MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 12
HRVATSKI pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesničke godine, između 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Gračaničkoj ulici) i u njemu stekao punu pesničku slavu.
“Svoje najlepše dane proveo sam noću”, govorio je, sećajući se boemske Skadarlije – Bore Stankovića, Tina Ujevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih.
Krklec je oko 1970. godine bio čest gost u Beogradu, naročito kad je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u “Mažestiku”, i u njemu, u Klubu književnika i u “Tri šešira” udružio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas četvoricu: Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost.
“Vas četvoricu najvolim”, govorio nam je često sa radošću, dodajući: “Moja kćerka Katarina kaže: Radović je najumniji, Raičković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji.”
Jednom nam je pričao kako je 1925. godine pevao u čuvenom horu “Obilić” zajedno sa Simom Pandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Desankom Maksimović, Momčilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem.
“To nije bio hor. To je bio horčina”, rekao je Dušan Radović.
“Ej, moj stari, nekada ste se družili sa bardovima, a sad…”, primetio je Stevan Raičković.
“Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi”, opominjao je Krklec.
“A Bećković, a Kiš, a Vitezović…”, terao je svoje Raičković.
“Divni su to momci… sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti”. Branio nas je Krklec: “Vidim da Kiš liči na Puškina…”
“Puškin je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju”, dokazivao je duhovitost Danilo Kiš.
“Ti uopšte ne želiš da stariš, već deset godina se ne menjaš”, primetio je Krklecu Dušan Radović.
“A ko nema namere da živi što duže? Volim život, brate, moj Dušane, pa se ne dam”, odgovarao je Krklec.
Krklec je posle Radoviću pričao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da čestita devedeseti rođendan slikaru Mirku Račkom i, čestitajući mu, rekao da želi da mu čestita i stoti rođendan.
“Može, može, ako to doživiš”, rekao je Rački Krklecu.
Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poželeo je da doživi da Krklecu čestita devedeseti rođendan.
Izmedju Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tome svedoči i polemika koja se razvila između njih na stranicama Književnih novina. To je najneobičnija polemika u srpskoj i hrvatskoj književnosti, vođena u klasičnoj pesničkoj formi. U sonetima.
Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:
“Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. Njegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on. Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima. I kad sam 1971. godine pročitao u Književnim novinama njegov sumorni ‘Starinski sonet’, potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao ‘Sonet na sonet’, okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnost.
Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg urednika Književnih novina”.
STARINSKI SONET
Ognjena ružo, što plamtiš i goriš
u rujnoj čaški svog voštanog tkiva,
na samrti već, ali jošte živa,
posljednjom kapi krvi dok mi zboriš.
A noć je pusta, noć je gluha, siva.
Zalud se, ružo, sa sjenkama boriš,
zalud me tješiš, uzalud me koriš,
jer noć sve dublja, sve mračnija biva.
Trenutak još, i sve će naglo proći,
ugasnut će tvoj plamen u samoći,
što svakog časa biva teža, veća.
Trenutak, tren, već zadnje sjene kruže.
O, gdje si vatro rascvjetale ruže?
Tješi se sa mnom: nestanak je sreća!
Gustav Krklec
SONET NA SONET
Gustavu Krklecu
Tešim se s tobom: nestanak je sreća!
Al još te vidim gde veselo traješ,
s razlogom tajnim kako se još maješ
sred ovog trošnog sveta, ovog smeća.
Dok čitam, veljače sedamdeset prve,
Rekvijem tužni iz -eset devete,
slutim da negde čučiš kao dete
i halapljivo kupiš slatke mrve.
O, lukava varko! Zar da svako usni
sa tvojim stihom na uveloj usni:
“Nestanak je sreća!… Nestanak je sre-“…
A ti ćeš živeti, gledati, disati,
ljubiti, krasti, piti i pisati
i nestati… nikad, a možda i pre!
EPISTOLA U STIHOVIMA
Dušanu Radoviću
Dušane, jeste: pjevam, pijem, pušim,
a ponajviše bogu kradem dane,
i tako kule niz kotare rušim,
i tako liječim neprebolne rane.
Moj Radoviću, od dima se gušim,
pod samim sobom siječem zelen-grane,
i poput panja kvrgava se sušim;
u crnom jatu znamen bijele vrane.
Al nisu varke to, što činim svjesno,
ni sanje krhke, nit dvorci u zraku.
Meni je, dragi, u tom svijetu tijesno.
| Pa sad u gužvi, metežu i mraku sam sebi stvaram božanstvenu zamku: nestanak kao — gutljaje na slamku. |
EPISTOLA NA EPISTOLU
Gustavu Krklecu
Život je opaka navika i ko se
tom poroku oda izlečiti se neće…
Od neizlečivog života razbolelo se tvoje srce,
i nema mu spasa — živeće!
Bolovaćeš, dobri moj, kao vrutak
večiti što diše u paprati
i brusi belo ogledalo, belutak,
za sunce, od iste bolesti što pati.
Život je groznica kamena, vatra
te groznice, bolest mrtvog sveta.
Mrtvo nebo mrtvim očima posmatra
bolesnika sa praporcima soneta.
Ima glavu, šešir, cvet za šeširom —
prkosan Krklec pred mrtvim svemirom!
VELIKA TRAMPA
Dušanu Radoviću
Šeret si, Duško, – ne znam tko je veći
te mene nađe da mi pamet soli,
gdje mlad i nejak ne umijem reći
šta me, ni zašto, niti gdje me boli.
Vitezi nekoć (ni mrtvi ni goli)
il rogovi u zakrpljenoj vreći —
mi smo u ovoj jada punoj doli
sanjari bivši o budućoj sreći.
Al nevrijeme je. Pljušti teška kiša,
i slon se skriva u rupu od miša,
dok crni barjak vijori vrh svijeta.
No kad se bura ponad krova stiša,
dat ću ti svoje “praporce soneta”
za jedan vijenac paprika iz Niša!
TRAMPA NA TRAMPU
Gustavu Krklecu
Natopljen suzama truli stari pliš.
Sve ruže su mrtve. Umoran je Grič.
U poslednjoj noći poslednji šišmiš
proklinje života šund i smrti kič.
Još ti, u toj noći, s jednom nadom bdiš,
da u Nišu raste životvorni bič.
Al, avaj!… Nije Niš što bejaše Niš!
Elektronika — da! A paprike — ič!
No kad nas život zamori prisustvom
straha i smrti, i sa tim iskustvom
nov sonet prhne kroz vremena kavez…
Tebi, sa pravim bratskim čuvstvom,
mog Niša Socijalistički savez
daće orden-tranzistor, sa uputstvom.
PROLJETNI HEPIEND
Dušanu Radoviću
Dušane, hajde da svršimo čarku.
Dosta je bilo sumornih soneta.
Gle, Zelen Juraj livadama šeta,
a lahor s mora ljulja našu barku.
Otkrij još koju čaroliju svijeta,
bezbolni čemer ili vedru varku,
i neka jaglac iz tvog gaja cvjeta
i u mom malom, zagorskom šumarku.
Krčimo stari put i novu stazu,
uzalud tražeći djetinjstva oazu,
jer za nas samo jedan zakon važi:
Pij, pjevaj, sanjaj, skitaj se i traži.
A što se tiče sroka ili rime:
nit zime za me, niti za te — zime:
(Alejkum selam, stari pobratime!)
- novembar 2004.
Milovan Vitezović
