Deseti nastavak
Povratak iz izbeglištva
Evocirajući uspomene na “neformalni pesnički kružok” u smederevskoj gimnaziji, pod okupacijom, uveli ste u priču o svojim pesničkim počecima i nove, spoljne impulse koji su uticali na “intenzivnije” sazrevanje Vaše pseničke ličnosti. Reč je, dakle, o prvim Vašim kontaktima sa živom poezijom, onom koju su drugi, pored Vas, pisali. Šta se, tada, i nešto kasnije, događalo sa Vama?
Epizoda iz Smedereva, koju sam pomenuo, vremenski se otprilike poklapa sa poslednjom godinom okupacije. Ubrzo, kao u magnovenju, počela je iz daljine, sa severa i istoka, da se oglašava potmula jeka ruskih topova. U njoj se posebno, povremeno, izdvajao i ubrzani (artiljerijski) ritam jednog neobičnog, ispresecanog, zvuka koji smo najradosnije osluškivali. Nešto kasnije smo saznali da su to bile “kaćuše”. Pre nego što smo ih ugledali bili smo prosto zaljubljeni u njih, Ja ih još uvek nosim u srcu.
Dalja i bliža okolina Smedereva, pa napokon i sam grad, sredinom oktobra 1944. godine bili su oslobođeni, Crvenoarmejci su gotovo iz istih stopa pohrlili dalje, a u Smederevu su, kao nikli iz zemlje osvanuli partizani. Tih dana, dok se na zapadnoj strani osluškivala danonoćna bitka za Beograd, našao sam se i ja sa jednim grupom (maloletnih) smederevskih dobrovoljaca u njihovim redovima (“sa puškom oklembešenom na ramenu”, kako me je, po kasnijem njegovom pričanju, zapamtio moj otac, i s petokrakom na gimnazijskoj kapi sa koje sam bio skinuo brojku četvrtog razreda). Oni, tek nešto stariji među nama, koji su bili rođeni 1926. godine ili ranije, otišli su ubrzo na front. Sa nekima od njih se više nismo ni videli. Svaki čas su stizale vesti o pogibijama, ali – takvi glasovi, iz dana u dan, postajali su sve običniji, maltene sastavni deo našeg normalnog (novog) života. Mi, koji smo ostali u Smederevu, bili smo raspoređivani po stražarskim mestima, po patrolama, dok se, jedan po jedan, nismo polako i rasuli, i zagubili.
Dok je rat još uveliko trajao, početkom 1945. godine, vratio sam se u oslobođenu Suboticu, iz koje sam 1941. pobegao pred sam ulazak mađarske soldateske. U sredini suzdržanoj i na početku nepoverljivoj prema nama koji smo se vraćali, takoreći iz grotla rata, spontano sam postao i “skojevac”. Komunizam je za mene u tim trenucima bio gotovo poptuna personifikacija sa pojmom slobode.
Tek utekao iz onog ratnog, našao sam se u drugom grotlu.
Ovaj period međutim iziskivao bi kudikamo pipaviju i kompleksniju analizu, bar što se tiče mog ličnog (vanliterarnog) života. Ostavljamo to, možda, za jedan drugi i drugačiji trenutak, ako se jednoga dana u budućnosti (koja, uzgred budi rečeno, i nije bogzna kolika!), budem sa svojim papirima detaljnije suočio sa životom koji je kao u nekakvoj izmaglici ostao iza mene.
Kada sam se pre tridesetak godina bojažljivo otisnuo i na put esejistike kombinovane sa ličnim uspomenama zapisao sam ponešto i o tom vremenskom periodu, kao evokaciju na moje literarne doživljaje dok je rat još trajao. U tim doživljajima, svakako, bilo je podosta i onih već pominjanih impulsa koji su uticali na moje sve intenzivnije opredeljenje za poeziju. Neki od pesnika koje sam u tom spisu pominjao, kao, recimo, Ćopić, Zogović i Kulenović, postaće mi kasnije i veoma bliski prijatelji. Jedan po jedan spuštali su se polako sa svojih visina, sa oblaka, kako su mi je nekada pričinjavali, i sedali za moj kafanski sto, ili sam im se pak ja pridruživao u (decenijskim) šetnjama po beogradskim ulicama.
Stevan Raičković
nastaviće se
