Anatomija Fenomena

Velika izdaja književnika i fariseja počela je onda kada su pisci postali izmećari vlasti [Tema: Kiš]

vikend9_4

DOBA SUMNJE (1)

 

[Naši putevi se razilaze: doba sumnje – to je naše vreme: (Razgovor “Ideja” s Danilom Kišom) / [razgovor vodio Boro Krivokapić]. – Ideje. IV: 4 (1973)]

 

Kad se neko bavi jednim poslom (ovdje uslovno rečeno »poslom»), pretpostavka je i da taj Neko ima određenu predodžbu o smislu toga čime se bavi. Ukoliko sve nije besmisleno, možete li, kao čovjek literature par excellence, nešto reći o smislu literature uopšte?

Postoje tu dva mogućna aspekta: uopšteni, kako, recimo, ja vidim literaturu, kako ja, da tako kažem, osećam literaturu kao takvu, onu koju sam čitao, onu koju drugi pišu i koju su drugi pisali i, s druge strane, posebno, moj konfesionalni, ispovedni, pristup toj golemoj problematici koja ovde, iz ovog drugog aspekta, ličnog, ispovednog, postaje zapravo vrlo sićušnom, a za mene sudbonosnom. Ostavimo prvi aspekt po strani (o smislu literature uopšte), o tome sam već uostalom govorio, dakle mogu samo u dve reči da ponovim da mi je blizak makluanovski pristup toj problematici: verujem, slutim, da je gutenbergovska galaksija na zalasku. I tu zapravo počinje problem: jer kad neko to sluti, da stoji pod zvezdanim nebom na kome zvezde gasnu, kad neko prati pogledom to osipanje galaksija, kako može, uprkos tome, tom mutnom saznanju, toj opasnoj slutnji, da se oseća još uvek, »čovekom literature par excellence«, kako vi kažete, kako može da traži smisla, za sebe, za svoj literarni stav par excellence? I to još nije sve. Ja ne zaboravljam pri tom i drugu tragičnu činjenicu (ako tu reč tragična nije jaka), činjenicu da ta famozna gutenbergovska galaksija nad našim nebom, ovim ovde, geografski sasvim određenim, nije zapravo nikada ljudski, ni božanski, zasijala. Ovo bi mogao već i biti odgovor na vaše pitanje, kada tu ne bi postojale, u okviru ove problematike, danas i ovde, mnoge teorije koje vam ne daju za pravo u sumnju i koje vas uveravaju (stvar stara maltene koliko i sama književna kritika i teorija) da literatura ima nekog višeg smisla, ili ako ne višeg a ono vrlo konkretnog; da literatura može da služi prosvećivaju, ideologiji, politici… Ja u to ne verujem.

Učinak literature je nevidljiv, neproračunljiv, dalekosežan i ništavan istovremeno. Velika izdaja književnika i fariseja počela je onda, kako to kaže Žilijen Benda, kada su pisci postali izmećari vlasti. I da ne bude nesporazuma: ja ovde mislim na pisce tzv. beletristike, pesnike i romansijere, koji su hteli i koji hoće kroz književnost, kroz beletru, da politiziraju, da prosvećuju, što će reći da vladaju. To dovodi do tragičnih nesporazuma, i pisci ili zaćute kao visoki vladini činovnici (ili kao pretendenti na to mesto) ili završavaju samoubistvom. Literatura je, pak, čini mi se, nešto drugo; ona je sloboda za sebe, sloboda po sebi, kategorija duha koji u kompleksu civilizacije i kulture ima prvorazrednu ulogu, upravo kao kategorički imperativ slobode. Za literaturu sasvim dovoljno, za pojedinca, koji traži učinak, i lovi neposredni utisak literarnog dela, sasvim nedovoljno. Da bi se pisalo treba živeti od iluzija. Verujem quia absurdum est.

U prologu knjige eseja napisali ste: »Tekst o Pustolini, iz 1960, jeste neka vrsta razmišljanja nad prozom onog koji se i sam sprema, otpativši poeziju, da se upusti u veliku avanturu romana, i koji veruje, kao što veruje i danas, u jezik, tu najgoru od svih konvencija.« Kako Vam danas, deset godina kasnije, dakle u svijetlu jedne kvalitativne razlike izgleda ta »velika avantura romana«? I Vaša avantura, naravno?

 

U to vreme, kada sam pisao o Pustolini V. Radovanovića, dakle šezdesetih godina, govorilo se, i mislim s pravom, o krizi romana u svetu i kod nas, i mlad pisac koji se spremao da se upusti u veliku avanturu romana stajao je pred dvostrukim priviđenjem, pred dvoglavom aždajom, pred tom krizom romana uopšte i pred svojom sopstvenom sumnjom. Put što ga je utirao sebi u to vreme francuski novi roman i čija je krajnja konsekvenca pomenuta Pustolina, ličio mi je, već tada, na ćorsokak i na bespuće, ubijao je moju sopstvenu želju za romanesknom pustolovinom; i ako sam ja tu rečenicu sad nedavno ponovo potegao, a povodom Peščanika, to je bilo stoga što sam želeo da ukažem onima koje to interesuje na činjenicu da se naši putevi razilaze, hoću da kažem taj famozni francuski novi roman i moja skromna istraživanja u oblasti proznog, romanesknog izraza. Dakle, tu sam rečenicu ponovio, izvukao na svetlost dana, posle trinaest godina, kako bih ukazao na evidentnu činjenicu da ja jednako verujem ne samo u jezik, tu »najgoru od svih konvencija«, nego i u tzv. »realizam«, tu najgoru od najgorih konvencija. U međuvremenu je francuski novi roman završio, ili bar završava, u muzeju istorije književnosti, roman je prebrodio svoju krizu i doživeo svoj klimaks, i ako umire, umire bar slavno, ne kao zvezda koja gasne neprimetno u gutenbergovskoj galaksiji, nego kao Halejeva kometa koja vuče po nebu svoj blistavi esejistički rep. Ja sam pisao za to vreme te svoje dve-tri knjige, koje – to je bar izvesno – na izvestan način nose na sebi pečat te velike sumnje u roman, i po tome, jedino po tome, one jesu moderne, što će reći nisu anahronične, po toj u njima uvek prisutnoj sumnji u sve vrednosti. A ta njihova modernost nema nikakve veze sa »modernizmom«, kako se to u nas veli. Banalno rečeno, one nose na sebi pečat svoga vremena: sumnju. Doba sumnje u roman traje od Stendala do Natali Sarot; to je naše vreme.

 Često se čuje kako ste Vi, Kovač, David, Bora Ćosić, Šćepanović, Pekić… pisci srednje generacije. Iako ne mislim da je osobito smisleno misliti generacijski, ipak, s obzirom na to da se Vaša generacija poima kao jedna literarna činjenica, što za Vas lično znači kad se kaže: Danilo Kiš, pisac srednje generacije?

Počnimo s kraja: kad vidim rečenicu koju navodite, to jest da je D. K. pisac srednje generacije, to na mene deluje isključivo kao metafizička činjenica, što će reći, prosto-naprosto, da više nisam mlad pisac, što će reći da više nisam mlad, što čoveka ispunjava izvesnom jezom, ne samo (ipak!) kao metafizička činjenica nego i kao literarna: jer biti pisac »srednje generacije« to znači imati za sobom tzv. književni opus. U našim, u mojim godinama, Fokneri, Krleže, imali su već napisana svoja remek-dela, a Rusi, ili bar mnogi od njih, doživljavali posthumno objavljivanje svojih sabranih dela. Pojam književnih generacija jeste jedna specifična tvorevina naše lenje i uspavane kritike, jer ona ne govori o književnim školama, jer to zahteva truda i rada, traženje analogija i uspostavljanje sistema, za šta ona, naša kritika, nije sposobna. Kritičari žele da sve nepoznate fenomene razjasne na najjednostavniji i najlakši način, da nepoznato svedu na poznato, a po tom jedinstvenom principu svođenja određenih književnih pojava na generacijske pojmove. Takvo svođenje nepoznatog na poznato zapravo je lenjost duha, jalov i pogibeljan posao, jednako štetan po pisce koliko i za samu kritiku. Takvim se postupkom zapravo samo potiru razlike među pojedinim piscima, sasvim različitim (treba li to naglasiti?), izvlače se pojedinačne i nevažne sporedne komponente ponekog od njih, te, na taj način, izvesne, najčešće negativne determinante jednog pisca postaju znak raspoznavanja za čitavu tzv. generaciju. Tako smo mi, tzv. srednja generacija, »modernisti«, »hermetični«, »estete« (što će reći »lepo pišemo«), daleko smo od »stvarnosti« itd., itd. To i takvo traženje analogija po horizontali potpuno je besmisleno, međutim to kritici daje privid apsoluta, kritičar kao da posmatra stvari iz dalekog istorijskog aspekta, tobože on ima uvid već sada u jednu književnoistorijsku činjenicu, on već sada piše zapravo ne kritiku nego književnu istoriju, on je već žive razvrstao kao da su mrtvi, kao da su davno živeli, a on jedini, književni kritičar, piše kao svevideći i sveznajući Bog, za njega nema tajne. A kada bi posegao za vertikalama, za analogijama po vertikali, on bi se morao dotaći prave književne istorije, tradicije i komplikovanih analogija izvan unapred nametnute šeme, a to, dakako, zahteva truda i vremena. Ostavimo, dakle, književnoj kritici, i vremenu, da pokažu ono što je evidentno: da se tu, u okviru tog generacijskog svrstavanja, bar u konkretnom slučaju, kriju bitno različiti svetovi. Mogu samo da ponovim, što se sličnosti tiče, ili makar analogija, ono što sam već tim povodom govorio: u našim prozama kada se govori o ratu menja se ugao gledanja, što će reći ne govore više učesnici nego svedoci, a to bitno menja stvar. Rat postaje, dakle, metafora, ili siže, ili kulisa. To kao jedan. Kao dva: taj promenjeni ugao gledanja neosporno povlači za sobom izvesne stilske reperkusije. To je ono što se naziva našim »lepim pisanjem«. Ali šta ćemo sa onima u našoj »generaciji« koji nisu pisali o ratu?

Govori se, naročito u poslednjih nekoliko godina, da se u srpskoj prozi dešava nešto bitno novo. Koliko je to što se dešava, ako se uopšte dešava, bitno novo, a koliko bitno vrijedno?

Zapravo, ne dešava se ništa novo, nego se dešava ponovo ono o čemu smo malopre govorili: jedno sumnjivo uspostavljanje analogija, generacijskih, dakle, po horizontali, pa tako svaki književni fenomen može se učiniti nov, a kada bismo stvari posmatrali na jedini mogućni način, po vertikali, onda bismo videli da se samo nastavljaju u tim novim prozama Miodrag Bulatović i Mirko Kovač, kod jednih uspešno, kod drugih nesrećno. Sve ostalo su izvanliterarne činjenice, i kao takve podložne hiru i ćudima trenutka, društvenoj i političkoj konjunkturi. Novi su samo pomerili težište svojih tema na nekih desetak godina u odnosu na pomenute pisce koji im prethode, pomerili u sledu, tražeći svoje »opsesivne metafore« u istoj onoj oblasti u kojoj su ih tražili i nalazili i Bulatović i Kovač: u provinciji i u detinjstvu. Razlika je samo u tome što se ovi novi sećaju šezdesetih godina, a oni raniji četrdesetih i pedesetih. Obična optička varka na koju su naseli kritičari za koje je »stvarnost« ono što se zbiva šezdesetih, a nije ono što se zbiva pedesetih godina.

Tradicija – da ili ne? Iako su Vaše knjige daleko od tog pitanja, ili su rekle »NE«, koliko je ta »dilema« uopšte literarno relevantna? Recite, takođe, što mislite, zašto se na tradicionalnom toliko danas insistira?

Kao i obično kada se govori kod nas o bilo kom književnom (filozofskom ili estetičkom) problemu, i ovde je, u tom problemu tzv. tradicije, prisutan jedan izvanliterarni momenat i kao takav on ne bi trebalo da nas interesuje. Kad je, pak, reč o tradiciji kao književnom fenomenu, kad se na njoj insistira, onda je najčešće reč takođe o tromosti duha, onoj već pomenutoj potrebi kritike da svodi nepoznato na poznato, pa joj tradicija služi kao reper, kao znak raspoznavanja, prepoznavanja, jer duh je kritičara, kao i čitaoca, najčešće konzervativan, nepoverljiv, taj duh ne voli promene, iznenađenja, on voli da zna odakle šta dolazi, voli da klasifikuje, da nepoznato dešifruje poznatim, i šta mu onda drugo preostaje nego da se poziva na tradiciju, na tu, kako se njemu, tom duhu čini, njegovu sopstvenu baštinu, njegov sopstveni ćepenak. Na taj način kritičar, kao i čitalac uostalom, vezujući nitima tradicije jednog pisca uz drugog, novog sa starim, nepoznatog sa poznatim, rešava na najjednostavniji način sve one probleme sa kojima se suočio kod jednog pisca. U tome leži pogibeljnost književnoistorijske metode, biografske, sociološke i sličnih. (Strukturalistička i formalistička kritika upravo su u tom smislu donele značajnu novinu, svojim pristupom tekstu kao strukturi, a to nije ništa drugo do radikalan raskid sa tradicijom.) Književna baština je jedna i jedinstvena. Svetska književnost u geteovskom smislu baština je sviju nas. To je tradicija. Jezik na kojem pišemo, na kojem se piše jedna literatura, to je još jedini znak raspoznavanja plemenske pripadnosti. Ne bojte se, nećemo postati svetski pisci! Jedini svetski pisac je – Nabokov!

 Upoređuju Vas, naročito povodom Peščanika, s Džojsom, Prustom, Bitorom, Rob-Grijeom, Natali Sarot… šta to za Vas u literarnom smislu znači, i koliko se podudara s Vašom predstavom o Kišu romanopiscu?

Što se tiče Peščanika, nema sumnje, u njemu se ukrštaju iskustva modernog romana uopšte. Peščanik i nije ništa drugo do sensibilité moderne, što će reći nije mu strana ona sumnja o kojoj smo malopre govorili, sumnja u to da se mogu anahroničnim prosedeom i tehnikom reći neke stvari o današnjem ljudskom senzibilitetu. Pokušaću da vam to kažem jednim primerom, sasvim slučajnim, iz konteksta Peščanika: kada nabrajam u »Beleškama jednog ludaka« nazive jela i pića sa jednog balkanskog i srednjoevropskog jelovnika, zapravo ne činim ništa drugo nego zamenjujem jednu ofucanu frazu tipa: »On je bio gladan i razmišljao je, dok mu je krčao stomak, o svim onim jelima koja je nekad, u vreme izobilja, jeo«… itd., rečenicu koju ne bih mogao napisati, takvu ili sličnu, jer ona i nije ništa drugo do valerijevska prezrena fraza »Markiza je izašla u pet sati«. U pitanju su, dakle, kad se uticaja tiče, ne toliko imena, pojedinačna imena, nego iskustvo čitavog modernog romana, i nijedno iskustvo nije mi strano. Šta je taj famozni, na primer, Prust u mojim knjigama? Ništa drugo do pokušaj svođenja – od strane kritike – fenomena evokacije prošlosti na zajednički imenitelj prustovske proze i istovremena slutnja da je ta evokacija data modernim prosedeom.

Idimo, dakle, redom. Džojs! Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski i američki roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambiguiteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj! Mi znamo kuda se dalje ne može. Neki su zastali pred tim ambisom i ponovo počeli da ispraćaju grofičine barokne kočije tačno u pet sati, a neki su pokušali na nekom od sporednih puteljaka te džojsovske staze da pabirče i da istražuju, da bi na kraju dospeli tamo gde im je i mesto, u muzej voštanih figura. Svi ti Bitori, Rob-Grijei i Natali Sarot. Odajmo im, ipak, priznanje: oni su u svojim teorijskim delima progovorili vrlo suvislo o tom modernom senzibilitetu što smo ga ovde pominjali, ali su suviše verovali svojim teorijama i završili su u buncanju. Oni su shvatili nešto, nešto bez sumnje bitno, a to je da se starim putem više ne može, promenili su tačku gledanja, ugao kamere, i osvetlili mikrokosmos stvari i predmeta.

Suviše se behu zaneli tom svojom rabotom, ali iz tog zanosa ostala je neka pouka: umesto jeftinog psihologiziranja, ponavljanja psiholoških klišea, isplovio je na površinu, izišao je na svetlost dana, čitav jedan makrokozam predmeta i stvari.

Zagađenje ljudske sredine, ako to nije samo drugi naziv za otuđenje, najbolje se odslikava kod »šozista«, bar na osnovu njihovih teorijskih dela. I kakve sve to veze ima sa mnom? U mojim prozama oko predmeta i stvari jednako stoji prustovski ljubičasti oreol, a od njih sam naučio, iz njihovih teorija, samo onoliko koliko i oni od Džojsa: da treba menjati ugao kamere, point of view, tačku gledanja.

 

I kako, uopšte, stoji stvar sa tim uticajima?

 

Uzalud moje divljenje za, recimo, Šolohova, za Tihi Don, kad postoji apsolutna tematska nepodudarnost između nas, i meni njegova iskustva ne mogu biti ni od kakve koristi, upravo zbog te apsolutne nepodudarnosti. Za njegov svet, svet donskih kozaka, njegovi su prosedei, epski, ne samo krajnje funkcionalni nego i idealno usklađeni, primereni, krajnje koherentni, ključem svoje epske, klasične tehnike on može da otključa sva vrata, ali s tim istim ključevima ja u svoju kuću ne mogu ući. S druge strane, pak, stoji Džojs i njegov Blum, ranije prezime Virág, rođen u Mađarskoj, na dvadesetak kilometara od mesta gde je rođen E. S., Jevrejin, građanin i malograđanin! I, dakle, prema ovome, stvar književnih uticaja nije stvar tzv. ličnog opredeljenja, a na osnovu književnoistorijskih, društvenih, ili čak političkih, afiniteta – kako bi to hteli da objasne sebi i drugima ždanovisti i ignoranti svake fele – nego je posledica tematskih afiniteta. Po tome, i samo po tome, traže se i nalaze srodnosti po izboru, a ne po tome da li je neko francuski, ruski ili engleski đak. I ceo ovaj komplikovani mehanizam književnih uticaja nema nikakve veze sa naprednjaštvom ili konzervativizmom! Takozvani »zapadni uticaji« nisu posledica reakcionarnih ubeđenja, niti pripadništvo ruskoj školi znači garanciju prjamaljinjejnosti!

Nastaviće se

Ostavite komentar: