradsko-moskovskog samizdatskog časopisa Sintaksis, aprila 1960. U svojim Zapisima literarnog nezaverenika, svedoči da je Brodski prvo nastupio u usmenom almanahu spisateljskog doma „Majakovski“ gde je recitovao pesme poljskog liričara Konstantina Galčinjskog. U prvom periodu, pesnik je pripadao „ahmatovskim siročićima“, kako su zvali sve nastavljače akmeističke peterburške škole pod okriljem Ane Ahmatove. Sama autorka Poeme bez junaka i Rekvijema označila ga je kao najtalentovanijeg liričara ove grupe u koju su pored ostalih spadali i nešto stariji Dmitrij Bobišev, Jevgenij Rejn ili Anatolij Najman. Ime Brodskog se upravo u pesmi Ahmatove „Poslednja ruža“ (1962) prvi put pojavilo u zvaničnoj štampi, u časopisu Novi mir (januar 1963), istina samo kao potpis uz epigraf. Već u novembru iste godine postavljeno je u sasvim drugačiji kontekst: novinari Lerner, Jonov i Medvedev objavili su članak u Večernjem Lenjingradu pod naslovom „Paraliterarni trut“, koji je počinjao ovako: „Pre nekoliko godina u lenjingradskim paraliterarnim krugovima pojavio se mladić koji je sebe nazvao pesnikom. Nosio je somotske pantalone; u rukama je uvek imao jednu te istu torbu nabijenu papirima. Zimi se šećkao bez kape i sneg bi mu zaprašivao riđe vlasi. Prijatelji su ga zvali naprosto ’Osja’. No, u drugim krugovima nazivan je punim imenom: ’Josif Brodski’.“2 Ovom javnom optužbom započeta je hajka protiv „mlađeg Osje“ (tako su zvali Brodskog jer je imao više sličnosti sa Osipom Mandeljštamom) koja je svoju pravnu osnovu imala u Ukazu Vrhovnog Sovjeta SSSR iz 1961. godine, sa prilično dugačkim naslovom: „O jačanju borbe s licima koja izbegavaju društveno koristan rad i vode antidržavni, parazitski način života“; Ukaz je potvrdio i Vrhovni sud u martu 1963. Ništa mu nisu pomogli materijalni dokazi da je zaista pesnik i prevodilac, potvrđeni svedočanstvima: prevodi Rakića i Ujevića u štampanoj antologiji jugoslovenske poezije, prevodi Galčinjskog i kubanske poezije, ugovori za rad na radiju i televiziji. U februaru i martu 1964. bio je dva puta saslušavan i 13. marta osuđen uz sledeće obrazloženje: „Brodski sistemski ne izvršava obaveze sovjetskog građanina u pogledu proizvodnje materijalnih vrednosti, što se vidi iz čestog menjanja posla. Bio je opomenut od strane organa Ministarstva državne bezbednosti 1961. godine, a 1962. i od strane milicije. Obećao je da će stupiti na stalni posao, ali iz opomena nije izvukao odgovarajuće zaključke, nastavio je s neradom, pisao je i na večerima čitao svoje dekadentne pesme. Iz informacije komisije za rad s mladim piscima vidi se da Brodski nije pesnik. Osudili su ga čitaoci lista Večernji Lenjingrad. Stoga sud primenjuje Ukaz od 4. maja 1961. godine: prognati Brodskog u udaljene krajeve na pet godina uz obavezan prisilan rad.“ Pesnika su zatim prognali u Arhangelsku oblast na severu Sovjetskog Saveza gde je razvozio stajsko đubre u kolhozu, sekao drva i lomio kamenje.
Posle protesta pisaca, novembra 1965. vratio se u Lenjingrad i nastavio literarni put: pisao je pesme i prevodio sa poljskog, engleskog, španskog, srpskohrvatskog (engleske metafizičare, najviše Džona Dona, Blejka, Eliota, Frosta, Odna, Dilena Tomasa, Norvida, Galčinjskog, Miloša, srpsku epiku, Desanku Maksimović, Vaska Popu). Godine 1965. u Njujorku izašla je njegova prva pesnička zbirka: Pesme i poeme (Stihotvoreniя i poэmы). U lenjingradskim književnim almanasima objavljene su 1966. i 1967. godine četiri njegove pesme, a 1969. i jedna u Tartuu. Sva druga poezija izlazila je u samizdatu; najvažnije je izdanje sabranih pesama i prevoda u pet svezaka (Lenjingrad 1972–74) koje su pripremili i komentarisali V. Maramzin i M. Hejfec, zbog čega su kasnije imali mnoštvo problema. Godine 1970. kod izdavača Čehov pres u Njujorku izašla je druga pesnička zbirka Brodskog pod naslovom Stanica u pustinji (Ostanovka v pustыne). U junu 1972, Brodski je morao prisilno i naglo (za 24 časa) da napusti Sovjetski Savez: uzeli su mu hrpu rukopisa, dali mu vizu u ruke i poseli ga u avion za Beč. Tamo ga je sačekao američki professor Karl Profer, njegov literarni Vergilije, vlasnik ruske izdavačke kuće Ardis u En Arboru.
Brodski je preko Londona otputovao u Sjedinjene Američke Države i nastanio se u Njujorku. Danas predaje na različitim američkim univerzitetima (leti na Kolumbiji, zimi u Masačusetsu) najviše o Hardiju, Odnu, Frostu, Rilkeu, Kavafiju. Od 1979. godine bio je član Američke akademije za umetnost i književnost, mada je u maju 1987. kada su primili Jevtušenka, iz nje izašao. U SAD su izašle sve njegove pesničke zbirke, najviše kod izdavača Ardis u Mičigenu: U Engleskoj (V Anglii, 1977), Kraj lepe epohe (Konec prekrasnoй эpohi, 1977), Vrsta reči (Častь reči, 1977), Rimske elegije (Rimskie эlegii, 1982), Nove stance za Avgustu, (Novыe stansы k Avguste, 1983), Uranija (Uraniя, 1987). Napisao je i pesničku dramu Mramor (Mramor, En Arbor, 1984), zbirku satiričnih pesama na engleskom jeziku (History of 20th Century, 1986) i niz književnih eseja po narudžbini Njujork rivju of buks-a koji su izašli 1986. godine u samostalnoj knjizi (Less than One, Njujork).4 Nobelova nagrada za književnost (1987) postavila ga je u središte ruske i svetske poezije; posle Kamija, postao je najmlađi nobelovac. Posle dužeg vremena, izbor njegovih pesama štampali su i u Sovjetskom Savezu (Novi mir 12, 1987; Neva 3, 1988; Ogonjok, 1988). Brodski se mnogo prevodi, najviše na engleski (pesme, inače, uglavnom prevodi sam), francuski, nemački, skandinavske jezike, srpskohrvatski, poljski. Prva pesma na slovenačkom jeziku bila je „Velika elegija Džonu Donu“ u tršćanskom Mostu (1965), kasnije prevedena još dva puta.
2.
Osamnaestog februara 1964, na prvom suđenju Brodskom u Lenjingradu, između sudijeSaveljeve i pesnika odvijao se i ovaj dijalog:
Sudija: A koja je zapravo vaša struka?
Brodski: Pesnik. Pesnik-prevodilac.
Sudija: Ko vas je proglasio za pesnika? Ko vas je priznao za pesnika?
Brodski: Niko. A ko me je priznao za čoveka?
Sudija: Jeste li učili za to?
Brodski: Za šta?
Sudija: Za to da budete pesnik. Jeste li pokušali da završite odgovarajući fakultet?
Brodski: Nisam mislio da se pesnik postaje školovanjem.
Sudija: Nego kako?
Brodski: Mislim da to potiče od… Od Boga…
Ovaj dijalog potvrđuje onaj lik pesnika Brodskog, koji je nastao još na početku njegovog pesničkog puta – lik „pesnika po božjoj milosti“ koji je svoj dar dobio od Boga i sada ga širi među ljudima. Ova predstava o tome da je pesnik i njegov proizvod, pesma, u centru sveta, bez obzira na to gde i kada živi (u Lenjingradu ili Njujorku, u antici ili krajem 20. veka), postala je u ruskoj andergraund kulturi na prelomu pedesetih godina pravi mit jer je otelovljavala nostalgičnu želju da se bude centar vasione, očigledno vrlo jaku baš u Lenjingradu, bivšem carskom Peterburgu, u gradu u kome su nekada živeli Puškin, Blok, Mandeljštam i Ahmatova, a koji se posle Oktobarske revolucije pretvorio u drugu prestonicu. Poznavaoci tvrde da se u Lenjingradu, upravo pod uticajem mladog Brodskog, razvila ona supkultura koja je dala pečat centralnoj liniji savremene ruske modernističke poezije, temeljeći se na tradiciji simbolizma i akmeizma. U njenim okvirima moguće je razumeti Brodskog kao pesnika koji ima svoje učitelje (Mandeljštama, Ahmatovu, Cvetajevu), svoje vršnjake (Bobiševa, Rejna, Kušnera, Junu Moric, Ahmadulinu), svoje učenike (Kublanovskog) i svoje neprijateljske antipode (Jevtušenka, Voznesenskog, Limonova). Brodski je začetnik i istovremeno plod ove kulturno-boemske sredine, nekakav novi književni mirotvorac koji gaji kult pesničke ličnosti, a sa njim i kult pesništva, kao najvažnijeg posla na svetu. U svakoj pesmi Brodskog čuje se „neizbežna magična lična zamenica prvog lica jednine“, kako je rekao jedan od proučavalaca njegovog dela. Isti proučavalac (A. Kalomirov) takođe tvrdi da se „gotovo svaka pesma Brodskog posle 1965. godine, uz brižljivu analizu, iskazuje samo kao metamorfoza kakvog konkretnog ličnog položaja – položaja koji postaje važan zato što ga uvodimo u krug klasičnih mitoloških materija“. Ovaj stav eksponiranog lirskog subjekta, poslednjeg pesnika „po volji božjoj“ koji sa moralnim pravom vrhovne instance sudi o svemu, konačno i jednom za svagda, Brodski je mogao da pozajmi od klasicističko-romantičarskog pesnika Jevgenija Baratinskog; odatle stoičko držanje govornika, nadahnutog proroka, stav koji podrazumeva retorički pokret i herojski izgled. Sam Brodski okarakterisao je sebe kao „normalnog klasicistu“, što odgovara tipu mudrog rezonera na postolju razuma, kao najviše vrednosti ljudskog društva. Zato ne čudi da pesnik, kako u poeziji tako i u esejistici, posvećuje neobičnu pažnju upravo govornim manifestacijama misli, i šire, jeziku kao onom ljudskom izrazu koji ostaje zapisan i sačuvan posle svih društvenih, čak i prirodnih katastrofa. Jezik je čovekovo najdraže dete, stoga Brodski njegovom rađanju i nastajanju (glosolaliji) posvećuje toliko pažnje. Jezik je svetinja koje se pesnik njegovog kova nipošto ne može odreći, kao što se ne može odreći ni same ljudskosti. U pismu Leonidu Brežnjevu, koje je napisao pre odlaska iz domovine, 4. Juna 1972, naglasio je upravo značaj jezika, odnosno pesničke reči, koja je više od države, čak više od samog života: „…Jezik je mnogo stariji i neizbežniji od države. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se države tiče, mera patriotizma jednog pisca, po mom mišljenju, jeste to kako on piše na jeziku u kome živi, a ne zakletve sa govornica… Jer, iako prestajem da budem građanin SSSR, ne prestajem da budem ruski pisac. Verujem da ću se vratiti; pesnici se uvek vraćaju, lično ili na hartiji.“
Slične misli je kasnije više puta ponovio, npr. u esejima: „Upravo je jezik uticao na moje malo otuđeno viđenje sveta i celog društva. Naravno da je i jezik podložan pritisku koji vrši ovaj svet i ovo društvo, ali pri tom je neobično postojan i neosetljiv, jer kad bi jezik i književnost zavisili od faktora izvan njih, odavno ništa više ne bi postojalo osim gole abecede. Pisac poznaje samo jedan oblik patriotizma: stav prema jeziku.“ Naposletku, sopstveni pogled na jezik, proširen na svu umetnost, iskazao je u govoru, prilikom dodele Nobelove nagrade, u kome je proglasio poeziju za suštinsku odrednicu homo sapiens-a: „Pošto je ovladala sopstvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost… Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi ’dobro’ i ’loše’ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije ’dobra’ i ’zla’… U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće. Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih predstavnika životinjskog carstva govor, onda literatura i, posebno, poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.“
Prema tome, umetnost, književnost, poezija paralelni su oblici ljudske egzistencije iznad dobrote i zla društvenog postojanja, bilo kolektivnog bilo individualnog. Po ovoj logici stvari, umetnost je autonomna, štaviše: ona je iznad društva i države. Odatle otpor Brodskog prema besmislenoj državnoj kontroli umetnosti na jednoj strani, a na drugoj strani, prema onoj umetnosti koja se odrekla sopstvenog poslanstva, pretvorila se u svakidašnju učiteljicu i vaspitačicu, postala društvena higijena i surogat društvenih nauka, nekakva „socijalna antropologija“, kako sam kaže. Pesnik je, dakle, ako rezimiramo, zagovornik univerzalne estetske kulture koja se zasniva na kultnoj mitologiji individualnog poeta vates-a, večnog putnika, pesničkog Odiseja, koji podražava put Krsta i hoda stopama Danteovog vodiča. Zato je, takođe, jasno zašto ga u Sovjetskom Savezu do sada nisu objavljivali: i rusko-sovjetska poezija se slaže sa savremenom književnošću u celini, a ona mora da bude sinhronizovana sa doktrinarnim zahtevima društveno angažovane umetnosti u realnom socijalizmu.
3.
Možda bismo iz rečenog prebrzo zaključili da je Josif Brodski pesnik izuzetne originalnosti, koji ima malo zajedničkog sa tradicijom ruske poezije, a još manje sa savremenim književnim zbivanjem. Istina je da je između Brodskog i savremene sovjetske poezije malo dodirnih tačaka; ali zato je utoliko intenzivnija i plodnija pesnikova veza sa klasičnim ruskim pesništvom. Uz to, Brodski nije samo načitani poznavalac tradicije, eklektični kompilator, epigon Deržavina, Puškina ili Ljermontova, Mandeljštama ili Ahmatove. Brodski je pesnik koji temeljno poznaje rusko – i ne samo rusko – pesništvo, od njegovih početaka, upravo zato ga može temeljno obnavljati na svim nivoima, od tematike do ritmike, strofike, metaforike i leksike. U svoju neposrednu pesničku praksu uključio je sve tradicionalne postupke koji su mu omogućili da učvrsti sopstveni poetski sistem. Kada se radi o ruskoj baštini, moramo da govorimo o asimilaciji brojnih elemenata, od baroka do futurizma, od Kantemira do Hlebnjikova. Nepobitan je dalje uticaj engleske metafizičke poezije 17. veka (Don, Herbert, Marvel, Krašo), a Brodski je i inače poznavalac angloameričke poezije, pre svega modernizma, kakav su stvorili Eliot, Jejts, Frost, Odn. Tragove u njegovoj poetici ostavilo je i poljsko pesništvo, prvenstveno autori naglašene ironične refleksije (Norvid, Miloš ili Herbert).
Prema mišljenju svih proučavalaca, uticaj engleske metafizičke škole kod Brodskog je odlučujući. Od metafizičara je preuzeo pesničko načelo logičkog viđenja i verbalizacije sveta, koje je zasnovano na racionalnim temeljima i zato je dostupno racionalnoj analizi pesničkog intelekta. Pevanje je intelektualna igra koja zahteva temeljno poznavanje različitih područja ljudskog znanja, od geografije i istorije do hemije i fizike.
Od suštinskog značaja za razumevanje metafizičke poezije i Brodskog, svakako je i pogled na svet koji potiče iz religiozne (hrišćanske) filozofije koji, s jedne strane, povezuje autora Uranije s ruskim pesništvom 18. veka (Kantemir, Lomonosov, Deržavin, Baratinski), a s druge strane, sa ranom egzistencijalnom mišlju od Kjerkegora do Šestova i Berđajeva, čak i sa Kamijevim egzistencijalizmom, kako konstatuje Amerikanka Džejn Knoks. Metafizički pesnici su pevali za ljudski intelekt i maštu, a manje su se oslanjali na reakcije osećajnog čitaoca. To se vidi u originalnoj, ponekad teško razumljivoj upotrebi jezičkih i stilskih sredstava (izbegavanje pesničkih klišea, pogotovo tradicionalne slikovitosti i epiteta koji su preopterećeni semantikom pređašnjih konteksta) i u zagovaranju načela „prelepe jasnosti“, tj. smislene, sintaksički i metaforički logične jasnosti pesme, iako se radi o zapletenim rečeničnim periodama, o celoj mreži paralelnih misli i semantičkih nagoveštaja i asocijacija, o višestepenoj metaforici moderne misaone poezije, o semantičkoj zgusnutosti i parafrazama. Naravno, sve ove elemente Brodski nije prvi upotrebio, već ih je modernizovao i preoblikovao u dominante svoje poezije, u odmah prepoznatljive postupke sopstvene poetike; upravo u tome je njegova primarna inovacija.
Metafizička poezija, kakvu piše Josif Brodski, kloni se ornamentalnosti, jer su sva pesnička sredstva, od eufonije do parafraze, u službi analitičkog misaonog procesa, argumentovanih sudova i tvrđenja sa različitih područja ljudske psihofizičke kreativnosti. Njegove pesme su „monolit, konglomerat reči cementiranih moćnom mišlju“, kaže jedan kritičar. Metafizička poezija je demokratska u izboru tematskih područja koja opeva; zato i kod Brodskog nalazimo mnoštvo primera i metafora sa tradicionalno nepesničkih područja: iz geometrije, geografije, istorije, zoologije, botanike, astronomije, ekonomije, seksologije. Demokratija se vidi i u tehnopoetici gde takođe ne važe strogi kanoni vrednosne hijerarhije na području upotrebe reči ili stilskog označavanja; leksika i stilemi kod Brodskog često čak brišu granicu između poezije i proze, između pesničke i popularnonaučne reči. Upravo poređenje i metafora prikladna su sredstva za zbližavanje često vrlo udaljenih pojmova; Brodski, pri tom, gotovo uvek koristi složene višestepene metafore. Ove karakteristike metafizičke poezije logično utiču na misaono-rečeničku konstrukciju pesama: razgranatost intelektualnog razmatranja traži odgovarajući izraz, a to su rečeničke megalokonstrukcije koje se upliću u stihove i strofe samo opkoračenjem (anžanbman), kao što nam npr. Pokazuju prve tri strofe „Razgovora s nebožiteljem“. Težnja ka logično-racionalnim posredovanjem pesničke misli, takve megalokonstrukcije na kraju stiha ili strofe često završava aforističnom poentom, sentencijom, maksimom koja označava zaključnu pesničku sintezu ranije razvijenih teza i antiteza. Mihail Kreps u knjizi Poezija Josifa Brodskog (En Arbor, 1984) konstatuje da je retko koji pesnik kadar da dosegne takvu sentencioznost kao Brodski; sentencija, „ugrušak pesničke misli, srž, prikladna za sve, izvan okvira individualnog i nacionalnog“, kod njega može biti aforizam, ironičan sud, zaključak, paradoks o suštini sveta, čoveka i postojanja i treba da dokazuje „božju“ izabranost pesnika, kao što je mislila Marina Cvetajeva na koju se Brodski u ovom smislu ugledao.
Nekoliko primera će nam predstaviti sentencioznost: „Smrt,
to je taj žbun u kom / svi stojimo bosi; smrt – rujna novčanica; Smrt – to su
sve naše sile, / i znoj, i napor, i delo. / Smrt – to su naše žile, / naša duša
i telo; Bregovi, to je mladost (…) / Ulice, u neizbroju. / Teški od bolova
ponosnih. / Bregovi – kraj zemlje. / Bregovi – patnje naše lik. / Bregovi –
slave večni čas. / Bregovi – to je iznad nas“ („Bregovi”);
„Deliti s nekim život – možda – / al’ s kim da podelimo naše smrti?“ („Velika
elegija Džonu Donu“); „Vreme je da se pomraku / s pesmom bez reči krene“
(„Severnom kraju“);
„Razvaline su svetkovina kisika / i
vremena. Moderni Arhimed / mogao bi da starom zakonu doda / kako tijelo
smješteno u prostor / prostorom biva istisnuto“ („Razglednica iz grada K.”);
„U svemu sve, ubistvo je ubistvo“ („Likomedu, na Skiros“);
„Izjednačeni u groblju, mi bismo bar/ da u životuteramo svako po svom!“ („Anno
Domini“); vjera je – nije više nego pošta /u jednom smjeru; Stradanije jest /
sposobnost tijela / i čovjek jeste boli ispitivač; na tavan se penjuć odlijećeš
/ bunaru na dno; Jer čvrsto satvoren /produkt rada / hrana je tatu i praslika Raju,
/ prije – vremena ulov („Razgovor s nebožiteljem“).
Naročito invidualizovani tip sentencije kod Brodskog je (auto)ironični sud, inače dovoljno redak i netipičan za rusku poeziju koja boluje od napetog lirizma ili ozbiljne društvene angažovanosti i patriotizma, neretko i pedagoške utilitarnosti. Proučavaoci, pri tom, pretpostavljaju uticaj evropske poezije 20. veka, od Brehta, preko Odna do Miloša.
Stihovni govor metafizičke poezije, dakle i poezije koju piše Brodski, izbegava, kao što je rečeno, kliše i stereotip. Brodski traži od nje, kako kaže Kreps, „preciznost, izražajnost i savršenu harmoničnost sa izraženim mislima i osećanjima; poetičnost kao takva ne nastaje zbog unapred odabranog pesničkog rečnika, već uz bilo koje leksičke jedinice – od arhaizama do psovki“. Mešanje visoke i niske leksike, filozofskih i erotskih tema bilo je karakteristično upravo za sve engleske metafizičare (Don); ruska klasična poezija, posebno Puškin, u ovom pogledu je insistirala na prozaizaciji poezije i romantičnoj ironiji kada govorimo o opevanju metafizičke građe materija. Nediskriminativnost u izboru leksike na području filozofske poezije je inovacija Brodskog; mešanje i spajanje raznovrsnih leksema, inače je od futurizma dalje, posebno kod Majakovskog, Hlebnjikova, Severjanina, priznato poetsko načelo. U ovom pogledu zanimljiva je kratka poema „Dva sata u rezervoaru“ (1965) gde je Brodski upotrebio „makaronski jezik“ – dodavanje nemačkih reči u ruski kontekst da bi ironizovao iskvareni govor – i ujedno „snizio“ uzvišenu faustovsku temu. U poslednjem periodu, posebno posle dolaska u SAD, Brodski neironično upotrebljava leksiku stranih jezika; engleske i italijanske reči uključuje u stih na ruskom sa namerom da kreira pozadinu i orkestraciju, naglasi tematiku ili pesnički žanr.
Već smo rekli da je jezik prva ljubav Brodskog, vrednost iznad svake fizičke, socijalne ili metafizičke kategorije. Brodskog, naravno, zanima pre svega poezija kao idealno ostvarenje jezika, odnosno ljudske materijalno-duhovne egzistencije. „Poezija je najviši oblik postojanja jezika“, zapisao je u uvodu izabrane proze Cvetajeve 1979. godine. Upravo je kod Cvetajeve i futuriste Hlebnjikova svest o jeziku kao suštinskoj dimenziji čoveka najrazvijenija; u ovom pogledu Brodski više duguje njima dvoma nego Ahmatovoj ili Mandeljštamu. Jezik je glavni junak njegove poezije. Osim retkih arhaizama i dijalektizama, koristi „skoro sve druge podsisteme savremenog ruskog jezika: sleng, prozaizme, vulgarizme, tuđice, ideološke frazeologizme… Raznovrsnost govornog jezika reprodukuje i na sintaksičkoj ravni: različita slabljenja sintagmatskih veza inverzijama, opkoračenjima, konstrukcijama uvođenja, pretvaranjem sporednih rečenica u glavne, a i svojevrsnim melodičnim pomacima“, piše Valentina Poluhina u zborniku
Poetika Brodskog (Nju Džersi, 1986). Njena analiza gramatičkih struktura i tipova metafora pokazuje da je pesnik bliže futurističkoj nego akmeističkoj poetici; na ovu činjenicu je ranije upozorio Lav Losev koji je u uporednoj analizi pesničkog stila Brodskog i Majakovskog utvrdio tri zajedničke karakteristike: mešanje visokog i niskog, žanrovsku orijentisanost ka odi 18. veka i deklamatorsko usmerenje stiha. Naime, upravo kod futurista (Majakovskog, Hlebnjikova) primećujemo slično oslanjanje na Deržavina i na refleksivnu i naturfilozofsku poemu (Baratinski, Tjutčev, u 20. veku Zabolocki). Pošto je Brodski pesnik koji stvara pod zastavom razuma, što znači da je njegova mašta ograničena intelektom, a ne vidom ili sluhom, u njegovim pesmama možemo naći isti tip intelektualističke metafore koja se približava „metaforama definicijama sličnim naučnim formulacijama“, kako ih zove Poluhina. Uprkos tome, kod njega dolazi do paradoksalne pojave da se uzročno-posledične i vremensko-prostorne veze oslabljuju i razvezuju; metafore se razvodnjavaju, rastvaraju i približavaju metonimijama. Rezultat je pesnički svet Brodskog koji gledan kroz metaforu postaje višesmeran: s jedne strane, metafizičke kategorije se preko metafora sistematski „fizikalizuju“, opredmećuju, a s druge strane se konkretizovana predmetnost neprestano „mistifikuje“, oduhovljuje. Lep primer za to je poema „Isak i Avram“ (1963), poema o metafizičkim temama iz Biblije, koja je, uzgred, važan izvor inspiracije kod Brodskog.
4.
Primarne pesničke teme Brodskog su: vreme, prostor, Bog, čovek, život, smrt, umetnost, poezija, sloboda, izgnanstvo, samoća, ništavilo. Jedna od njih uvek je vodeća, lajtmotiv, a druge su dodatna, sporedna tematska pratnja, podteme koje orkestriraju pesmu u jedinstveno ostvarenje. Zato je Brodski pesnik koji peva iz egzistencijalnih razloga: svaka njegova pesma je „oblik pesnikovog sukoba s vremenom iz kojeg mora da izađe kao pobednik“, kaže Mihail Kreps. Da bi pobeda bila ubedljiva, pesnik mora neprestano da se bori – a to postiže tako što, npr. sve vreme širi pesničko viđenje variranjem starih i uvođenjem novih tema i podtema, pri čemu inovacije retroaktivno utiču na već poznato i daju svemu novo osvetljenje i drugačija, do tada nerazumljiva značenja. To konkretno znači da vodećim temama u svakoj pesmi Brodski dodaje podteme i motive: temi smrti, npr. motive bolesti i starosti, temi Boga i čoveka, motive raja i pakla, duše i tela, temi slobode podtemu izgnanstva ili književnog stvaranja uokvirenu motivom carstva.
Teme i motivi Brodskog imaju u principu metafizičke korene i, kao što smo već rekli, u idejnoj su blizini egzistencijalističke filozofije kakvu su razvili Kjerkegor, Berđajev, Šestov, ali i Jaspers, Marsel, Hajdeger, Sartr i Kami. Zato se u njegovoj poeziji često mogu čuti egzistencijalističke teme dvojništva (bivanje u sebi i bivanje u svetu), otuđenosti, suvišnosti, samootuđenja; sve su u kritičkom odnosu prema marksističkom shvatanju čoveka, dakle i prema opoziciji pojedinac – zajednica, pesnik – svetina. Često se vezuju sa centralnom temom Brodskog – sa temom smrti u njenim različitim podtematskim osvetljenjima: strah od smrti, pobeđivanje konačnosti, smrt kao kraj postojanja, prelazak u ništa ili u novi život, smrt kao pobeda večnog i svepobeđujućeg vremena, život kao negiranje smrti, pevanje kao nadvladavanje konačnosti, smrti i vremena, besmrtnost, pakao ili raj kao mostovi iz života u smrt (ili obrnuto ako ostanemo u okvirima hrišćanstva), sudbina kao znamenje smrti itd. Iako je Brodski kao pesnik, učenik idealističke metafizike, a kao građanin bio je vaspitavan u duhu bezbožnog materijalizma, u sopstvenoj pesničkoj praksi ostao je skeptičan i kritičan prema dogmama i maksimalizmima na obe strane, večni sumnjalo i tragač, naravno na sebi svojstven, pesnički način, dakle: važna je njegova stihovana realizacija opštijih ideoloških polazišta, a ne goli ideološki izvor. Ili kao što kaže Kreps: „Pesnička istina je iznad filozofske.“ Tako je Brodski, npr. u „Bregovima“ metaforički opevao smrt kao ravnicu, a život kao bregove – nešto statično, nepokretno, ravno, površinsko, mrtvo suprotstavio je dinamici, uspinjanju, visini, živosti. U poslednja dva stiha, spojio je jedno i drugo sa dijalektikom suprotnosti („Smrt – to su samo ravnice. / Život – bregovi, bregovi“) sa čim je povezao i sve anafore i paralelizme u pesmi (Smrt je…, bregovi su)… Slično se dogodilo i u „Velikoj elegiji Džonu Donu“, pesmi o životu i smrti, Bogu i čoveku, duši i telu, gde glagol „spavati“ u prezentu i perfektu (sve spava; spavaju javor, bor…, spavaju miševi i ljudi…, spava jedrenjak…, sniju anđeli…, spavaju konjanici…, spava jamb…, spavaju poroci…) najčešće kao anafora, „zašije“ stihove elegije u celinu, dok sneg „raspara“ dušu i telo u smrti (možda večnom životu posmrtne budućnosti). Raj je kod Brodskog obično simbol smrti jer se radi o utopijskom prostoru potpune jednakosti i utoljenja svih želja, o prostranom polju večne sreće, što znači brisanje individualnih razlika, ukidanje slobode pojedinca kao temeljne kategorije ljudskog života. Raj je ništa, nepostojanje, život s negativnim predznakom, smrt. U isti mah, Brodski je sve vreme svestan i nužne povezanosti i istovremenosti opozicionih parova; bez prvog nema drugog, bez života nema smrti, bez slobode nema sreće – i obratno. Život je, na primer, neprestano i nezadrživo klizanje u smrt. Takođe, pesnik dopušta prelaženje opozicionih parova jednih u druge – Boga – čoveka u dušu – telo, života – smrti u prostor – vreme, itd. Postoji celi niz međučlanova ili vezivnih članova koji olakšavaju prelaženje, odnosno, tok vremena (na primer, starenje ili bolest kao član između smrti i vremena).
Vreme je za Brodskog vrhovna kategorija koja uništava sve i svemu određuje konačnu cenu; time se pesnik „Bregova“ približio ujedno shvatanjima starih Grka i egzistencijalista. Često ga piše velikim početnim slovom; povezuje ga sa smrću, raspadanjem, starenjem, ruševinama, prahom kao „telom vremena“. Odmah iza vremena je prostor, kako geografski, tako i stvarni. Čovek je na trećem mestu u hijerarhiji svega stvorenog; Brodski je povodom njega skeptik i pesimista, jer je čovek podređen vremenu i prostoru, dakle, on ne veruje u život duše posle smrti tela. Na temu čoveka Brodski nadovezuje druge podteme: ljubav, izgnanstvo, samoću, ništavilo – kao i temu stvaranja, koja je kod njega pre svega pevanje, tj. svetkovanje Reči kojom je sve počelo („Pevanje bez muzike“, 1970).
Govorno stvaranje je zapravo jedini način uspešne borbe s vremenom i smrću. Za čoveka je vezana, i za Brodskog izuzetno važna, tema carstva (imperije) i motivi u vezi sa njom (imperator = tiranin, car, kralj, diktator, generalni sekretar; legionari = vojska, policija, milicajci; nosiljka = kolica, rols-rojs, čajka). Kreps kaže da je imperija „struktura ljudske zajednice koja obuhvata sva područja, od spoljašnje politike do ličnog života…; kvintesencija međusobnih ljudskih odnosa koja se zaista pokazala drugačije nego sve idealne i predivne utopije, bilo da su socijalističke ili teološke“. Dakle, upravo ono što kaže ruski palindrom Rim = mir (svet). Zato se ova leksema i može tako često naći kod Brodskog, bilo da opeva Grčku („Likomedu, na Skiros“, „Odisej Telemahu“, „Didona i Enej“), stari Rim, odnosno njegove ruševine („Pisma rimskom prijatelju“, „Einkten alten Architekten in Rom“, „Nove stance za Avgustu“, „Post aetatem nostram“, „Rimske elegije“, „Tiberijeva bista“), Englesku imperiju, Meksiko ili SAD („Meksički divertisman“, „Vrsta reči“, „Uspavanka Bakalarskog rta“) ili treći Rim („Moskva“), odnosno Rusko carstvo koje miriše na azijatsko despotstvo („Anno Domini“, „Jednom tiraninu“, „Stihovi o zimskoj kampanji 1980. godine“). Imperija je i tema njegovih eseja („O tiraniji“, „Bekstvo iz Vizantije“), a posebno vodeća tema drame Mramor koja u obliku platonskog dijaloga između Publija i Tulija, buntovnog vojnika i stoičkog mislioca, savremenog varvara i antičkog mudraca, razvija „imperijalnu“ problematiku odnosa pojedinca i države, dužnosti i prava, slobode i nužnosti, života i smrti, demokratije i tiranije, republike i monarhije, prošlosti i budućnosti, umetnosti i stvarnosti, prostora i vremena. Mramor je razvijeni oblik ciklusa pesama „Post aetatem nostram“ i otelovljuje težnju Brodskog ka dužim žanrovskim formama; a kao platonski dijalog (dijalog udvoje) u srodstvu je s mnogim delima pesnika gde se radi o dvojnom govoru sa samim sobom, odnosno o šizoidnom monologu jednog (poema „Gorbunov i Gorčakov“; ili „Isak i Avram“ gde se dijalogu junaka pridružuje i sam Brodski kao treći).
5.
Poezija Josifa Brodskog izuzetno je zahvalna za ona savremena poetološka istraživanja koja se svrstavaju u proučavanje konteksta i podteksta. Već osnovna karakteristika da se radi o modernizovanoj metafizičkoj poeziji, sve vreme nas je opominjala na školu engleskih metafizičkih pesnika koje je Brodski prevodio i kod kojih se očigledno i učio. Kreps konstatuje da mnogo koja pesma „mlađeg Osje“ kao da je napisana „po motivima“ starijih, iako se najčešće radi o polemičkom dijalogu sa tradicijom jer Brodski uvek iznova inovira, bilo tematiku, bilo strofiku i rime, bilo stilska i jezička sredstva.
Često koristi već oprobanu versifikaciju i ustaljene pesničke vrste samo zato da bi ih obnovio. U svim fazama pevanja je, na primer, mnogo istraživao upravo strofiku (podela i spajanje stihova u strofe), različite metre, sistem rima i ciklično komponovanje dužih pesama i poema. Pokušaji višestrofičnosti kod njega su vidljivi na prvi pogled, naročito kada znamo da je čak devedeset procenata ruske poezije 20. veka napisano u strofama od četiri stiha. Amerikanac Beri Šer je, u posebnoj studiji o strofici Brodskog, utvrdio da je pesnik u sedam zbirki (ne računajući Uraniju), tj. u 319 pesama, odnosno u 15155 stihova, upotrebio čak 41 tip strofe, drugim rečima: svaka druga ili treća pesma je u pogledu strofa drugačije raščlanjena. Samo petina svih pesama podeljena je na katrene, pri čemu se Brodski udaljuje i od uobičajene upotrebe rima (mešana ženska i muška rima, naizmenično rimovanje) jer koristi ili samo muške ili samo ženske rime. Odmah posle strofe od četiri stiha je strofa od osam stihova, često sa dve trojne rime (aaabcccb, „Razgovor s nebožiteljem“, pesma iz 1970. godine, recimo ima šest različitih načina rimovanja i neuobičajenu kombinaciju dvostopnog i petostopnog jamba). Strofe od četiri stiha su većinom rimovane aabbcc. Posebna karakteristika rimovanja kod Brodskog jeste česta upotreba opkoračenja koje ponekad povezuje jednu ili čak više strofa, a s druge strane razbija sintagme i frazeologizme; ova pojava je karakteristična za Cvetajevu. Na mestu rime skoro nikada nema prideva; ali jesu vrlo često pomoćne vrste reči (predlozi, veznici, interjekcije) što je karakteristika engleske poezije; ili samo deo reči (drugi deo se nastavlja u sledećem stihu), što je posledica vizualizacije moderne lirike, možda i uticaj egzistencijalističke (hajdegerovske) filozofije. Brodski prilično često koristi sastavljenu rimu; zatim prividnu, približnu rimu, koja je inače u ruskom jeziku poduprta izgovorom, premda uprkos tome, prelazi u asonancu. Stoga sve, strofika, metrika (uobičajen je petostopni jamb) i sistem rima, potkrepljuje mišljenje da poezija Brodskog duguje Englezima, ne samo na tematskoj ravni, već i u pogledu versifikacije. Naravno da postoje razlike s obzirom na periode stvaranja – prvi: 1958–64, kod nekih do 1962; drugi: 1964–72; treći: od 1972. nadalje; četvrto: period Uranije – koje upravo versifikacijske karakteristike s razlogom razgraničavaju.
Neki istraživači otkrivaju u pesmama Brodskog i druge uticajne elemente. Što se tiče silabike, tvrde da se, naročito u ranim pesmama, oseća poznavanje španske i delimično poljske poezije. Španski versifikacijski sistem je manje strog u smenjivanju naglašenih i nenaglašenih slogova; na „Bregove“ je verovatno, kako u tematskom pogledu tako i s obzirom na versifikacijske tehnike, uticala Mačadova „La tierra de Avergonzalez“. U „Meksičkom divertismanu“ nalazimo niz španskih lirskih žanrova, od balade do romanse i ciklusa romansi (romansero španske srednjovekovne poezije, Lorke, Giljena). Brodski često koristi i sonet, tu i tamo bez rima (u šekspirovskom blank versu), a inače po italijanskom obrascu. Otvoren je, takođe, i uticaj pesnika poput Rilkea ili Kavafija.
Kad je reč o književnim vrstama kao što su elegija, ekloga, oda, poslanica, zahvalnica, najpre se setimo antičke, naročito rimske lirike. Radi se o stavu horacijevskog poete koji rečju stvara večni spomenik; temu spomenika su kasnije, u klasicizmu i romantizmu, nebrojeno puta opevali. Kod Brodskog se radi prvenstveno o tematskim i žanrovskim sazvučjima sa tradicijom u obliku aluzija, skrivenih citata ili polemičko-ironičnih asocijacija. Žanr elegije i ekloge tematski je povezan sa Vergilijem i bukoličkim pesništvom, a s druge strane sa Ovidijem i kasnijom tradicijom tužbalice (npr. Mandeljštamove Tristia). Odu i poslanicu razvija Brodski i u duhu engleske predromantičarske i romantičarske poeme (Blejk, Bajron). Još snažnije i za njega bitnije je oslanjanje na rusku pesničku tradiciju od Kantemira i Deržavina do Baratinskog, Ljubomudrova, Puškina i Ljermontova, sve do prve trećine 20. veka, u kojoj su – s aspekta žanra – za njega važni, kako Kuzmin tako Ahmatova i Mandeljštam, kako Cvetajeva tako Pasternak.
Brodski je pesnik stihovanih pisama i poslanica povodom smrti („Uspomeni T. S. Eliota“, 1965; „Pismo u boci“, 1965; „Uspomeni T. B.“, 1968; „Pismo generalu Z.“, 1968; „Povodom smrti prijatelja“, 1972; „Povodom smrti Žukova“, 1974; „Pisma iz dinastije Min“); sam ih naziva „skoro elegijama“. Upravo su ove pesme primeri kako njegova originalna individualnost uopštava konkretan detalj iz pesnikovog života u univerzalnu sliku. Sa pomenutim pesmama mogli bismo da povežemo gotovo svaku njegovu pesmu tako da često upravo ovde nastaje utisak o Brodskom kao neoriginalnom pesniku, pesniku koji nema sopstveni inventar pesničkih ideja, tema, postupaka, sredstava, pesnika koji se zadovoljava demonstriranjem eruditskog, enciklopedijskog znanja, pisanjem antologijskih pesama za kulturno-istorijsko-političko-geografsku hrestomatiju. Ako kao primer uzmemo ciklus Dvadeset soneta Mariji Stjuart (1974), moguće je u njemu prepoznati niz tuđih podsticaja i elemenata. Ciklus je napisan kao odjek ruske romantičarske poeme kakvu poznajemo kod Puškina i Ljermontova; u isto vreme je u vezi sa engleskim romantizmom (Bajron) i Donom (Holly Sonnets). Osim nabrojanih primera, u sonetima se može naći niz drugih podtekstova: iz Dantea, Šilera, Bloka, Ahmatove, Mandeljštama, Cvetajeve; iz ruske poezije i etnografije (romanse, poslovice); iz drugih umetnosti (Mocart, Mane, film, arhitektura). Šesti sonet je, npr. polemičko-ironični dijalog sa Puškinovom pesmom „Ja voljah vas…“; svog prethodnika „snižava“ na tematskoj, leksičkoj, kompozicionoj ravni. Istovremeno Brodski ciklusom soneta o škotskoj kraljici afirmiše i sve karakteristike svoje poetike, od vodeće teme smrti i ništavila, samoće i praznine, garnirane motivima bola, raspadanja, samoubistva, ludila, što sve može pobediti samo pesnička reč, do zapletene rečenične konstrukcije koja opkoračenjima između stihova ili strofa, samo dvema rimama (a i b) i fonikom (aliteracije, eufonija), dakle formalnom savršenošću, zaokružuje raznovrsni idejno-tematski konglomerat. Slično bismo mogli da kažemo i za poeme („Isak i Avram“, „Gorbunov i Gorčakov“), ili za duže pesme („Strofe“, 1968; „Govor o prolivenom mleku“, 1967; „Mrtva priroda“, 1971; „Leptirica“, 1972), takođe i za one iz poslednje zbirke („Posvećeno stolici“, „Podne u sobi“, „Strofe“, „Sedeći u hladu“, „Muha“).
Upravo težnja za strofizacijom i zatim ciklizacijom pesme („novele u stihovima“) Brodskog je dovela do proze koja se uglavnom deli na memoarske zapise (Manje od jedinke, Soba i po) ili eseje o ruskim i evropskim pesnicima. U vezi sa ciklizacijom, koja vodi lirsko-esejističkoj prozi, ponekad i uz čuvene uzore (Čehov, Beket), za Brodskog je naposletku karakterističan i žanr turističkog vodiča, odnosno putopisa po stranoj zemlji.
I ova književna vrsta potiče iz zapadnoevropskog i ruskog klasicizma i romantizma.
Putnik (autor, komentator) uvek je pripovedač koji u obliku geografsko-istorijsko-filozofsko-kulturno-literarnog komentara govori o mestu ili zemlji u kojoj se nalazi; sve je naposletku samo pozadina za manifestaciju duha i intelekta subjekta samog. Žanr se kod Brodskog razvio iz imanentnih načela metafizičke poezije koja je po logici stvari put i kruženje subjekta po najrazličitijim sferama ljudskog duha i tela, sveta i svemira. Iza ovog cikličnog žanra stoji egzistencijalna odiseja modernog poete koji hoda putevima mitskih junaka Odiseja i Tezeja, stanicama Hristovog puta na Golgotu, stopama Dantea u Vergilijevoj pratnji, po ruševinama razorenih carstava – sve vreme pod zaslepljujućim suncem ili treperavom zvezdom vodiljom. Brodski neguje žanr neprekidno, naročito u periodu posle odlaska iz domovine: „Posvećeno Jalti“ (1969), „Litvanski divertisman“ (1974), „Laguna“ (1973), „Temza u Čelziju“ (1974), „Meksički divertisman“ (1975), „Decembar u Firenci“ (1976), „Kellomiaki“ (1982); posebno snažno je zastupljen i u Uraniji: U Engleskoj, „Roterdamski dnevnik“, „Litvanski nokturno“, „Venecijanske strofe I, II“, „Piazza Mattei“, „San-Pietro“, „Novi Žil Vern“. Lirsko-epskim putopisima Brodski je zaključio metafizičko hodočašće, neprestano opevajući svoju sopstvenu, konkretnu sudbinu, sudbinu večnog Jevrejina, Ahasvera, kome je domovina vasceli svet, cela ljudska istorija u svojim materijalnim elementima i duhovnim naslagama.
Drago Bajt
Izvornik: Drago Bajt, „Spremna beseda o avtorju“, u: Josif Brodski, Izabrane pesmi, izabrao i preveo Drago Bajt, Cankarjeva založba, Ljubljana, 1989, str. 365–387.
(Sa slovenačkog prevela Biljana Žikić)
