Ležim na odru, tih upropašćen
do banalnosti, do gorskog stida,
ulaze nekakve crne gošće,
poneka pridje i zarida.
Okolo sjede. Tiho i tužno.
Starci puše, pričaju, kašlju
i opraštahu mi velikodušno
sve što se zbilo uz veselu čašu.
Vrline vezu uz izraz ozbiljan,
pričaju sa smiješkom
( Ispada, eto, da sam bio divan,
smrti, moja jedina greško! )
Ležim na odru, tih, upropašćen,
napolju sunce svakodnevno sja.
Ne znam da li je ko ožalošćen,
ali, zaista, jesam ja.
Vito Nikolić
