Piše: Dragana Matović
Od svih nas Crnjanski je jedini rođeni pisac, iskren je bio naš nobelovac. Ivo Andrić i Miloš Crnjanski između dva rata bili su veliki prijatelji. Andrić je voleo stihove Crnjanskog, dok je on bio oduševljen zbirkom “Ex Ponto”. Crnjanski je napisao pesmu “Eterizam” posvećenu Andriću, a Andrić je napisao pesmu “M. C”, sa inicijalima Miloša Crnjanskog.
O njihovom prijateljstvu svedoče i pisma Crnjanskog Andriću, koja se čuvaju u Arhivu SANU. Valjalo bi ih se u godini jubileja – stodvadesetogodišnjice od rođenja Miloša Crnjanskog prisetiti.
U ličnom fondu Ive Andrića, pod inventarskim brojem 1627, čuvaju se 74 pisma, razglednice i telegrama, koje je Crnjanski pisao svom kolegi i prijatelju, a “Novosti” dobile da pregledaju. Pisma svedoče o privatnom životu i ličnim nedoumicama Crnjanskog, o nastajanju njihovih dela, savremenicima, ali i o umetničkom sazrevanju dve književne gromade.
Prvi put Crnjanski je pisao Andriću 1919. godine. Bili su tek na početku – priznati, ali s prvom knjigom, odnosno drugom u pripremi. U svojim mladićkim epistolama Crnjanski govori o ljubavnim poslovima, lepim ženama Beograda, kafanskim svađama, ali i izdavanju prvih dela.
- Na jesen daću vam jednu dramu (pretpostavlja se da je reč o poetskoj komediji “Maska” p. a.), pa tu prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan. Neću vas zaboraviti – piše Crnjanski. – Znao sam da ću vas u daljini jako voleti. Čistiji ste, ja vas ljubim. Živim kao i pre, malo više sam sam, jer mi ispiti stoje za vratom. Još mi je neobično da ste u Rimu i daleko. Ja vas vidim kako lupajući štapom o pločnik idete po onim ulicama i uveče kad se vraćam kući, ja sam s vama. Ne volim da razgovaram sa vama, kraj onih koje volim, ćutim. I gledam ih.
Da je Andrić na početku svoje diplomatske karijere ispunio čestu molbu Crnjanskog, možda bi životni put odveo na drugu stranu pisca “Seoba”, “Lirike Itake”, “Dnevnika o Čarnojeviću”…
- Nađite mi kakvo mesto u Rimu, makar u kakvoj trgovini, mislite o ovom ozbiljno – piše Crnjanski.
Andrić se ne obazire na njegovu želju da novac zarađuje za pultom u prodavnici, a pisanje ostavi za “neko slobodno vreme”. Piše Crnjanskom da je u Rimu mnogo sam:
- Dobro mi je. Učim bez prestanka. Učim. To je reč koja karakteriše sada moj položaj. Ovde je proleće sa naglim kišama, lepim ženama, glavoboljom i finansijskim brigama.
Crnjanski odgovara Andriću da mu je užasno dosadno i da ga jedino drži – fudbal:
- Opet ga igram i to izvrsno. Ovog meseca imaćemo glavnu utakmicu za prvenstvo. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobede. Inače je sve po starom. Ne znam kuda ovo vodi. Vi bar imate da gledate, a i ja bih u Rimu bio miran, jer ja sam miran samo kad mi se oči smire. Ovde je sve bljutavo sad. Niti se može raditi, ni sanjati. Nemate pojma koliko je sad ovde izmeta. Jedino me lađe, šume, izleti i ljubav spasava. Osećam sve bliže jednog dana učiniću neku ludost. Gorim, a nemam za koga da izgorim.
Crnjanski je najčešće oslovljavao Andrića sa “Dragi Prijatelju”, a pisma završavao sa “Zdravi vas Crnjanski”. Česta tema su kafanska druženja sa Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, kompozitorom Milojem Milojevićem, književnikom i slikarom Sibetom Miličićem…
- Sve je po starom. Vinaver jede Miloja. Sibe jede sa mnom na vašem stolu u kafani “Sloboda”. Oni koji su od vas uzajmljivali, sada uzajmljuju od mene. Inače je Beograd pun kavana i ništa više – piše Crnjanski.
Crnjanski piše Andriću i o prvim godinama života sa Vidom Ružić (kasnije Crnjanski), koja je važila za jednu od najlepših žena Beograda. Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer ih je neotuđiva ljubav spojila. U Andrićevoj zaostavštini sačuvana je pozivnica koju je 15. 8. 1921. Crnjanski poslao: “Čast mi je javiti vam, da sam se verio sa gospođicom Vidom Ružić iz Beograda”.
- Ko zna šta će još iz toga biti, možda čak i ženidba – nešto kasnije piše Crnjanski iz Dubrovnika. – Zasad imam samo teške neprijatnosti. Mene će Ministarstvo i familija moje verenice lako moguće dovesti do samoubistva.
Vidina porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu obećao jednom kraljevskom oficiru. Postoji priča da ih je, ne znajući kako da ih razdvoji, na Slaviji jedno veče sačekao sa motkom! Crnjanski je nekako izbegao tuču. Da bi smirila bes porodice, Vida je tada odlučila da ode u Pariz. Na ulasku u voz Miloš joj je obećao da će joj pisati, a onda je neočekivano ponudio kuću u Pančevu “na doboš” i već sutradan se pridružio Vidi u Parizu. Ipak, porodične peripetije pretile su u jednom trenutku da unište sve…
- Moja veridba, lako može biti, pokvariće se. U tom slučaju gledaću da odem u inostranstvo radi “tuge” zbog “rastanka” – pisao je Andriću iz Mostara 4. 9. 1921, dok je bio na vojnoj vežbi. – U Mostaru mi nije dobro. U vojsci zlo. Svejedno. Mostar je odvratan i smrdi po turski.
Mostarske dane Crnjanski najviše provodi sa Aleksom Šantićem. Ti susreti na njega ostavili su jak utisak. Po povratku u Beograd, zapošljava se kao profesor gimnastike u pančevačkoj gimnaziji. O tome Andriću, koji je premešten u Rumuniju, piše:
- Možete misliti ko sve danas nije nastavnik. Dajem vam reč da ako ostanem samo godinu dve u gimnaziji, neću napisati više nikakve “Sumatre”. Vi u Italiji niste bili skloni da lako verujete mojim jadikovanjima. Sada mislim da i vama u Bukureštu nije baš dobro. Sem ako vi niste, neki sumatraistički uzrok svim venčanjima na svetu? Pazite kad ostarite, to će vam teže ići od ruke.
O svom novom nameštenju Andrić piše prijatelju: “Ne verujem da će mi tamo biti dobro, ali valja ići. Bez žalosti ostavljam Rim i bez veselja idem na novo mesto.”
Nešto novija pisma (1925-1931) pokazuju Crnjanskog kao zrelog pisca, koji hrabro ulazi u književne polemike. Tih godina kreće i u diplomatiju.
- Što se mene tiče, ja sam najposle rešio – ili ću za kratko vreme konačno preći u novinare, redakciju ili ću vam postati kolega. Videćemo. Od književnika Gustav Krklec ide za atašea za štampu u Varšavu. Tako bar on kaže. Tamo će se skloniti, jer mu je Beograd dodijao. Ovamo se vratio Dobrović, vrlo neinteresantan – piše Crnjanski.
Tih godina Crnjanski blago kritikuje Andrića što mu retko piše. Kaže da je navikao sa Vidom da ga spominje kao “našeg Turčina, koji uživa sveta i kome je sve ravno”.
- Izgleda da sentimentalne stvari ili putovanja utiču na vas toliko da ućutite. Zanemeli ste celom svetu, pa i meni – piše mu iz Berlina.
- Zar u Španiji, pa nemate vremena da mi bar koju reč napišete? Znate koliko bi me zanimalo da o tome bar, kad nećete o sebi, nešto čujem. Berlin samo zamara, strašan je. Ubogi Nemci, ni za šta nisu.
U fondu su sačuvane i razglednice koje govore o pažnji atašea za štampu i njegovoj potrebi da često vicekonzulu i pomoćniku inostranih poslova pokazuje svoju naklonost i da ga srdačno pozdravlja. Prepiska između dvojice pisaca je prekinuta 1939. godine i pauza je trajala sve do formalnog telegrama povodom smrti Andrićeve supruge Milice 1968. godine.
OBEŠEN ZA NOGE
NA poleđini jednog pisma Crnjanskog nalazi se Andrićeva beleška:
- Toliko je moj položaj u svetu neprirodan – ono na šta mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam s ljudima da posle svakog dodira s ljudima padam kao pokošen i drhtim u bolu i besanici dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se, kao slova reklama koje ne svetle, sve reči koje sam preko dana upio. Da ne bih više mučio tu muku koja postaje nepodnošljiva, ja zabranjujem sebi da se sećam. Tako još uvek živim, ali u neprirodnom i bolnom položaju, otprilike kao neko ko je obešen za noge.
(u noći 1-2. Februar 1930)
Ovaj zapis, malo izmenjen unet je u “Znakove pored puta” (Sabrana djela, Sarajevo 1981, str. 210)
U jednom pismu Crnjanski poručuje Andriću da se ne zaljubljuje:
– Ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate za gotovo i što nije poznato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se pak, nikako – to vam je kao kad imate malo dete. Briga. (Ovo svakako molim da ne ispričate nikako Vidi).
Crnjanski je Prvi svetski rat proveo u austrijskoj uniformi i njegova rana dela nose dubok trag tog iskustva. Govorio je da su i on, i Andrić, i Krleža bili u austrijskom koporanu, a srcem s druge strane i da je ta protivrečnost rodila dobru literaturu. Ista ta suprotnost uredila je da, kao austrijski vojnik, Crnjanski bude na pogrebu Franca Ferdinanda, ali i da, nešto kasnije, napiše pesmu posvećenu Gavrilu Principu. U Andrićevom ličnom fondu čuva se i rukopis te pesme (“Principovom Spomeniku”), koja je objavljena u “Lirici Itake” pod naslovom “Spomen Principu”.
