Poslastičarnica

On je Per­so­na. Br­ka­ta Per­so­na. Kao i nje­go­vi pre­ci. Ko­ji su ta­ko­đe bi­li per­so­ne pod br­ko­vi­ma. Jer, kao što bi re­kao onaj pi­sac: Što je čo­vjek bez br­ko­va? Ni­šta. Ili naj­vi­še: po­la čo­vje­ka. Ni­je­su za­lu­du nje­go­vi zna­me­ni­ti pre­ci iz ta­mo ne­ke ju­nač­ke soj­ske i čoj­ske na­hi­je obr­ka­ti­li slav­nu isto­ri­ju na­še­ga uz­vi­še­no­ga ka­me­nja­ra.
Per­so­na, na­rav­no, rje­ša­va sva bit­na, od­no­sno per­so­nal­na pi­ta­nja. Kao i nje­go­vi pre­ci. I oni su se ba­vi­li špi­ju­na­žom, la­ga­njem i po­la­gi­va­njem i ta­ko vo­di­li ka­drov­sku po­li­ti­ku ko­ja je ne­ke osta­vlja­la bez gla­ve, mno­ge bez br­ko­va, a iza­bra­ne i bez gla­ve i bez br­ko­va. I bez još po­ne­čeg što pri­pa­da in­ven­ta­ru pro­ma­še­nog ži­vo­ta i per­so­nal­ne po­li­ti­ke…
Per­so­na ni­je baš vi­so­ka i vi­đe­na, ali bi­tan je nje­gov per­so­nal­ni pe­di­gre. Kad se po­ja­vi, svi zna­ju da se po­ja­vio go­spo­din Per­so­na i da će se ne­što ne­ko­me va­žno de­si­ti. Sva va­žna pi­ta­nja iz per­so­nal­nog re­so­ra na­la­ze se u po­sje­du br­ka­te Per­so­ne ko­ja ma­ni­rom na­rod­nog he­ro­ja ili­ti re­fe­r­ren­dum­skog i iz­bor­nog pr­vo­bor­ca ko­ra­ča na­šim so­ka­ci­ma s vi­si­ne oda­pi­nju­ći per­so­nal­ne ot­po­zdra­ve jen­ki­jev­ski šar­mant­no, ru­ski sr­dač­no ili cr­no­gor­ski nad­me­no. Po­ne­kad i srp­ski ćo­ška­sto.
Per­so­na umi­je sa lju­đi­ma. Za­vr­šio je sve te­ča­je­ve i kur­se­ve ulju­đe­no­sti i dre­su­re. Di­je­li ša­kom i ka­pom sve ono što je naj­va­žni­je: mi­ste­ri­o­zne osmje­he, za­go­net­ne do­sko­či­ce i le­de­ne po­gle­de. Svi zna­ju ko­li­ko o svi­ma zna go­spo­din Per­so­na. Da­ka­ko, ne­la­go­da u Per­so­ni­nom dru­štvu je pod­ra­zu­mje­va­ju­ći osje­ćaj. Ni­je la­ko bi­ti u dru­štvu ono­ga ko­ji sve zna o va­ma…
Per­so­na ni­ka­da ne go­vo­ri gla­sno. Per­so­nal­ci mo­ra­ju do­bro na­o­štri­ti uši uko­li­ko že­le da ču­ju naj­no­vi­je per­so­nal­ne vi­zi­je go­spo­di­na Per­so­ne. Nje­go­ve ri­ječi se po do­broj tra­di­ci­ji ši­re od us­tah do us­tah i pod­ra­zu­mje­va­ju­će do­bi­ja­ju na zna­ča­ju i sna­zi kao i sva­ko usme­no pre­da­nje. Ka­da ne go­vo­ri ti­ho, Per­so­na, na­rav­no, ću­ti. Ću­ta­nje je,opet na­rav­no, če­sto mno­go gla­sni­je od Per­so­ni­nog mu­klog go­vo­re­nja. Per­so­nal­ci se ne bo­je Per­so­ni­nih ri­je­či ko­li­ko se bo­je nje­go­vog ću­ta­nja…
Lju­bi­te­lju usme­nih pre­da­nja i ud­ba­ških la­pr­da­nja u na­šim zor­nim go­ra­ma tvr­de da je Per­so­na za­pra­vo je­di­ni čo­jek ko­ji je ta­da i ta­da, tu i tu, Mi­lu re­kao to i to, i ovaj ga je ta­da i ta­da, tu i tu, po­slu­šao kao sva­ko po­slu­šno i is­pre­pa­da­no đa­če. Pri­ča se da je go­spo­din Per­so­na jed­nom dav­no, još dok je Mi­lo bio ma­li, isto­ga slao za bu­rek u po­sla­sti­čar­ni­cu Pro­lje­će, a on­da mu na­re­dio da du­va u bu­rek ne bi li ga ohla­dio sve ska­ku­ću­ći na li­je­voj no­zi. Naj­ve­ći po­zna­va­o­ci ud­ba­škog lu­pe­ta­nja i ep­sko-lir­ske tra­di­ci­je do­da­ju i da je Mi­lo po­li­zao po­klo­pac od jo­gur­ta, na­rav­no sa unu­tra­šnje stra­ne, i pritom po­kor­no po­gnuo gla­vu…
Per­so­na uspje­šno nje­gu­je sop­stve­ni kult i uži­va u pr­lja­voj mla­koj ba­ru­šti­ni po­da­ni­štva. Ni­ka­da ne tvr­di i ne de­man­tu­je. Po­ne­kad se po­zo­ve na vri­je­me, ni­ka­da na Bo­ga, i str­plji­vo če­ka da isti­na, ko­ja ni­ka­da ne­će do­ći, iza­đe na ne­vi­dje­li­cu. Moć go­spo­di­na Per­so­ne obr­nu­to je pro­por­ci­o­nal­na ne­mo­ći per­so­na­la­ca i osta­lih par­tij­skih ma­mla­za u Mon­te­ne­gro kr­let­ka­ma…
Per­so­na je, ka­ko ja­vlja­ju pro­vje­re­ni iz­vo­ri, po­slao Sve­ta u Spuž, a ka­ko isti iz­vo­ri do­da­ju, po­sla­će i još ne­ke. Me­đu tim još ne­kim su i oni ko­ji su na vr­hu im­po­zant­ne ma­fi­ja­še pi­ra­mi­de ko­ju je se­bi za ži­vo­ta po­di­gao upra­vo onaj ko­ji je u pret­hod­nim po­gla­vlji­ma do­no­sio go­spo­di­nu Per­so­ni bu­rek i jo­gurt, a ka­sni­je i ne­ke so­fi­sti­ci­ra­ni­je stvar­či­ce za na­du­va­va­nje…
Per­so­na je, ka­ko se ne­zva­nič­no sa­zna­je, za­pra­vo ru­ski čo­vjek sa do­brim ve­za­ma u pred­so­blji­ma Bi­je­le ku­će ko­ja se u slen­gu na­zi­va cr­na ku­ća ili ku­ća stra­ve. Da­kle, Kremlj, Bi­je­la ku­ća i sve osta­le ku­će­ri­ne na ovom ras­ku­će­nom svi­je­tu pri­rod­ne su adre­se go­spo­di­na Per­so­ne…
Per­so­na ne vo­li jav­nost, što sa­mo po­ja­ča­va nje­gov per­so­na­li­tet. Ve­o­ma je pri­ro­dan, što će re­ći ni­je ro­gat ili re­pat, u šta se ne­ko­li­ko pu­ta uvje­rio i pi­sac ovih re­da­ka. Jed­nom je čak ve­li­ki go­spo­din Per­so­na po­zdra­vio ma­log po­me­nu­tog pi­sca i ovaj mu, na­rav­no, ni­je ot­po­zdra­vio. Od ta­da je ma­li pi­sac po­stao još ma­nji sa ten­den­ci­jom da vr­lo br­zo po­sta­ne ne­vi­dljiv kad je već be­zna­ča­jan. Ovim pu­tem mo­lim go­spo­di­na Per­so­nu da me ubu­du­će gla­sni­je po­zdra­vi i iz­vi­nja­vam se što mi je nje­gov po­zdrav za­li­čio na psov­ku. Na­rav­no, ne iz­vi­nja­vam se što sam ga tom pri­li­kom opso­vao, na­rav­no, u se­bi.
Per­so­na vo­li po­sla­sti­čar­ni­cu Pro­lje­će ko­ju sam i sam ne­ka­da dav­no vo­lio…Vo­li ko­la­če sa vi­šnja­ma, ba­ja­de­re i ka­pri-tor­te, krem­pi­te i ba­kla­ve, ma­fi­ne sa čo­ko­la­dom, štru­dle sa ma­kom, ti­ra­mi­su i ba­kla­ve, le­nje pi­te i kne­dle sa šlji­va­ma, mil­ka tor­te i sul­ta­no­ve slat­ke sar­me…
Per­so­na zna za­što ži­vi. Per­so­ni je sva­ko go­di­šnje do­ba pro­lje­će. Sva­ki mu je za­lo­gaj sla­dak. Sva­ko mu je br­do gla­va še­će­ra. Sva­ki mu je čo­jek la­ko rje­šiv per­so­nal­ni pro­blem. Sva­ki mu je pro­blem li­mu­na­da. Bo­za. Du­pli sa le­dom…
Vo­lim pro­lje­će. Vi­še ne vo­lim po­sla­sti­čar­ni­ce. Slat­ki ko­la­či­ći me pro­go­ne u snu. Gor­ka mi po­da­nič­ka mu­ka u na­šoj ma­le­noj osra­mo­će­noj po­sla­sti­čar­ni­ci u ko­joj se pro­da­je strah sa šla­gom , sra­mo­ta sa ora­si­ma i bez­lič­nost pre­li­ve­na cr­nom čo­ko­la­dom.