Pričam sebi priče kada spavam sam, kad krevet izgleda veći nego što jeste i hladniji, ali ih sebi pričam i kada je Nijagara tu i spava uz zadovoljno mrmljanje, gotovo kao da i ona sama sebi priča priče. Koliko puta poželim da je probudim kako bih saznao koja je njena priča (samo mrmlja, već u snu, a to nikako nije priča) ali Nijagara se uvek vraća tako umorna s posla da ne bi bilo ni pravo, ni lepo da je budim čim zaspi i kad izgleda kao da je zadovoljna, izgubljena u svom mirišljavom i šaputavom pužiću, tako da je puštam da spava i pričam sebi priče, baš kao i u danima kad ona ima noćnu smenu i ja spavam sam u tom iznenadno ogromnom krevetu.
Priče koje sebi pričam su koješta, ali sam skoro uvek ja u glavnoj ulozi, ja sam nekakav portenjski Volter Miti koji sebe zamišlja u neprirodnim ili glupim situacijama u kojima je dramatičnost jaka i veoma razrađena kako bi onome ko prati priču bila zabavna melodramatičnost ili kič ili humor koje namerno ubacuje onaj ko priča. Jer i Volter Miti obično ima svoju džekilovsku i svoju hajdovsku stranu, anglosaksonska literatura stvarno je napravila pravi dar-mar u njegovoj podsvesti, i priče mu skoro uvek ispadaju jako knjiške, i kao stvorene za neku isto tako imaginarnu štampu. Sama ideja da zapisujem priče koje sebi pričam pre nego što zaspim izjutra mi se čini nezamisliva, a osim toga, čovek mora imati neke tajne raskoši, svoja skrivena rasipništva, stvari koje bi drugi iskoristili do poslednje mrvice. A postoji i sujeverje, oduvek sam sebi govorio, ako bih zapisao bilo koju od priča koje sebi pričam, ta bi priča bila poslednja iz nekog razloga koji mi izmiče ali možda ima veze s pojmovima prestupa ili kazne; onda ne, nikako ne mogu sebe da zamislim kako čekam san pored Nijagare, ili sam, a da ne mogu sam sebi da ispričam priču, da moram blesavo da brojim ovčice ili još gore, da se prisećam svojih svakodnevnih poslova koji baš i nisu za pamćenje.
Sve zavisi od raspoloženja u tom trenutku, jer mi nikad ne bi palo na pamet da izaberem određen tip priče; čim ugasim ili ugasimo svetlo i uđem u onaj drugi i lepi sloj crnila koje mi donose očni kapci, priča je tu, skoro uvek izazovan početak priče, to može biti prazna ulica s autom koji dolazi iz velike daljine, ili lice Marsela Masijasa kad shvati da su ga unapredili, što je stvar do tog trenutka nezamisliva s obzirom na njegovu nesposobnost, ili naprosto neka reč ili zvuk koji se ponavljaju pet ili deset puta i iz kojih počinje da se pomalja prva slika priče. Ponekad me iznenadi to što, posle neke epizode koja bi se mogla opisati kao birokratska, sledeće noći priča bude erotska ili sportska; nema sumnje da sam maštovit, mada se to primećuje samo pre nego što zaspim, ali jedan tako nepredvidljivo raznolik i bogat repertoar stalno me iznenađuje. Dilija, na primer, zašto je Dilija morala da se pojavi u toj priči, i to baš u toj priči, kad Dilija nije žena koja bi na bilo koji način bila zgodna za takvu priču; zašto Dilija.
Ali odavno sam odlučio da se ne pitam zašto Dilija ili Transsibirska železnica ili Muhamed Ali ili bilo koja od pozornica na koje se smeštaju priče koje sebi pričam. Ako se sećam Dilije u ovom trenutku već izvan priče, to je zbog svih drugih stvari koje su takođe bile i ostale izvan, zbog nečega što više nije priča i možda me zato tera da učinim ono što ne bih ni hteo ni mogao s pričama koje sebi pričam. U toj priči (sam sam u krevetu, Nijagara će ce vratiti iz bolnice u osam izjutra) pružali su ce planinski pejzaž i put od kojih se strah uvlači u kosti, koji teraju da se vozi pažljivo, sa farovima koji prelaze preko uvek mogućnih vizuelnih zamki na svakoj krivini, sam u pola noći u tom ogromnom kamionu kojim se teško upravlja po drumu posutom tucanikom.
Biti kamiondžija uvek mi se činilo divljenja dostojnim poslom jer ga zamišljam kao jedan od najjednostavnijih oblika slobode, ići s kraja na kraj u kamionu koji je istovremeno kuća s dušekom za noćenje na putu oivičenom drvoredima, s lampom za čitanje i konzervama jela i piva, tranzistorom za slušanje džeza u savršenoj tišini, a osim toga i osećaj saznanja da niko na svetu ne zna za nas, da niko ne za da smo krenuli ovim a ne onim putem, tolike mogućnosti i mesta i avanture na putu, čak i pljačke i sudari u kojima se uvek ima najveći udeo, kako i priliči Volteru Mitiju. Ponekad sam se pitao zašto kamiondžija, a ne pilot aviona ili kapetan prekookeanskog broda, znajući istovremeno da to odgovara mojoj jednostavnoj i prizemnoj strani koju po danu sve više moram da skrivam; biti kamiondžija, to je svet koji razgovara s kamiondžijama, to su mesta po kojima se kreće kamiondžija, i tako, kada sebi pričam priču o slobodi, često počnem od tog kamiona koji prolazi kroz pampu ili kroz neki imaginarni pejzaž kakav je ovaj sada, kroz Ande ili kroz Stenovite planine, u svakom slučaju to je neka teška trasa po noći kroz koju sam se ja penjao kada sam ugledao Dilijinu krhku priliku u podnožju stenja nasilno istrgnutog ni iz čega pod snopom svetlosti iz farova, ljubičaste zidove što su sliku Dilije, koja mi znacima traži pomoć kao neko ko je tako dugo išao peške s rancem na leđima, činili još manjom i napuštenijom.
Ako sam priču u kojoj sam kamiondžija sebi ispričao mnogo puta, nije nužno da svaki put nailazim i na žene koje od mene traže da ih podignem onako kako je to radila Dilija, mada sam naravno i njih ubacivao, jer su te priče skoro uvek ispunjavale neku fantaziju u kojoj su noć, kamion i samoća savršene okolnosti za kratku sreću na kraju etape. Ponekad i nisu, ponekad je to bila samo lavina iz koje bih se izvukao ko zna kako, ili kočnice koje bi se pokvarile na nizbrdici da bi se sve završilo u kovitlacu slika koje se smenjuju i primoravaju me da otvorim oči i odbijem da nastavim, da potražim san ili topli Nijagarin struk, uz olakšanje što sam izbegao najgore. Kada bi priča postavila neku ženu na ivicu puta, ta je žena uvek bila neznanka, po svojoj ćudi priča bi se odlučila za riđokosu devojku ili mulatkinju, koje bih možda video na filmu ili na fotografiji u časopisu i zaboravio ih na površini dana, sve dok mi ih priča ne bi donela a da ih ja i ne prepoznam.
Videti Diliju, dakle, bilo je više nego iznenađenje, bezmalo skandal, jer Dilija nije imala šta da traži na tom drumu, i na neki način je kvarila priču napola preklinjućim a napola pretećim pokretom. Dilija i Alfonso su prijatelji koje Nijagara i ja viđamo s vremena na vreme, žive u sasvim drugim svetovima i zbližava nas samo vernost studentskom dobu, poštovanje prema zajedničkim temama i ukusima, povremene večere u njihovoj kući ili ovde, iz daljine pratimo njihov život u braku s jednim detetom i dosta para.
Šta je kog đavola tu radila Dilija kada se priča odvija tako da bi to mogla biti bilo koja imaginarna devojka ali ne Dilija, jer ako je nešto jasno u toj priči, to je da ću ovoga puta ja na drumu pronaći devojku i da će se od tog trenutka događati neke od mnogih stvari koje se mogu dogoditi kada se stigne u ravnicu i kada se stane posle duge napetosti na putovanju; sve je tako jasno još od prve slike, večera s drugim kamiondžijama u seoskoj krčmi pred uspon uz planinu, već nimalo originalna priča koja je međutim uvek prijatna zbog svojih varijanti i svojih nepoznanica, samo što je sad nepoznanica bila drugačija, bila je to Dilija koja nije imala nikakvog smisla na toj krivini na putu.
Možda bih ja, da je Nijagara bila tu i mrmljala i slatko uzdisala u snu, radije ostavio Diliju, izbrisao i nju i kamion i celu priču naprosto otvorivši oči i rekavši Nijagari: „Čudno, samo što nisam legao s jednom ženom, a to je bila Dilija”, možda bi Nijagara isto otvorila oči i poljubila me u obraz govoreći mi da sam glup i uvlačeći Frojda u igru ili pitajući me da li sam nekad poželeo Diliju, kako bi od mene čula istinu, odnosno, nikad u životu, mada zatim opet Frojd ili tako nešto. Ali pošto sam ce u priči osećao tako usamljeno, onako usamljeno kao što sam i bio, kamiondžija nasred puta kroz planinu, u pola noći, nisam mogao preći preko toga: polako sam prikočio, otvorio vrata i pustio Diliju da uđe; ona jedva da je promrmljala jedno „hvala” od umora i pospanosti, i opružila se na sedištu s putnom torbom kraj nogu.
Pravila igre se ispunjavaju od prvog trenutka u pričama koje sebi pričam. Dilija je bila Dilija ali sam u priči ja za Diliju bio kamiondžija i ništa više, nikada mi ne bi palo na pamet da je upitam šta radi tu usred noći ili da joj se obratim po imenu. Mislim da je u priči izuzetno to što je ta devojka sadržala Dilijinu ličnost, njenu glatku plavu kosu, svetle oči i noge koje su gotovo konvencionalno podsećale na noge ždrebeta, suviše dugačke za njenu visinu; izvan toga, priča se odnosila prema njoj kao i prema svakoj drugoj, bez imena niti ranijih veza, savršen slučajni susret.
Izmenjali smo dve-tri rečenice, dodao sam joj cigaretu i sebi zapalio drugu, počeli smo da se spuštamo niz padinu onako kako mora da se spušta težak kamion, dok se Dilija još više ispružila, pušeći iz nekakve opuštenosti ili otupelosti koja je s nje spirala tolike sate hoda i možda straha u planini. Pomislih da će odmah zaspati i da je prijatno zamišljati je tako sve do ravnice tamo dole, pomislih kako bi možda bilo ljubazno ponuditi joj da ode pozadi u kamion i legne na pravi krevet, ali u priči mi stvari nikada nisu dozvoljavale da to učinim jer bi me svaka devojka pogledala onim pogledom između ogorčenog i očajničkog, s izrazom žene koja shvata neposredne namere i skoro uvek se uhvati za ručicu na vratima, nužno u begu.
U pričama, kao i u navodnoj stvarnosti svakog kamiondžije, stvari se nisu mogle odvijati tako, trebalo je razgovarati, pušiti, sprijateljiti se, iza svega toga dobiti – skoro uvek prećutan – pristanak da se zastane u nekoj šumi ili skloništu, pristanak na ono što će doći posle ali što više nije ni gorčina ni bes, nego naprosto deljenje onoga što se već delilo još od prvih reči, od prve cigarete i prvog piva ispijenog iz flaše izmeću dve krivine.
Dakle, pustio sam je da spava, priča se razvijala onako kako mi se uvek sviđalo u pričama koje sebi pričam, podroban opis svake stvari i svakog postupka, jako spor film za uživanje koje se postepeno penje uz telo i reči i ćutanja. Još jednom sam se zapitao zašto Dilija te noći, ali sam skoro odmah prestao da se pitam, sad mi se činilo tako prirodno da Dilija bude tu, napola zaspala pored mene, prihvatajući s vremena na vreme novu cigaretu ili mrmljajući nekakvo objašnjenje zašto je tu usred planine, priča se vešto mrsila u zevanju i isprekidanim rečenicama jer ništa ne bi moglo objasniti zašto je Dilija tu, na najzabačenijem delu tog puta, usred noći. U jednom trenutku je zaćutala i pogledala me smešeći se onim detinjastim smeškom koji je Alfonso zvao osmehom koji te kupi, i ja joj rekoh svoje kamiondžijsko ime, uvek Oskar u svakoj od priča, a ona je rekla Dilija, i dodala, kao što uvek dodaje, kako je to idiotsko ime skrivila neka tetka, čitateljka ljubavnih romana, i ja sam gotovo neverovatno pomislio, ona me ne prepoznaje, u priči sam ja Oskar i ona me ne prepoznaje.
Zatim dolazi sve ono što mi priče pričaju ali što ja ne umem da ispričam kao one, neki neodređeni odlomci, možda lažne veze, fenjer koji osvetljava lepljiv stočić u dnu kamiona parkiranog pod drvećem u skloništu, prštanje prženih jaja, zatim sir i kolači, Dilija koja me gleda kao da hoće nešto da kaže pa odluči da ne kaže ništa, nije neophodno da bilo šta objašnjava kako bi izišla iz kamiona i nestala ispod drveća, ja joj olakšavam stvari s već skoro gotovom kafom, pa čak i šoljicom rakije, Dilijine oči su se sklapale između gutljaja i rečenice, onaj meni svojstven nemar s kojim donosim lampu do tabureta pored dušeka, dodajem još jedno ćebe za slučaj da kasnije bude hladno, kažem joj da idem napred da dobro zatvorim vrata za svaki slučaj, nikad se ne zna na tim pustim delovima puta, i ona obara pogled i kaže znaš, nemoj da ostaneš da spavaš tamo napred na sedištu, to bi bilo glupo, i ja joj okrećem leđa da mi ne bi videla lice na kojem je možda bilo nekog neprimetnog čuđenja zbog onoga što je govorila Dilija, mada se naravno uvek događalo tako, na ovaj ili onaj način, ponekad je mala Indijanka govorila o tome da će spavati na podu ili se Ciganka sklanjala u kabinu pa ju je trebalo uhvatiti oko pasa i uvući je unutra, odvesti je do kreveta iako plače ili se otima, ali Dilija ne, Dilija polako odlazi od stola ka krevetu jednom rukom tražeći dugmad na farmerkama, ti pokreti koje sam ja mogao videti u priči mada sam bio okrenut leđima i mada sam otišao u kabinu kako bih joj ostavio vremena, kako bih sebi rekao da, sve će još jednom biti onako kako mora biti, neprekinut i mirisan sled, jako sporo putovanje od nepomičnog obrisa pod farovima na planinskoj krivini do Dilije sad bezmalo nevidljive pod vunenim pokrivačima, a onda rez kao i uvek, gašenje lampe kako bi ostao samo nejasni pepeo noći koji ulazi kroz zadnji prozorčić i, tu i tamo, krik ptice u blizini.
Ovoga puta priča je potrajala beskrajno jer ni Dilija ni ja nismo želeli da se završi, ima priča koje bih ja želeo da produžim ali mala Japanka ili hladna i snishodljiva turistkinja iz Norveške ne daju da se nastavi, i uprkos tome što sam ja taj koji u priči odlučuje, dolazi trenutak kada više nemam snage pa čak ni volje da produžavam nešto što posle uživanja počinje da klizi u beznačajnost, tamo gde bi trebalo izmišljati alternative ili neočekivane incidente da bi priča ostala živa umesto da me vuče u san uz poslednji rasejan poljubac ili ostatak gotovo uzaludnog plača. Ali Dilija nije htela da se priča završi, od njenog prvog pokreta kada sam legao pored nje i umesto onoga što se moglo očekivati osetio kako me ona traži, od prvog dvostrukog milovanja znao sam da je priča tek počela, da će noć iz ove priče biti duga kao i noć kada sam tu istu priču pričao. Ali što sada ostaje samo to, reči koje govore o priči; reči kao šibice, jecaji, cigarete, smeh, molbe i zahtevi, kafa u svitanje i san dubokih voda, povlačenja, povrataka i prepuštanja, s prvim stidljivim jezičkom sunca koji ulazi kroz prozorčić da lizne Dilijino rame naslonjeno na mene, da me zaslepi dok je stežem da bih osetio kako se još jednom otvara uz krike i milovanja.
Priča se tu završava, bez konvencionalnih opraštanja u prvom selu na putu, što bi bilo gotovo neizbežno, iz priče sam prešao u san bez ičega drugog osim težine Dilijinog tela, ona je zaspala na meni iza poslednjeg šapata, kada sam se probudio Nijagara mi je pričala o doručku i nekakvom dogovoru koji smo imali za to veče. Znam da sam bio na ivici da joj ispričam i da me je nešto povuklo unazad, nešto što je možda još bila Dilijina ruka koja me vraća u noć i zabranjuje mi reči koje bi sve isprljale. Da, spavao sam jako dobro; naravno, u šest ćemo se naći na trgu, na uglu, kako bismo otišli kod Marinijevih.
Tih dana od Alfonsa smo saznali da je Dilijina majka jako bolesna i da je Dilija otputovala u Nekoćeu da bude s njom, Alfonso je morao da se brine o bebi, što mu je bilo jako teško, treba da ih posetimo kad se Dilija vrati. Bolesnica je umrla nekoliko dana kasnije i Dilija nije htela nikoga da vidi, dva meseca; otišli smo na večeru i odneli im konjak i zvečku za bebu i sve je već bilo u redu, Dilija završava spremanje patke u pomorandžinom soku, Alfonso sa stolom spremnim za igranje kanaste. Večera je protekla prijatno kako je i moralo biti jer su Alfonso i Dilija ljudi koji umeju da žive i započeli su razgovor o onome najbolnijem, brzo su iscrpli temu Dilijine majke, posle kao da je polako spuštena zavesa kako bi se vratili u neposrednu sadašnjost, naše večite igre, šifre i šifrovanje kroz humor, tako noć prolazi prijatno. Već je bilo kasno i došao je konjak kada je Dilija spomenula putovanje u San Huan, potrebu da zaboravi poslednje dane svoje majke i probleme s tim rođacima koji sve komplikuju.
Učinilo mi se da govori Alfonsu, mada je Alfonso već sigurno znao tu anegdotu jer se ljubazno smeškao dok nam je sipao drugi konjak, kvar na kolima usred planine, prazna noć i beskrajno čekanje kraj puta gde je svaka noćna ptica predstavljala opasnost, neizbežno vraćanje tolikih aveti iz detinjstva, svetla nekog kamiona, strah da se i kamiondžija ne uplaši i naprosto produži dalje, zaslepljenost od farova koji su je pribili uza stenu, zatim čarobna škripa kočnica, topla kabina, spuštanje uz samo najnužniji razgovor koji joj je, međutim, pomogao da se bolje oseća.
– To ju je potreslo – reče Alfonso. – Već si mi to pričala, draga, svaki put saznajem sve više detalja o tom spasavanju, o tvom Svetom Ðorđu u kombinezonu koji te spasava od zle aždaje noći.
– Nije to lako zaboraviti – reče Dilija – to je nešto što se stalno vraća, ne znam zašto.
Ona možda i nije, Dilija možda i nije znala zašto, ali ja jesam, morao sam da iskapim konjak i da ponovo naspem, tako da je Alfonso podigao obrve, iznenađen naglošću koju kod mene nije poznavao. Njegove su šale, naprotiv, bile više nego predvidljive, rekao je Diliji da se već jednom odluči da završi priču, prvi deo mu je više nego poznat ali sigurno postoji i drugi deo, to je tako uobičajeno, toliko liči na kamion u noći, toliko na sve što je toliko u ovom životu.
Otišao sam u kupatilo i ostao tamo neko vreme trudeći se da se ne gledam u ogledalu, da ne pronađem i tamo, i to na užasan način, ono što sam bio dok sam sebi pričao priču i što sam opet osećao ali ovde, sada, ove noći, to što je polako počinjalo da mi obuzima telo, to za šta nikada ne bih pomislio da je mogućno tokom toliko godina Dilije i Alfonsa, našeg dvostrukog para prijatelja sa zabava i iz bioskopa i poljubaca u obraz. Sada je bilo ono drugo, bila je Dilija posle, ponovo želja ali s ove strane, Dilijin glas koji do mene dopire iz salona, Dilijin i Nijagarin smeh, mora biti da začikavaju Alfonsa zbog njegove stereotipne ljubomore. Već je bilo kasno, popili smo još konjaka i skuvali poslednju kafu, odozgo je dopro plač bebe i Dilija je otrčala gore, donela ga je, sav se upiškio, prase jedno, presvući ću ga u kupatilu, Alfonso oduševljen jer mu je to davalo još pola sata da raspravlja s Nijagarom o Vilasovim šansama protiv Borga, još jedan konjak, curo, u svakom slučaju svi smo se već dobro zalečili.
Ja nisam, otišao sam u kupatilo da pravim društvo Diliji koja je svog sina stavila na stočić i tražila nešto u jednom plakaru. I kao da je na neki način znala kada sam joj rekao Dilija, ja znam drugi deo, kada sam joj rekao da znam da to nije mogućno ali vidiš, znam, i Dilija mi je okrenula leđa i počela da skida bebu i video sam kako se naginje ne samo da bi otkačila pribadače i skinula pelenu nego kao da je odjednom pritiska neki teret kojeg je morala da se oslobodi, od kojeg se već oslobađala kada se okrenula gledajući me u oči i rekla mi da, tačno je, glupo je i nije uopšte važno ali je tačno, spavala sam s kamiondžijom, kaži Alfonsu ako hoćeš, u svakom slučaju on sam je ubeđen u to na svoj način, ne veruje u to ali je tako ubeđen.
Tako je bilo, niti sam ja išta rekao niti je ona shvatila zašto mi to govori, zašto meni koji je ništa nisam pitao nego sam joj naprotiv rekao to što ona nije mogla shvatiti s ove strane priče.
Osetio sam kako se moj pogled kao neki prsti spušta niz njena usta, njen vrat, traži grudi koje crna bluza ocrtava onako kako su ih moje ruke ocrtavale tokom cele one noći, tokom cele one priče.
Moja želja je bila kao prikriven skok, apsolutno pravo da priđem i potražim njene dojke ispod bluze i da je uzmem u prvi zagrljaj. Video sam kako se okreće, kako se opet saginje, ali sad s lakoćom,
oslobođena od ćutanja; vešto je sklonila pelene, miris bebe koja se upiškila i ukakila dopro je do mene zajedno s mrmljanjem Dilije koja umiruje bebu da ne plače, videh kako njene ruke traže vatu i spuštaju je između bebinih podignutih nogu, videh kako njene ruke brišu bebu umesto da priđu meni onako kako su mi prišle u tami u onom kamionu koji mi je toliko puta poslužio u pričama koje sebi pričam.
Hulio Kortasar
