Demosten
Mladi Demosten, kao što vele, imao je vrtoglavicu, ramena su mu se trzala, ruka bacakala, mucao je i grčevito kašljao. Ali umesto da postane pisar u nekom brodarskom preduzeću, pripremao se za besednika. Ako je neko šanatan u obe noge, hoće da pobedi u trkama na olimpijadi. Nema talenta? Šta mari, načiniće ga. Izgleda, gde je čovek faličan, snaga mu je upravo tamo. Posle izvesnog vremena Demosten se više nije trzao i nije mucao. Nije se kretao i nije govorio kao neko ko nikada nije imao problema s ramenima i jezikom, nego kao bogalj koji svoje rečenice i pokrete pravi od zamuckivanja I bolesti. Nije bio rođen za besednika, nego za ubogog crva, i sada, kada progovori, dvoranom odjednom zavlada tajac.
Verovatno da čoveka talenat samo zbunjuje. U najvećem broju slučajeva brutalna je prinuda. Delom greh predaka, delom ognjeni pečat zvezda. Samo je u sasvim retkim slučajevima oslobođenje, u pretežnom delu je ropstvo, čak zbog toga u talentu gotovo uvek ima nešto komično. Smešno je videti čoveka, gordog i pobednika, koji je gord na nešto što i nije njegovo, i pobedio je nečim sa čime nema nikakve veze. Demostenu nije bio nužan talenat. Dovoljno je častoljublje. Ako mu bude potreban talenat, napraviće ga čim mu zatreba, i ako mu se ne dopadne, napraviće drugi. Sve je to s njim rođeno i veoma opipljivo, nema tu ni mrvice magičnosti i, konačno, sve mu je to tek tako palo na glavu. Ne treba mu. Pretpostavivši da ima besednički talenat, istucao bi ga u avanu i prah bi razvejao u morskom zalivu. Bolje je ono što on napravi. Demosten je prezirao ono mnoštvo političara i pesnika i bacača diska koji oholo šetkaraju trgom kao da su sami načinili svoje sposobnosti. Demosten je postao neko kakvog ne samo što nije bilo, nego je bio ispunjen preprekama da bude to što je želeo biti. Svi su oni paraziti. Žive gotovanski od svoga talenta. Čovek počinje tamo kad stvara nešto što ne postoji. Od ništa postati nešto. Ne tražiti najmanje, već najveće otpore. Jedino vredi napraviti ono što je nemoguće.
Besan je na muktadžiju koji živi od toga što eksploatiše svoj talenat, na onoga ko sjajno računa pa druge premunta, ko otkriva prijatne melodije, ko izvrsno imitira skiku praseta i neopaženo krade novac iz džepova drugih. Sve sami talenti, pesnik i džeparoš i političar. Demosten je u Atini dobio naziv zmije otrovnice (arges). Nepodnošljiv je onaj koji je nadmen zbog nadmoći i izuzetnosti talenta, nemoguće je ne šinuti ga kao guja prisojkinja. Talenat je opijenost duha. Jedino sam onda budan ako sam niko, kao što je Sofokle pisao: jedino sam onda neko ako nisam niko. Docnije Pavle: moja snaga u slabosti dolazi do punog izražaja. Hotan asthenó tote dünatos, ako sam slab, onda sam jak. Plotin kaže da zbog osećanja nedostatka želi da stvori lepo. Samo ono čega nema, i nikada ga ni nije bilo.
Ono što je istinsko u meni, to je nedostatak i glad i nesavršenstvo. Gete: das Unzulaengliche ist produktiv. To je užasna produktivnost nedostatka. Niče je i ovde grešio kada pravi razliku između dela nastalih iz punoće života (aus Fülle) i nemaštine (aus Not) pa kaže da je istinsko delo samo ono koje je nastalo iz punoće. Obratno. Samo je istinsko ono koje je rođeno u nemaštini. Glad je važna. Prepuni smo gladi, i kada se čovek rodi, sama je glad, glad majke i oca, ljubavna glad, materijalna glad, glad za svetlošću, glad za vlašću, glad za slavom, glad za imetkom, glad za uživanjem, glad za Bogom. Sve ostalo je laž. Dok se čovek ne pomiri s tim da je ništa, piše Simon Veil, dotle su mu potrebni idoli.
Opojni idol talenta je prvo lice jednine. Ja. Talenat je teret. Ono što nije ispoljivo u prednosti je nad onim što se ispoljilo. Tao. Wu-hsien. Puruša. Nepostojeće je jače od postojećeg. Nevidljivo, veli Heraklit, jače je od vidljivog. Prava snaga je praznina, sunjata, kao što uči mahajana, hajin, kako kabalisti pišu. Duh je tamo gde ničega nema. Sve što jeste nastalo je ex nihilo. Svet je stvoren iz tog ništa, iz tog blistavog nepostojanja, od kojega nema čistijeg ni snažnijeg ni tvrđeg niti praznijeg. Jevanđelje uči da je blažen onaj ko je siromašan duhom, jer je otklonio svoju omamljenost i živi samo od svoje žeđi, tom svarljivom radoznalosti. Beme sveti duh naziva heilige Gier, sveta žudnja. Nema čoveka koji bi podneo svoj talenat i ne bi izginuo u slepilu, i ako neko dostigne bilo koji stepen veličine, njega ne smemo poniziti time što ga ljudi smatraju talentovanim. Ništa nema tužnije nego videti nekoga ko se predaje svom talentu, i ništa nije više ponižavajuće nego kad neko ništa drugo ne radi već uvežbava svoj talenat. Nije samo nečasno; neukusno je. Ono čega nema ima veću snagu nego ono što postoji. Svako zdravlje je jedna vrsta gladi, svaka bolest je jedna vrsta čemera. Demostenovski život znači uzeti na sebe glad i nedostatak, sve što je negativno, „ceo teret nemira”. Sve mogu da zahvalim svojim gresima, veli Bengel, ali najviše trenutku kada pomamna žudnja u meni razbudi čistotu. Talenat ne treba da negujem, nego treba da tražim zaštitu protiv njega. Treba živeti od onoga i ono treba živeti čega nije. Niko se ne može braniti time što je nemoguće. To je ono mesto gde je sve moguće.
Naravno, Demosten je Grk, odnosno moderan čovek, i veruje u delo, recimo u besmrtnost čovekovog dela. Ne zna da je život apsolutna pozitivnost, a opet sve ono što se tokom života zbiva negativno je u celosti. Ovde je ono mesto gde zastanka nema, nema nikakve krajnosti, i ne samo što je bezuspešnost, nego se nikada ne može načiniti nekakav korak koji bi bio uspešan, čak gde je jedini uspeh bezuspešnost, jedini uspeh pad, i jedini trijumf lom. Jedini smisao dela je što povratno deluje na čoveka dok ga radi, i pročišćuje čoveka i osvešćuje i osvetljava. Uvek je sporno da li delo deluje i na druge, i kako. Ako se već čovek uz njega uspeo, delo bi se moglo i spaliti, kada bi vredelo, ali je najbolje o tome i ne voditi računa, svako neka čini s njim šta ga je volja, ili neka ga pokrije prašina zaborava. Ništavno je ono što stvaram. Postoji samo ono što jesam i sačuva se ono što ostaje. Samo je bivstvo pozitivno, ono što izgleda da postoji van bivstva, negativno je. A protiv toga nema nikavog leka, i nikoga i ništa nema na koga bi i na šta bi se moglo računati, i nema mesta gde bi se od toga moglo sakriti.
Demosten je moderan čovek, jer ako je i odbacio talenat, zadržao je častoljublje. Dobro je video da trening talenta ponižava čoveka, ali častoljublje nije umeo da unizi. Mogao je da od čoveka koji se trza i muca načini besednika, ali ne i da pogazi žeđ za slavom, i da zaista ne bude ništa. Ako je hteo da pobedi i najveći otpor, hteo je da pobedi. Nije bio u stanju da prihvati poraz. Častoljublje je jedna vrsta očaja. Častoljublje nije ništa drugo nego ne moći podneti da je čovek nemoćan i jadan i da mu ne može pomoći ni talenat, ni znanje, ni obrazovanje, ni inteligencija, niti slava. Sve je to negativno i služi samo da bi prikrilo jedino pozitivno, za šta Sofokle kaže, jedino sam onda neko ako nisam niko. Pavle: ako sam slab onda jesam ja, i kao što Jevanđelje kaže: blaženi koji su prosjaci duha. Talenat je opijenost duha. Ali je častoljublje opojnije od talenta. Ali ako iko, on je mogao smoći snage i reći: rođen sam kao kukavni crv, i sada svojim talentom držim u vlasti celu Atinu pa ipak ću ovaj talenat razvejati kada je bura najjača, neka mu prah raznese po pučini.
Izgleda da je to ono čega se najviše užasavamo, da se slomimo i padnemo i pobedimo se, i da zaista ne budemo drugo do ništa. I najviše strahujemo da će nam život biti poraz, i slom. Častoljublje je onaj očaj koji se i danju i noću besomučno bori protiv toga da se čovek ne razori i da se održi u nekom prividu, kao praksa talenta, i da trijumfuje u delu. Biti Evropljanin znači ne znati ono što zna sufi ili kaluđer zena, hebrejski prorok ili orfički hodočasnik, bilo ono što zna jednostavni hindu vanaprašta i sanjasin. Zaista biti slomljen i pasti i priznati nemoć i prihvatiti poraz. Nije talenat potreban. Ali častoljublje je još manje potrebno. Jedini je rezultat bezuspešnost, jedini uspeh poraz, jedini trijumf lom. A sve to znati i prihvatiti i živeti ne u očaju, i ne škrgućući zubima, i ne slomljeno, nego smireno u svetlosti ispoljene istine, i s olakšanjem. Ništa ovde nije konačno, nema zastajanja, ovde ništa ne ostaje. Sve ono što se tokom života zbilo ili se može zbiti, rezultat, talenat, uspeh, delo, osobenost, u celosti je ništavno. Jedino je sam život pozitivan, život koji je zaista proživljen, odnosno bivstvo koje je istinsko i pravo, i ka kojem put vodi preko poraza i pada. To nije odricanje od života.
To je ono kada se čovek odriče svega što nije život. Već samo i zbog toga jer ono što karakteriše naš život, to je divna bezuspešnost svakog našeg čina, i krah svakog našeg pokreta dok je još u svom začetku. Jedini stav za koji Mojsije kaže: dosta tih stvari.
Častoljublje je očaj, što čovek unapred zna, jer treba da ga pobedi, desperatni napor da ipak pobedi i bude uspešan i da stvara i da bude nešto i neko, bekstvo ispred svesti da čini bilo šta, ništavno, izuzev jednog jedinog, da sve napusti i da se povuče i da se izgradi, i da praktikuje pokornost. Jedino se u stvarnosti može utemeljiti onaj čovek koji prođe kroz poraz i bez laži prihvati slom. Ako ne pobegne od mrvljenja, nego primi k znanju savršenu bezuspešnost, posle potpunog brukanja u uspehu i poniženja u častoljublju, podnošenjem pogruženosti i razočarenja i uvređenosti, opljačkan, prevaren, ignorisan u apatiji će spoznati: to je onaj prag koji se mora prestupiti. Orfička grčka tragedija ovaj prag naziva katarza, očišćenje.
Demosten je moderan čovek, odnosno nema ničega od čega bi se toliko plašio koliko od priznanja poraza. Delom je u uverenju da biti poražen znači propasti, delom pak, uvek će radije izabrati propast nego slom, jer propast, kakva god bila, samo je društvena moralna kategorija, i iz propasti postoji izlaz pa bio čovek ma kakva pijanica, razvratnik, pohotljiv, raskalašan, prljav, ili otmen, namirisan, dobrih manira, obrazovan, pomodan, nadmen. Radije propasti i biti robijaš ili intelektualni ološ, nego stvarno biti osramoćen. Ništa nije komičnije nego kada propali čovek izigrava pobednika. Veličina čoveka ne nalazi se u talentu i inteligenciji i uspehu, već u tome u kojoj meri ume sve to da prevaziđe. Paskal. Odnosno Paskal, jedini čovek u našoj blizini koji je shvatio kakva je veličina u hotan asthenó tote dünatos – ako sam slab, onda sam jak. On je znao da se veličina ne meri po rangu istorijskog I društvenog uspeha, nego po tragičnoj egzistenciji koja se pročistila u katarzi, egzistenciji koja je pogažena i ispljuvana, i koja je, prestupivši preko praga, našla svoj istinski dom. Demosten je to još mogao znati, jer je još mogao videti u alegoričnim slikama tragedija čerečenje orfičkog Dionisa. No, naravno, gde je već bio Dionis na agori, i gde Orfej! Čak je i Sokrat, kad beše već sve izgubio, hteo da pobedi, bar u istini da pobedi. Nije bio u stanju da kaže kako je poražen. Nije znao šta znači biti napušten od istine.
Demostenovski način života najveći je mogući stupanj koji može dosegnuti moderan čovek. Preko toga može samo zajedno s hrišćanstvom, ali znamo da je Kjerkegor bio u pravu, hrišćanstva nema. Sve to što se ne odnosi na puko i golo bivstvo, pripada ničemu. Nevažeće je sve što je talenat, produkcija.
Ono što preostane, to je čovekovo biće. Samo se čovek može pročistiti i prosvetliti i probuditi i to je jedini dobitak i konačni smisao da je za život rođen. U Demostenovo vreme ovo znanje je tek samo tragedija. Ono što je bilo izvorno prirodno životno pravilo normalnog čoveka postalo je misterija.
Teškoća je što se o čovekovom istinskom domu, prema kojem vodi put preko loma zemaljskog boravišta i taj put otvara čovekova propast, ne može zapravo ništa reći, jer pada izvan onoga što se jezikom može imenovati, i može se spoznati samo simbolima umetnosti, religije i metafizike. Hindu baština ovu spoznaju naziva pradnja. Pradnja je centralna operacija koja je neraskidivo integrisana u ljudski smisao a istovremeno i beskrajno diferencirana, operacija koja poseduje sopstvenu logiku. Prvi i najvažniji znak raspoznavanja ove logike jeste paradoks. Uz pomoć ove intelektualne operacije saznajem da je lom ozdravljenje, što se na jednoj strani završava na drugoj se otvara, što je napuštanje to je dobitak, što je tragika to je idila, što je preteća mračna propast to je istinski dom. To znanje je izgubljeno za modernog čoveka. Do loma će još stići Helderlin i Bodler. Šuman i Van Gog će se zaglaviti u njemu, kao i Tolstoj, Dostojevski i Gogolj. Ali ne umeju da ovladaju padom, i ne znaju da ga se ne treba plašiti, i ne treba bežati ispred njega i ne izvlačiti se i zabašurivati, nego ga treba shvatiti kao dubinu bivstva i zaroniti u njega kao u more. Moderan čovek je celu civilizaciju gradio da bi ovaj korak ispred sebe prikrio. Čudno, ali srećni su postali klonuli, melanholici, grešnici i buntovnici, jer oni bar osećaju pretnju i imaju iskustvo ujeda stvarnosti, kako to naziva Gabrijel Marsel. Moderan čovek je stvorio novu kategoriju, nebitnost, život u kojem je svejedno da li jeste ili nije, mlakost koja je prema Jevanđelju dobra samo da bi se ispljunula.
Bela Hamvaš
