Gledao sam vijesti
Gledao sam vijesti, Silvija me prije otvaranja vrata i pozdrava, kao neka ti bude lijep dan, pita – Zašto ustaješ tako rano kada ne moraš, i još se odmah uhvatiš za daljinski i vrtiš kanale.
Užasan je daljinski, pomislio sam tog jutra, ali nijesam rekao Silviji, već je bila u kupatilu, ona ne govori, ali svaki pokret izjutra zna, sve kao po koncu, kao neki ritual, a i da nije bila u kupatilu ne bih joj rekao ništa, ne bih ništa rekao o užasu daljinskog, ta promjena, samim pritiskom na dugme, znam šta bi mi rekla, da mogu slobodno da ga bacim i da ustajem kada hoću da mijenjam kanale, ali ja nijesam želio da ustanem, bilo mi je fantastično dobro da u jednom trenutku vidim gole noge, dugačke i lijepe, neke žene, zatim ćelavog muškarca, zatim list nacrtan u svesci sa linijama, bogomoljku koja liči na list, oblake, kornjaču, more. Silvija je rekla ćao, a ja sam rekao zdravo i gledao slike na TV-u – dva dječaka, blizanci od pet godina, utopili se u moru, njihova majka sjedi, kamera je zumira, njeno lijepo, mirno lice, kao da je usred meditacije, kaže: ostavila sam ih u parku, samo na par minuta, nije mi jasno šta se desilo. I još kaže: samo da mi neko pomogne da ih sahranim, ne znam kako da ih sahranim. Vrata su se otvorila, ušla je Silvija. Zaboravila sam ključeve – rekla je iako je nijesam ništa pitao, niti sam namjeravao.
Sledeća priča: Priče o Silviji – Silvija nije imala vremena
