VI PARIZ (4)
Počelo je doba velikih trka pa se izložbe zatvaraju. Mogu, dakle, da završim pismom o njima.
Danas je otvorena i zadnja dvorana Luvra. Objavili su da je kupljen jedan Direr. Gola Olimpija i odaliske Engrove tajanstveno sjaje. Sunčanje na Jugu, gde su ih krili, natopilo ih je nekim novim, čudnim bleskom. Sad su dvorane pune Engleskinja, koje jaka, krvava hrana čini strasnim, a, kad to prođe, estetama. Uskoro će u Luvru zavesti ulaznice. Godina je završena.
Bile su četiri velike, sezonske, izložbe. Saloni: Jesenji, Nezavisnih, Nasional, i Francuskih umetnika. Počeću odostrag, jer tako je najlakše preći preko njih.
Te izložbe znače nekoliko hiljada ovogodišnjih, novih slika; od kojih će najgore i najbanalnije kupiti država. Znači, nekoliko stotina kipova golih žena, koje će posle, kada ih nazovu: Pravda, Evropa, Klio, itd. opet kupiti država. Nevidljivo pokroviteljstvo jesu „nadležni“ kao i svud. Oni, kad završe karijeru i oćelave, reše se da čuvaju tradicije francuskog slikarstva. Tj. one rđave. One dobre čuvaju mladi i često gladni slikari na Monparnasu. Razume se, sve su te izložbe prepune i divne. Dame, koje su obučene kao polusvet, ali su koketne, i gospoda, koja paze da jedan drugome ne stanu na nogu.
Među izlagačima, i to među dobrima, mnogo je stranaca. Novine su to objavile, i sad počinje odbrana protiv njih.
Mnogo šta, o zadnjim dvema izložbama, nema da se javi. Možda samo to, da je odbor poslednje ponudio da u Beogradu izloži francuske gravure od početka do danas. Došao bi da govori Moris Bares, i drugi. To bi dokazalo, u Evropi, da smo i mi kulturni.
U Nasionalu moram spomenuti jednu stvar, a to je Burdelova Djevica. Ona je bojadisana kamena, ima lepu, gotsku vitkost, a u modelaciji ukusno obnavlja svežinu i čarobnu naivnost francuskog srednjeg veka. U rešenju držanja deteta ima novog. Mogu baš spomenuti i portret Anatola Fransa, od Holanđanina Fan Dongena, o kojem je Pariz nedeljama govorio. Oni, uopšte, kad se desi kakva šala, dugo, dugo, ispredaju iz nje. Gospodin Fan Dongen naučio je od Pariza mnogo štošta. Ne da slika. Ali da se napravi interesantan i šaren, kao nemačke impresioniste. Naslikao je starog skeptika drečećim bojama, a sa glavom jednog starog zeca. Svet se smejao, a jedan Amerikanac kupio je sliku za skupe pare. Ipak se stari filozof izvukao iz svega toga ljupko i veselo. Kad su ga pitali, posle nekoliko dana, zašto se dao nakaraditi od tog slikara, začudio se, i rekao da se ne seća da ga je neko, u zadnje doba, slikao.
Malo više o Jesenjem salonu, jer tu je bilo skulptura od Zatkina, slikâ od Frijesa, Andrea Lota, itd. Ali o njima pri kraju. Kod Jesenjeg salona mogu spomenuti i našeg skulptora Deškovića, koji je, ovih dana, odnet u ludnicu. Izlagao je svoga Kraljevića Marka, i on mu je došao glave. On je loš đak Meštrovićev. Ogromna njegova skulptura toliko je napeta od snage i „etičke“ ekspresije, da Šarac, sa ispalim grudima, izgleda kao gusak. Francuzi su stajali i šaputali uplašeno: „que c’est drôle“. Staja u kojoj ga je držao bila je mnogo skupa, a nikako nije dolazio do „slave“. List za žensku modu, Vogue, doneo je sliku skulpture, o kojoj kaže da predstavlja Kraljevića Marka „čehoslovačkog“ narodnog junaka, od „ruskog“ skulptora Deškovića. Izvolite pogledati januarski broj. Dešković je, uskoro zatim, došao u kafanu i objavio da će ga pokloniti Bugarima, jer je on bio „hrvatski, antidržavni element“. A posle je pričao da se Marko ženi, i poludeo je. To svakako ne škodi mnogo našoj skulpturi – ili vidovdanskoj etici…
Da pređem na ovogodišnje reprezentativne izložbe pojedinih naroda. Bile su četiri: poljska, đurđijanska, belgijska i holandska.
Poljska je imala sve simpatije Pariza. Ipak, nije značila ništa. Najbolje je još bilo, da su doneli starog Matejka, i srećno ga, ponovo, pokazali Evropi. I nije im škodilo. Đurđijanska izložba bila je smešna. Otpaci minhenskog ekspresionizma, rđavi đaci Hodlera, i još tome dodata neka vizantijska kajgana. U najboljem slučaju, literatura. Belgijska izložba dokazala je samo kulturu. Imaju svega: čipaka, „umetničkog obrta“, kipova, slika, grafike, goblena, staklarije. Crteži su im kao Krizmanovi. Uostalom, kao i svud po državnim izložbama, i oni su, možda, doneli samo svoje pompijere. Holandska izložba, ako se meri po savremenicima, ista je takva. Minhen. Ali su doneli nekoliko Van Gogâ, iako iz mlađeg doba, koji su sjajni. A imali su veliku salu ovde još nepoznatih Rembranta. Taj tužni sanjalo, koji je, posle smrti ljubljene žene, izgubio svaku vezu sa javom, zalivao je svojom zlatnom maglom mesec dana život Pariza. Tuga i san svih tih slika možda će malo razvedriti parisko slikarstvo, koje ima u sebi samo jednu opasnost, a to je da postane igračkom, od čega se najviše i boji. Crteži njegovi uticali su, opet, kao čudo. Virtuozni i sentimentalni Fabricijus, izgledao je sad bedno, kraj njega, i samo jedan de Vit (trgovina riba), sa svojom tvrdom kompozicijom, i hladnim tonom pejsaža, dalekim od svakog impresionizma, sav intelektualan, bio je dostojan te sale.
Francuskih izložbi bilo je nebrojeno. Godina je bila u znaku obnove. Vi znate kako žilavo i izdržljivo oni čuvaju i obnavljaju svoje. Dok je sva sjajna renesansa sahranjena u muzeje i niko je ne obnavlja, mada svi o njoj govore, Francuzi svake godine obnove po jednog svoga. Ima u tome jedne očajne mudrosti starog naroda. I da ne govorim o večnom prikazivanju Sezana i Renoara, koji su i ove godine imali nekoliko kolektivnih izložbi. Na tome danas stoji sve slikarstvo. Ali dok, na primer, od Nemaca „otkriveni“ i obnovljeni Greko opet opada, oni su ove godine obnovili, i te kako obnovili, Pusena i Engra. I možete biti uvereni da će na godinu, ma niko ne govorio ovde o Đorđonu, Tintoretu, a kamoli Sodomi, reći da su i David, pa i Žerar, pa i Žeriko genije. Sve je lepo, redom. Ja ne kažem da to nije pravo. Treba biti načisto sa time da, danas, samo Pariz zna da slika. I da su, treba reći, od renesanse amo, jedino Francuska i njeni đaci znali da slikaju.
Oživeli su francuski petnaesti vek, i ne samo avinjonsku školu. Žan Fuke je proglašen velikanom a Čovek sa čašom problemom. Imaju pravo.
Izišao sam u Šantiji, i ceo dan hodao, kao opijen. Iza ribnjaka su cvetali vrtovi puni paunova. Mali dvorac, na kome je urezan ljubavni sonet, bio je belo ružičast, kao ženska tela fontenbloske šnole. Ogromni proplanci, i polja što se završavaju pred nebom, pričali su mi gorku istinu, da je ono što je za jedne san bilo za druge java. Sa stolova i stolica su se rumeneli vrtovi i pastirke Bušeove, koje ja, kao pristalica kubista, ne smem da obožavam. Posle sam gledao Đokondu, za koju kažu da je slikao da Vinči, u što ne verujem, i Tri gracije, koje je zaista crtao Rafaelo, i koje ću, znam, videti u Sijeni. U jednoj maloj dvorani video sam 40 minijatura Fukeovih. Ne, nisu preterali. Kolorit je možda naučen od Talijana, ima i španskog u njemu, ali su konstrukcije čvrsto francuske. Puno je premišljanja, hladnog razuma, i već se tu vidi linija na kojoj posle stoje Pusen, Engr, Delakroa, i Sezan, iako on izgleda bez tradicija. Sve je to danas, kod kubista, opet doterano do analize, do rastvaranja. Dugo sam gledao Puseva, koji je u Šantijiu jači nego u Luvru. Ipak, malo su preterali. Znaju sve to već u renesansi gde je i on učio. Zašto ga praviti genijem? Jedino se može reći da je on sve to premestio iz Italije u Francusku, ali to nije tako važno. Čar, koju on toliko ima u našem dobu, zato je tolika što ima toliko intelekta. Iako to, katkad, znači konstrukciju. Boja, radost, pa i kompozicija, renesansne su.
Oskudne izložbe, međutim, bile su Sezanova i Renoarova, a sad, maja, Engrova.
Ta tri sintetičara – kažu da je i Renoar to – dižu se još uvek, kao rezultati između romantika, impresionista itd. Sve baš nije jasno. Delakroa, koji je bar skoro sve znao što pripisuju Engru, danas stoji iza njega. A Mane je postao drugorazredan. Ja bih tu, među uzrocima za to, pakosno, uzeo i ovaj: do danas Amerika može izložiti bolju kolekciju njihovih modernih, nego oni sami.
Sezanove izložbe, još nemaju neprolaznu moć onih lepih stvari o kojima se više ne govori. Još uvek se o njemu pišu ludosti. Jedan od onih koji su tu mnogo skrivili, „pesnik“ Joahim Gaske, hvala bogu, ne može više mnogo da mu škodi, jer je baš danas sahranjen. On je napisao čitave knjige o Sezanu i o Renoaru. Sve o njihovim teorijama. Kad piše o Sezanu, oduševljava se za Sezana, kad piše o Renoaru, oduševljava se za Renoara. I šta sve ne priča, sve pod naslovom „ce qu’il m’a dit“. Tu vam lete zakoni, programi, kao kiša, i Renoar, kod koga na prvi pogled izbija „stari satir“, bezbrižan i vedar, ispada najdublji „Grübler“. I to ne samo nad tehničkim pitanjima. Tako je, eto, došao do toga da sve one lepe, izmučene, očajne istine, ona prazno ostavljena mesta na platnu, jer „nemam, ne znam boju za to mesto“, postaju malo već i smešna. I da za najliterarnije gluposti služi uvek ona dedukcija: da je sve u prirodi „šar, kvadrat, i cev“. Uspeli su da ga popularišu. Sve je ovde njegovo i niko još nije uspeo da ode dalje od njega. Možda, malo, Pikaso. Na zadnjoj izložbi bila je njegova Leda sa labudom. Ona nema sjaj njegove vodene, tanke tehnike iz zadnjeg doba, ali blešti od razuma. Jedna nepomična skala od najhladnijih sivih do najtoplijih žutih tonova. Pokušajte samo da jedan prst bojadisanog papirića metnete na sliku ma gde, ma koje boje, ne ide. Modelacija forme bez i jedne linije, a kompozicija toliko zatvorena u sebe, da ne odaje nikakve impresije. Jedna indiferentnost stvaraoca. Prekoputa od te hladne slike rumeneo se Renoar, sa svojim bezbrojnim golim ženama.
Taj paralel, njih dvoje, apolinsko i bahičko ako hoćete, još uvek deli Pariz u dva dela. Renoar je imao više od pet izložbi, uljanica, akvarela, crteža, i pastela. Njega iskreno vole. Sezan je njima druga priroda, ređa. Toliko govore o njemu, toliko ga vole i cene, da bih – zato što bih, kraj njegovih velikih Baigneuses, kraj svega novog u formi i modelaciji, suviše često spominjao Baigneuses Fragonara, a osobito neprijatno govorio o pejsažu kod njega, kraj svega kolorita – ispao sasvim usamljen, i rekli bi mi opet da nisam dobar Srbin.
Najveći uticaj, koji se još širi, to je Engrov. Kubiste, koje su, dosad, potpuno nalazile svoje osnove u Sezanu, pronašle su ih sad u Engru. Mnogi od njih, umorni od večnih analiza, a očarani njegovom modelacijom, prilaze opet liniji i mekoći forme, oblosti i zidanju tela, i spominju neoakademizam.
Ja ne mogu pisati o njima, jer je ovo pismo, a ne esej. Uostalom, našto pisati o stvarima kod nas još nepoznatim. Samo toliko, da se ceo pokret fovizma smirio, i ide prema sintezi. Još je samo pokretač Matis, katkad, temperamenat, svi su ostali intelekti. Sva ta deformacija koju je doneo kubizam, polako se sliva u jednu harmoniju. Treba videti jedno telo od Derena, oblo, modelirano, opet svetlom i tamom, bez konstruktivnih oštrina, ili jednu od najnovijih kompozicija, najvećeg među njima, Pikasa, i oseća se odmah da je kubizam prešao doba analize, i da je došlo doba jedne lepe sinteze, koja će, razume se, biti opet iluzionistička. Tehnička moć ovih novih neograničena je.
Mogu još koju reč – o skulpturi. Opet da podelim. O onima koji prave: Pravdu, generale, Klio itd., da ne pišem.
Zasad vode dva Rusa, ruska Jevreja: Zatkin i Lipšic. Oni su jedini koji izbijaju iz banalnosti Pariza. Zatkin ima svoju teoriju. Mnogo se sad oko toga radi. Svakako, kad hoće da se dođe do novog zakona, traži se formula. Pre su bile razne baigneuses. Posle Sezana, kartaši. Bisijer ih još i sad raspravlja. Ceo kubizam je opasno sišao sa pejsaža, telesâ, na mrtve prirode sa violinom. Najnoviji, Ženere i Ozenfant, došli su do odnosa modelacije, konstruisanja, i skale boja na dva polića. Literature, hvala bogu, više nema, ali, zamalo, pa će biti formule. Ja malo karikiram, razume se, ali ne mnogo.
Počem je sve postalo dosadno, u skulpturi došlo je do uticaja anamskog, kambodžanskog itd. To je bilo lepo. Nestao je onaj otužni barok, koji još i danas traje. Oni koji poznaju kamenje haldejsko, ili muzej Gime, rado će poverovati da ima „divljih“ naroda, ali prastarih, koji nisu gori od Grka u skulpturi. Oni koji uopšte više vole reljefe sa Delosa, nego helenističke Venere, obradovaće se ovom uticaju. Beskrajna tišina u modelaciji i ogroman formalan mir tih kipova, koji tek retko biva prekidan kakvom veselom bezbrižnom deformacijom, činiće se kao dobra reakcija na ovo naše kanovansko doba. Ali, razume se, sve je još u početku. Nije davno da su i ovde tek zapažene prve maske crnačkih čarobnjaka i vračeva, i kipovi idola sa tih dalekih ostrva.
Svakako obojica, kao svi Jevreji umetnici, više su ljudi razuma i ukusa nego bahičnog zanosa, koji stvara. Zatkinova teorija je, ako hoćete, manir, da svaki panj, komad mramora, ostavlja onako kako ga je priroda dala i prema tome izrađuje. Oni koji sve bolje znaju nego ja reći će da je čitao Mikelanđela. Ne učenik je Mongola. I već je uspeo da strese sve što seća na evropsku literarnu skulpturu i da sve svede na čiste, osnovne oblike. Mesto večitog problema ravnoteže i odnosa u komponovanju sa ljudskim telima, on oseća osnovne forme stena, stabala. Prestaju one slatke, virtuozne forme što stoje na vrh prsta; u prirodi ništa ne stoji na vrh prsta, a u snu još manje. Osim toga ima jednu moć modeliranja bez analize, koja je vrlo lepa. Njegove glave imaju mir, večnost i tvrdoću kamenih, nasmešenih glava iz brdskih manastira sa Himalaja.
Lipšic, njegov antipod, kao da preteruje nešto grčko. Ali ne onako divlje kao Bonar. Premostivanja i prelučivanja tačaka teže najviše ga zanimaju. Nastavlja ono što su pre, u početku futurizma, Trubeckoj i drugi počeli.
Ali već oni koji idu za njim došli su do ornamenta. Jer „skulptura“ zadnje izložbe kubista liči sasvim na kamene i koščate štapove mandarina i kineskih bonza. A to je ornament koji je zavisan i pripada ne prostoru nego jednoj dimenziji. Nema više tela, mesa, samostalnih formi u tome, nego su to lukovi, vijuge, šare. Možda malo preterujem, jer je sladunjavo.
Esej bi trebalo pisati o Pikasu.
Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu o Miki Petroviću kako je „došao u Pariz, pobedio ga, stvorio ambijent, problem“, itd. To je užasna neukusnost jednog prijatelja.
Čitao sam, nedavno, u jednom zagrebačkom listu, kako u Parizu naši, osobito skulptor Stojanović, na Jesenjem salonu nisu primećeni. To je neukusnost jednog neprijatelja.
Trebalo bi sad boriti se, ali to kod nas znači dreku. Treba pisati o dvojici slikara naših u Parizu: o Milunoviću i Šumanoviću. Ali to kad se svi vratimo.
Najviše i najradije hteo sam da pišem o književnosti. Odustajem. Kod nas sad o njoj pišu koješta. Treba pustiti, osobito mi mladi, protivni tabor da se izgrdi i ispuca. A mi ćemo posle. Vreme je sa nama.
Miloš Crnjanski
