Pevaju samoj pravdi,
koja je izbegla negde
Možda u smrt,
Možda u strah
Možda u straa.
možda u retku šumu
možda u ponoć
postanka
možda u go kurac
od danas do nastanka
u prvu rečc se
pretvorila.
Možda u majke dojilje.
Možda je izbegla,
pa se vuče
Po planini,
sve sa pijanim mužem
Sa psom koga tera
A on je prati kao pas.
Sva sama u svemu
svome.
Možda u onim
vranama
Koje donose vesti.
Možda u nekoj rečnoj
ribi
Rečitoj ribi,
Uz običnog jebenog
čvorka
Trrrr
trruuuutrurrrrrrrrrrrrr
I mnoge petlove koji
naslućuju ptice
Zar nema gavranova
zar
Žar-ptice ne postoje.
Ona je
Poštena izbeglica
Čeka da neko bude
svestan.
Dok obične vetruške
svijaju gnezda
Po obližnjim zgradama
Ona se
U nekom viru neke
reke vrti
I dok se davi
presuđuje sama sebi.
Marko Jovanović
O autoru
Marko Jovanović, rođen je u Crvenki. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu, drame, bavi se esejistikom i prevođenjem. Nagrađen na nekoliko festivala. Živi u Crvenki i Novom Sadu.
