Vratio sam se, prošao sam kroz kapiju i osvrćem se. Ovo je staro dvorište moga oca. Bare po sredini. Stare, neupotrebljive alatke, isprekrštane, preprečuju put do tavanskih stepenica. Mačka vreba na ogradi. Pocepana marama, nekad u igri vezana za motku, leprša na vetru. Prispeo sam. Ko će me dočekati? Ko čeka iza kuhinjskih vrata? Iz dimnjaka se vije dim, kuva se kafa za večeru. Da li osećaš da si u zavičaju, da si kod kuće? Ne znam, veoma sam nesiguran. To je kuća moga oca, ali svaki deo stoji tu, hladan, uz drugi, kao da je svaki zabavljen sopstvenim poslovima, koje sam delom zaboravio, a delom nikad nisam ni znao. Šta im ja mogu koristiti, šta sam ja njima, pa makar i bio sin svoga oca, staroga zemljoradnika. I ne usuđujem se da zakucam na kuhinjska vrata, samo izdaleka osluškujem, samo izdaleka osluškujem stojeći, a ne u položaju u kojem bi me mogli iznenaditi kao prisluškivača. I pošto osluškujem izdaleka, ne mogu ništa dočuti, čujem samo lagano kucanje časovnika, ili mi se možda samo čini da ga čujem iz detinjskih dana. Šta se inače zbiva u kuhinji – tajna je onih koji onde sede, tajna koju oni kriju preda mnom. Što duže čovek okelva pred vratima, to više postaje tuš. Šta bi bilo kad bi sad neko otvorio vrata i nešto me zapitao? Zar ne bih tada i ja sam bio kao neko ko želi da sakrije svoju tajnu?
Franc Kafka
