Boljelo je i to je bilo neizdrživo
Boljelo je i to je bilo neizdrživo. Za nju, za mene. Vidio sam kako joj se vene na čelu pune krvlju, sljepoočnice kao da pulsiraju.
Kada sam bio mali trpio sam, trpio, sve dok ne bih u trenutku shvatio da bol ne postoji, da ga ja izmišljam, igrao sam se sa tim strašnim mislima i stvarno ubijedio sebe da me zub ne boli. Ali, igra nikada nije mogla da traje dugo – bol se vraćao jači, čini mi se, deset puta, vraćao se, bijesan jer sam pokušao da ga ignorišem.
I tog dana ja i Silvija smo krenuli u šetnju zajedno. Iako je rekla, ne moraš da ideš sa mnom, rekao sam da hoću. Naći ćemo nekog zubara makar bila i nedjelja i praznik i makar ništa ne radilo u ovom gradu, mislio sam a nijesam rekao, tamo odakle smo došli postoje neki zubari koji rade i nedjeljom, šta bi se desilo, htio sam da pitam Silviju ali nijesam, jer kada nekog tako boli zub ne mili mu se da otvara usta, a kamoli da odgovara na neka pitanja, šta bi se desilo da odeš kod zubara on te pregleda, popravi ti zub i sve bude dobro i ti onda kažeš da nemaš novca, ali da te je toliko boljelo da si morala tu činjenicu da prećutiš, šta bi se desilo da li bi zubar vikao, zvao policiju ili rekao nema veze drago mi je što vas više ne boli, pa kada budete imali donesite, a i ako ne donesete novac ništa strašno, lijepo je nekom otkloniti bol, vidjeti osmjeh na licu i znati da ste vi, upravo vi za to zaslužni.
