1 Može svet da priča o meni što mu je drago (jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih), ipak sam ja, jedino ja, velim vam, kadra da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan je dokaz moga tvrđenja to što čim sam stupila pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost: odjednom ste podigli čela, pozdravili me s tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana s biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigla otprve samom svojom pojavom.
2 Odmah ćete saznati zbog čega sam se danas pojavila među vama u ovom nesvakidašnjem odelu, samo ako vam ne bude teško da mi poklonite svoju pažnju, ali one ne sme biti kao na svetim propovedima, već napregnite uši kao kad slušate vašarske telale, lakrdijaše i šarlatane, baš kao što je naš pri jatelj Mida slušao Pana. Jer me obuzela želja da za neko vreme preuzmem među vama ulogu sofista, ali ne sofista one vrste koji i dan-danji trpaju omladini u glavu nekorisne lakrdije i uče je većoj upornosti u prepiranju nego što je nalazimo u svađi žena, već ću podražavati starima koji su više voleli da se nazivaju sofistima, samo da bi izbegli ozloglašeno ime mudraca. Njihov je glavni zadatak bio da pohvalama veličaju bogove i junake. Ali vi sada nećete čuti pohvalu ni u čast Herkula ni u čast Solona, već u čast moje ličnosti, tj. U čast Ludosti.
3 Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašuju najvećom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke? Ko bi me mogao bolje naslikati od mene same ? Da nisam slučajno nekome bolje poznata nego samoj sebi? I čini mi se da sam ja u tome čednija od većine velikih i mudrih ljudi ovoga sveta, koji obično iz neke lažne stidljivosti iznajmljuju kakva uližljiva govornika ili praznoslovna pesnika od kojih slušaju pohvale koje nisu ništa drugo do presna laž. Međutim, vajni gospodin plašljiva izgleda širi perje kao paun, šepuri se na reči laskavca koji smetenjaka upoređuje s bogovima, koji ga ističe kao najviši primer svih vrlina, mada zna da je on od toga beskrajno daleko, koji kiti svraku tuđim perjem, koji pokušava da crnca načini belim; rečju, koji od muve pravi slona. Najzad, ja se držim poznate narodne izreke koja ti dopušta da se hvališ samo ako nemaš drugog hvalioca. Pa ipak me pokatkad hvata jeza zbog držanja ljudi: rekla bih da je to nezahvalnost ili nemarnost. Iako me svi oni duboko poštuju i rado primaju moja dobročinstva, ipak se posle toliko vekova nije našao niko ko bi jednim zahvalnim govorom proslavio Ludost, dok su razni Buziridi i Falaridi, groznice kvartane, muve, ćelavost i druge strahote te vrste pronašli ljude koji su žrtvovali svoje snage da bi ih ovekovečili u brižljivo sastavljenim pohvalama. Od mene ćete pak čuti govor nepripremljen i govornički nedoteran, ali utoliko istinitiji.
Erazmo Roterdamski
