Kada mi je Silvija prebacila
Kada mi je Silvija prebacila, baš tako prebacila, a ja to ne volim, ne volim kritike mislim niko ih ne voli, da sam uvijek pričao da mi je svejedno gdje sam, da je u osnovi svuda isto, iste kafane, pekare, groblja, rituali, sada i koka kola i televizija, a da sada govorim o povratku, nijesam se složio, rekao sam: nema veze to stvarno sa odlaskom i povratkom. Šta da radim, šta da radim.
Kako je sjećanje strašna stvar. Još prije neki dan (šta je dan?) rekao sam Silviji:
Pregaženi mrav.
Pa:
Šega nanosi strašan bol drvetu.
Pa:
Ljude snimaju kamerom dok im kidaju glave.
Pa:
Neko mašta o suncu i padne u provaliju.
Kakva greška, kakva strašna greška.
Sanjao sam da smo se vratili. Sanjao sam balkon, i more, i izmišljanje pjesama.
Da, nekada smo izmišljali pjesme a sada nemamo vremena, u stvari Silvija nema vremena nizašta, samo posao, tuširanje, dezodoransi.
Poslije par dana od tog mog sna samo je rekla:
Na potoku jedna mačka sjedi.
Zapanjio sam se. Rekao:
Svoga dragog mačka ona gledi.
Silvija se vratila.
