Svi ti divni začini za književna dela
(Predrag Milojević: RECEPT ZA SELSKO MESO, Presing, Mladenovac, 2025)
svoj gnev ugasiše
komadajući susedovog petla
Petre Stojka
Nakon prvog blitzkrieg čitanja ove zaista nesvakidašnje zbirke pesama, čitalac će joj se vraćati iznova i iznova, zaista kao da se vraća nekom drevnom kuvaru ili zbirci kulinarskih saveta i zaboravljenih recepata. Oni koji nisu upoznati sa autorovom prošlom zbirkom poezije (Razgovori, 2013.) ili prozom (Minhen i druge priče, 2011.), rečnikom skarednih reči, uredničkom radom, takođe će moći, mada ne bez ozbiljnog kulinarsko-književnog iskustva da se probijaja kroz soft, moču, krtinu i slaninu, Milojevićeve poetike koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Podeljena na tri dela, ciklusa, zbirka i nudi čitaocima upravo ono što naslov i kaže: Selo, Recept i Meso.Ali književno, dapače.
Prvi deo, ciklus, nas zaista uvodi u ono kakvo je to tlo, mit, priča ili storija na kome se ova poetika gajila, sazrevala i ponikla. Počinjala… Naravno, to nije samo Mladenovac, Šumadija, Ibarski Kolašin, Raška, Kosmet, nego je taj i fizički i duhovni prostor mnogo širi. Univerzalno prepoznatljiv u umetničkom smislu. Pa tako pesnik kreće naravno od sebe:
Bilo je to u vreme dok sam verovao
da u svakoj našoj varoši
živi po jedan Bukovski
a da samo u Smederevskoj Palanci
nema takvog pesnika
pa došavši iz vojske,
pročišćen, spreman za velika dela
otidoh na Palanačko jezero
spreman da popunim tu prazninu
da lunjam sokacima
i bijem se sa seljacima
Svoje iskustvo, tog podneblja, sa naglaskom na nezaboravne devedesete, prenosiće dalje od samog početka istih, građanskog rata i raspada SFR Jugoslavije pa sve do bombardovanja SR Jugoslavije od strane NATO pakta. Upravo u toj deceniji je naš autor i stasavao, sazrevao, od momčića postajao čovek.
Istovremeno se, dok klimajući glavom
opravdavam njegovu prevaru
bombama koje nam padaju na glave,
pitam kako se tako lako
pretvaramo u zlikovce
pomišljam kako je valjda
najvažnije sačuvati sopstvenu guzicu
Sav tadašnji čemer, bedu, sankcije, hiperinflaciju, devalvacija valute, paradokse i sudbine, svoje generacije, koja će biti gotovo kastrirana u zenitu razvoja, pesnik će opevati tako da i oni koji se kristalno jasno sećaju, koji su preživeli tu užasnu deceniju i oni koji nemaju pojma ništa o tome ili su samo načuli, nešto pomalo videli kroz gomilu dokumentarija, video materijala, moći će sa ove pristojne distance samo da se osmehuju kako je to zaista bilo. Oni prvi kako su to sve preživeli, oni drugi-što Bogu hvala nisu morali.
No to je samo početak tog veselog pakla poezije.
A šef se pribere pa svi zajedno
u vreće u gepeku njegove zastave
odvajamo adidas trenerke
iz grčkih donacija.
Mora se živjeti dalje
U delu zbirke pod nazivom Recept, naredni ciklus, moguće i najsočniji za čitaoce, Milojević se poigrava sa svojim alter egom. I zaista, njegov alter ego poput Henka Kinaskog omiljenog Bukovskog je ovlašćen da može potpuno raditi u njegovo ime sve što autor zamisli, sve što propoveda i pripoveda. Smisli na javi ili u mašti. Njegov alter ego poslužiće mu gotovo za ispoved. Ali ne kao što će možda neko očekivati, kao barikada, neuništivi bunker ili izrazita, groteskna krabulja iza koje bi se autor skrivao. Jer zaista, Predrag Milojević je samo duboko skrivena pesnička tajna ispod, naslaga i naslaga, hrpa knjiga, antologija, uspešnih konkursa, naslova i imena autora koji su upravo tu najpre proklijali na plodnoj crnici Presing izdavaštva, koje je upravo on kao urednik, izdavač, znao da probere i uzgaji u svojoj velelepnoj i obilnoj bašti književnosti. On nema od čega da se skriva. On je samo prekriven. No kao i svaki neumorni književni ratar ali i vizionar, nakon svoje već pomenute zbirke poezije RAZGOVORI, proze, rečnika i antologije posvećenoj sovjetskoj angažovanoj poeziji, više stotine naslova koje je potpisao kao urednik, zanemario je sopstvenu poetiku, zaboravio na sebe, spasavajući i predajući se potpuno srpskoj književnosti i izdavaštvu.
Međutim on zaista ima dosta toga da kaže, ispoveda i opeva. On sve zna o književnim klanovima, izdavaštu, otkupima knjiga, konkursima, o tome ko je prznica ili stipsa, a ko bezmudaš ili kiloster. Pizdica. Ko se kako ponio prema njemu, knjigama ili drugim autorima. Pesnik će u tom delu zbirke pedantno nabrojati sve kukavice, zavidljivce, lažljivce, švercere, licemere, podlace, hulje i zlobnike. Sve mane i slabosti od kojih skapava srpska književnost i izdavaštvo. Sada možda i više no ranije. Malena je to bara, a previše punoglavaca. Ali naš pesnik zna recept…
Presing bi skinuo košulju sa sebe
i dao je tebi da ne budeš go, ko car.
Konačno, nakon svih otkrivanja, ogoljenosti i namerne nagosti, u poslednjem delu zbirke Meso,koje dolazi kao desert sa digestivom,autor odbacuje svoj alter ego, vraća se potpuno sebi i uzima za temu celog ciklusa, ono što je možda i najlepše u poeziji, o čemu možda svaki pesnik i treba da peva a to je ljubav. Ljubav iznad svega. Tu čitamo sada jednog potpuno drugačijeg pesnika koji tim ciklusom zaokružuje ovu neobičnu ali za sve sladokusce poezije, hedoniste, ljubitelje dobre kapljice, veoma primaljivu knjigu. Duboko verujem da će ova zbirka vrlo brzo baš zbog svoje ogoljenosti, iskrenosti, naći put do svojih čitalaca.
Preporuka pića za ovu zbirku bi izgledalo ovako: Ginis i Džim Bim na početku, nakon toga Bojkovčanka Šljiva ili Stara Sokolova 5 i za kraj vino Bagrina, Tamjanika, Traminac ili beli Burgundac.
Gotovo kao starozavetni prorok, neverovatnom silinom svojih stihova, Milojević se uzdiže, izranja svojom potpuno drugačijom (i za njega samog), lucidnom, novom, do sada ne tako često viđenom zbirkom poezije na našem premreženom književnom nebu i gnojnoj zemlji, da svojom poetkom, receptom za istu zasenjuje mnoge kabatne (nabeđene) naslove na koje smo poslednjih godina usput primorani nailazili. Dajući opet iskreno sebe, svoje meso i kosti koje tako lako pucaju. Jer i dok mu njegova muza u tom poslednjem ciklusu peva:
Zato ostani da ležiš u konopcima
vrati se na Kosovo i pogini
pevaj o Krajini kad se napiješ
o grešni pesniče
nedostojan si mojih belih sisa
koje ćeš videti samo
ako se jednog dana
premesti Kineski zid u Palestinu
Takvih koji čine podvige,
radnička klaso
koji ginu i veruju
pišu pesme i gore u vatrama
takvih imam gde god okrenem korbač
Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem književnom selu ili pijaci.
