Na stranici 278. knjige La poesia (Bari, 1942), Kroče, sažimajući jedan latinski tekst istoričara Pavla Đakona, opisuje Droktulftovu sudbinu i navodi njegov epitaf; i sudbina i epitaf duboko su me dirnuli a kasnije sam shvatio i zašto.
Droktulft je bio lombardijski ratnik koji je tokom opsade Ravene napustio vlastite redove i poginuo braneći grad koji je prethodno napao. Žitelji Ravene sahranili su ga u jednom hramu i uklesali za njega epitaf kojim su izrazili svoju zahvalnost („contempsit caros, clum nos amat Me, parentes”) i oštar nesklad između surovog izgleda tog varvarina i njegove prostodušnosti i dobrote: Terribilis visu facies mente benignus, Longaque robusto pectores barba fuit!’
Tako glasi priča o sudbini Droktulfta, varvarina koji je poginuo braneći Ravenu, ili je to deo njegove životne priče koju je Pavle Đakon uspeo spasti od zaborava. Ne znam čak ni u koje se to doba zbilo: da li polovinom VI veka, kad su Langobardi pustošili italijanske ravnice, ili u VIII veku, pre predaje Ravene.
Zamislimo (ovo nije istorijska rasprava) da je u pitanju ono prvo.
Zamislimo, sub specie aeternitatis, tog Droktulfta, ali ne kao Droktulfta pojedinca, koji je nesumnjivo bio jedinstven i nedokučiv (kao i svi pojedinci), već kao lik kakvim je njega i tolike druge načinilo predanje, što će reći kao spoj zaborava i pamćenja. Kroz mračnu geografiju prašuma i močvara, ratovi su ga sa obala Dunava i Labe naneli u Italiju a da možda nije ni znao da ide na jug niti da vojuje protiv rimskog imena. Može biti da je bio pristalica arijanizma, koji uči da je slava Sina tek odraz slave Oca, no razumnije je zamisliti ga kao poklonika Zemlje, Herlc, čiji je prekriveni idol išao od kolibe do kolibe na kočijama koje su teglile krave, ili božanstava rata i groma, grubo istesanih drvenih figura, zamotanih u sukno i načičkanih novčićima i narukvicama. Dolazio je iz neprohodnih šuma veprova i pragoveda; bio je beloput, smeo, prostodušan, surov, odan svome vođi i plemenu, a ne svetu. Ratovi ga dovode u Ravenu i u njoj vidi nešto što nije video nikada ranije, ili nikada do kraja. Vidi dan i čemprese i mermer i njihov sklad. Vidi složenu celinu, koja nije nered; vidi grad, organizam koji čine statue, hramovi, vrtovi, odaje, ograde, ćupovi, kapiteli, pravilno uređen prostor na otvorenom. Nijedno od tih dela (znam) ne opčinjava ga lepotom; diraju ga kao što bi danas nas dirnula kakva složena mašina, čiju svrhu ne poznajemo, ali u čijem se izgledu naslućuje besmrtni um. Možda mu je dovoljno što vidi samo jedan kameni luk, sa nerazumljivom porukom ispisanom večnim latinskim slovima. Odjednom ga zablesne i preplavi to olkrovenje, koje se zove Grad. Zna da će u njemu bili tek kao pas, ili dete, i da ga neće ni izbliza razumeti, ali zna i da taj grad vredi više od njegovih božanstava, i od vere kojoj je prišao, i od svih nemačkih močvara. Droktulft napušta zemljake i bori se za Ravenu. Gine, i na grobnici uklesuju reči koje on ne bi razumeo:
Contempsit caros, dum nos amat Me, parentes, Hane patriam reputans esse, Ravenna, suam.
(Sve dok za roditelje drage ne mari i predvodi nas onaj koji u Raveni domovinu svoju vide.)
Nije bio izdajnik (izdajnici najčešće ne nadahnjuju pobožne epitafe); bio je vizionar, preobraćenik. Nekoliko naraštaja posle njegove smrti, Langobardi, koji su osuđivali prebeglicu, učiniše što i on: postaše Italijani, to jest Lombardi, i možda je neko njihove krvi – kakav Aldiđer – mogao poroditi one koji su rodili Aligerija… Mnoge se pretpostavke mogu izvesti iz Droktulftovog postupka; moja je najsažetija; ako nije istinita kao činjenica, biće istinita kao simbol.
Kada sam u Kročeovoj knjizi pročitao priču o ovom ratniku, osetio sam se posebno ganut, i imao sam utisak da u različitom obliku ponovo dobijam nešto što mi je već pripadalo. Na trenutak pomislih na mongolske konjanike koji su od Kine hteli da naprave beskrajni pašnjak, a ostareli su u gradovima koje su nameravali da razore; nije to bila uspomena koju sam tražio. Onda je konačno pronađoh; bila je to priča koju mi je nekada kazivala moja baka Engleskinja, sada pokojna.
Godine 1872. moj deda Borhes bio jc zapovednik severne i zapadne granice Buenos Aircsa i južne oblasti Santa Fea. Štab se nalazio u Huninu; nešto dalje, raspoređen na četiri-pet milja, stajao je lanac utvrđenja; još dalje, ono što se tada zvalo Pamša, kao i Tiera Adentro. Jednom prilikom moja baka, zadivljena koliko i podsmešljiva, spomenu svoju sudbinu Engleskinje zakopane na taj kraj sveta; uzvratiše joj da nije ni prva ni poslednja, a nekoliko meseci kasnije pokazaše joj neku indijansku devojku koja je polako prelazila preko trga. Koračala je bosa a na sebe je prebacila dva crvena ćebeta; kike su joj bile plave. Jedan vojnik joj reče da druga Engleskinja želi da razgovara sa njom. Žena pristade; stupila je u štab odvažno i donekle sumnjičavo. Na ba-krenastom licu, išaranom drečavim bojama, oči joj imahu onu bledo-plavu boju koju Englezi nazivaju sivom. Imala je gipko telo, kao košuta; ruke jake i koščate. Dolazila je iz pustare, iz Tiera Adentra, i sve-joj je izgledalo skučeno: vrata, zidovi, nameštaj.
Možda su te dve žene na trenutak osetile sestrinsku bliskost, živele su daleko od svog voljenog ostrva, u jednoj neverovatnoj zemlji. Moja baka je nešto upita; druga žena odgovori s mukom, upinjući se da pronađe reči i ponavljajući ih kao da je oduševljena njihovim vajkadašnjim prizvukom. Petnaest godina nije progovorila svoj maternji jezik i teško se snalazila. Reče da je iz Jorkšira, da su joj se roditelji doselili u Buenos Aires, da ih jc izgubila u jednoj indijanskoj zasedi, da su je Indijanci odveli i da je sada žena jednom poglavici, kome je rodila dva sina i koji je bio jako hrabar. To joj je govorila na grubom engleskom, sa mešavinom araukanskog i pampaškog, a iza priče naslućivao se surov život: šatori od konjske kože, lomače od balege, ždranje pregorelog mesa ili presnih iznutrica, nečujno kretanje u zoru; napadi na torove, ratni pokliči i pljačka, ratovanje, goli jahači koji gone mnogobrojnu stoku, mnogoženstvo, smrad i vradžbine. Preneražena i puna sažaljenja, moja baka je stade nagovarati da se ne vraća. Zaklela se da će je zaštititi i da će joj izbaviti decu. Žena joj odgovori da je i ovako srećna i vrati se, iste noći, u pustaru. Fransisko Borhes poginuće nemalo zatim u revoluciji iz 1874; možda je tada moja baka mogla u toj ženi, koju je takođe otrgnuo i preobrazio ovaj neumoljivi kontinent, videti samo čudovišno ogledalo vlastite sudbine…
Svake godine je plavokosa Indijanka dolazila u Hunin ili Fuerte Lavalje da u dućanima nabavi potrepštine i takozvane poroke: mate, duvan i cigaret-papir; od razgovora sa mojom bakom, više se nije pojavila. Međutim, videle su se još jednom. Moja baka je izišla da lovi; na jednom rancu, nadomak močvarišta, jedan čovek klao je ovcu. Kao u snu, stvori se Indijanka na konju. Baci se na zemlju i stade piti vruću krv. Ne znam da li je to učinila zato što drugačije nije mogla ili je to bio neki izazov i znak.
Hiljadu trista godina i more razdvajaju sudbinu zatočenice i sudbinu Droktulftovu. Obe su sudbine sada podjednako nenadoknadive. Lik varvarina koji se bori za slobodu Ravene i lik Evropejke koja bira pustaru mogu izgledati oprečni. Međutim, oboje su se prepustili nekom tajanstvenom porivu, dubljem i od razuma, i s njim u skladu postupili, iako ne bi umeli da ga opravdaju. Može biti da su priče koje sam ovde izložio jedna te ista priča. Glava i pismo tog novčića Bogu su isti.
Urliki fon Kilman
Horhe Luis Borhes
