Glava peta
ONA IZLAŽE SAVETOVANJE DVAJU UGLEDNIH MIRGORODSKIH LIČNOSTI
Samo što je sredio svoje domaće poslove, Ivan Ivanovič izađe po običaju da malo poleži u tremu, kad, na veliko iznenađenje spazi da se nešto crveni na kapiji. To beše crveni posuvratak na rukavu načelnika policije, koji je kao i okovratnik dobio ujednačeni sjaj, pa se na krajevima pretvarao u lakiranu kožu. Ivan Ivanovič pomisli: „Nije rđavo što je Petar Fjodorovič došao da malo popričamo“, ali se začudi kad opazi da načelnik mnogo žuri i razmahuje rukama, što mu se inače retko dešavalo. Na načelnikovom mundiru beše zašiveno osam dugmadi, a deveto, otkako se pre dve godine za vreme osveštavanja hrama otkinulo, panduri i dan-danas nisu uspeli da pronađu, mada načelnik na svakodnevnom raportu koji mu podnose policijski nadzornici, pita je li nađeno. Tih osam dugmadi behu zašiveni kao što žene sade bob; jedno – desno, drugo – levo. Načelnikovu levu nogu beše za vreme poslednjeg rata probio kuršum, zbog čega ju je hramajući izbacivao daleko u stranu i time ometao gotovo sav rad desne noge. Što je načelnik upornije dejstvovao svojom „pešadijom“, ona je sporije napredovala. Tako je Ivan Ivanovič, dok je načelnik stigao do trema imao dovoljno vremena da odgoneta zašto on tako žustro maše rukama. To ga je zanimalo tim pre što mu se učinilo da je u pitanju ozbiljna stvar, pošto načelnik policije beše pripasao novu sablju.
– Dobar dan, Petre Fjodoroviču! – povika Ivan Ivanovič, koga, kao što rekosmo, beše obuzela radoznalost zbog koje nije mogao da se strpi dok je posmatrao kako načelnik na juriš osvaja doksat, ne gledajući gore već svađajući se sa svojom „pešadijom“, koja nikako da u jednom naletu izbije na stepenik.
– Dobar dan želim milom prijatelju i dobrotvoru, Ivanu Ivanoviču – odgovori načelnik policije.
– Molim vas, izvolite, sedite. Kao što vidim, umorni ste, jer vaša ranjena noga smeta…
– Moja noga! – povika načelnik policije, bacivši na Ivana Ivanoviča jedan od pogleda kakvim div šiba pigmeja ili iskusni pedant – učitelja igranja. Na to on ispruži svoju nogu i lupi njom o pod. Ovo viteštvo ga je, međutim, skupo stalo, jer mu se celo telo zaljlja i nos i poljubi ogradu , no mudri čuvar javnog reda, da se ništa ne primeti, odmah se isprsi i zavuče ruku u džep tobože da izvadi burmuticu.
– Mogu vam reći o sebi, mili prijatelju i dobrotvore Ivane Ivanoviču, da ja u svom životu nisam preduzimao ovakve pohode. Da, ozbiljnije sam preduzimao. Recimo, za vreme rata 1807… Ah! Ispričaću vam kako sam preskakao plot i odlazio jednoj lepoj Nemici. – Pri tom načelnik policije zažmuri na jedno oko i vragolasto se osmehnu.
– A gde ste vi bili danas? – upita Ivan Ivanovič sa željom da prekine načelnika i da ga navede na razlog posete; on je žarko želeo da pita šta ima načelnik policije da mu saopšti, ali njegovo istančano poznavanje sveta kazivalo je da je takvo pitanje neumesno, te se Ivan Ivanovič uzdrža i, premda mu je srce snažno lupalo, bi primoran da čeka rešenje zagonetke.
– Ako dozvolite, reći ću vam gde sam bio – odgovori načelnik policije. – Pre svega, mogu vam reći da je danas divno vreme…
Pri poslednjoj reči Ivan Ivanovič umalo ne ispusti dušu.
– Ali, dozvolite – nastavi načelnik – ja dođoh danas k vama zbog jedne ozbiljne stvari. – Pri tom se načelnik napravi zamišljen i važan kao kad je na juriš osvajao doksat. Ivan Ivanovič se prenu i zadrhta kao u groznici, pa po običaju brzo postavi pitanje:
– Kakva je to ozbiljna stvar? Zar je ona važna?
– Vidite, pre svega, usudiću se, dragi prijatelju i dobrotvore Ivane Ivanoviču, da kažem da ste vi…što se mene tiče, ja, molim, nemam ništa protiv, ali državna služba, državna služba to zahteva: vi ste prekršili poredak dobročinstva!
– Šta to vi govorite, Petre Fjodoroviču? Ništa vas ne razumem.
– Molim, Ivane Ivanoviču! Kako ništa ne razumete? Sopstveno vaše marvinče je odvuklo veoma važan državni dokument, a vi posle toga – ništa ne razumete!
– Kakvo marvinče?
– Da prostite, vaša mrka krmača.
– A šta sam ja tu kriv? Zašto sudski pandur ostavlja otvorena vrata?
– E, Ivane Ivanoviču, to je vaše marvinče, znači, vi ste odgovorni.
– Najlepše vam hvala što me upoređujete sa svinjom.
– Ehe, to nisam rekao Ivane Ivanoviču! Tako mi boga, nisam kazao. Izvolite razumno prosuditi: vama je nesumljivo poznato da je, saglasno ukazu vlasti, zabranjeno prljavim životinjama da šetaju po gradu, a tim pre glavnim gradskim ulicama. Priznajte sami da je to kažnjivo.
– Bog će znati šta vi govorite! Vrlo važno što je krmača izašla na ulicu.
– Dopustite mi da kažem, dopustite, dopustite. Ivane Ivanoviču, to nikako ne može biti. Šta da se radi? Vlast naređuje – mi se pokoravamo. Ne kažem da ponekad ne izađu na ulicu, pa čak i na trg, Smešne i strašne priče – Priča o tome kako su se posvađali Ivan ivanovič i Ivan Nikiforovič kokoši i guske, predstavite: kokoši i guske, ali za svinje i jarce ja sam još prošle godine izdao naredbu da se ne puštaju na javno mesto, a ta naredba je po mojoj zapovesti pročitana glasno narodu u skupštini.
– Ne, Petre Fjodoroviču, od svega mi je jasno jedino to da se vi na sve načine trudite da me teže uvredite.
– E, ne možete reći, najmiliji prijatelju i dobrotvore, da ja želim da vas vređam. Setite se: ja vam lani ni reči nisam rekao kad ste krov podigli za čitav aršin iznad propisane mere. Naprotiv, pravio sam se da to ne vidim. Budite sigurni, dragi prijatelju, da bih ja i sad, tako reći… ali mi dužnost, jednom rečju, dužnost mi nalaže da pazim na čistoću. Razmislite, da odjednom na glavnoj ulici…
– A lepe su vam te glavne ulice! Tamo svaka žena baca ono što joj ne treba.
– Dozvolite da vam kažem, Ivane Ivanoviču, vi me vređate! Istina, to se ponekad dešava, ali pretežno pored plotova, šupa ili ostava; ali da na glavnu ulicu, na trg, iziđe suprasna krmača, to je stvar…
– Pa čega ima tu čudnog, Petre Fjodoroviču? I svinja je stvor božji!
– Slažem se! Ceo svet zna da ste učen čovek, znate nauke i druge razne predmete, a ja, naravno, nikakve nauke nisam učio: brzopis sam počeo da učim kada mi je već bilo trideset. Ja sam, kao što znate, bio redov.
– Hm! – reče Ivan Ivanovič.
– Da – nastavi načelnik policije – godine hiljadu osamsto prve služio sam u Četrdeset prvoj jegerskoj četi kao poručnik. Komandir čete nam je bio, ako izvolite znati, kapetan Jeremejev. – Pri tom načelnik policije zavuče prste u burmuticu koju je Ivan Ivanovič držao otvorenu i mrvio burmut.
Ivan Ivanovič odgovori:
– Hm!
– Dužnost mi nalaže da se pokoravam naređenjima vlasti. Ivane Ivanoviču, vi biste morali znati da se onaj ko iz suda ukrade državni akt podvrgava kao i svaki drugi prestupnik krivičnom zakonu.
– Znam, de, ako hoćete mogu i vas naučiti. Ali to je za ljude, recimo, kad biste vi ukrali akt; ali svinja je životinja, stvor božji!
– Tako je, ali zakon kaže: krivac u krađi… Molim vas, slušajte pažljivo: krivac! Tu nije određeno ni poreklo, ni pol, ni zvanje – onda, i životinja može odgovarati. Vaša volja, ali životinja pre nego što se presuda izreče mora biti dovedena u policiju kao narušilac javnog reda.
– Ne, Petre Fjodoroviču! – suprotstavi se hladnokrvno Ivan Ivanovič. – To ne može biti!
– Kako vam volja, samo, ja se moram povinovati naređenjima vlasti.
– Šta, vi mi pretite? Zacelo ćete po krmaču poslati onog sakatog pandura? Narediću sluškinji da ga žaračem otprati i da mu i onu drugu prebije!
– Neću da se s vama svađam, ali ako je ne privedete u policiju, onda radite sa njom šta vam je volja: zakoljite je, ako hoćete, za Božić, napravite od nje pečenicu, ili je pojedite. Samo ću vas zamoliti da mi, ako budete pravili kobasice, pošaljete par onih koje od krvi i sala vešto sprema vaša Gapka. Moja Agrafena Timofejevna ih mnogo voli.
– Kobasice! Bez brige, poslaću vam jedan par.
– Biću vam neobično zahvalan, dragi prijatelju i dobrotvore. A sad mi dozvolite da kažem još jednu reč: naloženo mi je od sudije i svih naših poznanika da vas, kako da kažem, pomirim s vašim prijateljem Ivanom Nikiforovičem.
– Kako? S onim neotesankom! Ja da se mirim sa tim grubijanom? Nikada! Ni za živu glavu! – Ivan Ivanovič je bio neobično odlučan.
– Kako hoćete – odgovori načelnik policije, gurajući burmut u obe nozdrve. – Ja vas ne smem savetovati, ali ipak, dozvolite da kažem: vi ste sada u svađi, a kada se pomirite…
Ali Ivan Ivanovič povede reč o lovu na prepelice, što se obično dešavalo kad je hteo da skrene razgovor na drugu stranu. I tako se načelnik policije neobavljena posla vrati kući.
Glava šesta
IZ KOJE ČITALAC MOŽE LAKO DOZNATI SVE ŠTO ONA SADRŽI
Ma kako da su se u sudu starali da stvar zataškavaju, sutradan ceo Mirgorod saznade kako je krmača Ivana Ivanoviča ukrala tužbu Ivana Nikiforoviča. Prvi se nesvesno odade sam načelnik policije.
Kad Ivanu Nikiforoviču to saopštiše, on ništa ne reče, samo upita: – Da nije mrka? Ali Agafja Fedosejevna, koja se tu nađe, poče ponovo da podgovara Ivana Nikiforoviča:
– Šta radiš, Ivane Nikiforoviču? Podsmevaće ti se kao budali ako popustiš! Kakav ćeš mi ti posle toga biti plemić! Bićeš gori od one ženturine što prodaje medenjake, koje neobično voliš!
I nagovori ga, alapača! Nađe negde sredovečnog čovečuljka, crnpurasta, s pegama po licu, u tamnoplavom kaputu sa zakrpljenim laktovima – pravu sudsku mastiljaru. Čizme je mazao katranom, po tri pera držao iza uha, a umesto mastionice staklenu bočicu privezanu za dugme na kaputu. Odjednom je jeo devet piroga a deseti gurao u džep, a u službenom aktu je toliko umeo da okleveta da ga ni jedan čitalac ne bi mogao bez zastajanja, kašljanja i kijanja, odjednom pročitati. Ovo čoveku malo podobno stvorenje je čeprkalo, mučilo se i pisalo dok nije najzad sačinilo ovakvu tužbu:
– „Mirgorodskom sreskom sudu od plemića Ivana, Nikiforova sina, Dovgočhuna. Sledstveno mojemu prošeniju, od mene, plemića Ivana, Nikiforova sina, Dovgočhuna, podanom u sud kad i tužba Ivana, Ivanova sina, Pererepjenka, po kojoj je i sam Mirgorodski sud nezakonitu odluku doneo. A osim toga i ona bezočna samovolja mrke krmače krišom prikrivena od nepoznatih ljudi, do ušiju mojih je došla. A kako ono dozvolenije i nezakonita odluka neizostavno u nadležnost suda spadaju, jerboa krmača je životinja glupa i tim pre gotova k ukradeniju akata. Iz čega javstveno sledi da je često imenovana krmača morala biti na to podučena od strane mog dušmanina, sebe nazivajućeg plemića Ivana, Ivanova sina, Pererepjenka, već uhvaćenog u otimačini, pokušeniju na moj život i verolomstvu. Ali je isti Mirgorodski sud, sa njemu svojstvenim pristrastijem tajno saglašenije dao ovoj osobi, bez čijeg součestija onoj krmači ne bi bilo dato pozvolenije k ukradeniju akta, pošto je Mirgorodski sreski sud od posluge dobro čuvan, pri čemu je dovoljno navesti samo jednog pandura u svako doba nahodećeg se u čekaonici, a koji i pored toga što je ćorav i donekle sakat, poseduje sasvim dovoljno sposobnosti da toljagom istera krmaču. Po ovom se jasno vidi kroz prste gledanje Mirgorodskog suda i neosporna ćiftinska deoba mita od tog koji je sa njim u vezi. A isti gorepomenuti razbojnik i plemić Ivan, Ivanov sin, Pererepjenko je velika hulja i nevaljalac. Zato i obaveštavam ja, Ivan, Nikiforov sin, Dovgočhun isti Mirgorodski sud i stavljam mu na znanje da ću, ako se od one mrke krmače ili sa njome saglasivšem se plemiću Pererepjenku ne oduzme pomenuta molba i po njoj pravilno rešenje u korist moju ne donese, ja, plžmić Ivan, Nikoforov sin, Dovgočhun, po takvom istoga suda protivzakonitom povlađivanju podneti žalbu drugostepenom sudu po svim propisima o prenošenju procesa. Plemić mirgorodskog sreza Ivan, Nikiforov sin, Dovgočhun.“
Ova žalba učini svoje: sudija beše, kao i svi dobri ljudi, plašljiv čovek. On se obrati sekretaru, ali sekretar procedi kroz zube jedno duboko „hm“ i dade licu onaj ravnodušni i dvosmisleni izraz koji ima samo satana kad gleda kako mu se primiče žrtva. Preostao je samo jedan izlaz: pomiriti dva pređašnja prijatelja. Ali kako postići to kad su svi dosadašnji pokušaji bili bezuspešni? Ipak, odlučiše da još jednom pokušaju; ali Ivan Ivanovič odsečno reče da ne pristaje, pa se čak veoma naljuti; Ivan Nikoforovič umesto odgovora okrenu leđa ne rekavši ni reč. Tad proces uze neobičnu brzinu, kojom se slave mnogi sudovi.
Tužbu zavedoše, upisaše broj delovodnog protokola, ušiše, potpisaše sve u jednom danu i staviše u orman, gde je ona ležala, ležala godinu, dve, tri dana. Mnogo se usedelica udade za to vreme, u Mirgorodu prosekoše novu ulicu, sudiji ispade jedan kutnjak i dva očnjaka, po dvorištu Ivana Ivanoviča jurilo je više dece nego pre, a otkud su se pojavila, bog zna! Ivan Nikiforovič u inat Ivanu Ivanoviču podiže novi gusinjak, istina, malo dalje od mesta gde je bio prvi, i potpuno se ogradi od Ivana Ivanoviča tako da se ova dva ugledna građanina skoro nikad nisu viđala – a predmet je u najboljem redu ležao u ormanu koji se od silnih mrlja od mastila beše pretvorio u mramor.
A onda se desi nešto neobično važno za ceo Mirgorod.
Načelnik policije priredi prijem! Kako da nađem kičice i boje kojima bih prikazao šarolikost skupa i raskošni pir! Uzmite časovnik, otvorite ga i pogledajte šta sve tamo ima. Tričarije, zar ne? A sad zamislite da je gotovo toliko, ako ne i više, točkova bilo u načelnikovom dvorištu. Kakvih kočija i kola nije bilo! Jednima – zadnji kraj širok, a prednji uzak, drugima – zadnji uzak, a prednji širok. Neke behu i kočije i taljige, neke – ni ovo ni ono; jedne behu nalik na ogroman naviljak sena ili debelu prodavačicu, druge na raščerupana Židova ili na kostur sa kog još nije otpala koža: neka su profilom podsećala na lulu s čibukom, a neka, ni na šta nisu ličila, odajući neko čudno i basnoslovno stvorenje neodređenog oblika. A iz tog haosa točkova i bokova uzdizalo se nešto po prilici nalik na fijaker sa prozorčetom i čvrstom rešetkom na njemu. Kočijaši su, u sivim ogrtačima, dolamama i gunjevima, šubarama od jagnjeće kože i kapama raznovrsnog kalibra, s lulama u ruci, vodali ispregnute konje po dvorištu. Divan je to bio prijem!
Dopustite, ja ću nabrojati sve goste koji su bili tamo: Taras Tarasovič, Jevpua Akinfovič, Jeftihije Jeftihijevič, Ivan Ivanovič, ali ne i naš Ivan Ivanovič, Sava Gavrilovič, naš Ivan Ivanovič, Jefrije Jefrijevič, Makar Nazarijevič, Foma Grigorijevič… Ne mogu dalje! Nemam snage. Ruka je posustala od pisanja. A koliko je bilo dama! Crmpurastih, bledolikih, vitkih i malih, debelih kao Ivan Nikiforovič, i tako tankih da bi mogle stati u korice načelnikova mača. Koliko kapica! Haljina?! Crvenih, žutih, mrkih, zelenih, plavih, šarenih, novih, prevrnutih i prekrojenih! Koliko marama, vrpci, torbica! Zbogom, jadne oči! Ni za šta nećete više valjati posle ovog prizora. A kakav je dugačak sto bio postavljen! I kako su svi razgovarali I kakvu su galamu podigli! Šta je prema tome vodenica sa svim žrvnjevima, točkovima, zupčanicima I badnjevima! Ne mogu vam sasvim pouzdano reći o čemu su razgovarali, ali, verovatno o mnogim prijatnim i korisnim stvarima, kao na primer: o vremenu, o psima, o pšenici, o ženskim kapicama, o ždrepcima. Najzad, Ivan Ivanovič – ne naš Ivan Ivanovič, već drugi, koji je ćorav na jedno oko (ćoravi Ivan Ivanovič je uvek o sebi govorio s ironijom) ne vidi Ivana Nikiforoviča, Dovgočhuna.
– Nije hteo da dođe reče načelnik policije.
– Kako to?
– Evo već, hvala bogu, prođoše dve godine od kako su se posvadili, to jest, Ivan Ivanovič sa Ivanom Nikiforovičem, pa kuda jedan krene, onamo drugi ni za živu glavu neće!
– Ma, šta kažete! – Pri tom ćoravi Ivan Ivanovič podiže oči i sklopi ruke. – Eto ti na, kad ljudi zdravih očiju ne žive u slozi, kako ću tek onda ja sa svojim ćoravim! Na ove reči svi se nasmejaše, svi su mnogo voleli ćoravog Ivana Ivanoviča jer se on šeretski šalio na savremen način. Pa i sam onaj visoki, suvonjavi čovek s flasterom na nosu, koji je dotle sedeo u ćošku, ne menjajući izraz lica ni kad mu je u nos uletela muva, čak i taj gospodin ustade i priđe bliže grupi oko ćoravog Ivana Ivanoviča.
– Čujte! – reče ćoravi Ivan Ivanovič kad opazi oko sebe prilično veliko društvo. – Čujte! Bolje bi bilo da izmirimo dva naša prijatelja nego što zurite u moje ćoravo oko! Sad Ivan Ivanovič priča sa ženama i devojkama, a mi, dajte da pošaljemo krišom po Ivana Nikiforoviča, pa da ih sastavimo.
Svi složno prihvatiše predlog Ivana Ivanoviča i odlučiše da odmah pošalju nekog po Ivana Nikiforoviča da ga zamoli da neizostavno dođe na ručak kod načelnika policije. Pitanje: kome poveriti tako važnu stvar? – dovede sve u nedoumicu. Dugo su raspravljali ko je sposobniji i dovitljiviji u diplomatskim poslovima i naposletku se složiše da sve to povere Antonu Prokofjeviču Golopuzu.
Ali prethodno treba upoznati čitaoce sa ovim uglednim čovekom. Anton Prokofjevič je, u punom smislu ove reči, bio veoma plemenit čovek: ako mu neko od uglednih mirgorodskih ljudi pokloni maramu za vrat ili nešto od rublja, on se zahvali; a ako ga i po nosu kvrcne – opet je zahvalan. Kada bi ga neko zapitao: „Zašto vam je kaput, Antone Prokofjeviču, mrke boje, a rukavi plavi?“, on je obično odgovarao: „Vi ni takav nemate! Pričekajte dok ga malo iznosim biće ceo jednak!“ I zaista, plavo sukno se pod dejstvom sunca pretvorilo u mrko i sad potpuno odgovara boji kaputa! Ali evo šta je čudno: Anton Prokofjevič ima običaj da suknene stvari nosi preko leta a pamučne zimi. Anton Prokofjevič nema kuće. Imao ju je ranije na kraju grada, ali je prodade, pa za taj novac kupi tri dorata i male kočije kojima je obilazio i u goste išao spahijama. Ali pošto je oko konja bilo mnogo glavobolje, a uz to su za ovas i pare trebale, Anton Prokofjevič ih zameni za violinu i jednu sluškinju, uzevši pride dvadeset i pet rubalja. Potom Anton Prokofjevič prodade violinu, a za služavku dobi pozlaćenu duvankesu od safijana i zato sad ima duvankesu kakvu niko nema. Ali zbog tog zadovoljstva ne može da šeta više po selima već mora da stanuje u gradu i da noćiva po raznim kućama, naročito kod onih spahija koji su uživali da ga kvrckaju po nosu. Anton Prokofjevič voli da dobro založi, a „duraka i mlinara“ majstorski igra. Da se potčinjava, to mu je od rođenja bilo dato, pa zato odmah dohvati kapu i štap i smesta krene na posao.
Putem poče da razmišlja kako da privoli Ivana Nikiforoviča da dođe na prijem. Ćudljiva narav ovog, inače uglednog čoveka mrsila mu je nekako račune. A doista, kako i da se odluči na put, kad je i iz kreveta vrlo mučno ustajao? Recimo, i da ustane, ali da pođe onamo gde se, a on to nesumljivo zna, nalazi njegov zakleti dušmanin? Što je više Anton Prokofjevič razmišljao, sve je više prepreka iskrsavalo.
Vreme beše sparno; sunce je peklo, a s njega je znoj potokom lio. No i pored toga što su ga kvrckali po nosu, Anton Prokofjevič beše prilično dovitljiv čovek u mnogim stvarima (trampa mu samo nije išla od ruke); vrlo dobro je znao kad treba igrati budalu, a ponekad se vešto snalazio u prilikama gde bi I pametan propao.
I dok je njegov snalažljiv um, hrabro idući u susret svemu, smišljao način kako da ubedi Ivana Nikiforoviča, jedna iznenadna okolnost ga prilično zbuni.
Nije loše, uzgred, obavestiti čitaoca da je Anton Prokofjevič pored ostalog imao jedne pantalone tako čudno skrojene da su ga psi ujedali za listove kad bi ih obukao. Na nesreću, Anton Prokofjevič je baš tog dana navukao te pantalone, i tek što se predao mislima kad se sa svih strana razleže strašan lavež i zaprepasti ga. Anton Prokofjevič nadade takvu dreku (jače od njega nije niko znao vikati) da ne samo da mu u susret požuriše poznata starica i vlasnik širokog kaputa nego čak i deca iz dvorišta Ivana Ivanoviča pojuriše ka njemu. Iako su psi stigli da ga ujedu samo za jednu nogu, to mu prilično oduze od hrabrosti, tako da veoma oprezno priđe doksatu.
Glava sedma
I POSLEDNJA
– A! Dobar dan! Na šta vi pse vabite? – reče Ivan Nikiforovič kad opazi Antona Prokofjeviča, jer s Antonom Prokofjevičem niko drukčije nije govorio sem u šali.
– Dabogda pocrkali! Ko ih vabi? – odgovori Anton Prokofjevič.
– Vi lažete.
– Ne, tako mi boga. Petar Fjodorovič vas moli da dođete na ručak.
– Hm!
– Bogami! Tako vas je srdačno molio da ne umem kazati. „Šta se to“, kaže, „Ivan Nikiforovič boji mene kao da sam mu neprijatelj. Nikad ne dođe da porazgovaramo ili da posedimo.“
Ivan Nikiforovič pogladi svoj podbradak.
– „Ako“, veli, „Ivan Nikiforovič i sad ne dođe, onda ne znam šta da mislim: zacelo sprema nešto protiv mene. Molim vas, Antone Prokofjeviču, nagovorite Ivana Nikiforoviča!“ Onda, ’ajdemo, Ivane Nikiforoviču. Tamo je sada na okupu divno društvo!
Ivan Nikiforovič stade da posmatra petla koji je stajao na doksatu i svom snagom kukurikao.
– Kad biste vi, Ivane Nikiforoviču, znali – nastavi revnosni poslanik – kakvu je jesetrinu i svež suvar dobio Petar Fjodorovič!
Tu Ivan Nikiforovič okrenu glavu i stade pažljivo slušati.
To ohrabri poslanika.
– Hajdemo što brže, tamo je i Foma Grigorijevič! Pa šta? – dodade, gledajući kako Ivan Nikiforovič leži i dalje u istom položaju. – Idemo ili ne?
– Neću.
Ovo „neću“ zaprepasti Antona Prokofjeviča. On je već verovao da je ubedljivo pozivanje potpuno primamilo ovog, inače ugledna čoveka, a sad odjednom ču: „Neću!“.
– A zašto nećete? – zapita on gotovo ljutito, što mu se retko dešavalo čak i onda kad su mu na glavu stavljali zapaljenu hartiju, kako su se naročito šalili sudija i načelnik policije.
Ivan Nikiforovič šmrknu burmut.
– Volja vaša, Ivane Nikiforoviču, ali ja ne znam šta vas sprečava.
– Zašto da idem – progovori najzad Ivan Nikiforovič. – Tamo je razbojnik! – Tako je obično nazivao Ivana Ivanoviča.
Bože dragi! A zar su davno bili…
– Bogami nije! Tako mi boga, nema ga tamo! Neka me grom ubije sad! – odvrati Anton Prokofjevič, koji je bio spreman da se deset puta u jednom trenutku zakune. – Hajdemo, Ivane Nikiforoviču!
– Lažete vi, Antone Prokofjeviču, on je tamo!
– Bogami, bogami! Ne makao se odavde ako je tamo! Razmislite i sami, zašto da lažem! Dabogda mi se i ruke i noge osušile ako lažem! Šta, ni sad mi ne verujete? Crkao dabogda pred vama! Dabogda mi ni otac, ni majka, pa ni ja, ne videli carstva nebeskog! Još uvek ne verujete?
Ivana Nikiforoviča sasvim umiriše ove kletve, pa naredi svom sobaru u širokom kaputu da mu donese šalvare i pamučni kazakin.
Smatram da je suvišno opisivati kako je Ivan Nikiforovič oblačio šalvare, kako su mu vezali mašnu i naposletku kako su mu natakli kazakin, koji puče pod levim pazuhom! Dovoljno je kazati da je on za sve to vreme bio prilično spokojan i da reč nije rekao na predlog Antona Prokofjeviča za njegovu tursku duvankesu.
Društvo je, međutim, jedva čekalo na taj sudbonosni trenutak kada će se pojaviti Ivan Nikiforovič i time ispuniti opštu želju da se ova dva ugledna čoveka pomire; mnogi su bili uvereni da Ivan Nikiforovič neće doći. Načelnik policije se još i kladio s ćoravim Ivanom Ivanovičem da neće doći, ali odustade samo stoga što je ćoravi Ivan Ivanovič zahtevao da načelnik položi svoju ranjenu nogu i on ćoravo oko, na što se načelnik policije jako uvredi, dok se celo društvo krišom smejalo.
Niko još nije sedao za sto, mada je već davno prošlo dva sata – vreme u koje se u Mirgorodu ruča, čak i kada su svečane ceremonije.
Tek što se Anton Prokofjevič pomoli na vratima, svi ga odmah opkoliše. Na sva pitanja Anton Prokofjevič odgovori kreštavim i odlučnim glasom: – Neće doći! – Samo što to izusti, umalo mu se na glavu ne sruči pljusak ukora, psovki, a možda i tuce udaraca po nosu zbog neuspeha u diplomatskoj misiji, kada se odjednom vrata otvoriše i uđe – Ivan Nikiforovič.
Da je došao sam sotona, ili vampir, verovatno ne bi to toliko iznenadilo celo društvo kao što ga začudi neočekivani dolazak Ivana Nikiforoviča. A Anton Prokofjevič se uhvatio za stomak pa se trese od sreće što se tako našalio sa celim društvom.
Kako mu drago, ali niko nije verovao da se Ivan za tako kratko vreme mogao obući kao što priliči plemiću. Ivan Ivanovič ne beše tu; izašao je zbog nečega iz sobe. Kad se pribraše od čuda, svi stadoše pitati Ivana Nikiforoviča za zdravlje i izjaviše kako se raduju što ide u širinu. Ivan Nikiforovič se ljubio sa svima i govorio: „Veoma sam zahvalan“. Međutim, miris boršča se raširi po sobi i prijatno zagolica nozdrve ogladnelim gostima. Svi pohrliše u trpezariju. Povorka gospođa, pričljivih i ćutljivih, debelih I mršavih, pođe napred i dugački sto zatreperi svim bojama. Neću opisivati kakvih je sve jela bilo na stolu.
Neću ništa pomenuti ni o testu sa pavlakom, ni o škembićima koje su služili uz boršč, ni o ćurki sa šljivama i suvim grožđem, ni o jelu koje je toliko ličilo na čizme potopljene u kvasu, pa čak ni o sosu od vinskog sirćeta koji se služio sav u plamenu, što je zabavljalo i u isto vreme plašilo gpspođe. Neću govoriti o tim jelima jer mi je draže da ih jedem nego da o njima nadugačko i naširoko pričam. Ivanu Ivanoviču se mnogo dopade riba spremljena s renom. On beše sav utonuo u taj koristan i hranjiv posao.
Odvajajući najsitnije riblje koščice, on ih stavljaše na tanjir i nekako neočekivano pogleda ispred sebe: Gospode bože, kako je to čudno! Spram njega sedi Ivan Nikiforovič!
Istovremeno pogleda i Ivan Nikiforovič! Ne! Ne mogu dalje! Dajte mi drugo pero! Moje je pero malaksalo, mrtvo i suviše slabo za ovaj prizor! Njihova zapanjena lica se ukočiše. Svaki od njih ugleda odavno poznat lik kome bi, tako je bar izgledalo, nehotice prišao kao neočekivanom prijatelju i pružio burmuticu rekavši: „Služite se“, ili: „Smem li vas zamoliti da se poslužite“; ali, uprkos tome, taj isti lik je bio strašan kao rđavo znamenje! Znoj je oblivao i Ivana Ivanoviča i Ivana Nikiforoviča.
Svi prisutni koliko ih je bilo na ručku zanemeše ne skidajući oči sa nekadašnjih prijatelja.
Gospođe, koje su se dotle zanimale prilično zabavnom besedom o tome kako se spremaju kopuni, prekinuše razgovor. Nastade grobna tišina. Beše to prizor dostojan kičice velikog umetnika!
Najzad Ivan Ivanovič izvuče maramicu i poče brisati nos, a Ivan Nikiforovič pogleda oko sebe I ustavi pogled na otvorenim vratima. Načelnik policije primeti taj pokret pa naredi da se vrata čvrsto zatvore. Onda obojica navališe na jelo i više ne pogledaše jedan na drugog.
Čim se ručak završi, oba nekadašnja prijatelja skočiše i počeše tražiti kape da što pre odmagle. Tad načelnik policije namignu, i Ivan Ivanovič, ne naš Ivan Ivanovič već onaj s ćoravim okom, stade iza leđa Ivanu Nikiforoviču, a načelnik iza Ivana Ivanoviča, i obojica ih počeše gurati straga da ih sastave i ne puste dok jedan drugom ne pruže ruku. Ivan Ivanovič, onaj s ćoravim okom gurnu Ivana Nikiforoviča malo ukrivo, ali ipak prilično uspešno, ka mestu gde je stajao Ivan Ivanovič; ali načelnik policije uze kurs suviše ukoso, pošto nije mogao da iziđe na kraj s raspuštenom „pešadijom“, koja se u tom trenutku nije pokoravala ni jednoj komandi, pa kao u inat, izlete daleko napred, potpuno u suprotnu stranu (što je možda posledica bezbrojnih pića na stolu), tako da se Ivan Ivanovič sruči na damu u crvenoj haljini, koja se iz radoznalosti beše progurala u samu sredinu okršaja. Taj predznak nije nagoveštavao ništa dobro.
Da bi popravio situaciju, sudija zauze mesto načelnika policije, pa, ušmrkavši sav burmut s gornje usne, ogurnu Ivana Ivanoviča na drugu stranu. Tako se obično ljudi u Mirgorodu mire. Taj način po nečemu liči na igru loptom. Čim sudija gurnu Ivana Ivanoviča, ćoravi Ivan Ivanovič zape iz sve snage i gurnu Ivana Nikiforoviča, sa kog se znoj slivao kao kišnica s krova. I mada su se dva prijatelja jako opirala ipak ih sastaviše, jer su obe udarne strane dobile značajno pojačanje od drugih gostiju.
Tada se obruč suzi sa svih strana i ne pustiše ih sve dotle dok ne odlučiše da jedan drugom pruže ruku.
– Bog s vama, Ivane Ivanoviču i Ivane Nikiforoviču! Kažite iskreno zašto ste se zavadili? Nije li zbog sitnice? Zar vas nije stid pred ljudima i pred bogom!
– Ne znam – reče Ivan Nikiforovič, brekćući od umora (a videlo se da je želeo pomirenje) – ja ne znam šta sam učinio Ivanu Ivanoviču; zašto je srušio moj gusinjak i naumio da me ubije?
– Nisam ništa rđavo naumio – odvrati Ivan Ivanovič ne gledajući Ivana Nikiforoviča. – Kunem se i bogu i vama, poštovana gospodo, da ništa nisam učinio svom dušmaninu. Zašto me kleveta i prlja moj čin i zvanje?
– A čime sam vas, Ivane Ivanoviču, uvredio? – reče Ivan Nikiforovič. Još samo nekoliko trenutaka prebacivanja i objašnjavanja pa bi se nekadašnja mržnja ugasila. Ivan Nikiforovič već posegnu rukom za burmuticom, spreman da kaže: „Služite se!“
– Zar to nije uvreda – odgovori Ivan Ivanovič, ne dižući oči – kad vi, milostivi gospodine, častite moj čin i moje ime takvom rečju koju ovde nije pristojno reći?
Dopustite, Ivane Ivanoviču, da vam prijateljski kažem – pri tom Ivan Nikiforovič tače prstom dugme Ivana Ivanoviča, što je značilo da je raspoložen – vi ste se našli uvređeni đavo bi ga znao zašto; zato što sam vas nazvao gusanom… Ivan Nikiforovič opazi da je neoprezno rekao tu reč, ali je bilo već kasno – reč beše izletela. I sve pođe naopako.
Kad je Ivan Ivanovič zbog te reči, izgovorene bez svedoka, izleteo iz kože i pao u takvu vatru, u kojoj, ne daj bože, da vidiš čoveka – kako mu je, zamislite, dragi čitaoci, kako mu je tek sada bilo kad je ta prokleta reč kazana u društvu u kojem je bilo mnogo dama sa kojima je Ivan Ivanovič voleo biti vrlo delikatan. Da se Ivanu Nikiforoviču to ne omače, da je rekao „ptica“, a ne „gusan“, možda bi se moglo nešto napraviti. Ovako – sve bi svršeno.
On baci na Ivana Nikiforoviča pogled, još kakav pogled; da je taj pogled imao izvršnu vlast, u pepeo bi pretvorio Ivana Nikiforoviča. Gosti shvatiše taj pogled i odmah pohitaše da ih rastave. I taj čovek, uzor plemenitosti, koji ni jednu prosjakinju nije propuštao i da je nešto ne zapita, izlete besan kao ris. Takve strašne bure izazivaju strasti!
Čitav mesec dana ništa se ne ču o Ivanu Ivanoviču. Zatvorio se u svojoj kući. Zavetni kovčeg bi otključan i on iz njega izvadi – pogodite šta! Zlatnike! Stare zlatnike koji su mu od dede ostali! I ti zlatnici pređoše u prljave pisarske ruke. Stvar se prenese na viši sud. I kad Ivan Ivanovič ču radostan glas da će stvar biti sutra okončana, tek onda ugleda dan i odluči da izađe iz kuće. Avaj! Od tada je sud svakog dana obaveštavao da će se stvar sutra svršiti, i to tako ide već deset godina.
Pre jedno pet godina put me nanese kroz Mirgorod. Putovao sam po lošem vremenu. Beše to tužno-siva, prljava i maglovita jesen. Neko neprirodno zelenilo – posledica neprekidnih, dosadnih kiša pokrivalo je razređenom mrežom polja i njive, a pristajalo im je kao šale starcu ili ruže babi. Na mene je tada mnogo uticalo vreme; kad je ono dosadno, i ja sam tužan. No, i pored toga, kad sam ulazio u Mirgorod, osetih kako mi srce strašno lupa. Bože, koliko uspomena! Dvadeset godina nisam bio u Mirgoeodu. Ovde su tada u dirljivom prijateljstvu živela dva jedinstvena čoveka, dva retka prijatelja.
A koliko je tih znamenitih ljudi umrlo! Sudija Demjan Demjanovič je još onda bio pokojni; Ivana Ivanoviča, onog ćoravog, takođe nije bilo među živima. Izbih na glavnu ulicu: sa strane stoje motke sa svežnjevima slame, privezanim na vrhu; nešto se novo planiralo. Nekoliko kućeraka behu nestali sa zemlje. Ostaci ograda i plotova sumorno su štrčali.
Bio je praznik. Naredih kočijašu da kočije, pletene od rogoza, ustavi pred crkvom, a ja uđoh tako nečujno da se niko ne osvrnu. Istina, nikog nije bilo. Crkva beše prazna. Nigde nikoga. Videlo se da su sei najveći bogomoljci uplašili blata. I sveće su pri sumornoj, ili, bolje, teškoj svetlosti bile nekako neprijatne, tamna priprata je izgledala tužno; niz duguljaste prozore s okruglim oknima slivala se kiša.
Odoh u pripratu i obratih se jednom dostojanstvenom starcu prosedih vlasi:
– Molim vas, da li je živ Ivan Nikiforovič?
Istog trenutka kandilo ispod ikone planu življe i svetlost obli lice mog suseda. Kako sam se iznenadio kad ugledah poznate crte! Bio je to Ivan Nikiforovič. Ali, kako se promenio!
– Kako sa zdravljem, Ivane Nikiforoviču? Kako ste ostarili!
– Da, ostario sam. Danas sam se vratio iz Poltave – odgovori Ivan Nikiforovič.
– Šta kažete? Išli ste u Poltavu po ovakvom vremenu?
– Šta da radim? Parničim se.
Pri tom nehotice uzdahnuh. Ivan Nikiforovič to primeti pa reče:
– Ne brinite, imam pouzdane vesti da će se proces rešiti iduće nedelje u moju korist.
Slegnuh ramenima i pođoh da nešto saznam o Ivanu Ivanoviču.
– Ivan Ivanovič je ovde – reče mi neko – Eno ga u pevnici.
Primetih suvu priliku. Je li to Ivan Ivanovič? Lice prekrile bore, a kosa potpuno osedela; ali dolama – ista. Posle prvog pozdrava, Ivan Ivanovič se okrenu s veselim osmehom koji je uvek pristajao njegovom izduženom licu i reče:
– Da li da vam kažem prijatnu novost?
– Kakvu novost? – upitah.
– Sutra će se konačno rešiti stvar. Sud je rekao sigurno.
Uzdahnuh dublje i požurih da se oprostim pošto sam putovao po neodložnom poslu, i uđoh u kočije. Mršavi konji, u Mirgorodu poznati kao kasači, krenuše, izazivajući kopitama koja su upadala u sivo blato neprijatan šum. Kiša kao iz kabla poliva Židova koji sedi na boku ogrnut asurom. Vlaga mi prođe kroz kosti. Jedna trošarnica sa stražarom u kojoj invalid popravlja svoje staro oružje promače ispred mene. Dalje, opet isto polje, ovde – izrovano, crno, tamo – zeleno; mokre čavke i vrane, dosadna kiša, plačljivo nebo. – Tužno je na ovom svetu, gospodo!
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
