osmi nastavak
Piše: Grejl Markes
GLAVNI TOK
Glavni tok rok’n’rola, koji je 1975. već bio skoro u potpunosti beo i pripadao srednjoj klasi, nastavio je da se karakteriše ritmovima koji su bili pasivno prikladni. “Avantura” i “rizik” su u šezdesetim najpre bile lozinke, a onda konačno postale licemerne uzrečice, baš kao što je i sama ta era postala isprazna: “šezdesete”. Sada su smrti, nervni slomovi, i samouništenja koja su pratila borbe i eksperimente tih vremena preobraćena u licemernu reč sedamdesetih: “opstanak”.
Iako je ova reč mogla zvučati čudno kao definicija izbora koji stoje na raspolaganju ljudima koji su bili beli, pripadajući srednjoj klasi, i relativno mladi – jer se ova reč isključivo primenjivala na takve ljude – pokazalo se da joj je nemoguće odoleti. Predstavom magije svakodnevnog jezika, “opstanak” i njegov brat blizanac “opstajač”, ispisali su šezdesete iz istorije kao grešku, a svaku aktivnost povezanu s ličnom i profesionalnom stabilnošću (zadržavanje posla, ostajanje u braku, ostajanje van duševne bolnice, ili jednostavno neumiranje) proglasili heroizmom.
Najpre iskrivljenog značenja kao aluzija na one “opstajače” iz “šezdesetih” koji su sada bili angažovani u “stvarnom životu”, ova reč sadržala je neumoljivu jednakost: opstanak je bio stvarni život.
Ubrzo, svako onaj čija materijalna i fizička egzistencija očigledno nije bila ugrožena mogao je da pretenduje na titulu opstajača, a biti tako nazvan značilo je primiti najveće pohvale. Ovoj ideji izrasle su onda ruke i noge. Nagoveštaji agresije su se uvukli: reklame za novu vrstu kofera – “Opstajač” – dale su jasno na znanje da je ono o čemu se tu radi opstanak najpripravnijih – u džungli nove ekonomije, ništa drugo nije bilo važno. Sama ova ideja savladala je ontologiju, baš kao što je pogazila etiku.
Predstava o onome što je Bruno Betlhajm 1976. nazvao “potpuno praznim opstajanjem”, gde je “opstanak sve, bez obzira kako, zašto, i zbog čega”, infiltrirala se u sve oblike javnog dijaloga. Betlhajm je pisao o novom filozofskom osvećenju “opstanka”, nasuprot čak i same fantazije o otporu u nacisitičkim koncentracionim logorima: prama takvim dokumentima kao što su film Line Vertmiler Sedam lepotica i Terens de Preova kemp-studija Opstajač, rekao je on, “jedina stvar koja je zaista važna jeste život u svom najsurovijem, čisto biloškom obliku…” mi moramo “živeti izvan prisile kulture” i “prema sirovim zahtevima svoga tela”. Čovek je morao, drugim rečima, da živi u skladu sa diktaturom nužnosti, ne izvan kulture, već pred njom, a kao što je Hana Arent jednom napisala, diktati tela protivni su slobodi: kada opstanak dobije prioritet, “sloboda se mora predati užurbanosti samog životnog procesa”. 1951. u Buntovniku, Alber Kami prepričao je jednu drugu priču – Ernst Dvinger u svom Sibirskom dnevniku spominje nekog poručnika – dugogodišnjeg zatvorenika u logoru kome su hladnoća i glad bili skoro nepodnošljivi – koji je izgradio nečujni klavir s drvenim dirkama. U najgoroj bedi, neprestano okružen odrpanom gomilom, on je komponovao neobičnu muziku koju je samo on mogao da čuje – priču, rekao je Kami, o “harmoničnoj pobuni”. Ali, Kami više nije bio u modi, kao ni hladnoća i glad niti “stanje neprekidne i krajnje bede” koje je Arentova podrazumevala pod “nužnošću”. Jezik se izvrnuo naopačke, tako da je kultura bila prisila, nužna potreba luksuz, opstanak bogat senzibilitet, i tako su kredo opstajanja razdragano prihvatili ne oni koji su patili od nemaštine, već rok zvezde. Nova ideologija lako se mogla videti u nazivima ploča: Opstajač, Rok’n’rol opstaJjč, “Ti si opstajač”, Opstajem, “Soul opstajač”, Ulični opstajači, opstanak, opstajanje, “Ja ću opstati”, i tako u nedogled. U skoro svim slučajevima to je označavalo darove izvođača koji su još davno trebalo časno da ućute, ali koji su sada uvideli da im se pruža prilika da unedogled plasiraju svoju robu i, štaviše, da slave taj čin kao moralni trijumf, trijumf koji je devalvirao svaki napor da se slede avantura i rizik. Zamena garancije da ćete umreti od dosade za garanciju da nećete umreti od gladi bila je dobar posao – jedina igra u gradu.
SADA
Sada se identifikovalo sa onima koji su imali novac i korporacijske veze da obezbede sofisticiranje i arkanskije kreacije. Rok’n’rol je postao stara priča. On je postao svakodnevna društvena činjenica, poput saobraćajnog projekta ili plana za izgradnju novog autoputa. On je postao navika, struktura, nevidljivi pritisak.
Šezdesete – mitska era čak i dok su se odvijale – bile su zasnovane na uverenju da je sve moguće, s obzirom da je sve istinito. Među rok zvezdama, ta utopijska ideologija je početkom sedamdesetih bila svedena na dobro-potkovani solipsizam.
Poput filmskih zvezda, oni su dotad već bili zaradili toliko novaca da su ostali nedirnuti i nezainteresovani za ono što se događalo u svetu, a njihovo upražnjavanje lakog života ili života bez pravih problema pokazalo se atraktivnim za veoma široku publiku. Nije bilo nikakve potrebe za promenom: “promena” je počela da izgleda kao staromodna reč iz šezdesetih. Haos u društvu uopšte tražio je muziku koja bi nudila osećaj stalnosti i utehu. U pop svetu vreme je potpuno stalo. Godinama ste mogli da upalite radio sa sigurnošću da ćete čuti “Vatru i kišu” Džemsa Tejlora, “Stepenice u nebo” grupe Led Zeppelin, “Iza plavih očiju” grupe Who, “Megi Mej” Roda Stjuarta.
I to je bilo O.K. jer se radi o dobrim pesmama.
NEKI LjUDI
Neki ljudi počeli su da gube naklonost prema iznenađenju, dok ga drugi nikada nisu ni upoznali. “Ljudi plaćaju da bi videli druge koji veruju u sebe”, napisao je član njujorške pank grupe Sonic Yout 1983. “Na sceni, u sred rok’n’rola, događaju se mnoge stvari i sve je moguće, bilo da ljudi dolaze kao voajeri ili dolaze da bi se prepustili trenutku.” Takve reči ne bi mogle biti napisane sredinom sedamdesetih, kada su ljudi plaćali da bi videli da drugi veruju u njih. Kada bi se koncerti toga vremena završili, obožavaoci bi ustali, zapalili šibice, i podigli ih visoko: oni su se molili.
Bilo je to 1974. Malkolm Maklaren bio je u kratkoj poseti Sjedinjenim Državama, kao menadžer New York Dolls, tada na kraju svojih snaga. Upoznali su se tako što su oni ušetali u njegovu radnju, i odsvirali mu svoje stvari. Čuvši ih, on se nasmejao. “Nisam mogao da verujem da bilo ko može da bude toliko loš”, rekao je mnogo kasnije, navodeći taj trenutak kao inspiraciju za Sex Pistolse. “Činjenica da su oni bili toliko loši odjednom me je pogodila s takvom silinom da sam počeo da shvatam: Ja se smejem, razgovaram s tim momcima, gledam ih, i smejem zajedno s njima, i onda me odjednom zapanjuje činjenica da mi više nije važno da li neko ume dobro da svira ili ne. Da li je neko u stanju da toliko poznaje rok’n’rol da može da komponuje pesme kako treba više nije bilo važno… Dolls su mi sjajno skrenuli pažnju na to da postoji nešto drugo. Da postoji nešto divno. Pomislio sam koliko su oni sjajni što su toliko loši.”
Nema sumnje da je godinu dana kasnije Maklaren puštao ploče Dollsa svojim Sex Pistolsima, baš kao što je dve decenije ranije Sem Filips puštao stare bluz ploče svojim novim rokabili pevačima. Pano koji je Maklaren oslikao i postavljao iznad scene tokom poslednjih nastupa Dollsa uhvatio je mrtvo vreme kome oni nisu nikada izmakli: ”ŠTA JE POLITIKA DOSADE?”
nastaviće se
